Шта мислите о безбрачности? Ево једног мало подужег текста, прочитајте  па реците своје мишљење. 


                 Безбрачност и православље

         Једна од последица „моралне нетолерантности“ која је, почев од 60-тих година из корена променила начин живота људи на западу(на жалост, и у Првославним земљама) је и широк дијапазон такозваних „стилова живота“. Мушкарац или жена који живе у великом, модерном граду имају разноврстан избор: могу да живе са једним или више партнера супротног или истог пола у вези чији степен привржености варира од безбрижног „шврљања“, преко условне љубави“пробног брака“, до дугогодишњег саможртвовања традиционалног брака. Он или она такоће могу да се определе за живот без партнера, постављајући свој посао и каријеру у први план. Ни један од ових стилова живота у данашње време, за разлику од ранијих, не наилази на осуду друштва, а сходно томе, ни традиционални начин живота више се не цени као некада  Истина је да је растућа опасност од сиде и других    полних болести утицала на смањење промискуитетности, али ово смањење је узроковано више нагоном за преживљавањем него неким узвишенијим потребама човекове душе. Не бисмо смели да мешамо ову тренутну опрезност у полним односима са духовним препородом. Овако посматрана сексуална опредељеност(ако тако нешто уопште постоји), зависи искључиво од наших жеља. Наше префињено и софистицирано одсуство морала допушта све.
         Али, да ли нам је све на корист? Погледајмо генерацију која је сада у својим четрдесетим, или педесетим годинама живота. Сачињавају је људи одрасли на „тржишту“ алтернатива и слободних избора који су , сходно својим жељама и хировима, све испробали. Да ли су нове могућности животних опредељења, које су толико обећавале, испуниле макар део тих обећања? Многи од њих су данас разочарани, многи разведени, многи осећају огромну празнину у себи и веома су усамљени (независно да ли се налазе у вези или не), многи се осећају превареним. После тог експериментисања животним стиловима наступило је духовно осиромашење и глад. Терен је сада припремљен за легионе „духовних саветника“ који имају моћ да усамљену особу упознају да „духовношћу“ развода, са безбрачним животом испуњеним самоудовољавањем.  Једно је сигурно: „алтернативни стилови живота „ нису донели обећану слободу и задовољење човекових потреба.
           Традиционални брак и монаштво су се, и после свих ових експриментисања са „људским слободама“, показали као животни путеви који у потпуности испуњавају  оно што обећавају. Кроз њих душа поново успоставља у себи тежњу ка Богу. За разлику од „стилова живота“ који воде у егоцентризам и духовну провалију, брак и монаштво воде у најприсније заједништво са Творцем и сваком твари. Узани су то путеви, тесна врата, али зацело воде ка обожењу душе.
           Постоји и трећи начин. Христос нас учи да су извесни људи позвани да воде безбрачан живот.
            „ А ја вам кажем: ко отпусти жену своју, осим за прељубу, и ожени се другом, чини прељубу; и ко се ожени распуштеницом, чини прељубу“. Рекоше му ученици Његови: ако је тако човеку са женом, није добро женити се. А Он им рече:“не могу сви примити ту ријеч до оних којима је дано“. Јер има ушкопљеника који су се тако родили из утробе материна; а има ушкопљеника које су људи ушкопили; а има ушкопљеника који су сами себе ушкопили Царства ради небескога. Ко може примити, нека прими!“ (Мат. 19:9-12)
              Апостол Павле даље разрађује Христово учење:
             „ Добро је човјеку да се не дохвата жене. Али због блуда сваки нека има своју жену, и свака нека има својега мужа... Али ово говорим као мишљење, а не као заповјест. Јер хоћу да сви буду као и ја, али сваки има сопствени дар од Бога; овај  овако, онај онако. А неожењеним и уовицама велим: добро им је да остану као и ја што сам. Ако не могу да се уздржавају, нека се жене и удају; јер је боље женити се и удавати неголи упаљивати се... Само како бог свакоме додијели, сваки како га је Господ призвао, онако нека живи.“   (1Кор.7)
              Живот у безбрчности је позив, начин живота од Бога дат. Оженити се (удати) или остати безбрачан – то није ствар избора човека, посебно Хришћанина, већ су људи и жене позвани да открију начин живота који им је Господ одредио. Човек заправо само има могућност да прихвати или не прихвати оно што му је понућено; он нипошто сам не одређује свој начин живота.
               Разлога због којих је човек неожењен или жена неудата може бити много; од јасно схваћеног позива да се остане у безбрачју, до чињенице да је та особа и хтела да се ожени (уда), али су се ствари једноставно тако „десиле“, те је можда чак и упркос својим жељама остала безбрачна. Који год да су разлози у питању, и колико год они били несхватљиви и збуњујући, намерни или невољни, ипак у једном тренутку нашег живота морамо прихватити начин живота који нам је дат, а затим га свесно и драговољно предати Господу, заради љубави према Њему и својим ближњима.
              Безбрачни живот постаје свет као и сваки дуги начин живота: савршавањем према Божјој вољи. Први задатак безбрачне особе, према учењу Господа Исуса Христа и Његових апостола је развијање и чување целомудрености(телесне чистоте).
              Безбрачни човек или жена који се одазову господу и прихвате позив безбрачности, аутоматски се уздржавају од учешћа у било ком облику телесних и полних односа са особама супротног пола, а наравно и са особама истог пола, као и са самим собом. Ово је због, тога што све сексуалне активности, осим оних које се одвијају у оквиру Богом благословеног брака и брачне љубави, према договору оба брачна друга, разарају јединство и интегритет човековог бића расипањем духовне и телесне енергије. Без обзира колико присан, пун љубави и пријатан изгледао, полни однос ван савршене оданости и безграничне љубави у Богом благословеном браку(са свим одговорностима и обавезама везаним за међусобни живот, рађање новог људског бића и заштиту и одгој истог који такав брак подразумева) ће неминовно, пре или касније, имати за последицу незадовољство, разочарење, малодушност или очајање. Разлог овоме је што је човек створен по образу и подобију Божјем, а Бог је љубав, и као такав, човек може наћи пуноћу живота и срећу само ако живи и понаша се тако да одсликава у себи тај Образ и Подобије.
           Учење о целомудрености (телесној чистоти) је врло тешко спровести у дело. Многи и данас реагују на поуку о целомудрености онако како су реаговали и Христови ученици када су чули ово и друга Његова учења: господе, ово је тврд бесједа. Ко је може слушати? Ко може бити спасен? Господ нам одговара увек исто: тешко је спроводити то учење у дело, „јер су уска врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе.“ Додаје још и основни, кључни моменат:“Што је људима немогуће, Богу је могуће.“Ово се нарочито односи на оне који верују(уп.Ји 6:60; Мт 7-13,14; 17-21; Лк 18:27;35).
           Као и сваки други начин живота и понашања у Богу, безбрачни живот целомудрености је крстоносан. То је пут саможртвовања и трпљења који на крају доноси велику награду и радост.
            Да би се живот безбрачне особе одвијао по Божјој вољи, постоје извесни услови који се морају испоштовати. Пре свега, да би у човеку заживео богат унутрашњи живот, мора постојати чврста духовна дисциплина. Безбрачан човек се мора ревносно држати милитвеног правила, уз читање и созерцавање душекорисних дела. Потребно је да  да буде строжи над собом како не би упао у ропство мислима и представама које воде ка телесној упрљаности и дезинтеграцији личности. „брачни друг“ и „животни партнер“ безбрачне особе може и мора бити сам Господ.
             Безбрачан човек или жена такође морају имати чврсто правило јавног живот и понашања. Хировитост и самовоља, све што се чини без реда и рачуна мора се избегавати по сваку цену. Потребно је свесно потражити неки вид одговорности према  другима и извршавати је са послушношћу. Ово нарочито важи за оне који немају природне обавезе, као што је, на пример, брига о старим и болесним родитељима и рођацима.
             Безбрачна особа мора бити савршено послушна своме духовнику, који може бити свештеник, монах, или чак мирјанин који је сазрео у вери. Ако ово из било којих разлога није могуће, потребно је да непрестано црпи духовну снагу од Светих Отаца Цркве, из Житија Светих и наравно, из Светог Писма.
              Неко ће рећи да се ово не односи само на безбрачне, већ и на све оне који желе да ходе путем Господњим, без обзира да ли живе у браку или не. То је, наравно, тачно. Но ови услови су нарочито важни за безбрачне особе, управо због њиховог стања  које их чини нарочито подложним егоцентризму и усамљености с једне стране и недостатку обавеза и одговорности с друге. Уз то, безбрачна особа носи и додатни крст, јер често наилази на неразумевање околине у којој живи.
              У данашењм свету укорењено је мишљење да човек не може да оствари пуноћу живљења ван брака, нарочито ако при том води целомудрен и чедан живот. „Аргументовано“ се тврди да се без одржавања полних односа и интимне везе са другом особом људско биће унижава и да чак долази и до деформације његове људскости. Када би ово било истина, онда би целокупна Хришћанска вера какву исповедамо ми Православни, била лажна и погрешна.
             Господ Исус Христос, најсавршеније људско биће које је икада ходало земљом, Син Божји и сам Оваплоћени Бог, био је безбрачан. Његова Пресвета Мајка, Богородица Марија, мада званично удата за Јосифа, остала је Дјева целог живота. Свети Јован Крститељ, по речима Спаситељевим највећи од жене рођен, водио је безбрачан живот, као што видими из Јеванђеља. Исто тако и свети апостол и јеванђелист Јован, као и свети апостол Павле који је у време свог обраћања у Хришћанску веру, по сопственим речима, био неожењен. Календар Православне Цркве пун је и препун светитеља и светитељки који су били безбрачни и које прослављамо и поштујемо управо због њихове целомудрености и оданости Господу и својим ближњима. Из ове перспективе, потпуно је јасно учење наше Свете Православне вере: стање безбрачности води ка највишем и најсавршенијем циљу за свако људско биће- обожењу..   

Sta mislim?

Bezbracnost je izbor, ponekada jedino rjesenje koje osoba moze da vidi kao moguci izlaz iz nekih specificnih situacija. Da li to ima veze sa vjerom i da li to znaci da je osoba pocinila grijeh - po mom vidjenju nije. Ako je neko nesto trpio (da ne zaboravimo da dodamo da u danasnjim tkzv. savremenim vremenima nasilje i dalje postoji) i konacno je shvatio da to nije nacin na koji jedna zdrava zajednica treba da funkcionise, onda je razvod i logicno rjesenje. Nacin zivota koji mi zivimo danas i koji je se zivio pre nekih 30 godina je znatno promjenjen. Naravno da to ne opravdava sve sto se desava medju ljudima, stopa razvoda je veca nego ikada ali mi smo to sebi i uradili.