MATE PARLOV, NAJBOLJI BOKSER BIVŠE JUGOSLAVIJE

Sport sa prostora bivše Jugoslavije iznedrio je mnoge svetske velikane. Jedan od njih je Mate Parlov, bokser koji je obeležio čitavu deceniju u magičnom četvorouglu. U periodu od 1969. pa do 1979. vladao je evropskim i svetskim ringova, kao amater i profesionalac. Bio je ljubimac jugoslovenske sportske javnosti, svi su navijali za njega, i uvek očekivali najviše. Nikada nije izneverio. Bio je i ostao ponos jugoslovenskog sporta. Boksa posebno. Po okončanju karijere otvorio je kafić „Mate“ u Puli. Bilo je to pre 27 godina. „Mate“ je i danas otvoren, a za šankom radi i legendarna levica.

Da bih stigao do Parlova mnogo mi je pomogao Dragan Vujković, takođe jedan od velikana našeg boksa. Uspostavili smo kontakt s šampionom i obreo sam se u Puli. Bila je sredina decembra. Filmski grad je bio obasjan suncem, ljudi sede napolju u kafićima pored rive. Pridružio sam im se, ali nisam opušten, razmišljam da nisam nešto propustio, zaboravio iz njegove karijere. Pratio sam dugo boks, gledao njegove mečeve uživo i na televiziji, prisustvovao odmeravanju snaga s Adinolfijem, Grinom, Konteom, u Beogradu i Sarajevu.

Za šankom u kafiću „Mate“ konobar Vukoje i par gostiju. Mirno, tu i tamo neko progovori. LJudi ulaze i izlaze. Neki se zadržavaju duže, psuju državu i demokratiju, kažu mnogo je administracije da bi se stiglo do nekog dokumenta, ljute se što za domovnicu treba platiti 250 kuna. Nema novogovora, jer ga ni mnogi od njih ne razumeju. Tačno u zakazano vreme u kafić ulazi šampion. Pozdravljaju ga, on se ljubazno javlja i tada mu se i ja predstavljam. Mate zauzima svoje mesto za šankom, jer on uvek radi u popodnevnoj smeni. Pita da li ću nešto da popijem. Kažem: „Ožujsko“.
- Dobro, jedno martovsko - smeje se Mate, donosi pivo i seda da razgovaramo.

Pitam ga kako se uopšte obreo u boksu.
- Čuj, kako sam počeo. Bio sam mlad, prvi razred srednje škole. Otvorila se neka bokserska škola i mi kao društvo krenemo. Malo po malo. Dođu mečevi, počnem da pobeđujem, vidim da ide i nastavim. Bilo je to 1964. i bilo nas je oko pedesetak, a ostalo nas je dvoje-troje. Krenulo me, bilo je i poraza, ali njih uvek bude na početku. Kasnije ih gotovo nije ni bilo. Evo, vladao sam, od 1969. kada sam u Bukureštu bio drugi u Evropi. Iste godine bio sam pobednik „Zlatne rukavice“ savladavši Tarasenka od kojeg sam izgubio u Bukureštu. Od tada pa do kraja karijere gotovo da nije bilo poraza, ali moja prava vladavina počinje od Madrida 1971. kada sam postao prvak Evrope. Imao sam jedan poraz, u Pančevu o nekog Nemca...

Niska šampionskih bisera
Mate Parlov imao je izuzetnu karijeru. Osvojio je dve titule amaterskog prvaka Evrope (1971. i 1973), jednom bio vicešampion (’69), svetski prvak (’74), višestruki je prvak Jugoslavije, Balkana, Mediterana, pobednik mnogih međunarodnih turnira, olimpijski šampion (’72), evropski (’76) i svetski profesionalni prvak (’78). U amaterskoj karijeri imao je 276 mečeva, pobedio je u 257, izgubio 19, a kao profesionalac peo se na ring 29 puta i doživeo dva poraza. Protivnici na profi ringu bili su mu: Lazari, Amori, Lang, Vaskez, Gomez, Grifin, Zurheide, Frinam, Grando, Folea, Konte, Hauman, Muhamad (dva puta), Adinolfi, Bolden, Traversaro, Ponšele, Fiol, Skog, Kakolevič, Miguel Angel Kueljo, Grin, Konte, DŽonson, Mundino, Maje i Marvin Kamel (dva meča, u Splitu, gde je bilo nerešeno i Las Vegasu 8. decembra 1979. kada je poražen na poene).

Brauskea, upadam mu u reč i podsećam ga da je to bio reprezentativni meč, da je naleteo na kontru i bio nokautiran.
- Da, ali sve je to bilo dok nisam postao šampion Evrope. Od tada vladam ringom sve do 1979. Dakle, posle Madrida postajem olimpijski pobednik u Minhenu 1972, godinu dana kasnije ponovo najbolji u Evropi u Beogradu i sve to zaokružio sam titulom svetskog prvaka u Havani 1974.

To je bio period kada je bio neprikosnoveni vladar amaterskih ringova u poluteškoj kategoriji.
- Da, tada sam bio tata - Mata, kako su me prozvali - smeje se Mate.

Bilo je mnogo mečeva, teških protivnika i Mate se svega dobro seća.
- Najteži meč u karijeri bio je onaj u finalu Svetskog prvenstva u Havani s DŽilberom Kariljom, kojeg sam dve godine ranije lako savladao u finalu u Minhenu (TKO u 2. rundi, op.a.). Bio je to stravičan meč o kojem su posle danima pisale sve svetske novine, sigurno najdramatičniji meč u istoriji amaterskog boksa u poluteškoj kategoriji. Bilo je padanja, dizanja, padao sam dva puta, Kariljo četiri. Strašno težak meč, i to još na njegovom ringu. Izuzetno sam ponosan na ovu titulu, jer to je bilo prvo svetsko prvenstvo. Niko pre toga nije bio prvak sveta, ni Klej. Malo njih to zna. To je istorija boksa i ja sam njen deo. Mada, mnogo sam se namučio da postanem prvak sveta. Teški su bili mečevi i s Rusom Karatajevim, ali ništa se ne može meriti s duelom s Kueljom.

Posle briljantne amaterske karijere prešao je u profesionalce.
- To je dečja igra prema onome šta sam prošao u amaterskom boksu. Nisam razmišljao o profesionalizmu. Ali na nagovor prijatelja, pre svega Borisa Kramaršića, otisnuo sam se i u te vode. Bilo je to za jednim ručkom i onda je krenulo, prvo od Opatije, pa do poslednjeg meča u Las Vegasu.

U tom razdoblju najzanačajni meč bio je s Domenikom Adinolfijem za evropsku titulu u Beogradu. Tog 10. juna 1976. na stadionu Crvene zvezde okupilo se više od 30.000 gledalaca. Da li je bilo straha, treme?
- Ma vraga, kakav strah, kakva trema, pa ja sam toliko bio iskusan. Toliko toga sam već pregrmeo u amaterskom ringu, da je ovo bila šetnja. Ali, imao sam veliki osećaj odgovornosti zbog publike i javnosti. Taj meč je gledala cela Jugoslavija. Imao sam tremu samo zbog tog osećaja. Ali to je ona pozitivna sportska trema. To nema veze sa strahom, ali ne možeš biti ni ravnodušan, gleda te 20 milona ljudi, navija za tebe i ne smem ih razočarati. Kada je meč počeo, sve je nestalo.

Jedan od najtežih profi mečava bio je duel s DŽonom Konteom, opet u Beogradu, kada je branio titulu.
- Bogami, jeste. Bilo je tu 15 rundi „kokanja“. Ali, morate shvatiti da sam posle osvajanja titule svetskog prvaka izgubio gotovo sve motive. Bio sam svestan da ne mogu doveka pobeđivati. Jednom mora doći poraz. Da li u trećoj, petoj, osmoj borbi. Već posle osvajanja titule prvaka sveta u Milanu s Kueljom mislim da je bio kraj svega. Jer, šta se više moglo osvojiti. Ostaje ti samo da se zadržiš tu ili da padaš. Nema više uspona, a meni je ono bilo u krvi.

Da li sve je to što ste prošli do titula, rad, odricanje, obaveze, bilo teško. Izazov su bili kafići, društvo, devojke...
- Ma kakvi. Znao sam da moram. Želeo sam karijeru i bio siguran da ću uspeti. Jesti, piti i provoditi se može svako, a postati prvak planete zemlje nije lako. Svi misle da sam skroman. Nisam skroman, nego realan. Neskromni su ovi što su prvaci grada a glume neke veličine. Niko nije toliko skroman da mu ne bi laskala slatkoća slave.

Kažem mu da je Slobodan Kačar proglašen za sportistu veka u Vojvodini u izboru našeg lista.
- To je normalno. Čovek je imao izuzetne uspehe.

Da li u Hrvatskoj ima od njega boljeg sportiste svih vremena.
- Nema. Sigurno nema. Ali, pogledajte ko vas proglašava najboljim. Od kada se politika umešala u sve, od onda vas političari proglašavaju. A ja nikada nisam bio podoban za to. Uvek sam bio kontraš. Desilo se da sam bio šiljak vrha žrtvovan u masi.

Da li su vam nudili neku visoku funkciju u sportu.
- Ne, znaju da sam ja tip koji živi svoj život. Ne bavim se politikom i svaku ponudu sam odbio.
Da se vratimo boksu. U vaše vreme mi smo bili velesila u pesničanju. Danas gotovo da nas nema na mapi.
- Ne bavim se time, ali znam da se sada odvaja malo para za boks, a mi smo nekada imali po dva-tri meseca priprema. Sigurno da dečaci danas nisu manje talentovani od nas. Verovatno na to utiče i poplava borilačkih sportova, pa se dešava da u jednoj kategoriji imate 20 prvaka sveta. To je postao biznis, a ne sport.

Bili ste svetski šampion, završili ste ekonomski fakultet. A radite kao ugostitelj. Da li vam ta priča odgovara?
- Da mi ne odgovara onda bih bio u tamo nekoj kancelariji, izgubio bih vid i morao da nosim naočare. Ovde se stalno družim s ljudima.

Imate li problema kada neko popij više, ili ste još uvek neprikosnoveni autoritet, bar zbog titula.
- Nikada toga nije bilo, možda i zbog tog autoriteta.

Da li se čujete s generacijom boksera s kojima ste nekada vojevali, a koji su sada rasuti širom bivše Jugoslavije.
- Kako da ne. Čujem se s Vujkovićem, Benešom, Vujinom, braćom Kačar... Sa svima sam bio dobar i ostao. Uvek ista priča. Čuli smo se i u ono i u ovo vreme. Meni je to sasvim normalno, a nekome je to čudno. Mi smo bili drugovi i ostali. Tadija i Slobodan su mlađi od mene, ali znam da su oni posle mojih mečeva krenuli na boks. Viđali smo se često, sa Slobodanom sam malo i radio, i verujem da sam mu pomogao, makar savetima.

S Parlovom bi se moglo razgovarati danima. Veoma je elokventan, načitan, veliki je ljubitelj poezije, a voli i da zapeva. To je učinio i nekoliko puta tokom razgovora, i u pauzama dok bi uslužio goste. Kaže da mu je jako draga pesma Đorđa Balaševića „U razdeljak te ljubim“, i da ima na traci verziju, prepevanu njemu u čast, „U levicu te ljubim“. Napisano je o Mati i nekoliko knjiga, u svim delovima bivše nam zemlje. Drago mu i ponosan je zbog toga. Stoji uspravno i čvrsto, baš kao i čuvena arena u njegovom gradu. Arena i on, dva simbola Pule, trajaće večno.

Slobodan Jakovljević - www.Danas.co.yu