Jovan Ristić

Jovan Ristić ( 1831, Kragujevac – 1899 ), političar, državnik i istoričar. Spada u red najvećih državnika i naučnika Srbije 19. veka.

Sadržaj
1 Životopis
2 Ristić – diplomata i političar
2.1 Sanstefanski sporazum
2.2 Berlinski kongres
3 Naučni rad
4 Srodne veze
5 Spoljne veze
6 Literatura


Životopis


Jovan Ristić je bio čovek impresivne inteligencije, velika persona u srpskoj politici u 19. veku. Bio je jedini srpski diplomata koji je mogao ravnopravno da razgovara sa evropskim diplomatama. Rođen je 1831. u Kragujevcu, u siromašnoj porodici, od oca Riste i majke Marije. Rano je ostao bez oca, a u svom „Testamentu“ Ristić je pisao: „Iznad svega sam osećao potrebu da se povinujem Božjem proviđenju, zahvalan što me je izvukao iz siromaštva i izveo na put na kojem sam u građanskom životu i državnim položajima mogao da zauzmem određeno mesto i pod teškim okolnostima zarađujem za život.“

Pošto je diplomirao na bergradskom Liceju stipendijom srpske države 1852, stekao je zvanje doktora filozofije na Hajdelbergu. Potom je nastavio studije na prestižnoj pariskoj Sorboni. U Nemačkoj je studirao kod proslavljenog istoričara Leopolda fon Rankea, i posle studija nameravao je da karijeru nastavi kao istoričar. Ali, nije uspeo da dobije mesto profesora istorije na beogradskom Liceju.

Godine 1854, igrom slučaja, postao je državni nameštenik: počeo je da radi u Ministarstvu unutrašnjih dela, koje je vodio uticajni politički lider Ilija Garašanin. Na mladog Ristića snažan uticaj izvršila je stroga birokratska škola. Postao je uveren da se odatle može upravljati zemljom. Uskoro se oženio Sofijom, ćerkom najbogatijeg beogradskog trgovca Hadži Tome. Ovaj brak mu je, pored novca, doneo i naklonost srpskih kneževa iz dinastije Obrenović. Zanimljivo je da je u jednom periodu, radeći kao urednik „Srpskih novina“, popularisao Šekspira u Srbiji.

Garašanin je poslao Ristića u Srpsko poslanstvo u Carigradu 1861. Bio je to početak njegove uspešne diplomatske karijere. Inteligentno je razgovarao c Turcima, i 1867. uspeo je da izdejstvuje ukmdanje njihovih tvrđava u Srbiji. Dakle, on je ključna ličnost u diplomatiji, u drugoj polovini 19. veka: pregovara oko oslobađanja od turske dominacije i stvaranja srpske države. Vrativši se u Beograd, postavljen je za ministra inostranih dela. Postaje jedan od najmoćnijih ljudi u srpskoj politici od 1868. do 1893. Posle ubistva kneza Mihaila, maja 1868, on je doveo kneza Milana iz Pariza, kada je ovaj imao 14 godina. Ristić je dva puta bio regent: knezu Milanu i kralju Aleksandru. Zato je imao mnogo ključnih rola u Srbiji, praktično, on je imao moć, bio je siva eminencija.

Bio je redovni član Srpske kraljevske akdemije (danas SANU) i jedno vreme njen predsednik 1899.

Ristić – diplomata i političar

Budući nesiguran, knez Milan nije voleo Ristića, bojao ga se. Voleo je jednog drugog diplomatu, Jovana Marinovića. Zato što se nije petljao u vlast. Tako da je vladala konkurencija između te dve ličnosti, ali Marinović nije bio kuražan, povlačio se. Upravo zahvaljujući Ristiću Srbija je dobila nezavisnost na Berlinskom kongresu.
Budući da je Srpsko-turski rat 1877-1878. bio uspešan za srpsku vojsku, činilo se da postoje dobri izgledi da se ostvare politički ciljevi Srbije. Na Ristićevoj vladi bilo je da donese odluku o vojnim zahtevima Srbije, koji bi se zasnivali na ovim srpsko-ruskim pobedama. Knez Milan i srpska vlada odabrali su za taj zadatak Ristića kao dugogodišnjeg borca za nacionalnu politiku Srbije.
Srpsko-bugarske svađe, uglavnom oko granica, koje su izazvali glupost i pro-bugarska pristrasnost odgovornih ruskih zvaničnika, razvile su se u smrtno neprijateljstvo. Knez Čerkaskij podržava maksimalne bugarske pretenzije. Čitavo područje koje su zauzele srpske trupe on označava kao bugarske, dodeljujući Bugarskoj Prizren i Prištinu, čak i niški okrug.

Sanstefanski sporazum

Premda nikad nije sproveden, Sanstefanski sporazum imao je dalekosežne posledice za Južne Slovene i njihove odnose c Rusijom. Sporazum je Srbiji dao nezavisnost, ali je ispunjen tek delić njenih teritorijalnih zahteva. Za srpsku javnost i političke lidere ovo je bila velika nepravda, koju su nametnuli Rusi a čije razloge Srbi nisu mogli da razumeju. Ristić je bio ozlojeđen odlukama iz San Stefana. Priliku da Srbija izađe iz gotovo beznadežne situacije video je u nezadovoljstvu Beča i Londona Sanstefanskim ugovorom. Dve velike sile bile su rešene da miniraju sporazum, posebno njegov ključ: veliku Bugarsku. Srpske vojničke pobede i Ristićeva vešta diplomatija učinili su da se dobije saglasnost Rusije o zadržavanju postojeće vojne situacije, do postizanja definitivnog rešenja. „Ne smemo pristati na ulogu piona koja nam je data“, napisao je Ristić šefu srpskog generalštaba Kosti Protiću u martu 1878.
Sporazum iz San Stefana izveo je veliki zaokret u spoljnopolitičkoj orijentaciji Srbije, u čemu su knez Milan i ministar inostranih dela Ristić odigrali glavnu ulogu. Ristić će uskoro otići u Beč, potom u Berlin da brani srpska stanovišta kod ministra inostranih dela Andrašija i kancelara Ota fon Bizmarka. Ovi pregovori označiće vrhunac Ristićeve diplomatske karijere, a Srbiji doneti značajnu korist.

Berlinski kongres

Sve do San-Stefana knez Milan je bio slepo odan Rusiji, videći u caru svog prirodnog branioca. Kada je prokljuvio da su dva rata Srbije c Turskom kao glavni rezultat imala stvaranje velike Bugarske, knez je shvatio da se srpska spolj-na politika zasniva na opasnoj slovenskoj sentimentalnosti. Odlučio je da krene novim pravcem, koji će počivati isključivo na interesima Srbije. Bez poniženja za Srbiju i njenu vladu, Ristić je diskretno i obazrivo izveo zaokret ka austrijskoj spoljnoj politici. Izbegavajući žurbu i nesmotrenost, zatražio je austrijsku zaštitu i podršku, dobivši je bez uvrede za Rusiju, na koju je i dalje računao tokom svoje bečke misije i na Berlinskom kongresu.
Većina odluka, koje su potvrđene Berlinskim sporazumom, postignuta je nezvanično, iza zatvorenih vrata. Ministar inostranih dela Ristić odigrao je ključnu i pozitivnu ulogu. Pomogao mu je izaslanik Kosta Čukić, zajedno su bili ono najsposobnije što je Srbija tada imala. Ristićev položaj bio je težak i delikatan: pritisnut od Beča da prepusti teritorije na zapadu, a od Rusije da prepusti oblasti oko Pirota i Trnova Bugarskoj na istoku. Borio se da obezbedi adekvatnu dobit za Srbiju, a da istovremeno zadrži prijateljske odnose sa obema silama. Srbija je veoma dobro prošla u Berlinu, dobila je za četvrtinu veću teritoriju. Od svih balkanskih diplomata, samo je Ristić, koji je skromno nastupao na kongresu, dobio sve što je trebalo za Srbiju, ne uvredivši nijednu silu i ostavši sa svima u dobrim odnosima. Preuzimanjem kontrole nad južnomoravskom dolinom Srbija je postala vladar glavnih pravaca iz Evrope na Balkan, a otvoren je i pravac dolinom Vardara. Ristić je uspešno završio borbu Srbije sa Otomanskim carstvom. Takođe, dao je temeljan doprinos ustavnom razvoju Srbije svojom odlučujućom ulogom u pripremi ustava od 1869. i 1888. Ovi dokumenti podstakli su jačanje demokratskih institucija u Srbiji i istakli je u prve redove balkanskih zemalja. Stoga Ristić zaslužno spada u red najvećih državnika i naučnika Srbije 19. veka.

Naučni rad

Bavio se i istorijom i napisao:
Spoljašnji odnošaji Srbije od 1848-1872
Diplomatska istorija Srbije 1875 – 1878

Literatura
Dejvid Mekenzi, Jovan Ristić
Ljubiša Stavrić, Kruna srpske diplomatije

Izvor: Wikipedia