Gaj Kilnije Majkenat

Gaj Kilnije Majkenat (Gaius Cilnius Maecenas) 70 – 8. pne.

Mecena (Majkenat je pravilnije pisati i izgovarati nego Mecena, jer njegovo ime glasi Gaius Cilnius Maecenas)
 
Majkenat

Muzička pratnja za čitanje teksta

Majkenat je bio strasno odan umetnosti, prijateljevao sa Horatijem, Vergilijem, Propertijem, i materijalno ih pomagao. Isto je tako vatreno voleo i pozorište, a naročito glumca Batila (Bathylos) iz Aleksandrije. Batil je razvio komičku pantomimu i uzdigao je na stepen nove pozorišne vrste, nadmećući se sa glumcem Piladom iz Kilikije, koji je negovao tragičku glumu.

Oni su (Batil i Pilad) često zabavljali prefinjenu rimsku gospodu — moćnog Majkenata, čoveka etrurskog kraljevskog porekla i ljubitelja helenske književnosti, njegovu pratnju, pesnike Varija, Vergilija i Horatija, književne kritičare Plotija Tuku i Grka Heliodora. To društvo je stvarno i uživalo u njihovom izvođenju. O tome je pisao Horatije čiji je izveštaj dragocen kao svedočanstvo ο rimskom mentalitetu.

Majkenat je bio posebno vezan i blizak sa Horatijem. Pišući o Horatiju spomenuo sam njegovo vrlo verovatno ilirsko poreklo iz naših krajeva (Crna Gora, Bosna). Etrurci kojima je Majkenat pripadao bili su veoma bliski jezički i kulturno sa Ilirima jugozapadne Italije (Kampanija), što ukazuje na mogućnost da su nekad bili jedinstven narod. Majkenat kao najobrazovaniji Etrušćanin svog vremena, čija se loza polako ali sigurno gasila pred romanizacijom, dobro je poznavao istoriju svog naroda. Kao mlad čovek doživeo je da vidi kako Gaj Julije Cezar sistematski uništava etrurske spomenike i gotovo sva dela koja su na etrurskom napisana. Rimljani su verovatno hteli da se oslobode pritiska da su Etrurci opismenili Rimljane (tada Latine) koji su u to vreme bili varvarsko pleme. Ono što je zanimljivo, sam je Cezar za sebe govorio da je Dardanac (sa današnjeg Kosova), pa bi i te kako mogla da stoji ona naša narodna poslovica «ko će koga, ako ne svoj svoga». Herodot u poseti helenizovanom delu Južne Italije, u petom veku pne. govori o nerazumljivom pismu i jeziku koji je imao priliku da vidi i čuje kod Etruraca. U okviru helenizacije Sicilije i Italije (najsevernija tačka bila je Masilija) Herodot je (karskog porekla, rođen 484.) 444. g. pne. došao u Južnu Italiju gde je na ruševinama starog (srpsko-etrurskog?) grada Sibaride (Srbadije?) osnovan grčki grad Turije u kome je ostao do svoje smrti 424. godine.
 
Sibarida - karta okruženja - grčka kolonizacija u VI veku pne.

U svojoj Istoriji on spominje Sibaričane koji su sa svojim kraljom Telijom ratovali sa Krotonom, gradom u južnom delu Italije koji se nalazio u regiji koja se zvala Brutijum. Za ovo vreme je važilo da iz Krotona i Kirene dolaze nabolji i najpoznatiji lekari tadašnjeg poznatog sveta. Krotonjani pozovu Spartanca Dorijeja i uz njegovu pomoć razore Sibaridu. Ovde je Herodot ubacio i jednu romansu spominjući da je kralj Telija imao ćerku koja je bila verenica Filipa, Butakidovog sina iz Krotona, koji je kasnije zajedno sa Dorijejom poginuo u nekim osvajačkim pohodima na Siciliji. Iz Sibaride je poznat i jedan raskalašni gizdavac iz vremena kad je to bio velelepni grad, Hipokratov sin Smindirid koji se u Sikionu godinu dana neuspešno nadao da će se oženiti tamošnjom princezom. Iako sam se već dosta udaljio od glavne teme, da spomenem da je Sibarida bila u prijateljskim odnosima sa Miletom, gradom na maloazijskoj obali koji je udaljen stotinak kilometara od Halikarnasa, odakle je rodom Herodot. Na vest da su Krotonjani osvojili Sibaridu zavladala je u Miletu velika javna žalost i svi odrasli Milećani su se ošišali. Kaže Herodot da tako veliko prijateljstvo među gradovima nigde nije video. Kako je on Milećane kao svoje komšije sigurno dobro poznavao, možda je to bio motiv da otputuje u Sibaridu, da učestvuje u obnovi tog grada i u njemu ostane do kraja života, skoro dvadeset godina. Preživeli Sibarićani (Srbi?) su se nastanili u Laju i Skidru. Kako bih voleo da mogu da pročitam pravi, originalni Herodotov tekst, možda bih ovaj Skidar (Skidro) pročitao kao Skadar (Scodra) što je isto kao ime naše stare srpske prestonice.

Vergilije je pesme o zemljoradnji (Georgica) posvetio Majkenatu (po čijoj su nzričnoj želji i napisane) iz zahvalnosti što ga je (iako ga dotle nije čestito ni poznavao) spasao od nasilja nekoga veterana, koji zamalo nije ubio Vergilija kada mu ovaj nije hteo da ustupi imanje. Te pesme je Vergilije čitao na pozornici, pa čak i pred Avgustom. Kako je to trajalo par dana, kad bi se zamorio, zamenjivao bi ga Majkenat.

Horatije je takođe gajio beskrajno poštovanje prema Majkenatu. U jednoj od svojih pesama (carm. 2, 12) sa odabranim rečima i bez ljubavnih namera slavi otmenu gospođu Likimniju, što je bio pseudonim Majkenatove žene Terentije. Odnos prema Majkenatu Horatije je sam najbolje opisao još 30. godine pne. kad se zakleo Majkenatu da će ga svuda slediti pa i na poslednjem putovanju i smrt:
. . . non ego perfidum
dixi sacramentum: ibimus, ibimus,
utcumque praecedes, supremum
carpere iter comites parati.
krivo se ne zakleh
kad rekoh: zajedno mi ćemo, zajedno,
pođeš li prvi, ja ću spremno
putem bez povratka za tobom poći.

Kad je u leto 8. godine pne Majkenat umirao, iako Horatije već duže vreme nije ništa pisao, još jednom ga je preporučio Augusu, da se August seća Horatija Flaka kao da je Horatije sam Majkenat (Horati Flacci ut mei esto memor). Ali Horatiju ta preporuka više nije bila potrebna. Desilo ce da je nekoliko meseci posle Majkenata umro i Horatije, naglo, 28. novembra 8. godine pne. Nije imao naslednika i sve svoje imanje koje je uglavnom dobio od Majkenata (u Sabinskim brdima) zaveštao Augustu.

Odnos Majkenata sa Avgustom bio je prisan, prijateljski, ali i složen. Njihovo poznanstvo verovatno potiče ako ne pre, onda od zajedničkog ratovanja kod Filipa. Ispočetka je za Augusta obavljao više važnih ličnih i diplomatskih misija, koje je sa velikim uspehom završavao, što mu je omogućilo da i dalje napreduje u karijeri. Najpe drugi, a zatim postaje i prvi savetnik Avgusta. Tu ulogu nikad nije zloupotrebio, ali je veliko poverenje koje je imao Avgust prema njemu izazvalo reakcije političkih protivnika. Izgleda da su se pred kraj Majkenatovog života njihovi odnosi malo ohladili. Neki su to tumačili navodnom ljubavnom aferom između Avgusta i Majkenatove žene Terentije. Po mom mišljenju verovatniji je drugi uzrok. Tražeći zeta za svoju ćerku Avgust je pomišljao na Gaja Prokuleja (Gaius Proculeius), rođenog brata Terentija Varona Murene koji je uhvaćen zbog učešća u zaveri protiv Avgusta i zbog toga pogubljen 23. godine pne. Avgust je i posle pogubljenja Terentija Varona Murene ostao prijatelj sa Gajem Prokulejem koji mu je nekada bio veran drug u borbi.

Ono što je interesantno, njihova sestra je bila Terentija, žena Majkenatova. Nije poznato koliko je Terentija bila upoznata ili umešana u aktivnosti svoje braće protiv Avgusta, ali je to vrlo verovatan razlog uzdržanog ponašanja između Majkenata i Avgusta, što ne isključuje mogućnost da su postojala istovremeno oba razloga, dakle i ljubavna afera. Postoji i podatak da je sam Majkenat obavestio svoju ženu o zaveri.

Kao obrazovan čovek i Majkenat se bavio pisanjem, proze i poezije. Međutim do nas je preživeo samo mali broj fragmenata. Pisao je tako izveštačenim stilom da su ga kritikovali, i osuđivali, i najbolji njegovn prijatelji. Poznat je i jedan njegov govor koji je bio namenjen Avgustu. Majkenat u njemu savetuje Avgustu da uvede monarhistički način upravljanja. U tom Majkenatovom govoru našli su odraza politički pogledi Diona Kasija, koji je sanjao o caru biranom od senata, i senatu koji će u Carstvu imati počasan položaj najvišeg rukovodećeg organa.

Majkenat je bio i izuzetni esteta. Otkriti nerazvijeni talenat kod Horatija znači i sam imati smisla za lepo. U tom smislu je nadaleko bio poznat njegov lepo uređen vrt, koji je sam Majkenat osmislio oko svoje kuće. Tom vrtu se divio i u njega sklonio za vreme požara i sam Neron 64. ne., koga je estetici učio Seneka. Seneka kaže da Avgust nije mogao da nađe odgovarajuću zamenu Majkenata nakon njegove smrti. Majkenat je bio veoma bogat. Majkenatova kuća je bila otvoreni dom za mnoge pesnike i druge poznate ličnosti, a vrtovi su svakako bili prijatan ambijent za raznovrsne diskusije. U njegovoj raskošnoj i vrlo visokoj, kući stanovao je Avgust kadgod bi bio bolestan; tu je stanovao i Tiberije kad se vratio sa Roda.

Avgust koji se i sam okušavao u pisanju naročito je rado uzimao na nišan svoga dragoga Majkenata, čiji je „nakudravljeni stil (pisanja)— kako je sam govorio — sa koga se cedi miro" bez milosti napadao i u šali karikirao. Kikeron je rekao za Majkenata da je bio „azijanac". «Ono što nam je od njega ostalo spada među najnerazumljivija mesta u latinskoj književnosti» – kaže Kikeron. Da li bi se to moglo povezati Majkenatovom etrurskom etnogenezom? Miroslava Mirković u svojoj knjizi «Rimska država...» kaže da su Etrurci, odnosno njihov jezik ne-ndoevropskog porekla. Autoritativno, ali ipak ne toliko kategorički. Milan Budimir u svom delu «Grci i Pelasti» navodi autore koji imaju isto takvo mišljenje i za Ilire i njihov jezik. U takvoj kombinaciji, ova konstatacija bi podržala moj stav o bliskosti Etruraca i Ilira. Na žalost, smatram da je pridev idoevropski jedna visokoumna tendenciozna izmišljotina, ili da budem jasniji, šarena laža kojom se mažu oči naivnima.

Plinije Stariji priča da Majkenat za poslednje tri godine svoga života nije mogao ni jednoga trenutka da zaspi. Testamentom ostavio svu svoju imovinu – veličanstvenu palatu i vrtove - Avgustu, koji je tako nešto od svojih prijatenja i očekivao. Majkenatovo ime je do današnjeg dana ostalo sinonim za dobrotvora i pokrovitelja umetnosti.


Napomena

Originalni tekst je delo Domatriosa.


Literatura
Kornelije Tacit, Anali
Milan Budimir, Pregled rimske književnosti
Veselin Čajkanović, Vergilije i njegovi savremenici
Nikola Vulić, Horatije
Herodot, Istorija
Maškin, Istorija starog Rima
Vladeta Janković, Imenik klasične starine
Miroslava Mirković, Rimska država pod kraljevima i u doba republike
N. K. Timofejeva, Mitologija i religija Etruraca
Milan Budimir, Grci i Pelasti

Izvor: Wikipedia