Čedomilj Mijatović

rođen   6. oktobar, 1842.
Beograd, Srbija   
preminuo   14. maj, 1932.
London, Velika Britanija   

Čedomilj Mijatović je renesansna ličnost srpskog XIX veka: bio je je odličan ekonomista, popularan književnik, cenjen istoričar, važan političar i diplomata, kandidat za najviše crkvene položaje i predsednik Srpske kraljevske akademije.

Sadržaj
1 Biografija
2 Mijatovićev karakter
3 Istoričar i književnik
4 Ekonomista



Biografija

Čedomilj je rođen 6. oktobra 1842. godine u Beogradu. Otac Milan, rodom iz Jaska u Sremu, bio je profesor zemljopisa i istorije u Kragujevcu i Beogradu do smrti 1853. godine. Majka Kristina – Rahela iz Velikog Bečkereka, bila je lepa i senzibilna žena španskog porekla.

Još kao mladić bio je veoma cenjen u svojoj generaciji zbog bistrine, znanja i gospodstva. Završio je Licej 1862. i zatim proveo tri godine na studijama u Minhenu, Lajpcigu, Cirihu i Beču. Tada se oženio Engleskinjom Elodijom Louton.

Od 1865. do 1869. predaje na Velikoj školi, a potom prelazi u državnu upravu na mesta viših činovnika: bio je sekretar beogradskog trgovačkog suda, član Ustavnog odbora 1869. (zalagao se za opšte pravo glasa i dvodomni parlament), načelnik u Ministarstu finansija. Blizak je Jovanu Ristiću i liberalima.

Prvi put je postao ministar finansija 1873. godine, drugi put 1875. godine, a u međuvremenu bio je sekretar mladog kneza Milana, za koga se tada jako vezao. Iz liberalne stranke prešao je tzv. mladokonzervativcima. Zatim sledi nazadovanje, čak uz peznionisanje od Ristićeve vlade 1880. godine. U srpsko-turskom ratu 1876-1877. bio je intendant Ibarske vojske i odlikovan.

Zlatno Mijatovićevo vreme su 1880-te godine. Sa prijateljima osniva Naprednu stranku. Knez Milan im poverava vladu oktobra 1880. godine, a Mijatović postaje ministar finansija i inostranih dela. Program vlade je unapređenje Srbije u svakom pogledu, uz odbacivanje celog političkog nasleđa i izgradnju liberalno-demokratskih institucija po zapadnom uzoru. Mijatović ima puno posla u te tri godine: sklapa trgovinske ugovore, gradi prve železnice, pomaže knezu Milanu kod sklapanja srpsko-austrijske konvencije, uvodi nove posredne poreze, uzima zajmove u inostranstvu, stvara Narodnu banku, što sve predstavlja temelje modernizacije tadašnje Srbije. Po padu vlade krajem 1883. postaje član Državnog saveta i poslanik u Londonu, 1886. godine pregovara o miru posle nesrećnog srpsko-bugarskog rata. 1886-1887. je ponovo ministar finansija, a 1888-1889. ministar finansija i spoljnih poslova i predsednik Srpske kraljevske akademije.

U Mijatovićevom životu prelomna je 1888-1889. godina. Jedna dvorska afera – povezana sa sukobom kralja Milana i kraljice Natalije i kraljevom abdikacijom - odvela ga je, praktično za uvek, iz Srbije. Od avgusta 1889, Mijatović je u Londonu, kao privatno lice. Tek četiri godine kasnije obnovio je veze sa bliskim prijateljima Stojanom Novakovićem i Milutinom Garašaninom.

Još jednom je, zakratko, postao ministar finansija 1894. godine, ali je opet došao u sukob sa kraljevima Milanom i Aleksandrom. Od 1895. do 1903. godine je ambasador, uglavnom u Londonu. Član je Senata iz 1901. godine. Po ustoličenju Karađorđevića 1903, Mijatovića definitivno penzionišu. Ipak, pokušava da pomogne srpskoj vladi kod engleske, koja je bila užasnuta svirepim ubistvom poslednjih Obrenovića. Tokom Prvog svetskog rata već poluslepi Mijatović prikuplja pomoć za srpsku vojsku. Umire u Londonu u devedesetoj godini, 14. maja 1932. godine.


Mijatovićev karakter

Čedomilj Mijatović bio je vrlo složena i višedimenzionalna ličnost. Bio je osećajan čovek blage naravi, veliki rodoljub, posvećeni modernizator, izraziti moralista i vrlo religiozan. Bio je veoma omiljen među ljudima zbog blagosti karaktera. Pomalo su ga ogovarali zbog udvaranja mladim ženama, pošto se znalo da je Elodija znatno starija od njega. Bio je odličan govornik i svi su mu se divili. Neki su ga smatrali za vrlo lukavog čoveka - kralj Milan i austrijski poslanik Kevenhiler verovali su da je Mijatović najveći levantinac među srpskim političarima.

Kao ministar finansija Mijatović je najviše od svih zabeležen kao čovek lake ruke, koji ne ume da se odupre ni kralju Milanu, ni svojim kolegama u vladi. To je samo delimična istina. On je imao nesreću da bude prvi od ministara modernog kova koji se ne brinu o državnoj blagajni na partijarhalan način, kao o svojoj ličnoj, već imaju druge ideje i prioritete i ili teže širokim reformskim potezima (kao Mijatović) ili paze na interese svoje stranke.

Kao političar, bio je za oslonac na Austrougarsku, verujući da je to najbolji put za opšti napredak Srbije i ispunjenje nacionalnih ciljeva. Bio je, kao i svi naprednjaci, rusofob i protiv oslonca na Rusiju, jer mu autokratska, klerikalna i imperijalna Rusija nikako nije mogla biti bliska.

Za potomstvo je, posle ocena Slobodana Jovanovića, ostao naslikan kao briljantan, ali lakomislen i popustljiv čovek, više stručan ministar nego državnik.

Mijatović je bio duboko religiozan čovek, pravoslavni hrišćanin. Pošto mu je smetala nedoučenost srpskih sveštenika, koji nisu znali odgovore na osnovna pitanja, prevodio je engleske religiozne tekstove kako bi Srbima približio veru, birajući one autore koji su bili prihvaćeni i u pravoslavnom svetu. Verovao je i u spiritizam i pisao o njemu, verovao je Kremanskom proročanstvu i, kako kaže, nagoveštavao tragičan kraj samom kralju Aleksandru Obrenoviću.

Više puta pominjan je kao kandidat za visoko mesto u crkvenoj hijerarhiji. Tako su mu 1914. godine prestolonaslednik Aleksandar i Nikola Pašić ponudili mesto arhiepiskopa u Skoplju, nagoveštavajući mogućnost da postane i patrijarh onda kada Srbija dobije patrijaršiju. U prvi mah se zagrejao, pomišljajući šta jedan čovek modernih pogleda može da učini, ali je ubrzo odustao zato što je shvatio da ne treba da postane visoki jerarh čovek koji ne veruje u sve dogme pravoslavne crkve.


Istoričar i književnik

Kao istoričar bio je u svoje vreme vrlo cenjen. Pišući brojna dela iz političke i ekonomske istorije, Mijatović je hrabro krenuo neispitanim stazama: dok su se ostali istoričari njegovog vremena bavili klasičnim srpskim srednjim vekom, on je prvi u Srbiji pisao o Despotovini, o poznom vizantijskom carstvu, o starijoj ekonomskoj istoriji srpskog naroda i o srpskom XVI i XVII veku. Kasnije, sa pobedom kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji, pao je u nemilost kao pozni romantičar. Tako je Vladimir Ćorović presudio da je Mijatović sentimentalni romantičar koji ne vrši potrebnu kritiku izvora i koga često mašta ponese da učini generalizacije za koje nema dovoljno argumenata. Ostalo je pitanje da li je, pre potpunijeg objavljivanja izvora za stariju srpsku istoriju, Mijatović mogao da piše kao kasniji istoričari. Starije istroričare treba porediti sa njihovim prethodnicima i savremenicima, a ne sa mlađim naraštajima, što bi Mijatoviću donelo zaslužena priznanja za unapređenje istoriografije u Srba. Verovatno je u pravu Radovan Samardžić kada Ćorovićevu kritiku smatra nepravednom i tvrdi da je Mijatović ostao neostvareni velikan srpke istoriografije, koji je imao više i vrlina i mana. Najbolje delo mu je knjiga o Đurđu Brankoviću (Despot Đurađ Branković, 1880), koja se i danas koristi u ozbiljnim raspravama o tome vremenu. Treba pomenuti još dve knjige pisane na engleskom jeziku: A Royal Tragedy: Being the Story of the Assassination of King Alexander and Queen Draga of Servia, 1906, i sopstvene memoare The Memoirs of a Balkan Diplomatist, 1917.

I kao književnik bio je u svoje vreme cenjen i popularan. Pisao je uglavnom istorijske novele sa prosvetiteljskom i patriotskom notom. Još kao student napisao je četiri novele, od kojih je najpoznatija Zeka kapetan, 1862. Među kasnijima najznatnije su Ikonija vezirova majka, 1891, i Kraljičina Anđelija, 1928. Zanimljiv je i putopis Carigradske slike i prilike, 1901.

Kao književnik prošao je još gore nego kao istoričar u retrospektivnoj proceni. Dok je još tokom 1890-tih godina bilo pozitivnih kritika i Akademijinih nagrada, novo pokoljenje književnih kritičara s početka XX veka nije imalo ni razumevanja, ni milosti prema Mijatoviću. Skerlić i drugi mlađi kritičari doživljavali su kao javljanje duha iz davnih vremena (Skerlić: Čeda Mijatović je “mučio i sebe i nas sastavljajući prašnjave, arheološke i muzejske priče”). Slobodan Jovanović mu je odao priznanje za dobar stil (“Čeda Mijatović ima divan stil, živo priča, fino opisuje i slika”), ali je zamerio neuverljivost likova i preterivanja sa fantazijom i osećajnošću, koja idu do prenemaganja. Pavle Popović nije kod Čede cenio ni stil (“ko još danas tako piše?”) i savetovao je našem autoru da se bavi istoriografijom ili prevodilaštvom, tvrdeći da bi trebalo da bude koristan tamo gde može, umesto što se “zabavlja” u književnosti. Zameran mu je davno prevaziđeni romantizam. I zaista, teško je u njegovim istorijskim pripovetkama i putopisima ne videti izvesnu naivnost, sklonost gotovo likovnoj dekoraciji i jake emocije, stvarne ili glumljene.

Danas se Mijatovićevo delo ne može naći u standardnim pregledima srpske književnosti. Ima, ipak, i drugačijih glasova (Predrag Protić), koji ga delimično rehabilituju i nalaze određene vrednosti u njegovom delu.

Kao pripadnik prvih, malobrojnih generacija srpske inteligencije, Čedomilj Mijatović je osećao odgovornost prema sopstvenoj zemlji i trudio se da doprinese prosvetljavanju zaostalog srpskog naroda. I zaista, teško je ne razumeti prosvetiteljski nagon dobronamernog čoveka u vreme kada je narod najvećim delom nepismen, a tiraž novina od hiljadu primeraka smatra se fantastičnim, kada retko ko, kako reče Milan Piroćanac, zna sa kojim se državama graniči Srbija. Ta prosvetiteljska crta navela ga je da piše istorijske studije i romane koji će, verovao je, podstaći interes za prošlost i razbuditi patriotizam naroda, čiji je duh, tako je izgledalo, zamro. Dirljivo deluju Mijatovićeva pisma iz londonske daljine u kojima podučava srpsku omladinu kako da uspe u životu – poštenjem, radom, štedljivošću – onim klasičnim vrlinama koje su odavno zaboravljene (O uslovima uspeha, 1892). Prevodio je sa stranih jezika, a poseban uticaj na srpsku intelektualnu publiku imala je knjiga Henrija Bekla Istorija civilizacije u Engleskoj iz 1871. godine u Mijatovićevom prevodu.


Ekonomista

Ako i prihvatimo nepovoljne sudove kritičara o Mijatovićevom književnom i istorijskom delu, ostaje, ipak, ekonomska struka. Tu je Mijatovićeva vrednost najmanje izbledela tokom vremena. Slava mu je, doduše, bila zatamnjena u dugom razdoblju nepopularnosti liberalne doktrine u našoj zemlji, ali je Mijatović bio jedan od par najboljih srpskih ekonomista svih generacija. Mijatović je odličan ne zbog pripadnosti liberalnom pravcu, već zbog bistroga oka, jakog osećaja za ekonomsku logiku i odličnog tehničkog znanja. U praktičnim stvarima možda nije uvek bio savršen, ali je za sobom ostavio velike rezultate: uveo je zaostalu, orijentalnu Srbiju na evropsku novčanu pijacu; postavio je temelje mnogih korisnih institucija, među kojima su narodna banka, železnica, berza, dinarski i metarski sistem i akcionarska društva; zajedno sa prijateljima sproveo je, kako kaže Dragiša Stanojević, Srbiju u kapitalizam u vremenu u kome su mnogi pokušavali da je skrenu u patrijarhalni, agrarni socijalizam. Nije malo za kratko vreme.

Na načelnom, teorijskom nivou Mijatović je bio čisti, neiskvareni liberal, jedan od retkih pravih liberala među viđenijim srpskim ekonomistima i društvenim misliocima uopšte. Glavno Mijatovićevo ekonomsko delo je Nauka o državnom gazdinstvu ili nauka o financiji, 1869. Za osnovne uslove najpotpunijeg ekonomskog napretka naveo je samo dve stvari: pravo slobodne ličnosti i pravo sopstvenosti. Ova dva prava daju najbolje motive za poslovanje i omogućuju veoma korisnu konkurenciju. I time je sve bitno rečeno.

Mijatović u svome liberalizmu nije bio usamljen. Gotovo svi ekonomisti u Srbiji njegove mladosti suštinski pripadaju liberalnom pravcu, kao Kosta Cukić, Vladimir Jovanović, Milovan Janković i Aleksa Spasić. A i državna vlast ne pokazuje intervencionističke namere, makar zato što, pošto se radi o autonomnoj provinciji turskog carstva, nema na raspolaganju sve potrebne instrumente.

Liberalni ekonomisti iz zavisnih zemalja dođu u probleme kada mila im otadžbina postane nezavisna. Tada se suoče sa zaostalošću i, u najboljoj nameri, počnu da razmišljaju o tome kako bi se ekonomski napredak mogao ubrzati. I ne neočekivano, često potegnu za klasičnim arsenalom zaštitnih carina, industrijskih povlastica, državnih preduzeća, subvencija... Tako je Vladimir Jovanović podlegao iskušenju i založio se za zaštitne carine u vreme kada je Srbija pregovarala o trgovinskom ugovoru sa Austro-ugarskom. A Mijatović je odoleo, iako je bio ministar, i ostao liberalan. Tvrdio je da tadašnji “protekcionski fanatizam” “izaziva samo sažaljenje” i za sebe i vladu rekao da “nismo protekcioniste” i da “ne verujemo da su visoke carine bezuslovno čarobno sredstvo kojim se industrija može da stvori, a još manje da su one čudotvorno sredstvo kojim se osigurava politička nezavisnost”.

Spomenimo i Mijatovićev stav prema državnoj svojini. Bio je uveren da jedno preduzeće u državnoj svojini ne može biti jednako efikasno kao kada bi bilo u privatnoj svojini. I zalagao se za privatizaciju, pozivajući se na “narodno-ekonomne razloge, koji ištu da se ona prevedu u ruke privatnim privrednicima”. Smatrao je, prvo, da privatnik poseduje zdrav motiv povećanja kapitala, što država ne može imati, i, drugo, da državni službenici nemaju interesa da se, kao privatni vlasnici, brinu o poslu. “Time je narodno gazdinstvo opet u šteti u toliko u koliko mu izvestan kapital manje donosi no što bi inače moglo”.

Mijatović je verovao da je pogrešno mišljenje “da država treba da sama preduzme najvažnija i najveća preduzeća industrijska”, pošto je mislio da je dobro da se i pri osnivanju novih grana ostavi “privatnoj preduzimljivosti slobodna inicijativa”. Ali, ukoliko država mora ili želi da zadrži neka dobra u svome vlasništvu, Mijatović je sugerisao izdavanje u zakup privatnicima. Tako bi ekonomski rezultati bili bolji, jer bi svaki zakupac radio za svoj račun, pa će “u svom sopstvenom interesu gledati da istera što veći prinos”.

I u politici je Mijatović bio liberal. Naprednu stranku, čiji je Mijatović bio jedan od osnivača, često opisuju kao vrlo konzervativnu, što suštinski nije tačno. Ona je kombinacija liberalnog reformizma i ograničene, konzervativne demokratije. A Mijatović je ušao u grupu oko Videla, prethodnicu Napredne stranke, tražeći garancije da će program biti liberalan. Dobio ih je, kao i mogućnost da u samom Videlu objasni svoju programsku poziciju. Kada je kralj Milan jednom prilikom želeo da stvori konzervativnu vladu, nije računao na Mijatovića, koji se, kako je kralj rekao, “ne bi dao za reakcionarne tendencije”. Blagi i meki Mijatović lako je popuštao na manje važnim stvarima, ali je umeo da bude tvrd na važnima.


Mijatović je bio potpuni romatičar kao književnik, a manji kao istoričar. Kao ekonomista i diplomata nije bio sentimentalan. Više od svega, Čeda je bio evropejac i modernizator koji je pokušao, i u mnogočemu uspeo, da razumne evropske institucije uvede u zaostalu Srbiju. Savremenici ga počesto nisu razumeli, a mlađi naraštaji nisu ni znali ko je uveo njima tako prirodne institucije.

Verovatno je da je ne baš pohvalna ocena o Mijatoviću koja je dominirala većim delom XX veka bila, bar jednim delom, rezultat ishoda političkih borbi u Srbiji s kraja XIX veka, tj. da je pobednička radikalska struja bez prevelikog razmišljanja odbacila nasleđe svojih političkih protivnika i prethodnika, a time i tako oskudno srpsko kulturno nasleđe. Sa promenama 1903. godine nije odbačena samo jedna dinastija, već i ceo jedan svet koji je imao svoje vrline i svoje junake, među kojima Čedomilj Mijatović svakako nije bio među najneznatinijima.

Izvor: Wikipedia