Aprilski rat u Jugoslaviji
 
Aprilski rat u Jugoslaviji je ime za napad Nemačke na Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Tada se ustvari Drugi svetski rat širi i na područje Jugoslavije.


Pripreme za rat

Hitler je u svojim planovima imao svakako način kako da napadne Jugoslaviju. Međutim, on nije želeo odmah da primeni militarističke metode, smatrajući da će Jugoslaveni biti po njegovoj volji. To se nije dogodilo. Previše je bilo engleskog uticaja koji je po svaku cvenu morao uvući Jugoslovene u neprijateljstvo sa Hitlerom. Na drugoj strani, obećavajući pomoć i vojnike u slučaju rata, Englezi su samo kupovali vreme, opterećujući Hitlera da se pozabavi problemom Jugoslavije i da za momenat batali i Englesku. Hitler je izgubio strpljenje odmah nakom martovskih demonstracija, ocenio da je to englesko maslo i odmah je počeo sa pribegavanjem vojnog plana za razrešavanje jugoslovenske situacije. Tog jutra 27. marta, nemački kancelar Adolf Hitler je izašao iz kupatila kada mu je glavni ađitant Šmunt pružio telegram sa sledećim račima:

"Moj Fireru, hitna poruka od Vere".
 
Martovske demonstracije u Beogradu

U pitanju je bila Srpska Mata Hari, Vera Pešić, odličan obaveštajac za vreme rata, a streljana kao dvojaki agent od strane četnika Kopaoničkog korpusa 1944.

Na vest da je u Jugoslaviji izvršen državni udar, Hitler je naredio da se u sali za karte, u njegovoj Rajhskancelariji, smesta sazove ratni savet. Uskoro su se svi okupili osim šefa vojne obaveštajne službe, admirala Viljema Kanarisa koji je i dalje održavao veze sa Verom Pešić. U sklopu aprilskog rata, treabala jepored Jugoslavije doći i Grčka pod vojni udar. Na taj način sprečilo bi se eventualno povlačenje jugoslovenskih vojnika prema Grčkoj i obnavljanje jiš jednog Solunskog fronta, kao u prvom ratu.

Hitlerov plan napada na Jugoslaviju imao je šifrovano ime "Poduhvat 25", ili "Uputstvo broj 25" ili jednostavno "Direktiva broj 25". Ona je sačinjena sa planom Marita koji je predviđao Nemačko-Italijanske napade na Grčku. Kraljevina Jugoslavija je predstojeći rat dočekala usamljena, zajedno sa Grčkom. Doduše, na prostorima tadašnje Kraljevine Jugoslavije postojap je ekspedicioni korpus od oko 50.000 ljudi, na severu Grčke, mahom Britanaca. Njegov komandant je bio general Henri Vilson. On je primenjivao proste ratne varke, samo da bi narod stekao utisak kako se radi o iskustvu britanskih snaga. Jugoslovenska ratna komanda izradila je plan odbrane od Nemaca pod šifrovanim imenom "R-41". Celokupna vojska bila je raspoređena duž granica prema Rumuniji, Bugarskoj, Albaniji, Austriji i Mađarskoj. Čitav jugoslovenski front je trebalo da brane 7 drupa Armija i to: 1.Armija pod komandom đenerala Milorada Petrovića je trebala da brani Makedoniju i južnu Srbiju, njoj je u pomoć trebala da bude 3 Armija đenerala Milana Nedića, zatvarajući pravce oko makedonske granice i onemogućavajući Nemce da prodru u Srbiju.

Na severu prema Mađarskoj stacionirana je 7. Armija đenerala Dušana Trifunovića a, prema Hrvatskoj i Sloveniji su bile raspoređene 6. Nezavisna Armija đenerala Dimitrija Živkovića i 2. Armija đenerala Milutina Nedića(brata Milana Nedića).

Prostor oko Kosova i Sandžaka je branila 4. Armija đenerala Petra Nedeljkovića. Ona je takođe imala zadatak da u slučaju propasti Armija, od svojih vojnika oformi četničku (gerilsku) skupinu koja će dejstvovati kao gerilski odred duž mostova, pruga, puteva, hidrocentrala, elektrana, pošte i telegrafa i ostalih važnih komunikacijskih objekata. Njoj je kao oslonac bila podređena i 5. Nezavisna Armija Vladimira Čukavca. Za vrhovnog zapovednika jugoslovenskih snaga određen je Armijski đeneral Dušan Simović (koji je vršio i ulogu predsednika jugoslovenske vlade).
 
General Dušan Simović
 
Kralj Petar i đeneral Dušan Simović vrše smotru 2. aprila 1941.

demonstracije u BeograduNemačka je pri napadu potpuno iznenadila jugoslovensku vojsku za kratko vreme, tako da je ova mogla samo mobilisati 2/3 svog borbenog kapaciteta, od toga ,28 pešadijskih i 3 konjičke divizije.

Ratno vazduhoplovstvo je raspolagalo sa samo 300 aviona. Nemački plan invazije je bio sledeći: 2.Armija je imala zadatak da nastupi prema Zagrebu, a odatle kroz bosanske planine prema Sarajevu. Jednovremeno je imala jedna udarna oklopna grupa iz Mađarske da se probije ka Beogradu. Glavni udar je omao da se izvede iz Bugarske gde se nalazila 12 Armija general-pukovnika Maksimilijana fon Vajksa i Klajstova 2.oklopna grupa. Klajst je imao zadatak da nakon probijanja Makedonskog fronta napreduje prema Nišu i napadne Beograd sa južnog pravca, doj je 12 Armija imala zadatak da istovremeno krene u severnu Grčku i u južnu Srbiju, raspoređena u dva krila levo i desno. Pošto je prebrojavanje 2. Armije još nije bilo završeno, 12 Armija je bez podrške Druge Armije prva napala Jugoslaviju 6. aprila 1941. 2 Armija je tek 8. aprila počela napredovanje. mini|200 p|levo| general Dušan Simović Novi predsednik vlade Dušan Simović pokušao je hitnim diplomatskim putem da umiri razjarenog Hitlera, uveravajući ga da će Jugoslavija ostati neutralna. On je zapravo pokušao da kupuje vreme ne bi li pripremio kako-tako odbranu, ali za to malo vremena ništa se ozbiljnije nje moglo učiniti po pitanju vojne angažovanosti u odbrani zemlje. Berlin nije čekao i prvi je pokrenuo ratnu mašineriju. Baš na dan venčanja Simovićeve ćerke, Nemci su bez objave rata napali Kraljevinu Jugoslaviju.


Nemci napadaju 6. aprila 1941
 
U noći između 5. i 6. aprila, Nemci se zauzeli Sip na Dunavu, a već u zoru 6. aprila nemačka avijacija je napala veće gradove poput Niša, Leskovca, Kragujevca, Beograda, Novog Sada, Sarajeva, Mostara, Banja Luke i tako u potpunosti iznenadila pospane građane koji se tražili skloništa po podrumima ili gde god se moglo pobeći od nemačkih bombi.

Naročito su Nemci pricizno pogađali ciljeve jer su im to folksdojčeri omogućavali. Pre samog rata, iz jugoslovenskog vazduhoplovstva je pobegao ustaški kapetan Slavko Kren sa planovima rasporeda vojnog vazduhoplovstva u čitavoj zemlji. Nesebični doprinos odbrani Beograda imao je 3. lovački vazduhoplovni bataljon koji se odmah počeo boriti iznad Beograda sa nemačkim Štukama, koje su pratili Meseršmiti. Beograd je doživeo strahovito bombardovanje u ranu zoru 6. aprila 1941. Hitler je bacio na Beograd razarajuće bombe od 1.000 kg, a sama operacija bombardovanja Beograda imala je simboličan nazov (Kazna). Već u prvom naletu pogođen je prvi civilni objekat u gradu-hotel Avala gde je poginio i ministar Jugoslovenske vlade Franjo Kulovec. U toku bombardovanja 6. i 7. aprila poginulo je 10.000 nezaštićenih Beograđana. Bačene su velike količine bombi na stambene četvrti, a porušena je i narodna bibliotek u kojoj je izgorele brdo materijala od neprocenljive vrednosti (kulturni genocid). Napadom na Beograd lično je zapovedao nemački general-lajtnant Aleksandar fon Ler čija je 3. vazduhoplovna flota izvršila besomučno bombardovanje grada.

No, prvi ratni dan je bio zapamćen i po tome što je jugoslovenska protiv-vazdušna odbrana oborila nemački izviđački avion blizu sela Donjeg Dušnika u južnoj Srbiji, a pilote koji su poiskakali žandarmi se sproveli u Niš. Jugoslovenska vlada izdaje proklamaciju o početku rata sa Nemačkom i odluku o opštoj mobilizaciji, ali ona stiže suviše kasno.

Glavni nemački udar izvršen je iz dava pravca: iz rejona Klagenfurta (Celovca), Graca i Nađ Kanjiže, gde se grupisala 2. Armija zajedno sa 11 divizij, pod komandom general-pukovnika Maksimilijana fon Vajksa. 46. oklopni korpus Druge Armije sjurio se sa severozapada na Beograd zbog lošeg otpora. Pred ovim korpusom su se uglavnom nalazili Hrvati koji ništa nisu činili da bi zaustavili nemačke vojnike, već su ih pozdravljali i time počinili izdaju. Jedna od ovakvih epizoda dogodila se u vojnom garnizonu u Sinju kada su hrvatski oficiri i vojnici podigli pobunu i pevali pesmu "Vila Velebita". Na frontu kod Sarajeva, načelnik 2. Armije, đeneral Bogdan Maglić, pod izgovorom da je bolestan i da odlazi na lečenje u Sarajevo napušta liniju odbrane, da bi se po ustoličenju Ustaške države pojavio kao ustaški general. Sličan je puč izbio u Šibeniku kada je komandant Jadranske divizije Petar Kvaternik (Petar je rođeni brat Slavka Kvaternika) koji je naređivao da se preda oružje i pohapse svi srpski kadrovi.

Nemačke jedinice su ušle 10. aprila u Zagreb gde je, u ime poglavnika Ante Pavelića, pukovnik u penziji Slavko Kvaternik proglasio Nezavisnu Državu Hrvatsku (NDH). Vlatko Maček, koji je odmah po napadu Nemaca napustio i okrivio već uzdrmanu jugoslovensku vladu, a preko radija je pozivao članstvo svoje HSS (Hrvatske Seljačke Stranka)da bude lojalno Rajhu. U Napadu nemačke 12 Armije učestvovali su 40 motorizovani korpus, 9 oklopna i 73 pešadijska i motorizovana SS divizija Adolf Hitler i delovi 18 korpusa , druga oklopna divizija, uz jaku podršku avijacije.

Napad na graničnom frontu kod Krive Palanke do planine Belasice, izvršen je na trupe Treće armijske oblasti (Moravska, Šumadijska i Bregalnička divizija i Strumički odred). Napad je organizovan iz tri pravca: Ćustendil-Kriva Palanka-Kumanovo.

12 Armija se przo probijala i već 10. aprila ušla u Skoplje. Jedna oklopna divizija sjurila se na zapad i uskoro uhvatila kontakt sa Italijanima u Albaniji, dok je lovo krilo 12. Armije pobedonosno umarširalo u Grčku. Napad je u koordinaciji sa Nemcima vršila italijanska armija. Tako je 2 italijanska Armija pod komandom generala Ambrosija, koja je bila koncentrisana duž kopnene granice , prodrla kroz Istru i Slovensko primorje, a 9. Armija pod komandom generala Kavalera, napala je iz Albanije, s leđa. Jugoistočni front kojim je komandovao Milan Nedić raspao se. Na nišavskom pravcu 11 oklopna divizija probila je slabu odbranu na Pločama i u 9. časova zauzela Niš u podne Aleksainac koji je branio pešadijski bataljon iz rezerve i 1 artiljerijski divizion, a zatim je pao i Ražanj. Klajst je dakle ušao sa svojim snagama u Niš i tako se ispunilo Hitlerovo naređenje da se preseče pšut jugoslovenskoj vojsci ka Grčkoj i time formira novi Solunski front. 9. aprila Nemci gone jedinice 5 Armije koje su bile na Niškom sektoru. One su se u potpunom haosu povlačile dolinom Nišave, Kutinske reke. Drinska divizija povlačila se pod naletom nemačkih tenkovskih jedinica pravcem Babušnica-Svođe-Vlasotince. Nemačke motorizovane jedinice su joj presekle odstupnicu kod sela Ljuberađa. Na tom terenu vođena je žestoka borba uz obostrane gubitke. Drinska divizija, pretrpevši ogromne gubitke povlačila se pravcem Leskovca. Kako su nemačke jedinice prodirale dolinom Kutinske reke, glavnom saobraćajnicom prema Nišu, to se razbijena jugoslovenska vojska kretala van glavnih pravaca, držeći se planina,

10. aprila kod jedinica na Kosovu pojavila se dezorganizacija, a komandant 3 Armije naredio je da se uz pomoć improvizovanih odreda zatvore pravci ka Metohiji i Sandžaku. Nastavljajući i svoju operaciju u dolinu Južne Morave, jedinice 11. oklopne divizije su zauzele Paraćin, Ćupriju i Jagodine, produžavajući ka Kragujevcu. Vrhovna komanda je izdala direktivu broj 120 za povlačenje trupa na liniju Bojana-Metohija-Kosovo-Kopaonik-Kragujevac-Beograd-Sava-Una. Po toj naredbi 5. Armija je trebalo da se povlači i dalje, ali za realizaciju ove direktive nije bilo realne osnove. Realniji je bio poziv Vrhovne Komande izdat iste večeri da se vojnici bore sa Nemcima gde god se nađu. Nemačka komanda je naredila da se 12. Armija orijentiše ka Grčkoj, a 2 Armija, ojačana 1. oklopnom grupom da zauzme Beograd i dovrši razbijanje jugoslovenske vojske.


Kriza jugoslovenske vlade

Od prvog dana rata, Vrhovna Komanda Jugoslovenske vojske nije kontrolisala situaciju. Na ministarskim sednicama u Sevojni, gde se vlada nalazila general Dušan Simović se žalio na loše veze u komandovanju, a naročito je osporavao to što on mora preko pošte da izdaje naređenja jedinicama. Ocenio je situaciju kao tešku, ali ne i tragičnu i verovao je da se front može stabilizovati. Da bi sprečio potpuno rasulo, ne samo vojsci, već i u vladi, 12. aprila izjavljuje da ima puno poverenja u moralnu snagu vojske i naroda i da veruje u prijateljstvo sa Sovjetskim Savezom. Sve je bilo izgubljeno i propast je sve brže i brže tekla.

Nemci su 13 aprila probili poslednju liniju odbrane kod Konjarnika i umarširali u Beograd gde su ispred Narodne Skupštine organizovali paradni defile. Ubrzo je stigao i feldmaršal Evald fon Klajst i Maksimilijan fon Vajks. Računajući ulazak Austro Ugarskih trupa 1914. i njihov zajednički ulazak sa Nemcima 1915., bio je to treći ulazak Nemaca u Beograd u 20 veku. Ovu informaciju je Dušan Simović dobio na Palama od svog ađutanta u osnovnoj školi Kralj Petar gde je Štab bio smešten. Tražio je hitnu vezu sa engleskim poslanikom, ali je umesto veze dobio pismo generala Dila da Engleska nema mogućnosti da u datim okolnostima prihvati jugoslovensku ratnu mornaricu i vojsku u Boki. Simović je zatim rekao da situacija ništa ne valja i sazvao novo zasedanje u ponoć 13. aprila. Pored vojnog sloma, počela je i kriza vlade. Na jugoslovenskoj strani počela su međusobna trvljenja i ispitivanja ko je kriv za tako munjeviti slom. Neki ministri, među kojima i dr Slobodan Jovanović, Bogoljub Ilić i Marko Daković optuživali su Hrvate za izdaju. Poslednje savetovanje jugoslovenska vlada imala je na Palama. Sednica vlade je održana licem na katolički uskrs, 13 aprila 1941. Dušan Simović je podneo izveštaj o vojnoj situaciji koju je predstavljao kao veoma tešku, ali ne i bezizlaznu. Govorilo se o produžetku borbe na novom frontu Sava-Drina. Ipak, na kraju je odlučeno da se vlada, radi veće sigurnosti, premesti odmah u Nikšić. Simović je potom predložio generala pozadine Danila Kalafatovića za načelnika Vrhovne odbrane. O mogućnosti eventualne kapitulacije nije bilo ni pomena, iako su pojedini ministri zaključili da je vojna situacija mnogo teža nego što ju je predstavaljao Simović. Vlada je bez Simovića stigla u Nikšić sutradan i prva stvar koja se čula bila je ta da je Kralj Petar već odleteo za Grčku. Prilikom utovara transportnih aviona zlatom učestvovalo je i više stotina vojnika na improvizovanom aerodromu na Nikšićkom polju. Međutim, prilikom evakuacije poginula su dva vrlo poznata imena. Prilikom transporta zlata bojnim brodom u Egejskom moru, brod se prevrnuo i poginuli su ministar Simovićeve vlade Marko Daković i istoričar Vladimir Ćorović. Na poslednjoj sednici vlade u Nikšiću 15. aprila, zaključeno je da Jugoslavija neće kapitulirati kao država, već da samo vojska kapitulira, dok vlada i kralj idu u inostranstvo da odatle nastave da se bore. Taj nacrt je sastavio dr Slobodan Jovanović i predao ga Simoviću, a ovaj Kalafatoviću. Dušan Simović je istog dana izdao naređenje Danilu Kalafatoviću da zaključi primirje sa Nemcima iz dva razloga: Prvi razlog je bio taj što je bilo nemogućno dalje pružanje otpora na izabranoj liniji, reka Drina, reka Sava, zbog događaja koji su se dogodili u Hrvatskoj. na levom krilu vojska nije ni postojala, već samo mali odredi koji su se u totalnom haosu predavali Nemcima. Sam vojnički poraz značio je i rasulo same Simovićeve vlade. Tako je potpredsednik vlade dr Vlatko Maček napustio vladu 8. aprila, a društvo su mu činili i ostali hrvatski ministri: Josip Torbar, Baroša Smoljan, Džafer Kulenović i Ivan Andreas. Napuštanje vlade, u stvari bekstvo ministra, bio je poseban primer Aprilskog rata. Pozivom svojim vojnim pristalicama da izraze lojalnost novoj vlasti (Ustaškoj) 10. aprila Maček je osigurao legitimnost prenosa vlasti, faktički potvrdio separatizam i razbijanje Jugoslavije kao države. Ostale su prazne reči dr Ivana Šubašića da potpredsednik jugoslovenske vlade neće dezavuisati svoje drugove. Kralj je sa vladom 14 i 15. aprila već odleteo iz zemlje. Na aerodromu Agrenion u Atini dočekao ga je general Dil i general Vilson, a zatim su se preko Jerusalima i kraćeg zadržavanja u Kairo obreli u London.

Iako potpuno vojnički slomljeni, pojedini vojnici i oficiri nisu pokazivali težnju za kapitulacijom i nastavili su da vode borbu. Na Rapaj Brdu su dvojica mlađih rezervnih starešina samoinicijativno organizovala otpor i vodili sa Nemcima 12 aprila čitavog dana borbu. U oblasti Šapca do sukoba je došlo 12 aprila kada su nemačke motomehanizovane jedinice napali vojnici raznih jedinica Prve armije. Sve do nemačkog ulaska u Šabac, vojnici su držali Mišarsko brdo i branili grad. 13. aprila 60 konjički puk jugoslovenske vojske izvršio je napad na Šabac, u nameri da ga preotmer od Nemaca, ali je bio desetkovan i povukao se. Takođe su i delovi 2 Armije pružali žilav otpor prema Užicu. Nemci su bombardovali 15 aprila grad, a zatim ga tukli teškom artiljerijom. Komandant vojnog garnizona nije želeo da preda grad Nemcima u ruke i ubio se. Načelnik Operativnog odeljenja 2 Armije, pukovnik Draža Mihailović je izbegao zarobljavanje u Sarajevu i vodeći borbe sa Nemačkom oklopnom grupom 13. aprila kod železničke stanice Ševarlije i kod Petrovog Sela, probijajao se prema Doboju. Narednik jugoslovenske vojske Boža Petrović je u poslednji čas uspeo spasiti zastavu 41. pešadijskog puka u Osijeku i poneo je sa sobom, da bi kasnija ista zastava bila i zastava Jugoslovenske Vojske u Otadžbini.

Izvor: Wikipedia

Aprilski rat

1941. 6. aprila, Napad Nemačke na Jugoslaviju i slom Jugoslavije. Ima mnogo pitanja koja nikad neće dobiti odgovor, a pre svega šta je radila vlada od 27. marta do 6. aprila, a šta vojska i njeni komandanti.

Ostaje kao činjenica, da su oni, koji su organizovali puč, morali znati da će Hrvati, čim počne rat, izazvati rasulo u vojsci, pa su bar oni mogli i morali, u okviru svoje nadležnosti, da deluju. Na žalost, i oni su omanuli, i to u času, koji je bio sudbonosniji, mada i teži, no puč koji su izvršili. Uz to, na svim svojimm komandnim mestima zadržani su hrvatski generali i ostali „časnici”, od kojih su se, ubrzo po osnivanju Pavelićeve Endehazija, u njenoj vojsci našli: 31 general, 228 pukovnika, 245 p. puk, 254 majora, 1. 005 kapetana i 417 poručnika jugoslovenske kraljevske vojske!

Sa tolikim brojem izdajnika, da je čak vojska i bila bolje opremljena i bolje organizovana, nije se moglo ništa učiniti.

General Milan Nedić, kad je, pod Nemacima, stupio na čelo vlade „Narodnog spasa”, u svom prvom obraćanju srpskom narodu, 1. sept. 1941, rekao je:

„Šesti april nije srpska, već jugoslovenska sramota”.

Ipak, treba biti pošten, taj kratki rat bio je i ostao velika naša sramota (posebno Nedićeva, kao komandanta Treće armije u Makedoniji, kroz koju su se Nemci, iz Bugarske, prosto prošetali). Većina jedinica nisu opalile ni jedan metak, a bilo je i takvih, u kojima je grdna većina vojnika bila srpska, i komandanti srpski, pa ista slika, isto kapitulantstvo! Kao da je sa 27. martom, sav naš patriotizam ispario! Što je najgore, mi i nismo doživeli poraz, jer rata i nije bilo. Ima svedočanstava da su i Nemci bili iznenađeni. Rat sa nama pretvorio se u njihove manevre, sa zamišljenim neprijateljem.

Baš zato, ostaće kao svetli primer podvig pilota koji su se, uprkos zabrane hrvatskih komandanata, digli sa svojim avionima u nebo, i prkosili svojim herojstvom daleko nadmoćnijem neprijatelju. Trebalo je, međutim, da prođe 56 godina, pa da im „zahvalna otadžbina” podigne (jedan očajno ružan) spomenik, pa i tada bez prisustva tzv. Jugoslovenske vojske!, što je još jedan znak da Titova omraza protiv svega što je mirisalo na srpstvo, i u bivšoj njegovoj vojsci –traje.

U vreme sloma Jugoslavije, Tito će u svom izveštaju Kominterni napisati, da je do njega došlo zbog „hegemonističke vladavine velikosrpske buržoazije, zbog njene 20 godišnje politike nacionalnog i socijalnog porobljavanja i ugnjetavanja”.… ne pominjući da komunisti i nisu učestvovali u ratu, što će kasnije, jedan visoki hrvatski funkcioner, Vrhovec, pravdati time – da takvu državu i nije trebalo braniti!

Desilo im se, međutim, da ni njihovu državu, koju su stvorili u svemu po svom idealu, komunisti opet nisu branili, bivajući u prvim redovima njenog rasparčavanja. Bombardovanje Beograda, koje je počelo u 7 časova izjutra, 6. aprila, bio je jedan takav divljački atak koji se mogao obrušiti na jedan grad i na jedan narod, samo ako je nošen besprimernom mržnjom. S obzirom da je naša artiljerija ubrzo ućutkana, kao i avijacija, oni su se bez ikakvog straha iživljavali, kao na kakvoj vojnoj vežbi, u gađanju nebranjenih ciljeva, ne štedeći čak ni dečje porodilište!

Tim bombardovanjem, u stvari, rešen je ceo rat, jer je već prvog dana, sve što je imalo bilo kakav taktičko – strategijski karakter, i u vojnom i u civilnom pogledu, bilo razoreno i uništeno, tako da je država bila potpuno paralisana. Ima dokaza da su plakati o mobilizaciji, koja je proglašena tek 7. aprila!!!, lepljeni u nekim gradovima, kao u Sarajevu, tek – 12. aprila.

Dezorganizacija je bila takva, da niko nije znao dokle su Nemci stigli, a vlada nije znala čak ni da je kapitulacija potpisana. Simović je na nekoliko užurbanih sednica, sa kojih ne postoje ni zapisnici, lažno obaveštavao vladu o stanju na „frontu”, sve dok im nije bilo rečeno da hvataju put za Nikšić, odakle će se avionima prebaciti do Saveznika. Kakva je dezorganizacija bila, prava je enigma kako je i to sa avionima uspelo, sem ako ih Nemci nisu pustili da pobegnu.

Patrijarh u svojim Memoarima tvrdi da se više „mislilo na spasavanje vlade i svojih porodica, nego o spasavanju države i naroda”.

I zar je onda čudo, što se takva vlada ponašala onako kako se ponašala tokom celog rata! I zar je onda čudo, što je jedan mladi kraljevski diplomata, po imenu Zoran Sv. Tomić, u svojoj knjizi „Grobari srpstva na Temzi”, podigao optužnicu protiv svih njih, tražeći od narodnog suda da se svi, na čelu sa Slobodanom Jovanovićem, osude na smrt.

Akt o vojnoj kapitulaciji Jugoslavije, potpisan je 17. aprila 1941. Pre toga, već 10. aprila u Zagrebu je proklamovana Nezavisna država Hrvatska, a dan pre početka rata, 5. aprila, dva Slovenca, Kulovec i Krek, ministri u vladi Simovića, preko nemačkog otpravnika poslova u Beogradu, tražili su od nemačkog Rajha, „pošto je njima njihova zemlja preča negoli jug. država”, da Slovenija dobije ili samostalnost ili da budu u sastavu sa Hrvatskom.

Kolone zarobljenika krenule su ka Nemačkoj. Preko 300 hiljada što vojnika, što oficira. Tamo su klasifikovani po nacijama. Ostali su samo Srbi.

U zemlji, u bivšoj Jugoslaviji, koja je odmah raskomadana, između Italije, Mađarske, Hrvatske, Bugarske i Nemačke, nastao je neviđeni progon i istrebljenje Srba. Posebno u Hrvatskoj, gde se sve prebacuje na ustaše.

Međutim, broj ubijenih uvek govori i o broju ubica! A ubijenih je nekoliko stotina hiljada, mada ima podataka i čitav milion, pogotovu kad se njima dodaju i žrtve iz Bosne i Hercegovine, iz okupacione zone Mađarske, a i Bugarske, kao i Šiptarluka.

Pred navalom terora, počele su da pucaju i prve srpske puške u cilju samoodbrane, u svim krajevima bivše Jugoslavije, verovatno najpre u Hrvatskoj i Hercegovini. Kako još komunisti nisu preuzeli kontrolu nad tim spontanim ustancima, oni nisu ušli u nomenklaturu kasnije proglašenih i slavljenih praznika ustanaka, uostalom kao što ni poginuli piloti iznad Beograda, nisu računati u borce protiv „nemačkog fašizma”, iako je neprijatelj bio isti, i 6. aprila, i posle 22. juna, kada su Nemci napali Sovjetski Savez, i kada su se komunisti tek onda setili da počnu sa organizovanim otporom protiv okupatora, kao svoj dug prema prvoj zemlji socijalizma. Ono što je od Srbije ostalo, a to je bilo manje od pretkumanovske Srbije, potpalo je pod nemačku Vojnu upravu, koja će krajem avgusta 1941, posle privremene komesarske uprave koju je vodio Milan Aćimović, bivši min., un. dela, ustanoviti vladu generala Milana Nedića. Ta vlada zaslužila je svoj naziv „narodnog spasa” u najvećoj meri time, što je uspela da organizuje prijem srpskih izbeglica, što su sa svih strana hrlili ka matici, koja ih je, i sama u teškom stanju, oberučke prihvatila, deleći sa njima celo zlo koje nas je snašlo.

Došli su i Slovenci, koje su Nemci iz okoline Maribora proterali, i njih smo bratski prihvatili,

Izvor:Slobodan Turlakov ,Vodič za Srbe početnike

Izvor: Wikipedia