Lavrentij Berija

Lavrentij Pavlovič Berija (gruzinski: ლავრენტი ბერია; ruski: Lavrentiй Pavlovič Beriя); (29. mart, 1899. - 23. decembar, 1953.), Sovjetski političar i šef policije, uglavnom je poznat kao egzekutor staljinove Velike čistke u 1930im, iako je zapravo nadgledao samo završnu fazu "Čistke". Vrhunac njegove moći bio je tokom i posle Drugog svetskog rata. Posle staljinove smrti skinut je sa dužnosti i pogubljen od strane staljinovih naslednika.

Sadržaj
1 Sticanje moći
2 Berija u NKVD-u
3 Posleratna politika
4 Posle Staljina
5 Berijin pad
6 Navodi protiv Berije
7 Vidi takođe
8 Šira literatura
9 Spoljašnje poveznice



Sticanje moći

Berija je rođen kao sin seljaka u Merkheuliju blizu Sukhumija u abhazijskom regionu Gruzije. Učio je tehničku školu u Sukhumiju, i po podacima je stupio u Boljševičku partiju marta 1917, kao student u Bakuu. (Neki izvori tvrde da su partijski podaci u Bakuu falsifikovani, i da se Berija u partiju učlanio 1919. Takođe se navodi da je Berija stupio a zatim dezertirao iz Crvene armije u ovo doba, ali ovo nije utvrđeno.)

1920. ili 1921. (podaci variraju), Berija je stupio u Vačeku (Sve-ruska izvanredna komisija za borbu protiv kontra-revolucije, i sabotaža), početnu boljševičku političku policiju. Do 1922, Berija je postao zamenik šefa organizacije-naslednice Večeke, OGPU (Kombinovani državni politički direktorat), u Gruziji. Neki izvori navode da je Berija u ovom periodu bio agent britanskih i/ili turskih obaveštajnih službi, ali ovo nikada nije dokazano.

Kako su bili zemljaci - Gruzini, Berija je od ranih dana bio saveznik Staljinu u sticanju vlasti u Komunističkoj partiji, i sovjetskom režimu. 1924. vodio je represiju nacionalističkih nemira u Tbilisiju, nakon čega se smatra da je čak do 5.000 ljudi likvidirano. Zbog ove demonstracije "boljševičke okrutnosti", Berija je postavljen za šefa "divizije tajne policije" transkavkaskog OGPU-a, a takođe je i odlikovan. 1926. je postao šef gruzijskog OGPU-a. Postavljen je za partijskog sekretara u Gruziji 1931, a za ceo transkavkaski region 1932. Postao je član centralnog komiteta Komunističke partije 1934. godine. Čak i nakon što je otišao iz Gruzije, zadržao je kontrolu nad komunističkom partijom ove republike, sve do čistke jula 1953.

Berija je 1933. godine upoznao Tita, i Staljin mu je poverio da ga na skraćenom kursu Kominterne proveri. Sa činom generala NKVD, Berija je bio predavač budućem jugoslovenskom generalu i ministru bezbednosti Ivanu Krajačiću-Stevi.

Do 1935, Berija je bio jedan od staljinovih potčinjenih sa najvećim poverenjem. Učvrstio je svoje mesto u staljinovom okruženju dugačkom besedom "O istoriji boljševičkih organizacija u Transkavkazu" (kasnije objavljenoj u vidu knjige), koja je preuredila istoriju transkavkaskog boljševizma, nebi li prikazala kako je Staljin bio njegov jedini vođa od samog početka. Kada je 1934. počela staljinova čistka partije i vlade, nakon ubistva Sergeja Kirova, Berija je sprovodio čistke u Transkavkazu, koristeći priliku da izravna mnoge stare račune u politički turbulentnim transkavkaskim republikama. Juna 1937. je u jednom govoru rekao: "Neka naši neprijatelji znaju da će svako ko pokuša da digne ruku na volju našeg naroda, na volju partije Lenjina i Staljina, biti nemilosrdno slomljen, i uništen."


Berija u NKVD-u
 
Zvanični poster koji hvali Beriju

U avgustu 1938, Staljin je doveo Beriju u Moskvu, kao zamenika šefa Narodnog komesarijata za unutrašnje poslove (NKVD), ministarstva koje je nadgledalo državnu bezbednost i policijske snage. Pod Nikolajem Jezhovim, NKVD je gonio ljude smatrane neprijateljima države u Velikoj čistki, koja je pogodila milione ljudi. Ipak, do 1938, čistka je postala toliko rasprostranjena da je počela da šteti infrastrukturi sovjetske države, njenoj ekonomiji i oružanim snagama, i Staljin je odlučio da stiša čistku. U septembru je Berija postavljen za šefa Glavnoe administracije državne bezbednosti (GUGB) NKVD-a, a u novembru je nasledio Jezhova na čelu NKVD-a (Jezhov je likvidiran 1940.). Tada je izvršena čistka u samom NKVD-u, i polovina osoblja je uklonjena i zamenjena ljudima lojalnim Beriji, od kojih je veliki broj poticao sa Kavkaza.

Berijino ime je postalo blisko identifikovano sa Velikom čistkom takođe, ali u stvari, on je predsedavao NKVD-om tokom olabavljivanja represije. Preko 100.000 ljudi je pušteno iz radnih logora, i zvanično je priznato da je bilo nekih nepravednosti i "ekscesa" tokom čistki, za koje je okrivljen Jezhov. Pa ipak, ova liberalizacija je bila relativna: hapšenja i likvidacije su nastavljena, a 1940, kako se rat približavao, čistke su opet dobile na snazi. Tokom ovog perioda, Berija je nadgledao deportacije stanovništva iz Poljske i baltičkih zemalja, nakon što su ih okupirale sovjetske snage. Marta 1940. je pripremao naređenje za pogubljenje 25.700 Poljaka, među kojima su bili intelektualci, i 14.700 ratnih zarobljenika u Katjinskoj šumi, nedaleko od Smolenska i na dva druga mesta manjovnih egzekutija.

Marta 1939, Berija je postao kandidat član Politbiroa komunističke partije. Iako nije stekao puno članstvo do 1946, već je bio jedan od vrhovnih vođa Sovjetskog Saveza. 1941, Berija je postao generalni komesar državne bezbednosti, što je bio najviši policijski čin u Sovjetskom Savezu u to doba.

Februara 1941. je postao zamenik predsedavajućeg Saveta narodnih komesara (Sovnarkom), a u junu, kada je Nacistička Nemačka napala Sovjetski Savez, postao je član Državnog komiteta za odbranu (GKO). Tokom Drugog svetskog rata je preuzeo odgovornost za glavna unutrašnja pitanja, koristeći milione ljudi koje je NKVD zatvorio u radne logore za ratnu proizvodnju. Kontrolisao je proizvodnju ratne opreme, kao i (zajedno sa Georgijem Malenkovim) proizvodnju aviona i avionskih motora. Ovo je bio početak berijinog saveza sa Malenkovim, koji će kasnije biti od velike važnosti.

1944, kada su Nemci izbačeni sa sovjetske teritorije, Berija je bio zadužen za razne etničke manjine optužene za saradnju sa okupatorom, uključujući Čečene, Inguše, Krimske Tatare i Nemce sa Volge. Oni su bili deportovani u sovjetsku Centralnu Aziju, uz značajne žrtve. Vidi "Premeštaj stanovništva u Sovjetskom Savezu".

Decembra 1944, Berija je takođe bio zadužen za nadgledanje sovjetskog projekta za proizvodnju atomske bombe. Vodio je uspešan program sovjetske špijunaže protiv američkog programa za atomsko oružje, čime su Sovjeti došli u posed tehnologije za proizvodnju nuklearnog oružja, i proizveli su i testirali bombu 1949. godine.

Jula 1945, kako su sovjetski policijski činovi konvertovani u vojsni sistem, berijin čin je promenjen u čin maršala Sovjetskog Saveza. Iako nikada nije učestvovao u vojnoj komandi, Berija je, svojom organizacijom ratne proizvodnje, načinio značajan doprinos sovjetskoj pobedi u Drugom svetskom ratu.


Posleratna politika
 
Berija sa Staljinom (u pozadini) i staljinova ćerka Svetlana Alilujeva

Kako se Staljin bližio svojim sedamdesetim, posleratnim godinama je dominisrala prikrivena borba za nasleđe među njegovim potčinjenima. Na kraju rata je izgledalo da je najverovatniji naslednik Andrej Ždanov, partijski vođa u Lenjingradu tokom rata. On je bio zadužen za sva kulturna pitanja 1946. I tokom rata, Berija i Ždanov su bili rivali, ali nakon 1946, Berija je napravio savez sa Malenkovim kako bi blokirali ždanovljevo napredovanje.

U periodu posle rata radio je kao predavač političke nauke na Vojnoj Akademiji "Vorošilov" u Moskvi, gde su se školovali jugoslovenski generali Slavko Rodić, Arso Jovanović i drugi.

Januara 1946. Berija je napustio mesto čelnika NKVD-a (koji je ubrzo preimenovan u MVD), ali je zadržao opštu kontrolu nad državnim pitanjima bezbednosti, preko svoje nove pozicije zamenika premijera. Novi šef NKVD-a, Sergej Kruglov, nije bio berijin čovek. Štaviše, leta 1946, berijinog kadra, Vsevoloda Merkulova, na čelu MGB-a zamenio Viktor Abakumov. Kruglov i Abakumov su zatim počeli da zamenjuju vodeće ljude sigurnosnog aparata, ljudima van berijinog kruga, tako da je uskoro zamenik ministra MVD-a, Stepan Mamulov, predstavljao jedinog preostalog izvan spoljnih obaveštajnih službi, koga je kontrolisao Berija. U narednim mesecima, Abakumov je počeo da izvršava važne operacije, bez konsultovanja Berije, često radeći u tandemu sa Ždanovim, a ponekad po staljinovim direktnim naređenjima. Neki posmatrači smatraju da su ove operacije bile usmerene---u početku posredno, ali vremenom direktnije---ka Beriji.

U kontekstu staljinovog rastućeg anti-semitizma, jedan od prvih takvih poteza je bila afera oko Jevrejskog anti-fašističkog komiteta, koja je počela oktobra 1946. i konačno dovela do ubistva Solomona Mikelsa (Solomon Mikhoels), hapšenja mnogih drugih članova, i raspuštanja komiteta. Ova kampanja se negativno reflektovala na Beriju ne samo zato što je on učestvovao u stvaranju komiteta 1942. već i zato što je u njegovom okruženju bio značajan broj Jevreja (neki od njih su bili: Solomon Milštajn, Leonid Raikman, Stepan Mamulov, Juvelian Sumbatov-Topuridze, i Naum Eitingon u bezbednosnom aparatu, a Boris Vanikov i Julij Kariton u speicjalnom komitetu koji je nadgledao projekat atomske bombe).

Ždanov je iznenada umro avgusta 1948, a Berija i Malenkov su tada krenuli u konsolidaciju svoje moći, čistkom ždanovljevih saradnika zvanom "Lenjingradska afera". Među više od 2.000 ubijenih ljudi su bili ždanovljev zamenik Aleksej Kuznjecov, ekonomski šef Nikolaj Voznesenski, lenjingradski partijski šef Pjotr Popkov, i premijer ruski premijer Mihail Rodionov. Tek nakon smrti Ždanova, Nikita Hruščov---koji je bio anti-semita---je počeo da isplivava kao moguća alternativa sprezi Berija-Malenkov.

Ždanovljeva smrt ipak nije zaustavila anti-semitsku kampanju. Tokom posleratnih godina, Berija je nadgledao uspostavljanje sistema tajne policije sovjetskog tipa, i lično birao njihove lidere u zemljama istočne Evrope. Ponovo su značajan broj ovih lidera činili Jevreji. Počevši 1948. Abakumov je pokrenuo nekoliko istraga protiv ovih lidera, što je kulminiralo hapšenjem Rudolfa Slanskog, Bedriha Gemindera i drugih u Pragu, novembra 1951. Oni su načelno bili optžzeni za cionizam i kosmopolitizam, ali preciznije za korišćenje Čehoslovačke za prebacivanje oružja u Izrael. Sa berijinog stanovišta, ova optužba je bila ekstremno eksplozivna, jer je značajna pomoć Izraelu pružana po njegovim direktnim naređenjima. Sve zajedno, 14 čehoslovačkih vođa je izvedeno pred sud, osuđeno, i likvidirano u Pragu. Slične istrage su nastavljene u Poljskoj i drugim satelitskim državama Sovjetskog Saveza.

Otprilike u ovo doba, Abakumova je zamenio Semion Ignjatiev, koji je još intenzivirao anti-semitsku kampanju. Decembra 1952. je otpočela najšira anti-semitska afera u Sovjetskom Savezu. Ona je kasnije bila poznata pod imenom Doktorska zavera. Mnoštvo istaknutih jevrejskih doktora je optuženo za trovanje sovjetskih vrhovnih vođa, i uhapšeno. Ujedno je počela histerična anti-semitska kampanja u medijima. Sveukupno, 37 doktora (većinom Jevreja) je uhapšeno, a MGB je po staljinovim naredbama počeo pripreme za deportaciju celokupne jevrejske populacije na ruski daleki istok.

U danima nakon staljinove smrti, Berija je oslobodio sve uhapšene doktore, objavivši da je cela priča fabrikovana, i uhapsio je funkcionere MGB-a koji su bili direktno umešani.


Posle Staljina

5. marta, 1953. Staljin je umro - četiri dana nakon što mu je pozlilo u noći nakon večere sa Berijom i drugim sovjetskim vođama. Politički memoari sovjetskog ministra spoljnih poslova, Vjačeslava Molotova, objavljeni 1993, navode da se Berija hvalio Molotovu da je on otrovao Staljina, mada nijedan čvrst dokaz koji bi potkrepio ovu tvrdnju nikada nije nađen.

Nakon staljinove smrti, Berija je postavljen za prvog zamenika premijera, i ponovo postavljen na čelo MVD-a. Njegov bliski saveznik, Malenkov je postao novi premijer, i on je u početku bio najmoćniji čovek u post-staljinovskom rukovodstvu. Berija je bio drugi najmoćniji vođa, i ako se uzme u obzir malenkovljev nedostatak liderskih sposobnosti, Berija je bio u poziciji da preuzme vlast iza kulisa. Hruščov je postao partijski sekretar, što je smatrano manje značajnom pozicijom od premijerske.

Uprkos tome što je bio jedan od staljinovih najnemilosrdnijih pristalica, Berija je bio u predvodnici liberalizacije nakon staljinove smrti. On je javno odbacio Doktorsku zaveru kao "prevaru", istraživao je i rešio ubistvo Solomona Mikelsa, i pustio preko milion političkih zatvorenika iz radnih logora. U aprilu je potpisao dekret kojim se zabranjuje upotreba torture u sovjetskim zatvorima. Takođe je davao znake liberalnije politike prema ne-ruskim narodima u Sovjetskom Savezu. Ubedio je predsedništvo (kako je politbiro preimenovan) i savet ministara da urgira kod komunističkog režima u Istočnoj Nemačkoj da dozvoli liberalne ekonomske i političke reforme. Berija je manevrisao kako bi marginalizovao u ulogu partijskog aparata u procesu donošenja odluka u političkim i ekonomskim pitanjima.

Neki autori su smatrali da je berijina liberalna politika nakon staljinove smrti bila taktički manevar kako bi on došao na vlast. Čak i ako je bio iskren, smatraju ovi autori, berijina prošlost ga je onemogućavala da vodi liberalizujući režim u Sovjetskom Savezu. Ova uloga je kasnije pripala Hruščovu. Osnovni zadatak sovjetskih reformista je bio da dovedu tajnu policiju pod kontrolu partije, a Berija ovo nije mogao da učini, jer je upravo policija bila osnova njegove moći.

Drugi su smatrali da je on predstavljao istinski reformističku politiku, i da je njegov pad sa vlasti odložio radikalne političke i ekonomske reforme u Sovjetskom Savezu za skoro četrdeset godina.

Ako se uzme u obzir njegova prošlost, nije iznenađujuće što su druge partijske vođe bile sumnjičave po pitanju berijinih motiva po ovom pitanju. Hruščov se protivio savezu između Berije i Malenkova, ali u početku nije bio u poziciji da se sukobi sa njima. U ovu poziciju je došao u junu 1953, kada su izbile demonstracije protiv komunističkog režima u Istočnom Berlinu (vidi Radnički ustanak 1953. u Istočnoj Nemačkoj). Ovo je ubedilo Molotova, Malenkova, i Nikolaja Bulganjina da je berijina politika opasna, i da destabilizuje sovjetsku moć. U danima nakon događaja u Istočnoj Nemačkoj, Hruščov je ubedio ostale lidere da podrže partijski puč protiv Berije, čiji je glavni saveznik, Malenkov, brzo odlučio da ga napusti.


Berijin pad

Podaci o berijinom padu značajno variraju. Po najnovijim izvorima, Hruščov je sazvao sastanak predsedništva 26. juna, gde je napao Beriju, optuživši ga da ga je plaćala britanska obaveštajna služba. Beriju je ovo potpuno iznenadilo. Upitao je, "Šta se to dešava, Nikita Sergejeviču?" Molotov i ostali su tada takođe govorili protiv Berije, i Hruščov je predložio njegovo trenutno otpuštanje. Malenkov je tada pritisnuo dugme na svom stolu, i dao unapred pripremljeni signal maršalu Georgi Žukovu i grupi naoružanih oficira u obližnjoj sobi. Oni su odmah upali i uhapsili Beriju. Neki izvori tvrde da je Berija ubijen na licu mesta, ali ovo nije tačno.

Berija je prvo odveden u zatvor Lefortovo, a onda u štab generala Kirila Moskalenka, komandanta PVO-a okruga Moskva, i ratnog druga Hruščova. Njegovo hapšenje je držano u tajnosti dok nisu uhapšeni njegovi glavni ljudi. Snage NKVD-a u Moskvi, koje su bile pod berijinom komandom su razoružale regularne vojne snage. Pravda je objavila da je Berija uhapšen tek 10. jula, dajući zasluge za hapšenje Malenkovu, i pozivajući se na berijine "kriminalne aktivnosti protiv partije i države". U decembru je objavljeno da su Berija i šest saučesnika, "plaćeni od strane spoljnih obaveštajnih službi," i da su "već godinama kovali zaveru da preuzmu vlast u Sovjetskom Savezu, i vrate kapitalizam".

Beriji je sudio "specijalni sud". Kada je doneta presuda na smrt, po kasnijim tvrdnjama Moskalenka, Berija je na kolenima molio za milost, ali su on i njegovi potčinjeni odmah likvidirani.

Međutim, po drugim izvorima, uključujući njegovog sina, berijina kuća je napadnuta 26. juna, 1953, od strane vojnih jedinica, i Berija je ubijen na licu mesta. Član specijalnog suda, Nikolaj Švernik, je kasnije rekao berijinom sinu da on nije video Beriju živog.

Berijina supruga i sin su poslati u radni logor, ali su preživeli, i kasnije su pušteni. Njegov sin, Sergo Berija je još uvek živ, i brani očevu reputaciju. Nakon berijine smrti, MVD je izgubio status ministarstva, postavši komitet (poznat kao KGB), i nijedan sovjetski šef policije nikada više nije držao moć kakvu je Berija imao.

Maja 2000. Vrhovni sud Ruske Federacije je odbio molbu članova berijine porodice da se poništi presuda iz 1953. Ova molba je bila bazirana na ruskom zakonu koji predviđa rehabilitaciju žrtava lažnih političkih optužbi. Sud je, međutim, smatrao da je "Berija bio organizator represije nad sopstvenim narodom, i da stoga ne može biti smatran žrtvom".


Navodi protiv Berije

Mada je Berija formalno osuđen kao britanski špijun, komunističko vođstvo je od početka pokušavalo da začini optužbe neformalnim optužbama ličnije prirode. Među njima su bili navodi da je Berija silovao mnoge žene, i da je lično mučio i ubio mnoge od svojih političkih žrtava.

Optužbe o lošem seksualnom vladanju Berije su prvi put iznesene u govoru sekretara Centralnog komiteta komunističke partije, Nikolaja Šatalina, na plenarnom sastanku komiteta 10. jula, 1953, dve nedelje nakon hapšenja Berije. Šatalin je rekao da je berija imao seksualne odnose sa brojnim ženama, i da je dobio sifilis kao rezultat opštenja sa prostitutkama. Šatalin se pozvao na spisak (koji je sačinio berijin telohranitelj) preko 25 žena sa kojima je Berija imao seksualne odnose. Vremenom su, međutim, optužbe postale dramatičnije. Hruščov je u svojim posthumno objavljenim memoarima napisao: "Dat nam je spisak sa preko 100 ženskih imena. One su odvođene Beriji od strane njegovih ljudi. I svaki put je koristio isti trik: svaku koja bi po prvi put došla u njegovu kuću, Berija je pozivao na večeru, i nazdravljao bi staljinovom zdravlju. A u vino bi sipao pilule za spavanje..."

Do 1980-ih, priče o seksualnom ponašanju Berije su uključivale i silovanje tinejdžerki. Autor Anton Antonov-Ovsenko, koji je napisao berijinu biografiju, je rekao u intervjuu: "On bi se noću vozio ulicama Moskve, tražeći tinejdžerke. Kada bi video neku koja bi mu se svidela, naredio bi svojim ljudima da je dovedu u njegovu kuću. Nekad bi tražio po pet, šest ili sedam devojaka. Naterao bi ih da se skinu, osim cipela, i da kleknu na kolena i ruke sa glavama zajedno, kako bi načinile krug. tada bi hodao oko njih u svom ogrtaču, i izvukao bi jednu od njih, odvukao je i silovao. Ovo je nazivao igrom cveta." [1]

Brojne priče, koje su godinama kružile, su govorile da je Berija lično tukao, mučio i ubijao svoje žrtve. Od 1970-ih, Moskovljani su prepričavali priče o kostima nađenim ili u dvorištu, podrumima, ili sakrivenim unutar zidova ranije berijine rezidencije, koja je sada ambasada Tunisa. Ovakve priče iznova isplivavaju u medijima. Londonski Dejli telegraf je decembra 2003. javio: "Novi užas je nađen - velika butna kost i neke manje kosti noge - pre samo dve godine, kada je kuhinja renovirana. Anil, radnik koji je radio u ambasadi 17 godina, je u podrumu pokazao plastičnu vreću sa ljudskim kostima koje je pronašao u podrumima."

Ovakve izveštaje neki komentatori primaju sa skepticizmom. Treba naznačiti da je uprkos parcijalnom otvaranju sovjetskih arhiva od 1991, većina materijala vezanog za Beriju ostala nedostupna javnosti. Memoari ljudi bliskih Beriji, kao što su njegov sin, zatim bivši sovjetski šef spoljnih obaveštajaca Pavel Sudoplatov odbijaju ove optužbe, i opisuju Beriju potpuno drugačije.


Vidi takođe
Istorija Sovjetskog Saveza
Spisak Gruzina


Šira literatura
Misterija staljinove smrti - Abdurahman Avtorkanov: "Novi mir", #5, 1991, pp. 194-233 (na ruskom)
Berija: Staljinov prvi čovek - Ejmi Najt, Prinston juniversiti pres, 1993. ISBN 0-691-03257-2
Berija - Anton Antonov-Ovsenko, Moskva, 1999.
Berija, moj otac - Sergo Berija, London, 2001.
Hruščovljeva sećanja: Poslednja volja - Nikita Hruščov, Random haus, 1977, ISBN 0517175479
Specijalni zadaci: Memoari nepoželjnog svedoka - Sovjetski superšpijun - Pavel Sudoplatov, Litl braun end ko, 1994. ISBN 0316773522
Lavrentij Berija, 1953. Stenografski zapis sa julskog plenarnog sastanka Centralnog komiteta komunističke partije Sovjetskog Saveza, i drugi dokumenti - A. N. Jekovljev, Ed., V. Naumov, J. Sigačev, Međunarodna demokratska fondacija, Moskva, 1999. (na ruskom). ISBN 5-89511-006-1

Izvor: Wikipedia