Dimitrije Kantakuzin (oko 1410-?)

Sadržaj
1 Životopis
2 Boravak u Novom Brdu
3 Molitva Jovana Dimitrija Kantakuzina
4 Sladčajša med i s'ta
5 Spoljašnje poveznice
6 Literatura


Životopis

O braći Kantakuzinima ili Kantakuzinovićima znamo iz jednog pomenika, verovatno novobrdskog, koji je docnije unet u pećki pomenik XVI veka (bio u zbirci Ljub. Kovačevića, izgoreo u Narodnoj biblioteci u Beogradu 1941. god.). Pomenik Kantakuzinovića je bio pomenik živih, a ne mrtvih, što se vidi iz pomena njihovih žena sa svetovnim imenima, a za jednu od njih se pouzdano zna da se posle „pomora" pokaluđerila. U pomeniku je Dmitar pre Janje, a to je svedočanstvo da je bio stariji od njega. Kad je došlo do „pomora", Dmitar se ne pominjs, već Janja c braćom, sinovima i unucima. To se može tako tumačiti da je Janja bio glavni krivac, ili da se Dmitar nekako opravdao odn. otkupio (zna se za jednog Janjinog sina, Vasilija, da je, sa svojim sinom Dimitrijem, pušten iz turskog zatvora, c tim da za pet godina sakupi i isplati četrdeset hiljada zlatnih dukata), ili da je Dmitar umro pre „pomora".

Dmitar i Janja se u pomeniku nazivaju Kantakuzinovići. To potvrđuje da su bili sinovi nekog Kantakuzina, svakako onog koji je bio u Novom Brdu carinik (zakupnik carina) i koji se pominje 1442—1445. god. Sa Dmitrom se u pomeniku pominje i njegova žena Jela, a sa Janjom žena Jefrosina. Zatim su u pomeniku druga dvojica braće, takođe sa ženama, Aleksa sa gospođom Filipom i Đurađ c gospođom Tomaidom. Pomenik se završava Dmitrom „s bratijom i c područijem jego". To je sin jednog od četvorice Kantakuzina.

Za Aleksu Kantakuzina „di Novo burgo" imamo podataka i kod Andreje Anđela u njegovom spisu Genealogia d' Imperatori romani et Constantinopolitani et de regi principi ... (prvi put štampan 1551. god.). Tu se beleži da je Aleksa (koji se zvao i Adam) bio oženjen Filipom, svojom rođakom, ćerkom Đorđa Kantakuzina. Kad je njega i njegove sinove pogubio turski car („il gran Turco"), Filipa je otišla u Solun i zamonašila se u manastiru svete Teodore.

Boravak u Novom Brdu

Pored svog oca Kantakuzina Dimitrije je živeo u Novom Brdu za vreme prve turske vladavine u tom važnom rudarskom središtu (1441—1444), a i posle uspostavljanja srpske vlasti. Bilo mu je oko 34 godine, kad je u Novom Brdu izbio ustanak protiv Turaka. Tada, po starim srpskim letopisima, „oboriše Turci Novo Brdo" i 1444. god. „fervara 11, utornik, pleni Taut Izgurović i porobi i iseče Novo Brdo". „Vojsku srbsku" odn. „novobrdsku" Taut iseče na Sitnici, upravo „na Ribareh" (levo od Sitnice, kod Lipljana, postoje Ribarske planine, selo Ribari i Ribarski potok). Ne zna se da li je Dimitrije Kantakuzin bio u Novom Brdu 1455. god.. 1. juna, kad su Turci po drugi put i konačno osvojili Novo Brdo i kada su posekli sve najistaknutije Novobrđane, 312 ili 320 dečaka i mladića odveli u janičare, a 704 devojke i mlade žene među sobom razdelili. Posle turskog osvajanja Novo Brdo pogađaju i druge velike nesreće. God. 1455/56. bilo je „smrtonosije u Novem Brdu", kada „čuma (kuga) bist po svej (svoj) zemlji". U ponedeljak 15. oktobra 1459. god. „padoše širine (potkopi) u gornjem cehu (rudniku) i pogiboše mnogi ljudi, mnozi že (a mnogi) i ne znadoše se". 11. aprila 1467. god. „bist preselenije gradu Novomu Brdu u Carigrad i po vseh (po svima) predeleh pomorskih". God. 1467/68. bilo je novo „smrtonosije u gradu Novom Brdu i inude" (drugde). A od 1461. god. u Novom Brdu se pominje Dimitrijev brat Janja.

Sve je to učinilo da krajnji pesimizam ovlada u Dimitriju Kantakuzinu. Njegovi stihovi su iskreni, proživljeni iako ne sasvim, jer u njima ima opšteg srednjevekovnog tuđenja od ovog sveta i opredeljavanja za nebesko carstvo.

Molitva Jovana Dimitrija Kantakuzina

Kad dijak Vladislav 1468/69. god. piše o Dimitriju Kantakuzinu, on govori o njegovom „velerazumiju", ali ničim ne ukazuje na njegov književni rad. O Jovanu Rilskom u prozi i u stihu Kantakuzin je pisao posle 1469. god., posle prenosa njegovih moštiju. Zbog svega toga postanak Kantakuzinovih stihova Sladčajša od meda u s'ta (njegove Molitve) stavlja se u vreme oko 1470

„Blagoč'etivejši gospodin" Dmitar Kantakuzin naredio je dijaku Vladislavu da mu prepiše jedan Zbornik i ovaj je njegovom „blagoplemenstviju" to i učinio 1468/69. god. u manastiru Bogorodičinom „v podkriliji Črnije Gori", osamnaeste godine „carstvija" „velikago i samodržavnago cara musromanjskago amire Mehmed-bega" (Mehmed II OsvajačMehmeda II Osvajača, koji je po drugi put vladao od 3. februara 1451. do 3. maja 1481. god.). Crna gora je Skopska crna gora. Zbornik je veoma veliki, sa skoro osam stotina listova (veličine: 14X21 sm), na hartiji, bogato ukrašen mnogim ornamentima i inicijalima. Našao ga je Ilarion Ruvarac „u riznici" karlovačke crkve, ali se ne kaže koje. Poslao ga je 1867. god. Đuri Daničiću u Zagreb „da se njim posluži" i Daničić je u I knjizi Starina Jugoslavenske akademije (1869) opisao taj rukopis, zadržavši se duže na Životu Konstantina-Ćirila (ispisao je varijante prema Šafarikovom izdanju). Zbornik je ostao u Zagrebu i prešao je u svojinu Jugoslavenske akademije (III a 47). Govoreći o Zborniku, Daničić je pomenuo i Molitvu Dimitrija Kantakuzina i iz nje je doneo početak i kraj po rukopisu br. 25. Srpskog učenog društva, sada Srpske akademije nauka i umetnosti. Daničić je još dodao, da mu je Ilarion Ruvarac pisao „da je i on u tri rukopisa našao tu molitvu". Mora da je Ruvarac o Kantakuzinu i njegovoj Molitvi pravio primedbe na svoj zajedljiv način, kad je Daničić, koji je jedva to podnosio, ovako odgovorio: „Ja ne ronim tako duboko po istoriji da bih išta znao o genealogiji Dimitrija Kantakuzina." Druga Daničićeva napomena je za mnogo važnija: „Ja ne vjerujem da je onu molitvu Dmitrovu kogod preveo c grčkoga, nego mislim da je sam Dmitar pisao i srpski."

Pesma ima sedamdeset i sedam strofa. Možda zbog toga što je to stajaći broj. Po narodnoj pesmi, na Kosovu je „u Laze silni Srbalj bio, sedamdeset i sedam iljada". Ili zbog vremena „sedmoričnog i sedamtisućnog" koje se navršavalo

Za osnov uzet je rukopis br. 25. Srpske akademije nauka i umetnosti (ranije Srpskog učenog društva). Rukopis je iz druge polovine XVII veka. Zanimljive je i veoma važne sadržine. U njemu su, pored ostalog, Reči izbrani drevnih mužij filosof (dve izreke su uzete iz Aleksandride i navedene kao Aleksandrove. zatim su donete izreke Plutarha, Dimokrata, Diogena, Lukijana, Aristotela i dr.), onda Stefanit u Ihnilat, Pesma smrti, Muke blaženoga Grozdija, početak Mudrosti u proročastvija svetog Stefana Lazarvića, Kanon pokajanija u prevodu „ot grčskago izvoda" mnogogrešnog Makarija (iz 1381/82. god.).

Da je Kantakuzin pisao stihove na srpskoslo-venskom, pa prema tome da je tako sastavio i Molitvu, vidi se iz njegovih crkvenih pesama u Službi Jovanu Rilskom, u kojima se nalazi ovaj akrostih: „Pohvalu ti, otče Joane, pletu Dimitrij." Akrostih je sproveden, povezuje početna slova u pesmama, a nije samo zabeleženo kako akrostih glasi što je pouzdan znak da su pesme u originalu, a ne u prevodu. (Đorđe Sp. Radojičić)

Sladčajša med i s'ta

Molitva c umiljenijem (sa skrušenošću) k presvetej vladičici našej Bogorodici gospoždi i maloju pohvaloju (s malom pohvalom). Tvorenije Dimitrija Kantakuzina po stihom.
Vseh cara i boga mati blagaja,
Vseh s'detelja roždši jedina,
Vseh život, svet že i blagostinju,
Vseh želajemih i dobrih kraj.

Spoljašnje poveznice

Literatura
Đorđe Sp. Radojičić: KRAJNjE PESIMISTIČKI PESNIK KOD SRBA U DRUGOJ POLOVINI XV BEKA

Izvor: Wikipedia