Vizantijske priče

Carevi i vojnici

Između njih najčešće zjapi nesavladiv jaz. Ali, istorija, čiji su tokovi čudesno zamršeni, katkad udesi tako da vojnik u nekom trenutku zaseni cara i postane važniji od njega, nekada čak spase caru glavu, nekada napravi podvig koji ga uzdigne na pijedestal viši od carevog.


Car Jovan Šesti KantakuzinGodina 641. bila je veoma burna u istoriji Vizantijskog carstva. Preminuo je veliki vasilevs Iraklije (610–641) i posle nekoliko brzih smena na prestolu car je postao Konstans Drugi (641–668), njegov unuk koga će kasnije nazvati Pogonat (bradati) jer je u zrelim godinama nosio dugu i gustu bradu što do tog vremena nije bilo uobičajeno za vladare Vizantije. U potonjim vremenima svi vizantijski vasilevsi uglavnom će biti bradati i brada će na svojevrstan način postati njihov prepoznatljiv znak bez koga ne mogu da se zamisle.
Kad je stupio na presto, Konstans Drugi imao je samo jedanaest godina. Carstvo je primio u teškim prilikama, u vreme velike najezde Arabljana koju Vizantinci nisu mogli da zaustave. Tako su, jedna za drugom, vizantijske oblasti i gradovi padali pod vlast verujućih u Alaha. Persija, država bogate prošlosti, stolećima opasan suparnik Vizantije, jednostavno je podlegla nadmoćnom napadaču dok je Carstvo jedva uspelo da odoli pobedonosnim Muhamedovim sledbenicima.
Premda pustinjski narod, Arabljani su brzo napredovali i u pomorskoj veštini, pa je njihova flota uskoro zapretila vizantijskim ostrvima na prostoru istočnog Sredozemlja: pali su Kipar, Rodos i Kos. Konstans Drugi, kome hrabrosti nije nedostajalo, odlučio je da stane na put nadiranju pripadnika druge vere.
Do odlučujuće bitke došlo je u vodama nadomak južnih obala Male Azije 655. godine. Arabljani su se dobro pripremili za ovaj sukob na moru, a krajnji cilj bilo im je osvajanje Carigrada. Čitav pohod pripreman je u Tripolisu, gradu u Fenikiji.
Doznavši za opsežne pripreme Arabljana, dva brata, sinovi nekog bukinatora (trubača) koji su živeli u ovom gradu, zapalili su i na juriš zauzeli gradski zatvor. Uspelo im je da oslobode mnoštvo vizantijskih zarobljenika koji su tamo bili zatočeni. Braća su, posle razbijanja zatvorske kapije i oslobađanja zatvorenika, ubila emira Tripolisa i njegovu pratnju, spalila opremu za izgradnju brodovlja, utekla iz grada i otplovila u Vizantiju.

More se crvenelo od krvi

I pored ovog događaja, Arabljani nisu prekinuli pripreme i nisu odustali od svojih ciljeva. Kalif je naimenovao Abul-Avara za komandanta flote. U međuvremenu je jedan od pomenutih sinova bukinatora (trubača), čije ime izvori ne pominju, došao u Feniks, u maloazijskoj oblasti Likiji, gde je car Konstans Drugi obavljao poslednje pripreme pred odlučujući boj. Hrabrog i ratovanju vičnog došljaka vizantijski vasilevs uzeo je u službu računajući da će mu biti od koristi u predstojećoj pomorskoj bici.
Dogodilo se da je Konstans Drugi uoči presudnog obračuna sanjao kako se te noći obreo u Solunu. Kad se probudio, ispričao je to jednom tumaču snova koji mu je rekao da dotični san može da se protumači tako da će pobedu odneti druga strana. Onda je car, pošto nije preduzeo potrebne mere da sastavi svoju borbenu liniju, naredio romejskoj floti da uđe u bitku. Kada su se dve strane sudarile, Vizantinci su pretrpeli težak poraz tako da se, prema rečima hroničara Teofana, more crvenelo od njihove krvi.
Kad je video da mu je život ugrožen, car je svoju odeću dao drugom čoveku, trubačevom sinu. Ni za trenutak ne gubeći prisustvo duha, ovaj je skočio u vasilevsov brod, ugrabio Konstansa Drugog i, prebacivši ga u drugi brod, spasao ga. Junačni čovek potom se vratio na carev brod, hrabro se borio i ubio mnoge neprijatelje pre nego što je izgubio život u ime cara. Neprijatelji su ga opkolili i držali ga u okruženju misleći da je vizantijski vasilevs. Naposletku su ga usmrtili kao čoveka koji je na sebi nosio carevo odelo. Za to vreme car Konstans Drugi, u vojnikovoj odeći, uspeo je da utekne i bezbedno stigne u Carigrad. Osnovano se pretpostavlja da je vizantijski hroničar Teofan, koji je opisao pomenute događaje, na ovom mestu uneo delove nekog narodnog epa.

Vasilije Prvi Makedonac i jermenski seljak Teofilakt

Vasilevs Vasilije Prvi Makedonac (867–886) bio je čovek neznatnog porekla koji je zahvaljujući svojoj ogromnoj fizičkoj snazi, bistroj pameti i bezobzirnosti za kratko vreme prešao dugačak put od konjušara do vizantijskog cara. Na carski presto došao je tako što je u dvorskoj zaveri uklonio Mihaila Trećeg Amorijca u septembru 867. godine i osnovao novu, makedonsku dinastiju – najslavniju od svih vizantijskih dinastija. U toku dvadesetogodišnje vladavine pokazao je da je dorastao da stoji na čelu Vizantijskog carstva.
Car Vasilije Prvi MakedonacI kao car, Vasilije se nije libio da lično predvodi ratne pohode i u njima učestvuje često se izlažući neposrednoj opasnosti. Godine 872. predvodio je pohod protiv Arabljana. Neobičnim sticajem okolnosti taj pohod doveo ga je u najtešnju vezu sa jermenskim seljakom po imenu Teofilakt, najobičnijim redovom u mnogoljudnoj vasilevsovoj vojsci. Nadomak Tefrike, tvrđave u planinskim oblastima severoistočne Kapadokije, zapadno od reke Eufrata, car Vasilije Prvi umalo nije poginuo u sukobu sa Arabljanima. Život su mu spasli kako vojnička veština tako i izvanredna pribranost i hrabrost vojnika Teofilakta koji se u zapodenutom sukobu, na sreću, našao u vasilevsovoj blizini.
Zadivljen vojnikovim junaštvom i činjenicom da je bez bilo kakvog predomišljanja na kocku stavio vlastiti život samo da bi spasao vizantijskog cara, Vasilije Prvi uzvratio je plemenitim gestom zahvalnosti. Hrabrog vojnika doveo je u Carigrad i rasporedio ga u svoju gardu. Štaviše, dao mu je i jedno imanje u oblasti Lakapi po kom su potomci vojnika Teofilakta dobili svoje prezime – Lakapin. Već tada, dakle, 872. godine, kada je vasilevsu spasao život, jermenski seljak Teofilakt bio je oženjen, a dve godine pre toga, oko 870. godine, rodio mu se sin Roman.
Roman Lakapin, koji je detinjstvo i mladost proveo u Carigradu, tekao je vojničku karijeru i postao komandant vizantijske flote, a zatim, 920. godine, i vizantijski car.

Jovan Šesti Kantakuzin i vojnik Lazaret

Da u određenim istorijskim okolnostima i obični ljudi mogu da dosegnu podvige i slavu antičkih heroja govori i primer izvesnog Lazareta. On je bio pristalica uzurpatora Jovana Kantakuzina u građanskom ratu koji se u Vizantiji vodio od 1341. do 1347. godine i bio najkrvaviji među sličnim romejskim sučeljavanjima u 14. veku. Dogodilo se da u junu 1344. godine oblasni gospodar Momčilo, koji je dugo i vešto opstajao između sukobljenih strana u Vizantiji i srpskog kralja Stefana Dušana (1331–1355), umalo nije zarobio Jovana Kantakuzina.
Negde na putu između gradova Mosinopolja, koji je tada bio u ruševinama, i Kumucine zametnula se teška i neizvesna borba. Car pisac je zabeležio: „A kada je car (Jovan Kantakuzin) i oni oko njega bio izvan ruševina i nije postojala nikakva sumnja o zasedi, navale oni oko Momčila silovito na njih. Pošto su se svi dali u bekstvo, kada su oni iz prednjeg reda neprijatelja bili blizu cara (zaostao je kao poslednji), pritešnjen branio se i pao je konj cara dok se borio sa neprijateljima. A jedan od carevih pratilaca po imenu Lazaret sišavši s konja dade ga caru i ujedno ga podiže da uzjaši. Dok se peo, neko ga prišavši udari mačem u glavu, ali ništa ne naškodi jer je šlem dobro odoleo udarcu. Odatle, braneći se celim putem i primajući udarce, jer su ga sustizali mnogi od neprijatelja, stigao je (car) u Kumucinu, čudesno spašen. A Lazareta su mačevima i kopljima ranivši i verujući da je ubijen (jer ranili su ga na osamnaest mesta) ostavili još u životu. Car se na taj način, a da niko nije očekivao, spasao takve opasnosti i Momčilo, ništa ne oklevajući, počeo je da se povlači. Car, poslavši dovede još živog Lazareta u Kumucinu; i obasut velikom brigom za kratko vreme ponovo je bio zdrav i čitav i ništa od udova zbog udaraca ne izgubivši; i uživao je veliku milost i čast kod cara, a izgleda da je bio dostojan i većih nego što behu zbog pokazane revnosti prema njemu (caru).”

Novac cara Konstansa DrugogBeleške učenog Grigore

Ukoliko bismo Jovanu Kantakuzinu mogli da prebacimo izvesnu pristrasnost u opisivanju događaja u kojima je neposredno učestvovao i sliku o njima doneo na stranicama svog memoarskog spisa, onda je srećna okolnost da je sačuvano delo još jednog velikana vizantijske istoriografije 14. stoleća – „Romejska istorija” Nićifora Grigore.
Vodeći intelektualac u Carstvu onoga vremena nije bio, kao Jovan Kantakuzin, neposredni svedok i učesnik burnih događaja u građanskom ratu koji su se zbivali na prostoru Trakije i Makedonije. Nićifor Grigora, premda je uglavnom boravio u Carigradu, raspolagao je pouzdanim i verodostojnim podacima. Otuda njegovo istorijsko delo ima sve osobine prvorazrednog izvora, a on slovi kao jedan od najboljih istoričara u kasnovizantijskom razdoblju.
Nićifor Grigora, razumljivo, donosi znatno sažetiji opis ovih zbivanja i pokušaja smelog Momčila da zarobi Jovana Kantakuzina. I on, međutim, kazuje o podvigu jednog od uzurpatorovih ljudi koji je u odsudnom času spasao svog gospodara. Tako je učeni pisac zapisao: „A car, pošto je konj pao od udaraca, koliko je mogao, borio se sa zemlje sa napadačima, dok jedan od pratilaca, prolazeći, ne siđe sa konja i dade ga caru da bekstvom pribavi spas, a sam primajući odasvud udarce pade polumrtav i jedva dišući, ali od neprijatelja ostavljen ipak ostade živ.”
Nema sumnje da je Lazaret neizmerno zadužio Jovana Kantakuzina tako što mu je u veoma teškim okolnostima spasao život. Činjenica je to koju i sam vasilevs jasno i nedvosmisleno naglašava u svojim memoarima. Ovo što je rečeno uglavnom je sve što se zna o srčanom pratiocu uzurpatora i potonjeg cara Jovana Šestog Kantakuzina (1347–1354) koji se nije libio da izgubi život samo da bi izbavio svog gospodara.

San Manojla Kantakuzina

Još jedno pominjanje Lazareta na stranicama istorijskog dela cara pisca ne doprinosi, istina, da o njemu saznamo nešto više, ali je veoma karakteristično. On se javio u snu Kantakuzinovom sinu Manojlu koji se od 1343. do 1347. godine nalazio na položaju namesnika u gradu Veriji, zapadno od Soluna. Mladi Kaktakuzin usnio je cara oca – tada još uvek samo uzurpatora – kako mu prilazi u svečanoj odeždi, a uz njega idu dvojica pratilaca. Jedan, koji je Manojlu Kantakuzinu bio nepoznat, nosio je otvorenu knjigu proroka Isaije. Drugi pratilac, koga je vasilevsov sin očigledno poznavao, bio je Lazaret. On je u ruci nosio mač Jovana Kantakuzina.
Ovaj san Manojla Kantakuzina, o kom car pisac pripoveda kada opisuje događaje iz 1345. godine, pokazuje da je Lazaret svakako bio jedan od bliskih ljudi porodice Kantakuzina.
Koliko je poznato, ime Lazaret, za koje se pretpostavlja da bi moglo biti italijanskog porekla, ne sreće se u izvorima epohe Paleologa. Ovaj čovek Jovana Kantakuzina svakako nije mogao pripadati nekom od plemićkih rodova u Vizantijskom carstvu. Reč je, dakle, o čoveku neznatnog porekla koji je istinskim podvigom ipak uspeo da se upiše u istoriju.

Izvor: Politikin Zabavnik \ Radivoj Radić

Car koji je maštao o nemogućem

Točak istorije ne može se okrenuti unazad. Oni koji su verovali da je to moguće tragično su završili. Jedan od njih bio je i vizantijski car Andronik I Komnin.

Drugu polovinu 12. veka u Vizantiji su na poseban način obeležili carevi Manojlo I (1143-1180) i Andronik I (1183-1185) Komnini. Reč je o bliskim rođacima, braći od strica, unucima Aleksija I Komnina (1081-1118). Prvi je bio sin cara Jovana II (1118-1143), a drugi sin Jovanovog mlađeg brata Isaka Komnina. Rođeni su iste, 1118, godine, ali su njihove političke karijere bile sasvim drugačije. Dok je Manojlo postao vasilevs u dvadesetpetoj godini i carevao je bezmalo četiri decenije, Andronik se popeo na vizantijski presto kao šezdesetpetogodišnjak i vladao je samo dve godine.
U sačuvanim izvorima Andronik Komnin opisan je kao uglađeni plemić, visokog stasa i herkulske snage, koji je u potpunu ravnotežu doveo svoju fizičku bodrost i raskošne umne sposobnosti. Savremeni vizantijski pisac Nikita Honijat, koji ga je lično poznavao, u svom istorijskom delu donosi slikovit portret otmenog plemića. Andronik je prikazan u dugačkoj ljubičastoj haljini, sa šiljastom kapom na glavi, kako prefinjenim i lakim pokretom gladi svoju kovrdžavu bradu. Svestan svoje nadarenosti i posebnosti, koje su mu ulivale veliko samopouzdanje, on je prema ostalima zauzimao nadmoćan i nadmen stav. Budući da je bio vedrog duha i vrcav, pa i zajedljiv, voleo je da uz lak podsmeh zbija šale na račun drugih. Međutim, manje je voleo da trpi žaoke koje su drugi upućivali njemu, što je, naravno, kazivalo o Andronikovoj sujeti.
Ovaj neustrašivi ratnik koga su vojnici obožavali, istovremeno je bio i uzor mladim carigradskim kicošima i istinski predstavnik mode u vizantijskoj prestonici druge polovine 12. stoleća. U želji da naglasi koliko je Andronik Komnin fizičkim izgledom, istančanog ponašanja i sjajnim obrazovanjem odskakao od ostalih, jedan savremeni pisac upotrebio je grubu stilsku figuru istakavši da u poređenju s njim drugi ljudi izgledaju kao marva.
Izvanredne rečitosti i britak na jeziku, on je bio nadmoćan i ubedljiv u raspravama, pa su svi, svesni da mu se ne mogu ravnopravno suprotstaviti, izbegavali sporenje s njim. Uz pobrojane osobine išli su i opsenarstvo i prevrtljivost, pa je Andronik Komnin, ne bez razloga, upoređivan sa Protejom, morskim bogom starih Grka, koji je, s jedne strane, imao dar proricanja a, s druge sposobnost da se pretvara u sve moguće oblike. Nije izostalo ni poređenje sa kameleonom, toliko korišćenom, pa možemo reći i vanvremenskom metaforom, koja je nemilosrdna u svojoj jednostavnosti. Uz to, bio je i izvanredan glumac koji se munjevito prilagođavao svakoj prilici. Tako se jednom u želji da se posle nekog teškog ogrešenja umilostivi Manojlu I, skrušeno pojavio u carskoj palati Vlaherna noseći oko sebe ogroman gvozdeni lanac. Prišao je vasilevsu i, u prisustvu mnogobrojnih dvorana, bacio se ničice gorko ridajući i zatražio oproštaj. Zaprepašćeni i prilično pometeni car nije odoleo ovakvom pokajničkom prizoru i prešao je preko još jednog u nizu srodnikovih grehova. Andronik Komnin uspevao je da ostane hladnokrvan i pribran i u trenucima kada se činilo da izlaza nema, po čemu je nadmašivao i Manojla I Komnina.
Nekoliko decenija ovaj čovek nemirnog duha, neizmerne ambicije i samopouzdanja - uz to i nepopravljivi ženskaroš - ispunjavao je prestonicu na Bosforu svojim pustolovinama i skandalima. Jednostavno, radilo se o aristokrati koji iako ne pleni svakoga, a ono bar nikog ne ostavlja ravnodušnim. O njegovim ljubavnim pustolovinama, u koje spadaju i neke s bliskim rođakama iz doma Komnina, ispredale su se čitave priče. I pored Andronikovih poroka pisci toga doba bili su mu naklonjeni, a vlastita žena ga je obožavala i praštala mu sva neverstva. Čak mu je i car Manojlo I Komnin, koji je inače zazirao od ambicija svog brata od strica, u više navrata oprostio neke nepromišljene postupke. I pored svega Andronikova popularnost među vizantijskim stanovništvom bila je potpuna.
U pregledima vizantijske istorije može se sresti i ovakva rečenica: „Njegov (Andronikov) život pravi je avanturistički roman.” Zanimljivo je napomenuti, danas posebno stoga što postoji vremenski razmak, kako su marksistički istoričari pisali o ovom darovitom, ali i nestalnom plemiću. Tako sam Karl Marks oslikava Andronika kao „genijalnog čoveka u kome su se spojili Alkibijad, Neron i Vizantinac… Princ, pustolov, hrabar, podao, lukav, veroloman, neobično snažan.”

Bekstvo iz tamnice

Da se podsetimo, Alkibijad je bio atinski vojskovođa i državnik, Periklov naslednik, veoma darovit, sjajan govornik, ali i demagog. Uveo je Atinu u novi rat protiv Sparte, koji se pokazao kobnim po Atinu, potom, kada su ga smenili, prišao je Spartancima i pomogao im da nanesu težak poraz Atini, zatim je čak uvukao Persiju u rat protiv Atine, da bi se, naposletku, izmirio sa Atinjanima, ali u trenutku kada Atina nije bila u stanju da promeni svoj težak položaj. Naposletku, na nagovor Spartanaca, ubili su ga Persijanci. S druge strane, dobro je znano da je rimski car Neron bio neuravnotežen i goropadan, i da se njegova vladavina pretvorila u najgoru tiraniju.
Andronik Komnin bio je satkan od protivrečnosti, pa solunski mitropolit Evstatije beleži da se o njemu moglo govoriti sa najvećim divljenjem, ali i sa najvećim gnušanjem, u zavisnosti od toga na koju se njegovu osobinu u datom trenutku mislilo. Upravo zbog takvih oprečnih osobina događalo se da su se u njegovoj političkoj karijeri razdoblja službovanja na odgovornim dužnostima smenjivala sa razdobljima nemilosti, kada je neretko dopadao tamnice i tamo provodio čitav niz godina.
Njegova biografija nije lišena podrobnosti koje nalikuju najuzbudljivijem romanu. Tako se, na primer, u izvorima navodi Andronikovo spektakularno bekstvo iz tamnice u kojoj je boravio nekoliko godina. Priča je to kojoj ne nedostaju dramatične pojedinosti, filmska napetost, nepredvidive čarolije. Pošto je ustanovio da u zdanju u kom je zatvoren postoji nekakav stari i zapušteni kanal za nečistoću, on je na podu svoje ćelije napravio otvor, kroz njega se provukao, zamaskirao ga i pritajio se. U vreme ručka stražari su primetili Andronikov nestanak i digli su uzbunu. Zbunjeno su se osvrtali po ćeliji u kojoj je sve bilo netaknuto, neshvatajući kako je ugledni zatvorenik mogao umaći. Svesni svoje odgovornosti, a u strahu od carevog gneva, odmah su izvestili caricu jer se Manojlo I Komnin nalazio u jednom pohodu u Maloj Aziji.
Nastala je uzbuna u čitavoj prestonici i odmah je izdato naređenje da se zatvore svi izlazi iz grada, da se pretresu svi brodovi u prestoničkim lukama i pretraži ceo Carigrad. Štaviše, Andronikovu suprugu zatvorili su u istu tamnicu gde se do malopre i on nalazio, a u uverenju da je ona saučesnik muževljevog bekstva. U svakom slučaju, čuvari nisu bili svesni da im je on zapravo još u rukama. Kad je pala noć Andronik se vratio u tamnicu i uplašio suprugu koja je pomislila da se pojavio vampir. U ćeliji su proveli nedelju dana, s tim što je on morao znatan deo vremena da provodi u skrovištu, a devet meseci kasnije rođen je njihov sin Jovan Komnin. U toku je bila 1159. godina.
Strpljivom i upornom zatvoreniku pošlo je za rukom da konačno pobegne i najpre se dokopa spasonosnog maloazijskog kopna, a zatim krene dublje u unutrašnjost potkontinenta i stigne do reke Sangarios. Međutim, studeni decembarski dani primorali su ga da potraži utočište kod seljaka, koji su ga prepoznali i odveli natrag u Carigrad. U zatvoru, ali ovoga puta sa okovima dvostruko veće težine, proveo je još šest godina.
Ipak, naposletku je uspeo da pobegne. Vremenom je režim njegovog nadziranja unekoliko popustio, pa je, pod izgovorom da je bolestan, dopušteno da mu od kuće donesu vina za obed. Sinu Manojlu i supruzi doturio je u vosku napravljen otisak ključeva svoje ćelije, pa je potom umakao iz zatvora i skrivao se u nekakvom rastinju nad Mramornim morem. Uhvaćen je prilikom pokušaja da se spusti na obalu, ali su do izražaja došle njegove glumačke sposobnosti: oponašajući odbeglog roba, koji jedva natuca grčki, vešto se izvukao.
Ubrzo je s porodicom pobegao u grad Anhijal na Crnom moru. Tamošnji namesnik, koga je svojevremeno zadužio, pokazao se zahvalnim i dao mu je novac i čoveka za put. Andronik Komnin nameravao je da odbegne ruskom knezu, ali su ga nadomak granice neki čobani prepoznali i predali carevim ljudima. Međutim, ni u tom trenutku on nije izgubio prisustvo duha već je smislio novo lukavstvo. Pravio se da ima jake stomačne tegobe i svaki čas je tražio od onih koji su ga sprovodili da siđe s konja i za trenutak „skrene s puta”. U mraku Andronik je od nekakvog štapa, svog ogrtača i kape napravio figuru u obliku čoveka koji čuči i potom se jednostavno iskrao i izgubio u mrkloj noći. Učtivi pratioci, puni razumevanja za njegovu neprijatnu boljku, strpljivo su ga čekali. Kad se čekanje isuviše odužilo i postalo sumnjivo, oni su ga potražili i uvideli da su izigrani jer je prepredeni begunac netragom nestao.

Sto godina mržnje

Smrt Manojla I Komnina u septembru 1180. godine ponovo je oživela Andronikove davnašnje planove i želju da se domogne krune vizantijskog cara. Tim pre što je Carstvo prešlo u ruke jedanaestogodišnjeg Manojlovog sina Aleksija II Komnina (1180-1183) i njegove majke Marije Antiohijske. Kao zapadna princeza, carica udovica nije bila omiljena, pogotovo ako se ima u vidu neprestano narastanje antilatinskog raspoloženja u Vizantiji. Ubrzo su počela da kolaju proročanstva o Andronikovom dolasku na presto, a on, svestan da sve ide njemu u prilog, lagano se spremao za dolazak u Carigrad.
On je čekao svoj čas i dočekao ga je u proleće 1182. godine, kada je pod maskom zaštitnika malog Aleksija II, koji je imao rđave savetodavce, krenuo put prestonice. U prilikama pregrejanog vizantijskog „nacionalizma”, Carigrad i ostale luke postali su krvava pozornica na kojoj su se izlili sav bes, ozlojeđenost i prikriveni strah Vizantinaca i obrušili na latinske došljake. Kako kaže jedan veliki znalac „za jedan dan nacionalni fanatizam Vizantinaca zasitio je sto godina nakupljene mržnje.” U pogromu koji je usledio hiljade Venecijanaca je ubijeno ili je dopalo tamnice.
Sa nepogrešivim osećajem za scenski nastup, Andronik Komnin je sa Ponta krenuo put Carigrada. Usput su ga lokalni namesnici veličanstveno dočekivali, pa se njegova mala vojska veoma brzo uvećavala. Na talasu antilatinskog raspoloženja, „kao svetiljka u pomrčini, kao zračna zvezda”, na Bosfor je stigao spasilac Carstva. Žitelji prestonice su mu otvorili kapije Konstantinovog grada i dočekali ga oduševljenim klicanjem. Onda je Andronik otišao u crkvu Svetih apostola i, kao iskusan glumac, gorko zaplakao na grobu Manojla I. Prisutni su, naravno, bili dirnuti ovim gestom, pogotovo kada je Andronik kroz suze zatražio da malo bude sam pored rođakovog sarkofaga.
Svestan da se svi konci vlasti u Vizantiji nalaze u njegovim rukama, Andronik Komnin počeo je postepeno da uklanja članove Manojlove porodice i pripadnike plemićkih porodica, bliske saradnike prethodnog cara. Da bi se popeo na presto, morao je da ukloni tri osobe: Manojlovu udovicu i njenu decu, što je i učinio, podmuklo i surovo. Andronikovi ljudi su u decembru 1183. godine udavili mladog Aleksija II i njegovo telo bacili u more. „Da je bio manje svirep, on ne bi bio najmanji među carevima dinastije Komnina, ili, bolje, bio bi ravan najvećima” - kaže jedan savremenik.
Glavni cilj Andronikovog državničkog delovanja bilo je obnavljanje vizantijske države. On je odlučno ustao protiv svih loših pojava koje su pritiskale Carstvo i bio je ubeđen „da ne postoji ništa što carevi ne bi mogli ispraviti i da nema nepravde koju oni ne bi mogli da iskorene svojom vlašću.” To verovanje, plemenito u svojoj zamisli, bilo je zapravo pogibeljno i nestvarno. Dve su osnovne smernice njegove politike: izrazit antilatinski stav i oštra suprotstavljenost feudalnim snagama. Pokazalo se da je zadatak koji je sebi postavio bio preambiciozan i skopčan sa opasnim rizikom. Da bi postigao ono što je namerio, morao je da pribegava krajnje osionim postupcima koji su njegovu vladavinu pretvorili u užasnu strahovladu.
Nema sumnje da je uspeo da iskoreni mnoge loše pojave kao što su prodaja činovničkih položaja, podmićivanje, zloupotrebe prilikom skupljanja poreza. Da bi to postigao pribegavao je okrutnim merama, pa se njegova vlada izrodila u najstrašniji teror. Usledila je reakcija ugroženog, a inače vrlo moćnog plemstva, ispoljena u nekolikim zaverama koje je Andronik I Komnin u krvi ugušio. Sve je to još više zaoštrilo sukobe u Vizantiji i zemlju dovelo u stanje prikrivenog građanskog rata. On nije želeo da shvati da obračunavanjem sa feudalnim snagama zapravo slabi samo Carstvo. Vizantija više nije mogla da se vrati u stanje kada je centralna vlast uspevala da obuzda velikaške porodice. Točak istorije nije mogao da se vrati unazad i to je bila suštinska greška Andronikove politike.

San bez sna

Na tlu Male Azije veliki broj gradova odbio je poslušnost Androniku I Komninu, pa je on rešio da ih „prevaspita” upotrebom sile. Tako je posle zauzimanja Bruse naredio da se na grane drveća oko grada poveša četrdeset ljudi, a još veći broj je podvrgao drugim kaznama: jednima je odsekao ruke, drugima palčeve, kao da su grančice vinove loze, trećima noge. Mnoge je oslepeo, a nekima je odsekao desnu ruku i iskopao levo oko, ili obratno - odrezao levu ruku i izvadio desno oko. Štaviše, Honijat beleži da je Andronikova svirepost išla tako daleko da je zabranio da se obešeni sahrane, pa su se njihova trupla, spečena suncem, njihala na vetru poput strašila koja se postavljaju u baštama zasađenim krastavcima.
Kada je 1184. godine opsedao Nikeju koja se pobunila, njeni stanovnici su se, prema kazivanju Nikite Honijata, u strahu posakrivali kao zečevi. Slično je bilo i sa žiteljima Bruse koji su iste, 1184, godine takođe ustali protiv „tiranskog” cara. Njihova srca bila su obuzeta užasom i pri prvom tresku kamenja koje su napadači ubacili u grad gotovo svi su umrli od straha. Isti pisac ističe da su neki ljudi za strahovlade Andronika Komnina gledajući smrt pred očima bili u takvom strahu da su im zubi cvokotali.
Za mnoge Vizantince strah za vlastiti život pretvorio se u pravu noćnu moru jer čak ni u snu nisu nalazili toliko željeni spokoj. Tek što bi zaspali, beleži Nikita Honijat, pred očima im se pojavljivao lik Andronika Komnina ili nekog od njegovih dželata, pa bi se odmah trgli iz sna. Romejski istoričar posebno ističe kako je isti vasilevs po nekakvoj biblijskoj pravdi na kraju i sam morao da iskusi tamničke nevolje i okrutan kraj.
Osim toga, za vladavine Andronika I Komnina antilatinsko osećanje Vizantinaca uvećalo se do čudovišnih razmera i preraslo je u pravu mržnju protiv svega što je zapadno. Upravo sa te strane usledila je akcija koja je ubrzala sunovrat vizantijskog vasilevsa. Normani iz južne Italije iskrcali su se kod Drača i zaposeli najvažniji vizantijski grad na Jadranu. Potom su, ne naišavši na bilo kakav ozbiljan otpor, znamenitim putem Via Egnatia (Drač - Solun - Carigrad) krenuli put vizantijske prestonice. Solun, drugi grad Vizantijskog carstva, pao je 24. avgusta 1185. godine i bio izložen divljačkom pljačkanju. Onda su normanski odredi nastavili svoje kretanje prema istoku i bilo je jasno da im se niko u Vizantiji ne može suprotstaviti. Uzbuđenje u vizantijskoj prestonici, koje je neprestano raslo, okrenulo se protiv Andronika I Komnina.
Da bi udes bio potpun i da bi bila ispisana možda najstrašnija stranica vizantijske istorije, javno mnjenje Carigrada pripremilo je septembra 1185. godine surov kraj poslednjem Komninu na vizantijskom prestolu. Slepi bes, koji je sjedinio ono što je do tada bilo nepomirljivo - cvet romejskog plemstva i talog prestoničkog plebsa, pravoslavno sveštenstvo i latinske došljake sa Zapada - obrušio se na vasilevsa koga je grad Konstantina Velikog samo tri godine ranije dočekao oduševljenim poklicima, kao spasitelja Carstva. Nezadovoljstvu zbog careve vladavine, koja je poprimila obeležja najgoreg nasilja, pridružio se i strah zbog pretećeg napredovanja Normana. U uzavreloj prestonici na Bosforu napetost je dostigla kritičnu tačku i usledila je odmazda.
Prema svedočanstvima Nikite Honijata, koji je ova zbivanja opisao uz obilje svirepih podrobnosti, razuzdana svetina na prestoničkim ulicama dugo je mrcvarila starog vasilevsa. Carigradski živalj, izbezumljen zbog bliske opasnosti i ponesen probuđenom bezobzirnošću, izlio je na svog vladara i dojučerašnjeg ljubimca najmračnije nagone. Iznurivali su ga glađu, vodali okovanog u lancima ili posađenog na šugavoj kamili, lomili mu zube, čupali bradu i kosu, iskopali mu jedno oko, odsekli desnu ruku, polivali ga ključalom vodom, gađali kamenicama i probadali oštrim bodežima.
Uprkos nadljudskim mukama, on je postojano i dostojanstveno podnosio usud koji ga je zadesio. Tek bi, s vremena na vreme, jedva čujno i više za sebe prozborio: „Gospode, smiluj mi se! Zašto ste se ustremili na jednu polomljenu trsku?” Naravno, te reči, koje mahnita gomila verovatno nije ni čula, nisu mogle da zaustave krvavu svetkovinu. Izmučenog vasilevsa snašla je sudbina svih onih koji su sanjali nemoguće - da točak istorije okrenu unazad.
Jedan veliki vizantolog zabeležio je reči koje su dostojne da budu epitaf Androniku I: „Genijalna priroda, on je mogao biti spasitelj, preporodilac iscrpene Vizantijske carevine: za to mu je nedostajalo možda samo malo moralnog osećanja. Na nesreću, on je te visoke osobine upotrebljavao samo da zadovolji svoje ambicije, svoje strasti. Ima u duši Andronika Komnina nešto od duše jednog Cezara Bordžije”

Radivoj Radić

Izvor: Politikin zabavnik