Upotreba lekovitog bilja kroz vekove

Sadržaj
1 Istorija je učiteljica života
1.1 Primitivci
1.2 Kinezi
1.3 Indusi
1.4 Egipćani
1.5 Grci
1.6 Rimljani
2 Srednji vek
2.1 Arapi
3 Novi vek
4 Devetnaesti vek
5 Literatura

Istorija je učiteljica života

Istorija poznavanja i upotreba lekova je deo kulturne istorije čovečanstva. Farmakologija je nauka o lekovima. Ona proučava, pre svega, fiziološko dejstvo i sudbinu lekova u organizmu, njihovo izlučivanje i način upotrebe. Farmakoterapija je nauka o upotrebi lekova u lečenju bolesti, dakle, grana farmakologije. Fitoterapija je grana farmakologije koja se bavi lečenjem pomoću bilja. Farmakognozija je nauka o drogama, o prirodnim lekovima anorganskog (mineralnog) i organskog (biljnog i životinjskog) porekla. Njen naziv potiče od dve grčke reči — farmakon, što znači lek, otrov ili droga i gnosis, što znači znanje ili poznavanje. Y nekim zemljama farmakognozija se naziva materia medica, a stari naziv bio je poznavanje droga. Naziv »farmakognozija« prvi je upotrebio Sejdler (Seydler) 1845. godine, i on je danas prihvaćen bezmalo u svim zemljama. Lekovito bilje je zaoralo duboku brazdu u životu svih naroda. Poznavanje i upotreba biljnih, životinjskih i anorganskih sirovina razvijali su se, dizali do izvesnog uspona i propadali zajedno s kulturom tih starih naroda. Važnost lekovitog, začinskog, aromatičnog i tehničkog bilja i životinjskih droga velika je u miru, a u ratu još veća, jer se tek u neredovnim prilikama oseća nedostatak mnogih sirovina iz preko-morskih i zaraćenih zemalja. Svaki narod, svako pleme, svaki kraj, pa i svaka epoha imala je i ima svoje lekovite droge. Kao i u svemu drugom, tako i ovde često vlada moda. Danas, na primer, živimo u doba vitamina, hormona, antibiotika, sulfonamidnih preparata itd., i bez njih se ne može zamisliti moderna terapija.

Lekovito bilje je u mnogim zemljama još uvek jedna od najpoznatijih, najjevtinijih i najpristupačnijih lekovitih sirovina. Ukoliko je jedan narod primitivniji, ukoliko neka zemlja ima slabiju hemijsko-farmaceutsku industriju, utoliko lekovito bilje za njega ima veću važnost. Ipak ne treba prećutati činjenicu da su glavni kupci našeg lekovitog bilja baš zemlje sa najjačom farmaceutskom industrijom, premda one i proizvode više lekovitog bilja od ostalih država.

Pokušaji da se lekovito bilje izbaci iz upotrebe u savremenoj medicini ostali su bez uspeha. Iako moćna i vrlo napredna farmako-hemijska industrija sintezom proizvodi svake godine sve veći broj novih lekova poznatog hemijskog sastava i postojanog fiziološkog dejstva, lekova koji imaju još i tu prednost što se mogu tačno dozirati i bolesniku davati na više načina, ipak upotreba biljnih i životinjskih droga ne opada.

Lečenje lekovšim biljem staro je gotovo isto koliko i samo čovečanstvo. Prvi počeci upotrebe lekovitog bilja verovatno su bili instinktivni, slični kao među životinjama. Nasumce, desno i levo, tražeći hranu u borbi za goli život i opstanak, probajući razne trave na koje je nailazio u večitom kretanju, lutanju i stremljenju, čovek je kroz vekove sticao dragoceno praktično iskustvo, koje još i dan-danas u mnogim prilikama, i pored najusavršenijih modernih mašina, često najviše vredi. To mnogi čine i danas, pogotovo primitivni narodi. Otrovnost i lekovitost mnogog bilja čovek je upoznao i preko raznih životinja, u prvom redu onih koje je najpre pripitomio. Svima je poznato da domaće životinje ne jedu otrovno bilje. Ali se, isto tako, zna da mnoge životinje jedu razne otrovne biljke bez ikakvih štetnih posledica, iako su mnoge od njih za čoveka čak i smrtonosne.

Nevolja čoveka svačemu nauči. A bolest je velika nevolja. Boleštine su čoveka naterale da među življem i rastinjem oko sebe traži leka sebi i svojim bližnjim. Onaj čovek koji je bez ikakvih predrasuda prvi došao na misao da na svoju ranu ili opekotinu položi list bokvice ili neko drugo lišće da bi time ublažio bol, taj čovek bi se mogao, u neku ruku, smatrati za preteču istovremeno i lekara i apotekara. Mnoge droge koje se danas upotrebljavaju u naučnoj medicini primljene su iz narodne: digitalis, ražena glavnica, kininova kora, koren ipekakuane, čaulmogra, ricinus, gorocvet, rauvolfija, kola i dr. Van svake sumnje je, dakle, da je veština lečenja lekovitim biljem vrlo stara. Istorija poznavanja lekovitog bilja poklapa se sa istorijom medicine i farmacije.

Može se bez preterivanja reći da nijedna farmaceutska disciplina nije toliko vezana za istoriju farmacije kao nauka o lekovitim sirovinama biljnog i životinjskog porekla, farmakognozija. I zato, kad god se govori o istoriji veštine spravljanja lekova i o lekovitim sirovinama, uvek se, u prvom redu, misli na nauku o lekovitom bilju. Jer su biljke jakog fiziološkog dejstva vazda privlačile pažnju čoveka, a one otrovne ulivale su mu, pored toga, još i strahopoštovanje. Na primer, izvesni biljni otrovi (od kojih su neki vrlo važni lekovi: strihnin i strofantin), koji vekovima služe izvesnim divljim plemenima u tropskim predelima za trovanje strela u lovu na zveri i za međusobno ratovanje, za teranje »zlih duhova« i »otkrivanje veštica«, još uvek su to najjači otrovi. I naš narod je osećao neku užasnu odvratnost i strah od otrovnog bilja. To se vidi i po imenima koja mu je dao, kao, na primer: bunika, bljušt, zmijak, jedić, izjed, čemerika, kukuta, kukurek, ljutić, pasje grožđe, vučja jabuka, pustikara, besnik, kukolj, burjan i sl. Naprotiv, prema lekovitom, mirisnom, ukrasnom i korisnom bilju narod je pun nežnih izliva velike ljubavi. Dokaz su divna imena: majkina dušica, nana, matičnjak, ljubičica, krasuljak, miomir, milogled, miloduh, stidak, dobričica, smilje, kovilje, đurđevak, spomenak itd. Nigde lekovitom bilju nisu ukazavana tolika pažnja i važnost i nigde mu nije pripisivano toliko magično dejstvo kao u našim narodnim pesmama.

To mračno doba, protkano najčudnijim i najprotivrečnijim verovanjima i obavijeno dubokom tajanstvenošću trajalo je ne samo u narodnoj već i u službenoj medicini sve do početka XIX veka. Svaka droga imala je svoje zlatno doba. Mnoge droge kroz vekove bile su po nekoliko puta unošene i izbacivane iz školske medicine. Početak XIX veka je prekretnica u poznavanju i upotrebi droga. Otkrivanje, dokazivanje i izolovanje alkaloida iz opijuma, strihnosa, kininove kore, nara, i ostalih droga, a zatim izolovanje glikozida, označuju početak naučne farmacije i ujedno pozitivne nauke o drogama. Hemijskim, fiziološkim i kliničkim ispitivanjima vraćene su u farmaciju mnoge zaboravljene droge: jedić, nar, bunika, tatula, navala, ražena glavnica, opijum, stiraks, mrazovac, ricinus, čemerika i dr. Gotovo sve farmakopeje u svetu propisuju danas ove veoma važne droge od realne lekovite vrednosti.


Primitivci

Pretpostavlja se da svi primitivci, bez obzira na društveno uređenje, boju kože i mesto koje nastanjuju na Zemljinoj kugli, upotrebljavaju lekovito bilje i druge lekovite sirovine svoga kraja i da među njihovim lekovima lekovito bilje zauzima prvo i najvažnije mesto, pre životinjskih droga i mineralnih lekova. Tako, na primer, na bareljefima Egipćana i Asiraca nalaze se ove biljke: ricinus, vrba, lokvanj, perunika, vinova loza i dr. To važi naročito za krajeve sa mnogo šuma, sa bogatom, bujnom i raznovrsnom florom, kao što su tropski vla-žni predeli. Poznavanje droga predavalo se, zajedno sa veštinom lečenja, s kolena na koleno, od oca na sina. Veština lečenja čuvala se u porodici kao velika tajna. Davanje i uzimanje leka obavljalo se najčešće uz izvesne određene tajanstvene radnje praćene igrama, pesmama, molitvama i drugim ritualnim obredima, koji, zajedno s lekom, treba povoljno da utiču na bolesnika i njegovo isceljenje (moć sugestije). Svaki kraj na Zemljinoj kugli imao je i svoje otrove za lov, rat, kriminalna trovanja i sl. Razne vrste strofantusa u Africi, kurare oko Amazona, ipoh na krajnjem Istoku služili su tamošnjim stanovnicima kao otrov za strele. Starim Grcima kukuta je bila sudski otrov za osuđenike. U Evropi i Sibiru tatula je čest kriminalni otrov. Južni Banat je centar za trovanje tatulom. Y Beogradu bio je 60-tih godina prošlog veka u modi list oleandra. Naši planinci truju jedan drugom kokoši čemerikom. Neprosvećeni vinari stavljaju bobice velebilja u vino »da bi vino bilo jače« itd. Među primitivcima, vračare i bajalice su najčešći narodni lekari. Y drevnim knjigama starih naroda, u kojima su iznesena filozofska i religiozna njihova shvatanja, kao, na primer Pent-Sao u Kineza, Veda u Hindusa, Papirusi u Egipćana, Biblija u Jevreja, Vend-Avesta u Persijanaca i dr., lekovi zauzimaju važno mesto i čine nerazdvojnu celinu njihove kulture. Uopšte, prvi pisani spomenici o upotrebi prirodnih lekovitih vina za lečenje nalaze se na Istoku među prvim kulturnim narodima, naročito u Južnoj Aziji i severoistočnoj Africi.


Kinezi

Oni, pored ostalog, imaju prve pisane spomenike o upotrebi bilja za lečenje. Imperator Kin-Nong, 3000. god. pre naše ere, poznavaše više od stotinu lekovitih biljaka. Većina kineskih vladara pomagahu medicinu i prirodne nauke uopšte. Već 2700. god. pre naše ere, u knjizi o lekovitom bilju, koju je napisao imperator Šen-Nung, spominju se, pored mnogih droga, i neke koje se i danas u medicini upotrebljavaju, kao, na primer, Rheum i cimet. Koliko su Kinezi u ta davnašnja vremena negovali medicinu, vidi se i iz akta jednog naprasitog vladara, koji je naredio da se spale svi tada poznati rukopisi sem medicinskih. Pent-Sao, klasično medicinsko delo od 52 knjige, napisano 2500 godina pre naše ere, ima dve knjige posvećene biljnim lekovima. Y tom ogromnom delu, u kome je izneseno sve medicinsko znanje toga doba, već se spominju praškovi, pilule, infuza, dekokti i drugi farmaceutski oblici koji su i danas u upotrebi.


Indusi

Indija je vekovima bila glavna izvozna zemlja začina, droga i boja (indigo ili čivit). Zahvaljujući bujnoj i bogatoj flori, ona je odvajkada proizvodila razne skupocene droge za ceo svet. To je bila najbogatija zemlja, koja je zbog toga privlačila razne zavojevače željne bogatstva i slave. Kad se ima u vidu da su začini i aromatika nekad bili mnogo skuplji nego danas, da su pobeđeni morali pobediocu plaćati (pored zlata) biberom, cimetom, oraškom i drugim, onda se borba za Indiju može još bolje shvatiti. Još 2000 godina pre naše ere iz Indije su karavanima nošene droge u zemlje oko Crnog i Sredozemnog mora. Razumljivo je, dakle, da je terapeutika jedne takve zemlje kao što je Indija oduvek morala imati velik broj droga u upotrebi. I današnja, kao i ranije induske farmakopeje, imaju veoma mnogo droga, među kojnjma i takvih koje nisu ispitane savremenim naučnim metodama. Y Vedama, induskim svetim knjigama, spominju se lekovi, među njima mnogo biljnih, pored ostalih, kardamom, ajovan i dr. Bramanci su imali isključivo pravo da beru sveto bilje: smokve, banane, lotos, kino i dr. Indusi su upotrebljavali šećer (neprečišćen), med, sezamovo ulje i palmovo vino. Induski sveštenici bili su prvi lekari i apotekari. Tu veštinu čuvali su i ostavljali najboljim i najsposobnijim među sobom. Davanje lekova obavljano je uz primenu verskih tajni, molitava, mađija i rituala. Y knjizi De simplicibus Serapion Mlađi opisuje veliki broj lekovitog bilja Indije.


Egipćani

Egipćani su znali za mnoge droge. Y početku se zadovoljavahu sirovinama iz svoje flore oko Nila, a kasnije, ukoliko su dalje širili svoju vlast i trgovački uticaj, sve su više tražili skupocene droge, začine i jake mirise sa Istoka. Tako su, pored ostalog, upotrebljavali buniku, primorski luk (protiv vodene bolesti), žalfiju, majoran i nanu, lincuru ricinus i njegovo ulje, maslinovo ulje, aloe, seme od rena, bršljan, šafran, pelen, [[komonika|komoniku (divlji pelen), ljiljan, gospinu vlas, tajman, miru, balsame, cimet, gumu, mirise i začine iz Indije (oko 1500. god. Pre naše ere).

Feničani su bili najbolji trgovci tog vremena. Trgovali su i drogama, o njima pričali razne izmišljotine, kao, na primer, da mesto gde raste biber čuvaju krilate zmije, da je do njega vrlo teško dospeti i da je zbog toga skup. Feničani su droge malo upotrebljavali za sebe.

Sve ovo vreme do Grka može se nazvati religiozno. Sveštenici, leviti, pastofori, vrači i mađioničari u svojim bogomoljama obavijahu veštinu lečenja i pravljenja lekova religioznim, magičnim radnjama, koje su sprečavale razvoj naučnog i eksperimentalnog shvatanja medicine i farmacije. Kritičkog duha nije bilo. Većina droga davana je bolesnicima u obliku vrlo prostih farmaceutskih formi: maceracija, infuza, dekokta, ulja, vina, linimenta i melema


Grci

Za vreme Grka i Rimljana farmacija se postepeno oslobađa religije i misticizma, zatim postaje sve više deskriptivna i ponekad eksperimentalna. Xerodot (500. god. pre naše ere) spominje ricinusovo ulje, ali koje služi kao gorivo, a ne za lek. Y V veku pre naše ere spominju se kukuta, sok od mlečike, brionija, kolocintis i dr. Orfej spominje kukurek, beli luk i dr., a Pitagora primorski luk, |slačicu i kupus. Hipokratova dela (459—370) pružaju nam prve pouzdane naučne podatke o mediko-farmaceutskim veštinama starih Grka. Y njima se navodi do 300 lekovitih biljaka podeljenih prema fiziološkom dejstvu: protiv groznice Grci upotrebljavaju pelen i kičicu, protiv crevnih parazita luk; narkotika su opijum, bunika, velebilje i mandragora; drastika su ricinus, kukurek, kolocintis, debela tikva i skamonijum; emetika su kukurek i kopitnjak; diuretika su primorski luk, celer, peršun, špargla, beli luk; adstringencija su hrast, nar itd. Droge se daju bolesnicima u znatno većem broju farmaceutskih preparata, što predstavlja znatan napredak u farmaciji. Hipokrat je najslavniji antički grčki lekar. Njegova dela imaju veliku istorijsku vrednost. Kukuta beše sudski otrov. Rizotomi ili herboristi imađahu dućane u kojima prodavahu droge koje su sami brali. Pored ostalih i slavni filozof Aristotel beše rizotom. Teofrast (371—287) je napisao Istoriju bilja i u njoj izneo sve što se u to doba znalo o lekovitom bilju. Pored drugih droga on spominje cimet i rizom perunike i čemerike. Najvažniji pisac o poznavanju droga starog veka je Grk Pedanije Dioskorides ili Dioskorid, rođen u I veku u Maloj Aziji. Klasično njegovo delo De Materia Medica, pisano 77. god. I veka, služilo je za ugled i uzor Rimljanima i Arapima. To se delo može smatrati za prvu materiju mediku. Više od 15 vekova, pa čak i kroz ceo srednji vek, bilo je to delo od ogromnog uticaja na sve lekare. Bezmalo svim kasnijim medicinskim piscima ovo delo bilo je uzor i izvor i pored svake droge obavezno se i na prvom mestu citiralo mišljenje Dioskorida. On je mnogo putovao i upoznao medicinu i lekove cele Rimske Imperije, prateći kao vojni lekar rimske legije po Evropi, Aziji i Africi, širom ogromne i prostrane rimske države. Pored dotle poznatih droga, Dioskorid označuje terapeutsku upotrebu, način branja i čuvanja, crteže i falsifikate još i odoljena, hrastove kore, đumbira, reuma, primorskog luka, despika, titrice, nane, matičnjaka, žalfije, majorana, korijandra, anasona, bademovog, sezamovog i orahovog ulja, mrazovca i drugog bilja. Opisao je više od 500 biljnih, životinjskih i mineralnih droga. Biljke je svrstao prema njihovim terapeutskim osobinama. Delo je prevedeno na arapski, italijanski, francuski i španski, a kasnije i na jezike svih kulturnih naroda. Njegova pojava je od istorijskog značaja za nauku o lekovitom bilju, lekovitim sirovinama biljnog, životinjskog i mineralnog porekla i lekovima uopšte. Snažan i blagotvoran uticaj Dioskorida i Hipokrata oseća se kroz vekove.

U Ilijadi (VIII vek pre naše ere) spominje se neki gorak koren koji, zdrobljen i stavljen na ranjenu nogu, treba da ublaži bol junaka. Pred Pitijom neprekidno se puše i gore trave i lebde mirisi od kojih se ona zanosi i u transu, u bunilu, izvan sebe, proriče sudbinu ljudi. Biće da je tu bilo i otrovnog bilja, jer je i sama slavna proročica na kraju podlegla posle jedne takve burne seanse. Uopšte, čini se da medicina primitivnih naroda ceni u prvom redu drastične, »jake lekove«, tj. one čije se dejstvo brzo i vrlo očevidno opaža i ističe nezadrživom silinom na sve organe bolesnika. Y Aleksandrijskoj školi osećao se velik napredak u medicini od IV veka do dolaska Rimljana, zatim nastupa stagnacija, ali posle izvesnog vremena nauke su opet počele cvetati do VII veka kad Arapi osvojiše Egipat. Ogromna biblioteka sa više od 2,000.000 knjiga spaljena je i u njoj znanje o lekovima i lekovitom bilju toga doba. Svi egipatski vladari pomagahu i negovahu medicinu, a najviše poznavanje i upotrebu otrova i protivotrova (terijaka i aleksifarmaka). Y njihovim vrtovima gajene su otrovne biljke, kao, na primer bunika, velebilje, tatula, jedić i dr. I danas Egipat ima najotrovniju i najlekovitiju buniku, Hyoscyamus muticus, koja ima gotovo deset puta više alkaloida od evropske bunike. Pod uticajem Heraklita opijum se dodaje svim složenim lekovima, tzv. polifarmakama, koji su tada bili u modi. Šećer iz šećerne trske po činje da potiskuje med pri izradi mnogih lekova. Iz Indije i Etiopije dolaze razni začini, mirisi i lekovite droge. Upotrebljavaju se i mnogi čudni lekovi: krokodilski izmet, kornjačina krv, kamilji mozak i dr.


Rimljani

Y početku, dok ne osvojiše zemlje i gradove izvan male rimske države i Italije, i prvi Rimljani, kao, uostalom, i svi drugi primitivni i siromašni narodi, upotrebljavahu za lek skromne i malobrojne sirovine svoga kraja. Znali su i upotrebljavali uglavnom kupus, beli i crni luk. Katon tvrdi da se jednom Rim spasao od kuge zahvaljujući preventivnoj upotrebi kupusa. I on ga zato preporučuje Rimljanima. Međutim, u to vreme, dok je Rim bio u mraku i neznanju, u Grčkoj se uveliko osećao blagotvoran uticaj Hipokrata. Kasnije, u moćnoj Rimskoj Imperiji, beli luk i crni hleb ostadoše i dalje za sirotinju, za plebs, a vlastodršci počeše sve više upotrebljavati i prekomerno uživati skupocene droge jakog fiziološkog dejstva, najfinije začine i mirise iz pokorenih država Azije i Afrike, koje su i danas glavni proizvođači ovih najskupljih droga. Svaki pobeđen suveren morao je Rimu plaćati kao ratnu odštetu danak, pored ostalog, i određenu godišnju količinu tih egzotičnih droga. Osvajačkim ratovanjem i pokoravanjem mnogih naroda kulturnijih od sebe, primitivni i surovi Rimljani upoznaše medicinu Grčke, Egipta i mnogih starih naroda u Aziji, koja je stajala na mnogo višem stupnju od rimske.

Pod vladavinom rimskih kraljeva lekarsku dužnost vršile su same starešine porodica, a kasnije, do Cicerona, robovi i oslobođeni robovi, pretežno Grci i Jevreji. Docnije su dolazili lekari iz Grčke i Aleksandrije, manje iz ostalih pokorenih zemalja. Y svojim radnjama, lekari, pretežno oslobođeni robovi i stranci, često prodavahu, pored dozvoljenih, i zabranjene lekove. Od ovog unosnog, ali nedozvoljenog posla došljaci se brzo obogatiše i istovremeno na sebe navukoše još veću mržnju rimskih patricija, naročito starog Katona, koji ih na svakom mestu i javno nazivaše da su »mendici« (prosjaci), a ne »medici«.

Čini se da je kod svih primitivnih naroda, pogotovo u ovom delu Evrope i stepskih, polupustinjskih krajeva srednje Azije, beli luk i hrana, i lek i začin, sredstvo za bajanje, vračanje, čini i mađije.

Poznati medicinski pisac Celzijus (25. god. pre do 50. godine po sle naše ere), u knjizi De re medica, navodi oko 250 lekovitih biljaka, osim ostalih i aloe, amonijakum, buniku, lan, mak, biber, galbanum, cimet, lincuru, kardamom, skamonijum, stiraks, terpentin, tragakantu, čemeriku i dr.

Njegov savremenik Skribonijus Largus, takođe lekar rimskih imperatora, daje dosta dobar opis mnogih droga, među njima i nekoliko novih: Aconitum, Centaurium, Euphorbium, Colocynthis i dr. Pedesetih godina I veka Plinije Stariji (23—79), rimski državnik i vojskovođa, savremenik Dioskorida, u svom delu Historia Naturalis (Istorija prirode, u 37 knjiga) govori o lekovitom bilju. Proputovao je Germaniju i Španiju. Slično Dioskoridovom delu, i ovo je kroz ceo srednji vek citirano i mnogo cenjeno, ali je ono stvarno slabije od Dioskoridovog: opisi droga su nepotpuni; delo nije originalno, već je zbir verovanja i pretpostavki toga doba, bez kritičkog duha. Plinije je opisao oko 1.000 biljaka.

Zaslugom Dioskorida i Plinija skupljeno je gotovo sve tadašnje znanje o lekovitom bilju i drugim drogama. Od glasovitijih rimskih lekara (istovremeno i apotekara) treba spomenuti slavnog Galenusa (Galen ili Galijen, 131—200), oca praktične, galenske farmacije. Y svojim spisima o veštini izrade lekova on opisuje mnoge droge. Y terapiju uvodi Fol. Uvae ursi. Njegov uticaj se snažno oseća do kraja srednjeg veka. Dela mu odišu zdravim kritičkim duhom. Od njega je ostao samo manji broj spisa, jer mu je požar uništio apoteku. Po njemu se veština i nauka o izradi lekova naziva: »galenska farmacija«. Galenusovo delo prevedeno je u IX veku na arapski. Sredstva za pobačaj i otrovne materije su u Rimu zakonom bile zabranjene. Za afrodizijaka Rimljani su smatrali mandragoru, jedić, kantaride, kukutu i dr., i često su ih upotrebljavali. Zanimljivo je spomenuti kako već u to vreme ima falsifikovanja lekova , a naročito skupih egzotičnih droga, o čemu piše Plinije. On, isto tako, ustaje protiv uvođenja stranih droga u terapiju, jer »taj uvoz upropašćuje rimsku državnu kasu«; to su bili u prvom redu cimet, biber, đumbir, mira i arapska guma.


Srednji vek

Opadanjem rimske moći, propašću Rimskog Carstva i navalom varvara nastaje velika pometnja i nazadovanje u svim veštinama, pa i u veštini lečenja i izrade lekova. Medicina se povlači u manastire. Praznoverje, mrak i neznanje ovlađuju svetom. Čitanje klasičnih dela strogo se kažnjava. Vizantija pokušava nešto da spase, ali bez nekog vidnog uspeha. Bolesnici veruju da će ih spasti čudo. Misticizam osvaja sve društvene slojeve. Velika seoba naroda uništava gotovo sve tekovine klasične grčke i rimske civilizacije. Bolesnicima daju slike svetaca, nose ih u crkve, pod drveće sa »zapisom«, čitaju molitve i život svetaca, baju i vračaju i veruju da će im to više pomoći od droga, među kojima je katkad bivalo i takvih koje su bile od stvarne lekovite vrednosti. Veština lečenja, gajenja lekovitog bilja i izrade lekova sve više prelazi u manastire. Osnov terapije činilo je šesnaest svetih lekovitih biljaka koje su lekari-kaluđeri po manastirima obavezno gajili: ljiljan, žalfiju, ružu, morač, nanu, grčko seme, čubar, rutvicu, vratič i dr. Vrednost droge nije zavisila od njene stvarne lekovitosti, nego od toga da li je biljka uzabrana levom rukom, u ponoć, određenog dana, da li se pri tom ćutalo ili su pevane određene pesme, da li se pri tom zevalo, išlo natraške i sl. Mnogo su bili cenjeni i traženi čudni lekovi: mast od vepra ili besnog bika, zmijsko mleko, ptičije mleko, mokraća od novorođenčeta ili nevine devojke, krokodilske suze i sl. To se još i danas traži po našim apotekama. Koren božura iskopan za vreme mesečevog pomračenja i obešen o vrat bolesniku leči padavicu. Kod nas još ima krajeva gde se veruje da je lekovito samo ono bilje koje je brano noću uoči Jovana Biljobera (6—7 juli), na Veliki petak i sl.

Karlo Veliki (742—814) naređuje da se na državnim imanjima gaje biljke za bojenje, začin i lek i razne voćke. Popis bilja obaveznog za gajenje nalazio se u Kapitularima. Tu se navodi oko stotinu raznih biljaka, među kojima većina onih koje mi i danas upotrebljavamo u školskoj, homeopatskoj i narodnoj medicini: žalfija, primorski luk, perunika, slačica, više vrsta nana, kičica, mak, beli slez, razne vrste luka i dr. Y to vreme Arapi preko Španije i Italije donose u Evropu mnoge droge sa Istoka. Za vreme Karla Velikog osniva se čuvena medicinska škola u Salernu, koja počinje uspešno da se razvija i napreduje tek otkad su u nju prenesene arapske knjige i recepti. »Schola salernitana« ostavila je velik broj dela, od kojih su neka doživela više stotina izdanja, kao, na primer, Flos medicinae i razne antidotarije. Y njima je lekovito bilje zauzimalo važno mesto. Benediktinci, koji su kroz vekove sačuvali grčko-rimske tradicije, osnovahu velike botaničke vrtove. Posle krstaških ratova oseća se veći priliv droga sa Istoka. Y Evropi kao da se oseća mali napredak. Y nekim zemljama već u to vreme počinju raspre između apotekara (koji su izrađivali i prodavali lekarije, uglavnom droge) i prodavaca trava (herbarii), začina (speciarii) i aromatika (aromatarii). Apotekari su želeli svoju samostalnost, a, isto tako, i da budu više cenjeni u društvu i da ih razlikuju od ostalih, običnih trgovaca, jer je za apotekare bilo obavezno znanje latinskog jezika, čitanje recepata itd.


Arapi

Arapi su znatno unapredili mnoge nauke, pa i medicinu i farmaciju. Najveća im je zasluga što su u farmakognoziju uveli primenu hemije i što su celoj farmaciji dali naučni pravac, tako da farmacija postaje eksperimentalna nauka i veština. Oni u terapiju unose mnogo novih droga, naročito sa Istoka, većinom od realne lekovite vrednosti, koje su se do danas održale gotovo u svim farmakopejama u svetu. Ogromno prostranstvo arapske države i moćna prekomorska trgovina mnogo doprineše da se arapska materija medika toliko obogati. Arapi upotrebljavahu, pored ostalog, i kamfor, trščani šećer, aloje, velebilje, buniku, kafu, đumbir, strihnos, šafran, kurkumu, zedoariju, manu, kubebu, biber, cimet, reum, senu, tamarindus, arapsku gumu, mošus, ćilibar, areka-palmu, zatim mnoge začine i mirise. Y farmaciju uvode sirup od šećera, destilaciju i perkolaciju, izradu eliksira itd. Ymesto drastičnih purgancija (kukureka, euforbijuma) arapski lekari daju blaga laksantna sredstva, kao, na primer, tamarindus, manu, senu, reum i dr., koje i mi danas upotrebljavamo. Prvi njihovi lekari učili su se u nestorijanskoj akademiji u Bagdadu. Carigradski patrijarh Nestorijus (435. godine) bi izgnan kao jeretik u Libijsku pustinju. Tu on predavaše medicinu, ubrzo privuče mnogobrojne oduševljene đake koji prevedoše klasične grčke i rimske medicinske knjige na asirski i arapski jezik. Raziđoše se po celoj prednjoj Aziji do Indije i osnovaše mnoge bolnice i vrlo napredne škole, koje nazivahu »akademije«, od kojih je najčuvenija bila ona u Bagdadu. Značajno je napomenuti da su nestorijanci prvi odelili farmaciju od medicine. Godine 850. izdan je njihov kodeks Krabadin, koji se može smatrati za prvu službenu farmakopeju u svetu. Velik je broj slavnih arapskih mediko-farmaceutskih stručnjaka i pisaca. Najpre su učili iz grčkih i latinskih dela, a posle izradiše sopstvenu originalnu nauku, koja je stajala na najvišem stupnju u to vreme. Sa istoka se naučni centri pomerahu ka zapadu i Sevilja, Kordova i Grenada u Španiji postaše najčuveniji naučni centri sveta, koji su kasnije uticali na škole u Salernu, Monpeljeu i drugde u Evropi.

G e b e r (700—765) udara temelje hemiji ili alhemiji. On je ujedno jedan od najvećih i najpoznatijih prirodnjaka tih vremena. Geber daje metode spravljanja najpoznatijih metala, soli, kiselina i alkalija, zatim veštinu filtracije, kristalizacije, sublimacije i destilacije. Kroz ceo srednji vek evropski lekari se služe izvrsnim arapskim delom De re medica od Jovana Mezue (830. godine). Kanon od Avicene (1000. godine) ima mnogo droga. Ibn Bajtar (rođen u Malagi 1197, umro 1248. godine) dao je originalno i za ono vreme savršeno delo, koje se može meriti sa Dioskoridovim. Y Liber magnae collectionis simplicium alimentorum et medicamentorum on opisuje više od 1400 biljnih droga, daje podatke za osnivanje i uređenje botaničkih vrtova, iznosi lična originalna zapažanja itd. Ibn Batutah (1304—1369), rođen u Maroku, obišao je i opisao kaspijsku oblast, Indiju, Javu, Kinu i prodro u Afriku do Timbukta. Gospodari ogromnog carstva, mora, svetske trgovine i bogatstva, Arapi su stalno donosili sve nove i nove droge, začine i aromatike. Od Sundskih ostrva, preko Cejlona, Indije, Persije (Irana), zemalja oko Crvenog i Sredozemnog mora sve do Španije, Arapi su osnivali mnoge napredne trgovačke kolonije. Arapi su spasli mnoge naučne tekovine Grka i Rimljana. Dok je hrišćanska Evropa bila utonula u mrak i neznanje, Arapi su visoko uzdigli buktinju nauke.


Novi vek

Putovanja Marka Pola (slavni Venecijanac, 1254—1324) u tropsku Aziju, Kinu i Persiju, otkriće Amerike i putovanja Vaska de Game u Indiju oko Rta dobre nade, donose Evropi velik broj novih droga. Razvoj štamparije omogućava objavljivanje znatnog broja stručnih farmako-medicinskih dela. Svuda u Evropi dižu se botanički vrtovi u kojima se pored domaćeg bilja čine pokušaji gajenja i onog donesenog iz dalekih zemalja Starog i Novog sveta. Početak XVI veka i za materiju mediku čini prekretnicu i korak unapred. Kao i svaku drugu novotariju, tako i lekovite droge, začine, sredstva za uživanje i namirnice, nisu u Evropi svuda primili glatko, bez otpora. Mestimično su vođene žučne i dugotrajne raspre. Neprijatelji egzotičnih sirovina i novotarija uopšte, iznosili su najcrnje i najraznovrsnije priče. Na primer, da upotreba krompira, navodno, uzrokuje pojavu skrofuloze, čaj izaziva padavicu, od duvana se poludi itd. Ipak su čaj, kafa, kakao, krompir, kukuruz i druge biljne sirovine postepeno osvojile ukus Evropljana. Krompir i kukuruz rešiše problem gladi u Evropi.

Polovinom XVII veka u evropsku medicinu se uvodi Cortex Chinae (kininova kora) pod nazivom »kontesin prašak«, jer ga je prva upotrebila za lek žena vicekralja Perua kontesa del Cinhon. Droga ubrzo osvoji Englesku, Francusku i Nemačku, iako su protivnici upotrebe kininove kore u terapiji bili vrlo uporni, osobito najugledniji lekari toga vremena, članovi akademije. Droga je prodavana veoma skupo kao tajni čudotvorni lek pod raznim izmišljenim imenima, kao, uostalom, što se to činilo i sa ipekakuanom i drugim novim lekovima od vrednosti, od kojih su državni ili crkveni poglavari, a kasnije karteli i trustovi imali bogate prihode i pomoću njih vršili jak uticaj na svoje neprijatelje u državi i izvan nje. Takve isključive monopole pojedinci su grozničavo čuvali i svim sredstvima branili.

Otkrićem Amerike materija medika se obogatila znatnim brojem veoma važnih droga: kininova kora, ipekakuana, kakao, ratanija, hidrastis, puršijana, lobelija, jalapa, tolu, peru- i kopaiva-balsam, senega, vanila, sarsaparila, sasafras, sabadila, gvajak, kaskarila, gvarana, matiko, mate, duvan, [[paprika , najkvirc itd. Sve ove droge nisu odjednom dospele u Evropu i nisu sve upotrebljavane u iste svrhe kao danas. I tu je bilo lutanja sve dok se u XIX veku nije pristupilo naučnom, eksperimentalnom ispitivanju na životinjama, a zatim na ljudima i dok droge nisu bile hemijski ispitane i iz njih izolovani lekoviti sastojci u čistom stanju. Kao i ranije, tako su se i kroz XVII i XVIII vek još uvek vrlo mnogo upotrebljavala čudna i neobična sredstva za lečenje. Da navedemo samo neke droge životinjskog porekla, koje su uživale velik ugled, dobar glas i znatnu potrošnju: zmije, gušteri, žabe, skorpioni, razni crvi, psi i štenci (kučići), zatim, prašak od lobanje, nokti s ljudskih ruku i nogu (protiv zatvora i epilepsije), konjska griva i rep, jelenski rogovi, kosa, mokraća i izmet ljudi i životinja, pljuvačka, čovečja mast, ženino mleko itd. Vračara, bajalica, šarlatana, avanturista i drugih nadrilekara bila su puna sela i gradovi. Dok su stari narodi upotrebljavali biljke uglavnom u obliku infuza, dekokta i maceracija, dakle, kao proste farmaceutske forme, dotle se u srednjem veku, a naročito od XVI do XVIII veka sve više traže složeni lekovi, među kojima su terijaka zauzimala glavno mesto. Osim droga biljnog porekla, u njima je bilo i životinja i minerala. O hemijskim i farmakodinamskim nepodnošljivostima nije se vodilo računa niti se u to vreme nešto o tome znalo. Ukoliko je terijak bio složeniji, ukoliko je za ovu njegovu izradu upotrebljeno više bilja i retkih životinja i minerala i ukoliko je bio izrađivan s više pompe i parade na javnom mestu, utoliko se više cenio i skuplje prodavao. Alhemičari vekovima uporno ali uzaludno traže »univerzalni eliksir«, »životni eliksir« i »kamen mudraca«.

Y XVIII veku treba spomenuti dva slavna imena: Line Karl fon (Linne Carl fon, Linnaeus, 1707—1778) i Šele Karl Vilhelm (Scheele Carl Wilhelm, 1742—1786). Line je načinio red u botanici. Godine 1735. objavio je seksualni sistem raspodele sveg bilja, koji se do danas održao kao najpraktičnija i najpreglednija sistematika bilja. On je svakoj biljci dao ime i prezime na latinskom jeziku. Y novom veku izišao je znatan broj dela o lekovitim sirovinama od raznih pisaca. Da spomenemo samo najpoznatije: Valerius Kordus, Nikolaus Monardes, Karolus Kluzijus, Teofrastus Paracelzus, Lemeri, Matiolus i drugi.


Devetnaesti vek

Francuska revolucija znači novo doba i za farmaciju. Naučna farmacija, zapravo, tada i počinje. Hemija, koja je za ovih poslednjih 170 godina učinila revoluciju u nauci i njenim tekovinama, izašla je iz farmacije. Lavoazije (Antoine Lavoisier), osnivač nove, naučne, pozitivne hemije, radio je u pariskim apotekama. Prvi i najbolji njegovi saradnici su apotekari. On u Francuskoj, Šele u Švedskoj, Pristli u Engleskoj postavljaju hemiji čvrste i zdrave temelje. Hemija počinje voditi. Velik broj apotekara zadužuje hemijsku nauku otkrićima novih elemenata, jedinjenja i dr. Da spomenemo samo najpoznatije: Bome, Devi, Balar, Bercelijus, Prust, Fovler, Šele, Tromsdorf. Prvi vidljiv rezultat hemijskog pravca u farmaciji se oseća u samom početku XIX veka. Već 1803. god. pariski apotekar Derosn izdvaja jednu kristalnu supstanciju slabe alkalne reakcije, koju on naziva sel d'opium. To beše narkotin. Godine 1804. Derosn i Segen otkriše morfin u opijumu. Tako počinje istorija alkaloida. Do kraja XIX veka izolovano je više od stotinu raznih alkaloida iz droga donesenih iz svih delova sveta. Y fitohemiji XIX vek je v ek alkaloida i početak naučne farmakognozije zasnovane u prvom redu na hemiji. Godine 1817. Zertirner uspeva da izoluje morfin, a iste godine Robike narkotin. Peletije (Pelletier) i Kavantu (Caventou), profesori Visoke farmaceutske škole u Parizu, otkrivaju vrlo brzo znatan broj veoma važnih alkaloida: 1817. god. strihnin ibrucin, 1820. god. kinin, Peletije i Mažandi 1817. otkrivaju emetin, iste godine Gajger otkriva akonitin, a Runge kofein, 1842. Voskresenski izdvaja teobromin, 1832. Peletije otkriva u opijumu narcein. Francuski apotekar Šarl Tanre otkriva 1875. ergotinin (ergotoksin), a 1878. god. peletierin, metilpeletierin i druge alkaloide u kori nara. Y nauci nastaje prava utakmica ko će pre otkriti i izolovati neki nov alkaloid: berberin, konicin, atropin, akonitin, kolhicin, hioscijamin, kokain, kodein, ezerin, pilokarpin i sl.

Do danas se uspelo da se mnogi alkaloidi sintetizuju, među kojima se neki tvornički proizvode. Ipak, još uvek su biljke glavni izvor i sirovina za proizvodnju alkaloida.


Literatura: Jovan Tucakov, Lečenje biljem.
Izvor: Wikipedia

zdravo