Marko Miljanov :: Istorija sveta ~ Mitovi i Legende

Toolbar

Pravilnik foruma

Burek marketing

Najčešća pitanja

Posetite Burek Prodavnicu

Zatvori

BUREK marketing

Burek :: Forumi :: > Drustvene teme > Istorija sveta ~ Mitovi i Legende

Tema: Marko Miljanov (Moderatori: Latifovich, RASMC)

Trenutno vreme je: 24. Apr 2024, 04:19:41

Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

Stranice:

Tema: Marko Miljanov (Pročitano 7369 puta)

SerbianFighter

15. Jan 2006, 05:10:48

Administrator

Capo di tutti capi

Underpromise; overdeliver.

Zodijak
Pol
Poruke	Odustao od brojanja
Zastava

	Windows XP
	Opera 8.50
	Apple iPhone 6s

Marko Miljanov

Marko Miljanov Popović Drekalović (1833-1901), narodni književnik, vojskovođa i vojvoda iz plemena Kuči. Nuđena mu je i kneževska titula ali je odbija. Svoj književni rad Marko Miljanov je smatrao svojim poslednjim i glavnim životnim zadatkom. Napisao je dela Pleme Kuči, Život u običaji Arbanasa i Primjeri čojstva u junaštva.
Kao Kuč mrem prilično srećan,
a kao Srbin nesrećan i nezadovoljan.
(Marko Miljanov)

Sadržaj
1 Književni rad
1.1 Primjeri čojstva u junaštva
1.2 Život u običaji Arbaiasa
2 Čast, junaštvo i čojstvo Marka Miljanova
3 Literatura
4 Spoljašnje veze

Književni rad

Vojvoda Marko Miljanov je naučio da piše tek u starosti pošto su skoro sve tadašnje vojvode iz Crne Gore bile nepismene kao i u Srbiji u Miloševo doba. Marko Miljanov je napisao neku vrstu memoarskog kazivanja bez ijedne reči o njemu samom, o onom što je on činio i što je nesumljivo predmet jednog dela srpske nacionalne istorije.

Miljanov nije bio veliki stvaralački i filozofski duh poput Njegoša. Nije bio ni pisac-stvaralac u pravom smislu. Narodni čovek u najboljem značenju, mudra glava i razborit rodoljub, sam sobom primer junaštva i čestitosti, on se prihvatio pisanja ne samo da — kao što on kaže — zabeleži ono što ne treba zaboraviti, što bi bilo greh zaboraviti o njegovom plemenu i o ljudima i junacima iz njegovog kraja, nego i da da moralnu istoriju i da, po svome iskustvu ratnika, vojskovođe i narodnog predvodnika i čoveka, pouči i potstakne na dobro. Marko Miljanov nije pisao „umetiičko" delo već je išao direktno u istoriju, u zbivanje, išao neposredno u događaj i u tom događaju ostajao sve vreme. On mnogo drži do istinitosti svojih primera, on ne izmišlja i ne dodaje, i ne obuhvata cela zbivanja, celinu događanja, on samo vadi pojedine trenutke.

On nije pravio književnost, nije bio poznavalac nijedne literarne škole i nije ga zbunjivala nijedna učena filozofija. On nije davao „slike iz života", još manje realističke dokumente ili romantičarski idealizozane ličnosti. Ostajući uvek na vrelom tragu istorije i neposrednih životnih zbivanja, on je davao moralne obrasce i moralne povesti.

U istorijskim kazivanjima nije ništa „zaboravio". Cela neverovatno teška, krvava povest njegovog plemena, vrila je neprekidno u njemu, u njegovim pamćenjima, u njegovom duhovnom suštastvu iu njegovim osećanjima. On i neće drugo nego da ispriča stvarne, istinite događaje. Onde gde sam nije bio očevidac on se često poziva poimence na ljude koji su to svojim očima gledali ili koji su to pričali: „Ovo je Novo Mušikin priča, ka je tu bio", ili „ ... to je u istoriju i narodne pjesme zapisano". Narodna pesma mu je isto što i istorija. I narodna pesma, kao i istorija, „zapisuje" događaje, ljude i njihova dela.

Postupajući strogo po moralnom kodeksu da junaci „treba da čine dobra i da ne zbore o njemu", jer je „to narodnje da o njemu govori i raspolaže, a rukočinac ne smije svoj rad uveličavat' pričom nako da ga brlja", on nije nigde govorio neposredno o sebi, a kamoli da je gdegod pokušao da svoje delo ili svoju ličnost „uveliča". Njegovo književno delo, uzeto u celini, nije ništa drugo nego ono što je bio on sam, on glavom i duhom i srcem svojim.

Primjeri čojstva u junaštva

Primjeri čojstva u junaštva počinju jednim primerom o tome kako je ljutnja štetna i o tome kakve neprilike ljudima donosi naprasita i preka narav. Ovim primerom, ispričanim u svega sedam redaka, intonirana je cela knjiga.

Kroz celo delo postoje teme o kojima govore ovi primeri: pobeda nad svojim osećanjima uzvisuje čoveka; pazi šta ćeš reći, a kad si dao reč, ona te obavezuje i na zlo kao i na dobro; bratska ljubav; čast je skuplja od života; velikodušnost; opšte dobro iznad svega; ne gubi svest o dužnosti ni onda kad ti je najteže; šta je pravo junaštvo ili ne zaboravi da je junak samo onaj koji nikada ne zaboravlja da je čovek; pobratimstvo; priznanje neprijatelju, i tako dalje do kraja knjige, ističući kroz najveći broj primera pre svega čast. Osećanju časti, podređena su i najdublja osećanja, kao što je rodoljublje, ljubav, glad. Ljudi i junaci ginu, to je pogibija, ali ne i smrt. Oni ostaju da žive, u svojim delima, u sećanju, u pesmi, u narodu, u moralnoj i duhovnoj povesnici njegovoj. Ljudi prolaze, junaci ginu, ali za njima ostaju junački spomeni.
Kao sve moralno jake ličnosti, i ovde poznanici i drugovi Marka Miljanova odlaze, kada zatreba, u smrt mirno, svesno, ne samo zato što pouzdano veruju u život i u ideale koji su bili ideali njihovi i njihovih predaka, nego će, u to su duboko ubeđeni, to biti ideali i njihovih potomaka.

Primjeri nisu moralisanje, niti kakvo apstraktno ili teorisko razvijanje bilo kakvih etičkih načela, već jedan strog odbir postupaka i trenutaka iz bliže i dalje narodne prošlosti kroz koje se ispoljila duhovna i moralna snaga naroda u teškim okolnostima i na suprot njima, i na suprot narodnim manama i slabostima, koje takođe nisu prećutane.
Čitavo delo podređeno je jednoj osnovnoj tezi i jednoj glavnoj temi — čast. U stegnutom opsegu toga pojma on je dao sve što je y njegovo vreme i u njegovoj sredini bio ljudski i nacionalni kvalitet.
Stvarni, visoko etički humanitet stvarao je svest da se pregalaštvom i požrtvovanjem može služiti i narodnoj i ljudskoj časti samo kroz časnost pojedinaca. U tom stepenovanju vrednosti duhovna i moralna svojstva dobijaju prvo mesto. Junaštvo bez čojstva samo je dokaz divlje snage. Jedino duhovna snaga i visoki moralni kvaliteti mogu istrajati u zlu i ostati nepobeđeni i onda kada sve materijalne moći izgledaju nepovratno skršene.

Život u običaji Arbaiasa

U ovoj knjizi Miljanov je dao sintezu svih svojih pregalaca i viteških podviga u dvojici srpskih hajduka, Raku Đuriću i Iliji Turovu, odnosno Ili-Kuču, kako su ga arbanaške narodne pesme nazvale. Govoreći o njima, Marko je opevao „sve što je pjevanja i tužnoga plakanja zaslužno" bilo, opevao mnogo od onog što je i sam bio.
Svojoj želji da posluži boljem međusobnom razumevanju susednih plemena on je namenio celo delo. O Arbanasima, mada neprijateljima, Marko Miljanov pisao je najlepše, govoreći: “Niko nije više od Arbanasa s malijem dobrim zadovoljan, i malijem zlim ogorčen!”

Čast, junaštvo i čojstvo Marka Miljanova

Za njega je čast imala cenu i bila čast samo onda kad se mogla odupreti zlu u čoveku i zlu oko čoveka, odupreti oskudici, kurjačkoj gladi, nasilju vlasti i beščašću silnika, primamljivosti titula i opačinama vlastoljublja, plitkoumnosti privilegija i brzopletosti sujeta.
Siromašno seosko čobanče postalo je vojvoda. Nuđena mu je i kneževska titula. U jednoj sredini gde je koren kupusne trske ponekada značio imanje, gde se za dobar gunj ili za malu pušku zalagala i ljudska glava, on je ostavio vojvodovanje, počeo da uči azbuku da bi mogao da priča, da peva, na svoj osobit način, o časti i o čojstvu. Tim pojmom pisac obuhvata sve, ili skoro sve ono što sačinjava moralno biće čovekovo. Sva druga osećanja podređena su osećanju časti. Njoj je podređeno i junaštvo. Čoveku koji je veći deo života proveo u hajdukovanju i ratovanju junaštvo postaje moralna kategorija samo kada je ono čojsko, kad je čovečno, kad se ni pri najtežim odlukama ne ogrešuje o čast i o ono što čojstvo nameće i traži od pravog viteštva. U svetu iz koga je Marko Mšvanov izvadio svoje primere čojstva i junaštva, junaštvo, smelost, pregalaštvo, reskiranje glave nisu bile nimalo usamljene pojave: odbraniti se, osvetiti se, pročuti se, pa čak i prehraniti se zlih godina, a njih je bilo dosta, — za sve to trebalo je imati smelosti, mnogo smelosti i junaštva. Junaštvo je vrlo često bilo jedini način održavanja života.
Junaštvo je za njega junaštvo samo kad ima neki plemenitiji, viši cilj, kad je atribut ljudskosti i ljudske časti. „Radije sam poginuti glavom, no obrazom", vrlo je česta misao kod Marka Miljanova, što bi govorilo samo o visokom kultu koji je čast imala i kod pisca i kod ličnosti koje su nosioci njegovih Primjera.

Literatura
Đuza Padović, Pisac Marko Miljanov

Izvor: Wikipedia

IP sačuvana

Pobednik, pre svega.

Napomena: Moje privatne poruke, icq, msn, yim, google talk i mail ne sluze za pruzanje tehnicke podrske ili odgovaranje na pitanja korisnika. Za sva pitanja postoji adekvatan deo foruma. Pronadjite ga! Takve privatne poruke cu jednostavno ignorisati!
Preporuke za clanove: Procitajte najcesce postavljana pitanja!

Zatvori

Gago

Poruka #1

21. Feb 2006, 19:45:58

Svakodnevni prolaznik

Zodijak
Pol
Poruke	231

	Windows XP
	Internet Explorer 6.0

Пуста је гора и планина!...

"Пуста је гора и планина око Пећи и Ђаковице,око Дечана и Патријаршије,около Косова и Призрена,управ до Шаре планине!...
Празна је Витомирица,'ранитељка и спаситељка српскије' мученика,које је у себе 'ранила!...
Сва су мјеста пуста и жалосна,од Шаре до Кома!...
У сва мјеста сада господари зулумћарска зликовачка рука,којијема нема ко силе кратит' и вратове превијат',и злу пропаст,а добру спасење покаживат' из високе Дечанске планине и дубоке горнате Витомирице,,која је вазда у себе и око себе гледала ђе се мученичка и зликовачка крв мијешана лије,а сад мјесто крви гледа сузе ђе се лију!...
Нема оније',који су изворе суза изворима крви замјењивали!...
Нема с планина синова,који су из њенија гора слободу бранили и свакијема мукама одолијевали!...
Нема у гору оније' мученика,којијема не даваше срце да сузе гледају и уздисаје слушају!...
Не!...Таква срца немају мира ни задовољства;само га у то могу нај даном и ноћем,у муке пркосећи не само зликовачкоме зору и опчилу но и природној сили,зими и врућини,и свакојакој муки која се измислити може,презирући смрт и муке на живот,које су често теже од смрти...
Нема оније',који себе дају најтежијема мукама за најсвети(ји) аманет,којега су чоечанска крв и Божа истина препоручује:да се брани праведна крв;да се видају ране и уздисаји српскога мученога народа;да се не заборави ова свијећа ужижат' на олтар српскога племена и његова имена;да се не заборави свитак ове свијеће проливеном крви чуват',која свијетли српскоме споменику прошлости и будућности,која је од Косова била чувар вјерни на стражу српскога аманета.
Свето је у муке живјет' и за то мријет' ка шта умријеше Рако и Илија,и њи'ни другови,не само који су у њи'но вријеме ш-њима били,но и пријед и пошлије њи' 'ајдуковањем војевали и свети аманет чували и животе своје и крвничке губили."

Ово се односи на период после Косовске битке.

IP sačuvana

Zatvori

litricind

Poruka #2

23. Jan 2008, 16:38:12

Veteran foruma

Krajnje beznadezan

OK...idemo dalje...

Zodijak
Pol
Poruke	11512
Zastava

	Windows XP
	Mozilla Firefox 2.0.0.11

Citat: Aurelian 05. Dec 2005, 11:29:53

Марко Миљанов Поповић: Прва похара племена Куча (1774)

Марко Миљанов Поповић

Турци, видећи крајње муке Кучима, поновише сваку досаду према њима, да се нико ш њима ни састат не може, а камоли трговат. Свака их помоћ издаде, да се ни травама пријед поменутијема помоћ не могу, а то је било стога што за толико година нијесу могли соли набавит, но су траву неслану јели, па им се чињело да их је и трава издала, те да не кријепи као пријед. То је лако вјероват, јер су пријед траву замјењивали и мијешали некад с млијеком, некад са сољу, некад с месом, а некад су кријући купили оку брашна или уграбили по путова турскије више торбица и товара, а сад нигђе ништа од тога, те зато је трава изгубила своју првашњу моћ.

Видећи да Кучи неисказану муку поднијеше, Турци изгубише наду, да ће их муке нагнат да им се покоре, па како су их пријед залуду молили да се помире и цару дају арач као други, стога су им сад искали три турске ситне паре на кућу, само да су у тефтер царски записани ка подајници. Кучи пристану и даше по три паре. Другу годину заишту Турци арача по тридесет пара, мислећи да Кучи, онолико измучени, а сад данули душом у отворене пазаре, неће заратит. Кад Кучи не шћеше дат но опет заратише, Турци опет склонише на три паре, али Кучи не даше ни то, говорећи: “Пошто преваристе другу годину, знамо шта ћете трећу тражит – псу и сили тек се кост дадне, и месо ће изјест!”

Тада везир пошаље Пунана Дедина Ораовца да им збори за арач. Пунан је доша међу Куче и рече им: “Дајте Дрекаловићи, арач, кумим вас Богом, е вас уочила турска сила, оће вас похарат, а везир вам је склонио арач на пет стотина гроша, и то сви Кучи да дате”. Они одговоре: “Не дамо”. Пунан је опет река: “Дајте, Дрекаловићи, ви сви половину, а ја ћу сам половину, теке да не погинете”. Онадар рече Синан Перов Мијовић: “Ја ћу дат Турцима сам свих пет стотина гроша, но виђите, ви Кучи, можете ли примит срамоту, јер смо се и лани осрамотили што смо им дали по три паре, а они ове године тридесет траже”. Онадар рече Никола Паунов Пејовић: “Кад ми посијеку Турци девет брата и братанића и мене, онда нека дођу да узму арач”. Сви Кучи на то рекоше: “Не дамо”, и Пунан се врну и каза везиру.

Кад ово чује скадарски везир, употреби овакви начин: дадне мито у Куче, да се међу собом издаду, и то му испадне за руком. Неки од осталије Куча примише мито од Турака и издадоше. Ево њиховије имена: Љуља Палумбов, Турчин из села Ледина, Пале Лекин, Латинин из села Бањкана, Пунан Дедин, Србин из села Берове, Бећо Савићев, Србин из Лијеве Ријеке. Они су четворица узели из Турака по капу пуља. (У то вријеме млого је тије пара било. Једна пуља имала је вриједност један и по грош.) Турци су послали пара по ријеченијема издајницима да дијеле народу и одбију остале Куче од Дрекаловића.

Поменута четворица дијелили су паре народу, ко је хтио узет. Кад је Пунан Дедин дијелио Ораовцима, питао је Ола Прашова: “Оћеш ли, стрико Оле, издат Дрекаловиће?” Оле одговори: “Не, тако ми душе”. – “Ада оћеш да ти дадем пуљу?” – “Оћу, тако ми душе”. Ова ријеч и сада живи међу Ораовцима, те друга ораовска села укоравају Подграђане, кад се поријечају, говорећи им: “Ви ћете се за пуљу продат, ка што су вам и стари”.

За колико су ови четворица дијелили паре, у толико се војска турска купила да удари на Дрекаловиће. Везир скадарски доша је с војском у Зету на кулу Беговића. Ту су му дошли два ораовска јунака, Ђуља Јованов из Подграда и Ивеза Вуков из Кути. Везир је дава Ђуљи барјак да иде пред Турцима на Дрекаловиће, но Ђуља му је река: “Не допушта ми православна вјера и част јуначка, да војујем противу браће”. Послије дужег разговора, везир је спуштио кроз прозор низа зид барјак и конопац, говорећи: “Узми, Ђуља, сад које оћеш: барјак пред војском или конопац на грло”. Говорећи ово, везир је био на прозор од повисоке куле Беговића, а Ђуља међу војском, улогореном на поље око куле.

Пошто га је нагонио везир да узме барјак или конопац, искочио је Ђуља између војске и доша при зиду ђе виси барјак и конопац и примио се на штицу повисоко намјештену за вјешала, говорећи: “Помози, Боже: оћу конопац на грло, а не барјак противу браће”. Додајући још: “Остављам мога свакога на аманет Дрекаловићима, а ја весело мрем за њи”, и метнуо је намчицу на грло. Везир му је опет река: “Узми, Ђуља, царско знамење, а макни конопац с грла, да ти не мичу штицу испод ногу”. Ђуља је одговорио, смијешећи се подругљиво: “Ја ћу, пашо, то учинит сам, да се не муче твоји Турци”, па је треснуо ногом, и штица се преврнула, а он оста висећи. Причају да је тада издајник Пунан пита: “На чију кућу врана смрди”? а Ђуља му одговорио: “Данас на моју, а сјутра ће на твоју”.

Онда је везир спустио и други конопац покрај барјака и обрнуо очи на Ђуљина друга Ивезу и река му: “Оћеш ли ти барјак или конопац?” Ивеза је река: “Ја ћу што и Ђуља”, па је кренуо к вјешалима. Но потурчењак Ивезин рођак, који се зва Сулејман Кут, замолио је Аџи-пашу Османагића из Подгорице, да му га одбрани од везира и вјешала. Аџи-паша дофати Ивезу, да не иде на конопац, говорећи везиру: “Честити пашо, може ли га благо откупит?” Везир одговори: “Не”. – “Ада може ли мој син да се за њега објеси?” Везир: “Не”. – Османагић: “Аман, могу, све ћу дат, а њега не дам”. То је говорио, држећи Ивезу за оба рамена. Послије овога говора везир је ћута замишљен, па тек доцкан изговори: “Ето ти Ивеза, поклањам ти га”. Војска је честитала Османагићу као побједиоцу, кад је кренуо са Ивезом у свој логор, и чудила се Ивези, како га гуше сузе и жалост, остављајући Ђуљу свога друга. Турски и арбанашки војници говорили су: “Гле како га гуши жалост, кад се избави конопца, а прије кад иђаше к њему, ниђе тога не бјеше”. Многи су турски и арабанашки јунаци долазили, да честитају Ивези славну смрт његову и његова друга Ђуље, не разликујући једнога од другога, а Османагић дичио се, што је таквога јунака избавио.

Много се прича, да је турска и арабанашка војска говорила и чудила се, како српски јунаци весело у смрт иду, а виша их туга спопада, кад се од ње избаве. Ово је и велики страх у турску војску улило, и говорили су да се залуду на Куче војује, знајући како тамо војске гину, и гледајући како ови радо на смрт иду. Овај страх је поплашио цијелу војску, те су многи говорили да се натраг враћу, и Бог зна оће ли се ико вратит из тога проклетога крша.

Но у тај највиши турски страх оживјеше и кучки издајници. Паво Стојанов Ораовац из села Лазораца није чека да се Ђуља макне с вјешала, но је покрај њега барјак узео и кренуо пред војском турском вичући: “За мном ко је јунак!”

Везир скадарски разредио је војску, да им са седам страна удари овако: бегови босански и ерцеговачки да ударе преко Купусаца, Мећикућић преко Биоча, бег Зотовић с главарима турскијема и арбанашкијема од доње Арбаније преко Фундане, Усеин От с горњом Арбанијом преко Затријепча, бег Шабанагић и паша Махмудбеговић од Старе Србије преко Ораова, капетан Мекић од Колашина преко Веруше, а везир с његовом војском на Медун.

Кад је везир доша на Медун, Дрекаловићи, видећи да се не могу издајству и толикој сили турској одржат, нијесу се у град затварали ка првије пута, но су начињели шанац на Убли на крај Гомилица. Ту су чекали Турке, а стоку и ситно робље прећерали у Малу Ријеку, ђе је велика увала и скривено мјесто, мислећи да их ту неће Турци наћ, нити моћи доћ. Везирова војска од Медуна прва им је ударила на шанац. Ту су се бранили, док су их опколиле и друге војске, које су предводили вјешти издајници, кудијен ће их мањи ризик бит и наши боље гинут.

Дрекаловића није било под оружјем до сто четрдесет војника, од којих Турци посјекоше у шанац седамдесет, а толико утјече к Малој Ријеци. Ту је погинуо и прије поменути Никола Паунов са девет брата, као што и народна пјесма каже:

“Ту брат брата не кће оставити,
Ту ниједан живот не заштеђе
Макар старој мајци рад заклетве,
Но поштење и млијеко њено
Љубавом их брацком опојило
И вјенчало да умру заједно,
Али не без турске погибије”.
итд.

Оне што утекоше из шанца рашћерали су уз Цвилин, кудијен су их друге непријатељске војске сретале.

Пунан Дедин, који је предводио војску турску од доње Арбаније, доша је по ноћи у ораовско село Кути на кућу Ивезе Вукова. Чељад, како су сјеђела око огња, нијесу знала за Турке док нијесу у кућу уљегли, а Ивезин брат, како је пјева уз гусли, бачио их је, а огањ се потулио, и збркала се чељад, а он кроз гомилу народа утека из куће. Пунан га је зва и говорио му: “Немо убит кога, Ивеза ти је у турске руке”. (Тако је и било, и Аџа-паша Османагић, није пуштава Ивезу искрај себе за неколико година, да му га везир кријући не оштети). Турци су законачили у кућу Ивезину. Ујутро, кад су кренули, све су Ивезино разграбили до једнога сача, под којим је ту ноћ жена Турцима љеб пекла. Паша Махмудбеговић који је ту коначио, река је да се жени остави сач. Тај је сач и сад у Спасоја Божова Никочевића, али не цио, јер је половина прегорела, те је Спасоје ону изгорелу половину поправио.

Војска се турска кренула из Ораова преко Безјова горњијем крајем кучкије села, палећи доврх Цвилина. Ту су срели с некијем Кучима, који су из шанца утекли. Војске су се турске састајале од свујкуда. Кучи су измицали бијући се до на Џепину за Цвилином. Ту је био дуб дебео, ка стог сијена. Иза тога дуба били су се неколико Куча с Турцима ка иза шанца, док су их приморали да бјеже. Но стари Бјелан Мићков бијеле до паса браде није оружја носио, но је дотле на тољагу доша. Он је река дружини: “Ја, душе ми, даље не могу бјежат, но ако ћете ми дати једну пушку, да убијем једнога, кад дођу да ме посијеку, а ви бјежте и да сте прости”. Они му дадоше пушку, па се измакоше у крш према њега. Турци се примакоше дубу и Бјелану. Један је пред дружином одио, зелена му чалма око главе савјена. Кад се примака, пукла је Бјеланова пушка, и Турчин пануо низ коња. Дружина Бјеланова завика: “Аферим, старче, проста ти душа, сад не жали умријет!” Ово су пошљедње ријечи које је Бјелан свога живота чуо, а није мога одговорит, јер кад је пукла пушка, треснула је као обично кад пукне, а старост Бјеланова није могла тај стрес поднијет, но кад га је гурнула у раме, пануо је назадачке и није се мога исправит, но су га тако нашли и посјекли.

Тај мах срамота је била, а и сад је, кад кога посијеку непријатељи, а да не погине који на њега. Кад је Бјелан погинуо, не зна се јесу ли убили којега на њега они који су гледали, кад су га сјекли. А за Нишка Вулина Ораовца из села Подграда зна се, да се ту одликова као јунак. Срио се на мејдан са Селчанином и убили се пушкама. Арбанас је пануо, а Нишко рањен утека у гору. Кошу сестру му, која је ш њим у бој била, поробише Арбанаси, али ју послије платише главама и Нишку вратише, јере су Нишко и Селчанин оздравили и побратими послије били; стога је и мога Нишко сестру вратит и светит се. Дружину Бјеланову и Нишкову, која је бјежала од горње војске, претекла је доња, пред којом је био барјактар Ускоковић из Љешанске нахије. Њега је убио Станоје Лазов наврх Голога врха и ту му је пободен камен, који се зове “Киљан барјактара Ускоковића”. Отален се сви Кучи збјежаше у Малу Ријеку, ђе им је робље и стока била.

Речене турске војске састале су се са седам страна и опколиле поврх наднешеније стијена над Кучима и Малом Ријеком. У ту сапртију није смио уљећ ниједан турски војник, једно од врлети, а друго што је пуцала и ђекоја пушка кучка. У то се чу зла ријеч у турску војску: “Урвите камење врх њих, не може им се ништа друго, но осташе”. Кад су камење урвали, то је био страх божји: низа високе висове малоријечке све је ками загмиза и гору поломио.
Ко је то гледа, прича је да “није таквијех громова на живе душе падало”. Кучи побјегну с робљем, што није изгинуло, преко воде Мале ријеке, а све живо остаде Турцима у руке. Чељад пријеђоше Ријеку на братоножићку страну и упуте се да бјеже преко Братоножића; но поп Машко, братоношки главар, кад виђе Куче ђе к њему бјеже, повика је: “Натраг, море, нема ти преко мене бјежања”. Кад су тај глас чули, мислили су да ће постат турско робље, јер не дају напријед, а турска војска приснажује озад.

Умрије нада, стиже очајничка мука, немоћно робље сједе у стрмениту страну повисоко од воде, ту да их Турци фатају, а војници се још бију са Турцима око воде. У народ се прича да су се у овоме боју очајнички борили: Беле Мартинов Поповић с Горњега Медуна, Савко Попов Ивановић, Љакић Станојев Љаковић, Ђуро Толев Ивановић и Перош Вушов Ивановић с Доњег Медуна, Дрекаловићи; Чобо Манојлов Љуљановић с Кржања и Јоко Аџин Жиковић с Убала, и још много одличније јунака Дрекаловића и осталије Куча, и набраја се у каквом је који ођелу био: Савко Попов у црвену струку, Беле Мартинов и Чобо Манојлов у зелене чалме око главе, итд. Но док су се они тако борили и мислили да се ту до потоњега кољу, чу се глас међу њима: “Ево пећина надесно према нас, но бјежмо к њој”. Тај мах упути се робље к пећини, а за њим ускоче и остали војници.

Онда Турци јуришаше ка на готов лов у пећину, којој је улазак ружан, стрмен и каменит. Кад су Турци дошли до врата пећине, Кучи су их грдно пушкама и камењем побили из пећине, јер који је ту погинуо, ваљао се низа страну к води, а било је и здравије да се премећу с погинулијема на врат и на нос. Тако Турци стрекну и узмакну, а Кучи се отворе из пећине и јурише у њих пушкама и ножевима, ћерајући их до воде. Узеше неколико фишека с Турака. То је најбоље било, да се више бране из пећине, јер их опет угнаше у њу. Кад Турци поново дођоше до врата од пећине, не јуришају ка прије, тек пуцају у свод од пећине више себе. Олово је падало ка град, ударало у свод, а од свода падало на чељад, која су лежала аљинама прекривена, и кад би претежало и ђеца мала почела кврчат, жене су згртале и олакшавале олово с ђеце. Турци познаше, да су ориједиле пушке пуцат из пећине, а то је знак да фишеке штеде и да их већ мало имају, па су се све ближе врата примицали, да нијесу могли штеђет фишеке у пећину, но су морали пуцат, док један траје. Дође крајња мука, фишеци мањкаше, и дође вријеме, да се ножевима и пушкама ћевачки (врзимице) бране и камење истурише.

Кад би глас у пећину, да већ нема камена ни фишека да има чим друг пушку напунит, настаде жалост и туга, пролеже се пећина од кукања жена и ђеце. Тијем себе издаше да се увјере Турци, да су им робови. Турска је војска учињела весеље, најпријед она близу пећине, која је чула јаук у пећину, а послије загракало је весеље у сву турску војску. Већ се узе муштулук серашћеру да се предадоше Дрекаловићи. Турци дођоше на врата од пећине, вичући: “Излаз робе, на аман”. Из пећине одговарали су Савко Попов, Љакић Станојев и други: “Удри, Турчине, нема амана!” Ка што реко, бране се ножевима и пушкама тољашке. Пријед је доношено посуђа, које им сада служи за обрану. Бију Турке на врата пећине: котловима, штругљама, ваганима и коматима љеба. Жене развиле ђецу из колијевака, да и колијевкама бију Турке; но једна није имала кад извадит дијете, но је ударала Турчина с колијевком и ђететом у главу, те се преврнуо и пануо врх другога, а други врх трећега, и тако ударајући један о другом, да се послије није могло бројит колико их се урвало доље.

Пушка не пуца, тек ко кога може ударит чим реко. У то је Мара Мартинова нашла фишек у спрему коју је носила собом, и даде га сину Белу Мартинову, те је пушку напунио. Турски барјактар ускочи у пећину, срете се с Белем и убише један другога, да нијесу живи на земљу пали. Кучи узеше фишеке с барјактара те напунише пушке и оне Турке на врата од пећине побише с великом грајом и веселијем алаком. Турци зачуђени поваљаше се, убјени и не убјени, гомилама низа страну бјежећи, а Кучи ћерајући их и тукући жешће него пријед до воде. Узеше фишека и пушака, којему је требало, јер је многи своју сломио, па се вратише у пећину по други пут, Богу благодарећи с новијем животом, па иако су мислили, да им неће дугачак бити, но ће сјутра Турци свршит што данас не могоше. Али су се веселили, мислећи, како су мало пријед били и Турци о њима мислили, а сад мисли промијенили и незадовољни, јер спузе (измаче) им лов између канџа, као коматић леда између прста. Кучима слађе бјеше ово продужење вијека, но пријед што више. Имају још неке фишеке, још ће неки Турци погинут на врата од пећине сјутра кад дођу. Ноћ се примаче, моћ ће се живјет до сјутра; ко је данас погинуо, не жале га – љепше је погинуо од њих.

У пећину су коначили живи и мртви заједно, а најмучније рањеници. Нећу да причам како су љуђи провели ту ноћ на влажну земљу, мало гладни а више и највише уморни; како се вечерало, спало, о чем се говорило; како су се рањеници по пећини у невиђелици без воде и друге понуде ваљали у крви, јечећи и зовући Бога у помоћ, да им душу прими и спасе их мучења; како су здрави стражу чували, на помрк, љуђи и жене камење купили и уносили у пећину, да се сјутра бране, кад дођу Турци, а не буде фишека; како су мајке ђецу замукивале, кад су љеба тражила, ђе га није, јер и што га је било, бачено је тога дана гађајући ш њим Турке – но ко има осјећај и на муку је био, само ће му се казат, и учесник ће бити њиније мука тога дана и ноћи у пећину.

Ту прође ноћ, а дође дан, да се Турцима надамо. Турска пословица каже: “Турчин мудри с кола фата зеца, ни трошећи, ни за њим трчећи”. Тако и сад наредише, да им се без трошка из пећине предаду. Послали су Братоножићима, да утврде путеве да не утекну из пећине, па не треба јуриша на њих, јер ће побит Турака са онијема фишецима, што су јуче узели од њих, а и стража им је казала, да су камења у пећину нанијели, како су провали и први дан, а од камења бојали су се као и од пушака на стрмени улаз пећине. Турци су знали, да нема у пећину љеба ни другога чим се живи, но је све јуче избачено гађући Турке, па зато су чекали јевтин пазар робовима.

Везир је доша с Медуна на Косор, и метнуо лагум у цркву косорску, који му не пуче по вољи, но како му је шатор био према цркви, кад се уждио у цркву, допро је плам до његова шатора и опалио му један крај, а од цркве паде само једна страна, Везир није да да се више лагум меће ни обаљује, но је тај час вратио се на Медун и ту је чека, да му робље из пећине доведу. Но народна пословица каже: “Ако си јачи, Бог је свачи”, па милостиви Бог посла спасење и Кучима, а ево како.

Ровачки војвода Миња Радулов, кад је чуо и видио да изгореше Кучи, крене са својијема Ровчанима у помоћ, као што је и прије долазио на Орљево и кулу Рашовића. Али сад му не даше доћ Бећо Савићев с Љеворечанима, побише се и врате Ровчане натраг. Онда војвода узе два друга и пође гором беспутице између села братоношкије и љеворечкије и мало прије мрака стигне на високе малоријечке стијене према турске војске. Разгледа је страже и улазак пећине, па ш његова два друга назва “добро вече” у пећину. То му је била прва ријеч, а друга: “Дижте се, да бјежимо”. Пошто је мртве положио једнога до другога, међу којијема су биле и двије жене мртве, за рањенике нареди носила, да се носе преко Братоножића кријући, и заповиједи да се не смије говорит, ни кашљат, и да се пази на сваки крок, да никоме не чорокне ками под ногом; дијете мало у колијевку, којему мајка плач не могне угушити сисом, руком, или било чим, боље да се закоље, јер ако стража ишта дочуне, све пропада.

Најприје крену дванаест рањеника, које су морали носит. Кад су кренули из пећине, морали су одит уз високу стрмениту страну, кудијен ни кожђе (козије) путине нема. Саврх стране, између братоношкије села, која су им с десна и лијева била (Клопот, Поткрш и Павличићи налијево; Вилац, Вратигој, Пелев Бријег, Сеоштица, Кисјелица, Лутово надесно), преко братоношкије брда, кудијен су одили, нема пута, но сапртије, крш и гора. По бијеломе дану да чоек тудијен иде, злом би тај пут запазио, а камо ли премрло робље по невиђелици. Ту мртви рањене носе, јер више је одолио глад и умор здравоме, но ли рањеноме. Бјежали су преко Лутова наврх морачкије стијена које се зову Платије. Ту су слободније могли дисат од страха Братоножића. Прегледали су колико је мртве ђеце у колијевке, које су мајке угушиле у путу, затискајући им уста да не плачу. Нађоше мртво седморо ђеце. Неке мајке не бјеху знале, да им је дијете удављено, но су мислиле, кад су им уста затварале, да су здрава плач прекинула, а сад, пипајући их у невиђелицу, говоре: “Ада није ни моје живо!”

С Платија су навалили низ велике стрмени на воду Морачу, па отолен опет ајд на више све једнакијем путем. Само нема страха ни Турака, а друге муке продужају се, докле не дођоше у Ровца, ђе их Ровчани брацки дочекаше.

Пошто Кучи прођоше преко Братоножића у Ровца, Турци опљачкаше све братоношко што су имали и зајмили у Подгорицу везиру. Везир је пита је су ли све узели и догнали што су имали Братоножићи, и кад су му рекли: “Јесмо све без једне црне мачке”, он је посла луђе те су му и њу донијели, и то мјесто ђе су ју уфатили зове се и сад “Мачкин крш”. С благом братоношким оградио се мост код Подгорице који се зове “Везиров мост”.

Турци не оставише Куче на миру ни у Ровцима. Они послаше Ровчанима да им врате свакојега роба, пријетећи да ће сва Ровца попалит, ако бише икога оставили од Дрекаловића да га не врате: мушко или женско, старо или младо. Но кад виђеше да им Ровчани не шћеше вратит Дрекаловиће, кренуше с војском на њих преко Спужа, Бјелопавлића и Пипера. Онда Ровчани оправише у турску војску једну жену с ђететом у колијевку, да им понуди шишано кумство, јер су Турци оваква кумства примали.

Ровачка жена а турска кума дошла је на Бјелопавлицко поље ниже Мартинића, ту је срела турску војску и замолила војсковођу да прими кумство и да враћа војску. Турци се подругаше томе, ружно говорећи њој и светоме Јовану. Кад је виђела да не помага кумство, у ону љутину извади иза паса прешлицу, на коју је дотлен вуну прела, па ју пободе дршком у земљу међу турском војском, говорећи: “Ево ви, Турци, прешлица, ајте на нас, ако ви мајка није курва!” па се онда вратила натраг, а војска кренула за њом.

Реченој турској куми било је име Прента, и оно мјесто, ђе је побола прешлицу, по њеноме имену зове се Прентина главица. Ту је доскоро био пазар, на коме су се купила Брда и Црна Гора и народ из Турске сваке неђеље, и тргова што је ко има.

Прента је рано стигла у Ровца и јавила да иде турска војска. Ровчани и оно Куча дочекају Турке и побију се. Турци се разбијени врате а Ровчана и Куча погибе шездесет, но не знам јесу ли и рањеници ту бројени, јер су ми далеко Ровца.

Тако се зло завршила прва похара Куча за Дрекаловиће и друге Куче, који су ш њима заједно гинули, као прије поменути Ђуља Јованов, Ивеза Вуков, Нишко Вулин, Чобо Манојлов, Јоко Аџин итд. Од кучкије брастава нијесу издавала Дрекаловиће, но се заједно ш њима борила, муке подносила и бјежала у Ровца, браства Криводољани, Жиковићи и Бакочевићи, од некије брастава једни су били с Дрекаловићима, а други с Турцима, а више брастава били су сви при Турцима.

Ови је догађај с великим осјећајем народ спјева у своје пјесме. Он свакојега јунака име се поштовањем спомиње, а издајнике ружи, као да је јуче било.

Citat

« Poslednja izmena: 23. Jan 2008, 16:38:47 od litricind »

IP sačuvana

Zatvori

prof.Grof

Poruka #3

30. Jan 2008, 11:15:57

Pocetnik

Zodijak
Pol
Poruke	13

	Windows XP
	Internet Explorer 6.0

Inače Marko Miljanov Popović, je moj direktan predak............, naši rodjaci su i Kelmendi u Albaniji i na Kosovu. Svi Kelmendi potiču od Kuča.Naši pra pra djedovi su rodjena braća bila sa Kelmendima. Oni su se odrodili i sada su najveći neprijatelji srpstva. Mi smo naravno ostali ono što jesmo bili, ali oni nisu ono što jesu a i jesu ono što nisu. Kelmendi i još nekoliko fisova kako to oni nazivaju su direktni potomci Srba, čak šta više i Karadjordjevići imaju veze sa Kelmendima ili Klimentima, kako su se Kelmendi kada su "prebegli" prezivali. U Albaniji ih nazivaše "Laramani" iliti "šareni", jer i dalje drže sakrivenu ikonu svoga sveca u kući a petkom se klanjaju u džamiju.....

..u geografskom pojmu...najstariji slovenski izraz za geografsku teritoriju danasnje Albanije je,iz Nemanjine povelje gde se napominje "Ravno"(pokusacu,tranckripciju,latinicom,prema originalu na cirilici R A V 6 N O,stim sto br,6 odgovara muklom glasu kao u ruskom,mjekoje jeri,oprostite,ako nisam bio dovoljno precizan,)Izvesnu nedoumicu moze da vam izazove,ime "Albanija"koja se od srednjeg veka,pominje na sijaset mapa Balkana,neosporna cinjenica da se pot tim imenom pominje vec od XI, (ne albanskim)izvorima politicke i istorijske literature,Napominjem;kao geografski i teritorijalni pojam,ne kao politicka ili neka drustvena zajednica...i to je latinska osnova prideva...Belo,Albus...koji je koren vlastite imenice...Alban,ne upadajte u zamku...stari izraz Britanskih Ostrva ili najvecih planinskih masiva Evrope, Alpa...je takodje osnova "Belo" ali to je geografski pojam...i svi stanovnici,se mogu nazvati Alpanci...ali neosporno da sami stanovnici,govore pregrst jezika i sva tri indo-evropska jezika na tlu Evrope,slavenski,romanski i germanski...i cine zasebne kulturne celine...Prvi pomen Scipetar,je iz XiV veka koja se pominje na severu dan.Albanije u gradu Drivatu,ali ne kao oblast vec kao pripadnika,pojedinca...Prakticna,primena imena,kojom se uvela u sve svetske jezike...je najverovatnija,od samih krstasa,koji su najcesce stajali u Dracu i prolazili tom zemljom...koja je bila u vlasti anzujaca i Venecije...Karlo Anzujski se cak proglasio za Kralja Albanije,pa su pored Venecije,Djenove i Napuljske kraljevine prosirilo na ostali svet..prva poznata karta na kojoj stoji "Albanija"je 1325(izrada Angelino de Dalorto),druga je iz 1339 (izrada,Angelino Dulcerto)sledeca je iz 1513 od Fra Maura...Interesantno je da,je na beckoj karti iz 1498(reprodukcija Pojtingeriana)dodato umesto Epirus-Lepirum?!I prvi put se spominje kod Valdzemilera na mapi iz 1513 ime plemena Skirtone,zatim Ortelijusa iz 1513...Dalje ne bih,nabrajao,i ostacu vam duzan za grcko,tursko arapsko objasnjenje o poreklu njihovog imena...Budite sigurni,ni na nijednoj teritorijalnoj karti,koje sam napomenuo,Albanija nije nikad,geografski prelazila na teritoriji KiM...normalno,politicki je ono oslobodjeno od Vizantije 1093...Zupan Vukan...

Tako je i vojvoda Marko Miljanov pisao da šiptari jesu dakle onaj narod koji govori jezik onaj "kojim se razumeju". bukvalno, shqipnia nije "zemlja orlova" kako je Austrija to početkom prošloga veka servirala, nego "zemlja onih koji se jedino medju sobom razumeju". Kada se navodi to razumevanje to nije naravno samo jezik u pitanju , nego se tu ide mnogo dublje. Oni jedino sami sebe razumeju, ko su , šta su, šta su bili.Zbog toga se i nadju uvredjenim kada ih neko ko nije kao oni ili ne pripada njihovom nacionalnom korpusu, naziva šiptari, a oni sami sebe tim imenom nazivaju.....

Stoka je to velika, bio je u pravu moj čukun djed, neka mu je laka crnogorska zemlja.......

Jedna anegdota o knjazu Nikoli Petroviću i Marku Miljanovu:

Jednom prilikom, knjaz je stajao sa grupom glavara na Lovćenu. Razgledali su okolinu, povremeno bacajući pogled na nebo. Knjaz u jednom trenutku zapita: " Vidite li svi onog orla, kako obleće?" Svi u trenutku potvrdiše, samo Marko dade negativan odgovor. Na pitanje kako to da svi vide, a on ne vidi i kako se usuđuje da protivreči gospodaru, Marko odgovori : "Radije ću protivrečiti gospodaru, nego ga lagati."

Naravno, orla nije ni bilo, nego je knjaz testirao prisutne koliko su pokorni njegovoj reči. To je primer kako su i tada vlastodršci oko sebe okupljali poslušnike i beskičmenjake, a u politici su i tada prvo stradali časni ljudi. Očigledno da su Marku čast i reč bili važniji od svega, pa ga je to kasnije i koštalo vojvodske titule i svega ostalog.

Pozdrav........

« Poslednja izmena: 30. Jan 2008, 12:25:11 od prof.Grof »

IP sačuvana

.....Carevi se smenjuju, države propadaju, a jezik i narod su ti koji ostaju, pa će se tako osvojeni deo zemlje i narod opet vratiti, kad tad vratiti, svojoj jezičkoj matici i svome matičnom narodu....Kosovo je srce Srbije!

Zatvori

Stranice:

Burek :: Forumi :: > Drustvene teme > Istorija sveta ~ Mitovi i Legende

Tema: Marko Miljanov (Moderatori: Latifovich, RASMC)

Trenutno vreme je: 24. Apr 2024, 04:19:41

Prebaci se na:

Oznake: primjer prepricano fotografije crnogorske realiste primjere snaga lutovo posijece pri
popovica angelino pouka pesnik knjige zivot primjeri djelima principi starih

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Alfaprevod

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.