Predrag Ejdus

Biografija

Rođen 24. jula 1947. u Beogradu. Završio 14. beogradsku gimnaziju, diplomirao glumu 1972, na Akademiji za pozorište, film i televiziju u klasi profesora Milenka Maričića. Bio član amaterskog pozorišta Dadov od 1962. do 1968, a član Drame Narodnog pozorišta u Beogradu postao je odmah nakon diplomiranja 1972. i tu je ostao do 1993, kada je sa Svetlanom Bojković i Predragom - Mikijem Manojlovićem otišao iz pozorišta u znak protesta zbog dolaska Aleksandra Berčeka na mesto upravnika Narodnog pozorišta. Pre toga bio je v. d. direktora Drame Narodnog pozorišta. U Jugoslovensko dramsko pozorište prešao 1993, a od 2000. je vanredni profesor glume na Akademiji umetnosti „Braća Karić".
Bio je predsednik Udruženja dramskih umetnika Srbije od 1985. do 1989.
U pozorištima širom nekadašnje Jugoslavije - u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Zagrebu, u Nemačkoj, Francuskoj, Kanadi, SAD, Mađarskoj, Švajcarskoj - odigrao je 150 dramskih uloga, a snimio je više od 50 filmova, televizijskih drama i serija. U njegove antologijske pozorišne uloge uorajaju se likovi Osipa Mandeljštama, Joakima Vujića, kneza Miškina, Franca Kafke, Napoleona, Borisa Godunova, Isaka Babelja, Porfirija Petroviča, Kir Janje, Laze Dunđerskog... Igra u predstavama Faust 1 i 2, u Kir Janji,Glembajevima, u Mletačkom trgovcu, u Supermarketu, u Skupu...
Na Niškom festivalu 1973. dobio je nagradu za debitantsku ulogu, na MES-u u Sarajevu 1981. i 1989. dobio je Zlatan lovorov venac, a u Jagodini 1988. nagrađen je Statuetom ćurana. Vlasnik je Zlatne kolajne na Festivalu monodrame u Zemunu 1991, Sterijine nagrade u Novom Sadu 1991. i 1993, a Oktobarsku nagradu Beograda dobio je 1993, kada je osvojio i Statuetu „Ljubiša Jovanović" u Šapcu.
Oženjen je Milicom Ejdus, arhitektom i scenografom. Imaju kćer Vanju, glumicu i sina Filipa.

Upitnik
Šta je vaša najveća nada?

- Da ćemo jednoga dana postati uređena demokratska država ujedinjene Evrope.
Šta je za vas najveća nesreća?

-Raspad Jugoslavije koja je bila anticipacija Evropske zajednice.
Kad vam je neprijatno?

- U društvu primitivnih i bahatih, bolesno sujetnih priglupih ljudi.
Šta vas izluđuje?

- Ubrzanje tehnologije.
Na koje svoje dostignuće ste najviše ponosni?

- Ponosim se svojom decom.
Koje vaše dobre osobine se ne uvažavaju kako treba?

-Radinost, tolerancija, upornost, volja, hrabrost, pronicljivost, iskrenost.
Ako biste mogli da promenite jednu svoju osobinu, šta bi to bilo?

-Promenio bih dosta svojih osobina ali je za to sada kasno; uzgred, samo se budale ne menjaju.
Šta je vaša najdragocenija imovina?

- Moja porodica.
C kojom istorijskom ličnošću se najradije identifikujete?

- Igrao sam mnoge istorijske ličnosti i uvek me je podilazila jeza i strah od količine njihove moći.
Ko su za vas najumniji duhovi našeg doba?

-Ovo naše doba nije doba velikih umova. Svet je sterilan. Živimo početak neorobovlasničkog poretka. Globalizacija ubija kao citostatik.

Izvor: Wikipedia

Predrag Ejdus: I dan-danas učim kako da glumim

Glumac Predrag Ejdus završio je snimanje filma “Ustanička ulica”, poslednji u nizu projekata koji je dodao bogatoj karijeri. Za “Blic” govori o svojoj ulozi u filmu “Ustanička ulica”, o saradnji sa kolegama i priznaje da Srbija i te kako ima mlade, talentovane glumce koji moraju mnogo da uče i rade da bi postigli veliki uspeh i opstali.



- U filmu “Ustanička ulica” igram oca glavnog junaka, koga tumači Gordan Kičić. On je zamenik tužioca. Njegov otac je profesor prava u penziji koji je radio u tužilaštvu. Poznaje taj milje i on je na neki način pomogao sinu u karijeri tako što je bio veoma poznat i cenjen. Sina su mu, kao mladog stručnjaka, primili da radi težak i odgovoran posao. Dakle, moj lik je čovek koji je sada već u godinama, umrla mu je žena, živi sa sinom i snajom u skromnom stanu, gde sve dele... Malo je čudak, s obzirom na to da je jako voleo svoju ženu, a sa druge strane ima određenih sumnji u vezi sa sinom, da li će on uspešno raditi svoj posao - objašnjava Predrag i dodaje:

- Sin je dobio jedan vrlo težak i ozbiljan zadatak i tu mu otac na neki način svojim savetima pomaže i tokom filma se vidi da taj na početku zategnut odnos između oca i sina malo otopljava i vidimo veliku ljubav i prema sinu i prema pokojnoj ženi. Priča je politički triler i mislim da smo vrlo lepo radili, ja sam zadovoljan. Nije to velika uloga, ja sam samo par dana snimao, ali mislim da je moj lik značajan za priču. Ekipa je na putu da napravi jedan vrlo uzbudljiv film.

Kako objašnjava, film “Ustanička ulica” specifičan je pre svega zbog delikatne teme, ali i zbog odlične ekipe koja se okupila oko filma. Između ostalih, tu je Gordan Kičić, glavni lik, ali i producent ostvarenja.

- Srbija ima mlade nade i talente. Nema ih mnogo, ekstremno darovitih ljudi je uvek bilo u manjini. Da bi neko napredovao u poslu, mora da ima dara, da je završio dobru školu, da je imao sreće da bude u pravom trenutku na pravom mestu, da ima strpljenja i volje da radi i da u ovom poslu stalno uči. Ima dosta njih koji naprave neki mali uspeh i onda se uobraze, a staro pravilo glasi da se gluma uči ceo život - objašnjava on.

Kako naš proslavljeni glumac objašnjava, najvažnije je da postoji razumevanje i saradnja na snimanju, dodajući da, iako se sujeta obično vezuje za glumce, on nije takav i da voli da čuje kritiku i komentar o svom radu, ali od nekoga čije mišljenje ceni.

- U kritiku ne verujem uopšte, mi nemamo neku posebnu pozorišnu ni filmsku kritiku. Naravno da volim da čujem razmišljanje kolega, prijatelja, naročito onih sa kojima sam blizak i za koje znam šta znaju i koliko mogu, od ljudi koji su objektivni, tako da me to interesuje. Primedba ili kritika ne daje se da bi se usvojila, čovek proceni sam da li može da je prihvati i provuče kroz svoj rad. Nisam sujetan, ali često ima i primedaba koje ne stoje ili u tom trenutku više ništa ne znače.

Saradnja sa Šerbedžijom

U ovom filmu sam sa Šerbedžijom snimio samo jednu scenu, a poznajemo se jako dobro. On je veliki glumac i profesionalac. Pošto se dugo nismo videli, vreme smo najviše provodili u reminiscencijama bivših vremena.


Izvor: Blic

Predrag Ejdus: Čovek postao laka meta

Za nekoliko dana (13. marta) je premijera filma „Ustanička ulica“ reditelja Miroslava Terzića u kome Predrag Ejdus igra oca glavnog junaka, a u razgovoru za „Blic“ proslavljeni glumac govori o pomenutom ostvarenju, aktuelnim momentima u svojoj karijeri, problemima roditeljstva danas, obeležjima sadašnjice...

U središtu filma „Ustanička ulica“ je priča o (ratnim) zločinima, borbi za pravdu i njenom žestokom spoticanju, protkana i temom ljubavi. Govoreći o filmu i svojoj ulozi Predrag Ejdus kaže: “Moj lik je otac glavnog junaka. Stariji čovek od ugleda koji je bio profesor prava, radio u državnim institucijama, visoko se kotirao. I sin mu je u pravnim vodama, radi u tužilaštvu, a u jednom trenutku dobija vrlo izazovan zadatak, pri čemu mu je pretpostavljeni opasan čovek sumnjivih kvaliteta koji ocu nije nepoznat. Sin, dakle, ulazi u opasnu igru satkanu od ratnih zločina, terorističkih bandi, korupcije, sprege vlasti i kriminala.“

Aktuelno?

- Vrlo. Živimo u vremenu u kome je čovek laka meta, a ljudski život jeftina roba.
 
Šta je temelj odnosa oca i sina?

- Odnosi roditelj - dete - porodica su sigurno jedno od najozbiljnijih pitanja danas bez obzira koliko se tome, sa stanovišta društva i javnosti, pridaje ili ne pridaje značaja. Prepliće se tu čitav niz stvari. Vreme u kome živimo je gadno. Probijanje i opstanak zahtevaju izvitoperenu odvažnost koja se graniči sa ludošću, na ivici je kriminala. Roditelji svoju decu u želji da ih zaštite drže pod staklenim zvonom, svesno ili nesvesno, usput ih ne poštuju jer im ne dozvoljavaju da sazru, da se osamostale. Ne ukazuju im poverenje. A nije tajna čime rezultira odrastanje u takvoj klimi: uglavnom stvari odu ili u depresiju ili u agresiju. Roditelji u jurnjavi za egzistencijom i nemaju ni snage ni vremena da se deci kvalitetno posvete. Pritom, i kada nađu način da im prenesu neke osnovne ljudske vrednosti, neki normalan put, deca vide da to u društvu u kome su ne funkcioniše. Nema normalnog puta. Teško je, jako teško, sačuvati porodicu. Velika tema.

U koliko predstava trenutno igrate? Pre neku godinu bilo ih je čak sedamnaest.

- Ne brojim. Oko 12, 13. Kada je o najnovijima reč, pre oko mesec dana bila je u Narodnom pozorištu premijera predstave “Život je san” Kalderona u režiji Slobodana Unkovskog.
 
Ne napušta vas strast za pozorištem?

- Ne. Kad nemam predstavu u kojoj igram, osećam se pomalo prazno i onda odem da gledam drugu predstavu. Evo sad sam u Ljubljani, gde smo gostovali sa “Rođeni u YU” gledao “Elijahovu stolicu” koju prethodno nisam stigao da pogledam. Odlična predstava!
 
Kako je prošla predstava “Rođeni u YU” i kako je uopšte publika prima na gostovanjima?

- Sad u Ljubljani su obe predstave ispraćene ovacijama. Sale su bile prepune a publika na nogama, aplauzi su trajali po petnaest minuta. Svugde gde smo igrali “Rođeni u YU” predstava je izvrsno primljena i prihvaćena, čak i u Zagrebu gde smo gostovali pre izvesnog vremena, a pomalo strahovali kako ćemo proći. Međutim, oduševljenje i reakcije su prevazišli i najsmelija očekivanja.

Kako vi na to gledate?

- Ima tu raznih stvari. Što je veća vremenska distanca sve veći broj ljudi shvata da je država u kojoj smo rođeni, hteli ne hteli, obeležila naš identitet koji mi svesno ili nesvesno prenosimo dalje.

To ne možeš izbrisati kao da nije postojalo. Naravno, glupo je i bespredmetno danas govoriti ‘bravar je bio bolji’ ali je činjenica da smo živeli u zanimljivoj zemlji koja je imala ogromne potencijale, imala je i svoje uzlete. Jugoslavija je bila Evropska unija u malom. Ta priča da je bila tamnica naroda je netačna. Naravno da je bilo i problema i teškoća, ali kad uzmete vreme u kome danas živimo, pa to se ne može porediti. Ta predstava je zapravo i borba protiv amnezije. Eto, pozorište se opet, uprkos nemogućim uslovima, bori da poveže porušene mostove, da se bavi nekim važnim pitanjima.
 
Umetnici imaju ogromnu zebnju kad je reč o pozorištu i njegovoj poziciji?

- Ne samo pozorište, kultura uopšte je, blago rečeno, strahovito marginalizovana, ponižena. U komunizmu je bilo partijskih pritisaka, ovoga-onoga, ali je odnos prema kulturi bio drugačiji. Ovo što se danas dešava nije samo pitanje para, to je pre svega pitanje odnosa. Pare su tolike kolike su, da li bi mogle biti veće pitanje je o kome bi se dalo razgovarati, ali glavno je pitanje kako se raspoređuju? Ko su ljudi u vladajućim strukturama koji odlučuju o kulturi? Uglavnom aparatčici bez imena, bez integriteta, bez ikakvog valjanog dela iza sebe koje bi ih kvalifikovalo za taj posao. Čime su oni zavredeli da odlučuju o kulturi koja, ko hteo - ko ne hteo, ko shvatao - ko ne shvatao, ali jeste temeljno pitanje identiteta svakog pa i našeg naroda, i koja mu nasušno treba i sutra u Evropskoj uniji. Šta ih preporučuje da rade taj odgovoran posao? Neki partijski ili rođački link! Ne mogu više da se nerviram i kidam utrobu.

Srpski jezik u Glob teatru

- Sada sa Nikitom Milivojevićem radim Šekspirovog “Henrija VI” čija će premijera biti u Londonu, u čuvenom Glob teatru i to na srpskom. Budući da se predstava otvara velikim monologom mog lika, biće to jedan kuriozitet, biću prvi glumac u istoriji koji je u čuvenom Šekspirovom pozorištu igrao na srpskom.

Izvor: Blic