"Бога, предвјечног, безграничног, свезнајућег и свемогућег, ја, пав ничице, увидјех и онијемих. И прочитах трагове Његове на творевинама Његовим, и у свакој, чак и најништавнијој, видјех - колика је велика сила, каква је велика мудрост, какво је неизгладиво савршенство скривено у њима".

Карл Лини


ПРЕДГОВОР

  
У школским предметима о природним наукама, нарочито у биологији и астрономији, ђацима се у главе тврдоглаво утувљује еволуционистички поглед на свијет. Његова суштина се своди на то да је материја наводно способна да се самопроизвољно развија у правцу усложњавања облика своје организације, од нижих и примитивнијих ка вишим и савршенијим формама. Такво схватање важи како за неживу, тако и за за живу (за њу поготово) материју, не искључујући ни човјека.

Чак и када су у Русији формално успоставили слободу савјести и међусобну једнакост религија (изједначавајући их са атеистичким погледом на свијет), притисак материјалистичких схватања у школским предметима из области природних наука и даље је остао енормно јак, потпуно и свјесно намјеран. Било какве оностране силе, било какве појаве које излазе из оквира простих школских схема - не само да су искључене из разматрања, него се по старом шаблону одлучно одбацују и негирају. Читав низ појава из природе у уџбеницима се једноставно игнорише, иако су те појаве веома просте за објаснити. Поједине чињенице или опажања науке су протумачени криво или су сасвим остављени без објашњења. На крају, постоје важни закони природе који су у школским уџбеницима дати у извитопереном виду, зато што закључци који слиједе из тих закона једнозначно побијају еволуцију. У исто то вријеме, у школске програме се упорно инфилтрира курс "валеологије", која представља аморфну смјесу медицинских, хигијенских и психолошких знања помијешаних са најпримитивнијим паганством, окултизмом и шаманизмом. Ученик који нема апсолутно никакву представу о истинитим начелима Битија, потпуно неприпремљен се одједном поставља пред више него сумњива практична духовна знања и искуства. У свеукупности то може довести до тешких психичких и моралних траума код дјеце.

Таква организација предавања у школама није карактеристична само за нашу, традиционално идеологизовану земљу. Чак су и у САД познати случајеви притисака на предаваче од стране школске администрације или министарства образовања - све до отпуштања са посла, у случају да педагози покушају да упоредо са еволуционистичким погледом на свијет упознају ученике и са креационом науком, односно, са научним фактима који говоре у прилог учења по којем је свијет створио Бог. И то - поред непобитне чињенице да је идеја креационизма прилично широко распрострањена и популарна управо у свијету науке.

Нама остаје да изведемо овај закључак: систем образовања у читавом савременом друштву свјесно је оријентисан на формирање еволуционистичко-хуманистичког погледа на свијет код дјеце, са свим моралним (тачније би било рећи - аморалним) консеквенцама које из њега проистичу. Управо у старијим разредима средњих школа ученици добијају - у читавом животу вјероватно и јединствену - могућност практично истовременог изучавања основа природних наука по различитим областима. Чак и на вишој школи више нема такве ширине предавања природних наука. Управо те године се могу сматрати најважнијим за формирање погледа младог човјека на свијет. Због тога ми сматрамо за свој дуг да у научну слику свијета покушамо да унесемо што је могуће већу објективност, тако што ћемо ученике обавијестити барем о почетним знањима и основама идеја креационе науке - нормално, са свим моралним принципима који из ње проистичу.

Сматрамо да је за ученике јако важно да усвоје материјал којем их уче кроз школске програме, прије свега научне чињенице и методе прорачуна. Неопходно је веома пажљиво изучити и еволуционистичку теорију, као и све аргументе који њој говоре у прилог. Наш курс је у великој мјери изборан, оријентисан је на стандардне школске уџбенике и састављен је на основу материјала који се могу наћи у њима. Допунски материјал сведен је на минимум. Једино што овдје желимо да научимо ученике - то је умјеће разликовања чињеница од теорија и хипотеза, као и умјеће проницања у смисао проучаваних појава дубље него што је то уобичајено. Било би јако пожељно објаснити ученицима да је теорија еволуције предмет вјере, а никако не непобитни научни факат.

А вјера, пак, може бити истинита или лажна. Иако сматрамо да је вјера у еволуцију дубока заблуда, ми овдје не постављамо себи за циљ да директно проповиједамо истиниту вјеру - вјеру православног хришћанства - него препуштамо читаоцима да се сами опредијеле у избору своје вјере.

Креациона наука се не боји приговора и примједби од стране еволуциониста. Као што пише у једној од популарних књига на ту тему: "Уопште није неопходно да будете паметни - само ако сте у праву". Заиста, конкретни научни проблеми који стоје пред креационом науком и који још увијек нису ријешени испадају неупоредиво лакши за ријешити од основног проблема који стоји пред еволуционистима - објашњења самопроизвољног ницања Васионе и живота у њој, а такође и даљег њиховог прогресивног развоја.

Аутор је веома захвалан С.Галовину и Ј.Маликову за помоћ у прегледу рукописа, као и за низ вриједних примједби.



ЛЕКЦИЈА 1

ОСНОВНИ ЗАКОНИ ПРИРОДЕ
КОЈИ СВЈЕДОЧЕ ДА ЈЕ СВИЈЕТ СТВОРЕН

У закључку школског уџбеника физике [1] читамо: "Фундаментални закони се никада не нарушавају, ни при каквим условима. Све је већи број људи који постају свјесни да објективни закони по којима се понаша природа искључују могућност чудеса, и спознаја тих закона ће омогућити човјечанству да опстане".

Закључак - прилично чудан. Као прво, објективни закони који нама изгледају поуздани у свим условима, успркос свему, не могу "забранити" појаву случајева у којима се ти закони нарушавају. Факат таквог нарушавања закона мора говорити сам за себе. Ако се заиста десио, он се не може побијати, макар и нарушавао законе природе. Прије би требало да се помисли: "да ли је закон који смо открили заиста истинит, и да ли је он истинит у свим условима?", - него да у старту одбацујемо тај факат, по познатој манери: то се не може десити, зато што се то десити не може никада. Ако је нешто заиста било - значи, то може да се деси.

Као друго, само постојање објективних закона природе који стварно не бивају нарушени (уз веома ријетке случајеве изузетака) сам по себи јесте чудо, које је много веће од самих изузетака - чудеса. Присуство објективних закона природе које наш разум може да спозна - свједочи о томе да је свијет изграђен на разумним законима, да је он створен разумно. Закони природе, поготово они најопштији, фундаментални, уопште не представљају некакав материјални додатак материјалним стварима. Ти се закони спознају само разумом, при томе само разумом који је способан да апстрактно мисли. Они могу бити записани на различитим језицима, објашњени ријечима, формулама. Али записи таквих формула немају никакве везе са знацима који улазе у састав тих формула. Другим ријечима, закони природе нису нешто материјално. Они представљају идеје по којима је организована материја. Када открије неки закон природе, човјечанство тиме прославља људски разум зато што је он појмио ову или ону идеју. И како је онда уопште могуће негирати постојање Разума, при томе не-човјечанског, који је дао управо такву идеју организације материје?

Још очигледнији примјер разумног устројства природних закона служе запањујуће аналогије између математичких израза разних физичких закона. Напримјер, закон гравитације и закон о узајамном дјеловању електрицитета двају тијела (Кулонов закон) описује се двјема савршено аналогним формулама: сила је пропорционална узајамном дјеловању неких карактеристика које посједују оба тијела (маси или количини електрицитета, респективно) и обрнуто пропорционална квадрату растојања између њих. Али природа гравитационог и електричног међудејства (силе) у тијелима се потпуно разликују! У природи нема негативних маса, нити има медјусобног одбијања двају маса, као што је то случај у електростатици. Ипак, математички израз (тј. сама идеја коју наш разум спознаје) је једнака у оба случаја.

Друга интересантна особина масе нас мора подстаћи на мисао о разумном стварању свијета: то је тотална идентичност такозване гравитационе и инертне масе. Маса тијела може да се дефинише двојако: по другом Њутновом закону - као однос силе и убрзања, или као мјера узајамног гравитацоног дјеловања тијела - по закону гравитације. Апсолутно ниоткуда не слиједи да је мјера инертности тијела када на њега дјелује било која (није обавезно да то буде гравитациона!) сила мора тачно да буде једнака "гравитационом набоју" истог тог тијела. У двјема Њутновим формулама под масом се подразумијевају двије савршено различите карактеристике тијела, које су, авај, апсолутно једнаке. Не свједочи ли и то о разумном Начелу, које повезује оба ова природна закона?


[Edit by SerbianFighter: Pisanje teksta velikim slovima [ALLCAPS] zabranjeno Pravilnikom Burek Foruma. Koristite blagodeti formatiranja teksta ako zelite nesto naglasiti!]

ЗАКОНИ ОЧУВАЊА


Васиона се посвуда састоји из једних те истих атома, елементарних честица чије се понашање описује једним те истим законима, сво вријеме од када их људски разум проучава.

Углавном, ти закони представљају законе очувања. Вама су познати закони очувања енергије, импулса, електричног набоја, који важе и у макро и у микро свијету. Постоје и закони очувања неких посебних карактеристика елементарних честица. Постоје закони очувања који важе само у макросвијету у нормалним условима, као што је, напримјер, очување масе или количине твари.

Са друге стране, понашање елементарних честица није ни налик на било шта што нам је познато у нашем свакодневном животу. Сударају се двије честице - и као резултат се рађају нове. Отпадака или "пилотине" нема. Судари нису рушилачки, него стваралачки. Узајамна дејства елементарних честица у суштини су реверзибилна. Пар електрон-позитрон, напримјер, може да се анихилира, произвевши два фотона, али и фотон, са своје стране, може да произведе пар електрон-позитрон.

Уз све то реакције протичу по законима очувања енергије, импулса, електричног набоја и неких других карактеристика које се не проучавају у средњој школи. Закони очувања по својој суштини и јесу ти који обезбјеђују реверзибилност свих процеса и сила којима једне честице дјелују на друге.


ИРЕВЕРЗИБИЛНИ ЗАКОНИ МАКРОСВИЈЕТА



За разлику од микросвијета, у макросвијету не дјелују само закони очувања. Ту важе и закони разрушења и уништења неких квалитативних карактеристика материје. Ову мисао, да би била јаснија, можемо изразити и овако: у макросвијету самопроизвољно протичу иреверзибилни (повратни) процеси, тј. процеси који протичу само у једном смјеру. На први од таквих закона наилазимо на нивоу нуклеарних реакција.



1. Нуклеарни потенцијали

Као што је познато, језгро било којег атома се састоји из протона и неутрона. Ове честице су у језгру атома сједињене једном посебном силом која је добила назив "јака". То није ни гравитациона ни елетрична, већ потпуно посебна врста привлачне силе. Она је јача од електричне (кулонове) силе одбијања на малим удаљеностима, али веома брзо слаби са порастом удаљености између нуклеона у језгру. Лака језгра "немају ништа против" да приграбе који сувишни нуклеон, само ако се он нађе у довољној близини језгра (у плазми, уз температуру реда величине неколико десетина милиона степени, или приликом бомбардовања у акцелераторима). Приликом таквог "приграбљивања" нуклеона ослобађа се велика енергија "јаке" силе, попут ефекта падања камена на земљу, само много, много јаче.

Адекватно томе, да би се лако језгро разбило на нуклеоне, неопходно је утрошити велику енергију. Енергија која је потребна за одвајање једног нуклеона из језгра може да се израчуна и на Сл. 1 је приказан график зависности енергије од набоја језгра. Тај график је приказан у сваком школском уџбенику физике. За лаке елементе уочавамо да са растом набоја у језгру расте и енергија која је потребна да би се нуклеон одвојио од њега.

За тешке, пак, елементе, чија језгра садрже и по неколико стотина нуклеона, ситуација је потпуно другачија. Растојања између нуклеона у таквом језгру овдје су евидентно већа него код лаког, а сумарно електростатичко одбијање велике количине протона - тим прије. То доводи до истовременог слабљења "јаке" привлачне и повећања одбојне силе. Због тога тешка језгра постају нестабилна, и сви елементи који се у Мендељејевој таблици налазе послије уранијума су радиоактивни и не срећу се у природи. Да би се такво језгро разрушило, није потребна додатна енергија: напротив, при радиоактивности и диоби тешких језгара она се ослобађа. Та је енергија веома велика. Она је размјере неколико милиона електро-волти на сваки нуклеон језгра. Енергија хемијске везе је отприлике милион пута мања од јединице електрон-волта по атому. Енергија нуклеарне везе се ослабађа приликом распада језгара на атомским централама и у нуклеарним бомбама, а такође и приликом хидрогенске бомбе - приликом синтезе језгара изотопа водоника у хелијум. Иста таква реакција се одвија и у звијездама, и од ње звијезде сјаје.


О свему овоме нас информише уџбеник физике (за III разред средње школе). Али закључака из тих информација нема. А закључак је да постоје најстабилније стање језгра атома - у средини Мендељејеве таблице. Таква језгра је најтеже разбити - зато што је за то потребно потрошити највећу енергију. Одавде слиједи да се на високим температурама, када се одвијају термонуклеарне реакције, сви лаки елементи могу синтетисати само до средњих: водоник прелази у хелијум, хелијум - само што је њему потребна већа почетна температура и мање се енергије ослобађа - прелази у угљеник, и тако даље. За сваку сљедећу реакцију ће бити потребно повећавати температуру, а енергије која ће се ослобађати при томе ће бити све мање. Такав процес се неизбјежно мора прекинути. Тешким, пак, језгрима је још једноставније да се без икаквог допунског довођења енергије распадну до средњих језгара.

Поставља се питање: због чега још увијек нису исцрпљени сви лаки елементи у звијездама, због чега се и даље одвијају нуклеарне реакције, при чему још оне најпримарније - још увијек изгара водонично нуклеарно гориво? Друго питање: одакле су се у природи појавили тешки елементи и због чега они још увијек постоје, без обзира на перманентни њихов распад?

Сваки иреверзибилни процес који проучавамо у природи нас поставља пред та два питања: као прво, тај процес мора имати почетак - и када се то он десио? Као друго, он мора имати и крај - а када ће се он десити и због чега га још увијек не назиремо? Процеса који би у Васиони био распрострањенији од термонуклеарног, очигледно, нема. И тако, дакле, због чега се наша Васиона не састоји само од жељеза, ако се она током све своје бесконачне историје потчињава законима који данас владају у њој? Значи, очигледно је, она је имала свој почетак, вањски Узрочник свог постојања. О томе ћемо мало подробније говорити у другој лекцији.

Међутим, може ли бити да се енергија која се ослобађа приликом нуклеарних реакција на неки волшебан начин поново враћа на почетак реакције, само у супротном смјеру, формирајући на тај начин неку врсту космичког осцилирања материје од хемијске разноликости до стабилних средњих елемената, и обратно? Размотримо зато и законе о предаји енергије.



2. Други принцип термодинамике

У уџбенику физике за II разред средње школе тај је закон дат у максимално сажетом облику, без икаквих закључака који из њега проистичу, а они би можда могли да утичу на формирање погледа младих људи на свијет. Најпростије тумачење његово је овакво: препуштена сама себи, топлота може да прелази само са топлијег на хладније тијело. Другим ријечима се ова тврдња може изразити и овако: немогуће је остварити циклични процес у којем би топлота која је доведена до радног тијела у потпуности прелазила у било који други (не-топлотни) вид енергије.

Показује се да је закон о очувању енергије истинит само са количинске стране. Он гласи да

а) енергија се не појављује ни из чега;

б) енергија не ишчезава без трага, већ само прелази из једне форме у другу; она је количински неуништива.

Други принцип термодинамике уноси у ово додатну поправку: неуништива количински, енергија је уништива квалитативно, односно, постоји нека најпожељнија форма енергије, у коју настоје да пређу сви остали њени видови, при томе да пређу - иреверзибилно.

Школски курс физике нас обавјештава да затворени системи увијек теже ка топлотној равнотежи, која се достиже преласком топлоте са топлих на хладна тијела, али не и обратно. Могуће је, наравно, и остваривање обратног, хладећег процеса, када се топлота одводи са хладнијег тијела и предаје топлијем, али је такав процес неизбјежно праћен предајом још веће топлоте са топлијег тијела на хладније, а уз то је неопходан утрошак механичког рада. На том принципу је заснован рад фрижидера.

Топлотна енергија је енергија хаотичног кретања молекула. Њу би било могуће потпуно трансформисати, напримјер, у механичку, када би сви молекули у неком датом тренутку одједном почели да се крећу у стриктно усмјереном правцу, и у том правцу би могли да покрену, напримјер, неки клип. Тада би унутрашња енергија гаса у потпуности прешла у механички рад. Али такво усмјеравање брзина молекула у истом правцу (успркос томе што сваки од њих у сваком тренутку времена може да се креће у свом правцу) је апсолутно невјероватно, зато што би сваки молекул морао "погодити" тај јединствени правац, и све би се то морало десити у исто вријеме са огромном количином молекула.

Дакле, топлотна енергија никада неће зацијело прећи у механичку, електричну или било коју другу енергију усмјереног кретања. Али зато свака друга енергија у топлотну прелази у потпуности, и при томе баш у топлотну енергију, прије него у било коју другу. У стварности процес трансформисања једне нетоплотне у другу нетоплотну енергију увијек бива праћен већим или мањим топлотним губицима, то јест, "првокласна" енергија настоји да се "потроши" на топлоту, или да се "поквари", успјевајући да очува само своју општу количину. Ако се уопште не предаје, енергија, у најбољем случају, задржава свој претходни квалитет.

Такав је један од фундаменталних закона природе, који ако не узмемо у обзир нећемо бити у стању да конструишемо ниједну топлотну машину. Када су га средином прошлог вијека С.Карно и Р.Клаузијус открили, материјалисти су на све могуће начине настојали да га негирају, или да га доведу у контрадикцију са законом о очувању енергије. "Енергија је уништива, макар само квалитативно - значи, она мора да је створена?" - савршено логично извлачи закључак Енгелс, али одмах за тим додаје: - "Апсурд!"

То је најбоље свједочанство да је материјализам религиозна вјера. Ако неки природни закон или појава побија вјеру у одсутност Бога - тим горе по тај закон: материјалисти га једноставно не прихватају.

ТОПЛОТНА СМРТ ВАСИОНЕ

Примјена другог начела термодинамике на сву Васиону, заједно са законом о иреверзибилности нуклеарних реакција, једнозначно нас доводи до закључка о коначним роковима живота Васионе. У затвореном систему прије или касније ће морати да наступи топлотна равнотежа, када ће сви видови енергије прећи у топлотну, а ова ће се са своје стране равномјерно расподијелити по свим тијелима система.

Ако је Васиона затворен систем, онда ће, прије или касније, када извори термонуклеарног горива излуче сву своју енергију, а ту енергију прогута сва остала материја у Васиони, наступити стање равнотеже, када ће сва материја имати једнаку температуру и никакве енергије, осим топлотне, у природи неће остати. Такво равнотежно стање су и назвали "топлотна смрт" Васионе.

У принципу, наш сунчев систем, а и било која друга звијезда (скупина звијезда) са тачке гледишта прилива енергије може да се посматра као довољно затворен систем. Енергија пристиже само у облику слабе свјетлости звјезданог неба, ништавног у поређењу са лучењем саме звијезде.

Даље: сунчев систем улази у састав Галаксије и није у потпуности затворен због гравитационих сила које потичу из центра Галаксије и од свих других звијезда. Али било која гaлаксија (или скупина галаксија) је веома јако удаљена од других галаксија (скупина галаксија), тако да се и она може посматрати као затворен систем.

Због тога, не само Васиона у цјелини, него и свака галаксија (скупина галаксија, звјездани систем) мора тежити ка топлотној смрти. Штавише, ако негдје у свемиру и постоји астрономски систем у стању топлотне смрти, нама ће бити веома тешко да га опазимо, с обзиром да он испушта ништавно мало нискотемпературног зрачења (онолико колико их и прима), а налазећи се на великој удаљености од других астрономских објеката, тако да врло мало утиче на њих својим гравитационим пољем.

Дакле, стање топлотне смрти Васионе која постоји бесконачно много времена и која је сама узрок свог постојања било би неизбјежно и најпожељније њено стање. Када би живио по законима који у њему дејствују данас, свијет никада не би излазио из тог стања.

Јединствени излаз да се теоретски докаже могућност појаве Васионе из топлотне смрти - лежи у прихватању тезе да Васиона није затворен систем. Материјалисти су и покушавали да смисле такав доказ, не примјећујући увијек да су такви докази уперени против њих самих. Јер, ми смо ти који доказујемо да Васиона није затворена, и да у улози вањске силе у односу на њу наступа њен Творац и Промислитељ.

Када би била препуштена својим садашњим законима, Васиона не само да не би изашла из стања топлотне смрти, него би се и веома брзо вратила у то стање у случају да је неко или нешто и извуче из тог стања. Само ка топлотној смрти мора бити усмјерена и њена такозвана еволуција, тј. самопроизвољни развој по законима који данас постоје у њој.

Проблем топлотне смрти може бити скинут са дневног реда само признавањем идеје да је свијет створио Свемогући Творац, Који не само да је једном све створио, него и непрестано промишља о Својој творевини, не дозвољавајући јој да се преврати у хаос. О "еволуцији" звијезда ћемо говорити посебно.

Када не би било постојаног дотока сунчеве енергије - а то је енергија високог степена усмјерености, "првокласна" енергија - и када не би било сталног одбацивања са Земље сувишне нископотенцијалне топлоте ради одржавања топлотног баланса, топлотна смрт би врло брзо завладала и на планети Земљи. Међутим, показује се да за појаву живота и његово одржавање нису довољне само материја и енергија, није довољна чак ни усмјерена, нетоплотна енергија.

Неопходно је увести још једну, изузетно значајну, фундаменталну категорију: информацију.

ИНФОРМАЦИЈА И ЗАКОНИ ЊЕНЕ ПРЕДАЈЕ


У школском курсу информатике се уопште и не покреће никаква иоле озбиљнија дискусија о томе - шта је то, заправо, информација. Међутим, информација, говорећи језиком науке, спада у ону групу изузетно тешко описивих појмова, у коју спадају и појмови "материја" и "енергија". Материја, баш као и енергија, нема строго одређену дефиницију. Материја - то је објективна реалност која нам је дата и коју осјећамо нашим чулима; то је тачно, али ова реченица није дефиниција, она је само појашњење, зато што треба дефинисати појам реалности. Аналогно, под енергијом подразумијевају неку мјеру кретања која се очувава количински. Ово такође није одређење енергије, него само нека врста појашњења, као што се "тачка" у геометрији описује као нешто што нема димензија.

Нешто слично важи и за информацију: ни она нема прецизно одређење. Ради појашњења може се рећи да је информација субјективна реалност коју може саздати или примити само нечији разум (свијест), при томе реалност која се предаје уз помоћ материјалних носилаца, способна да се на њима подвргне промјени или обради (за то и служе рачунари).

Предаја информација (инфодинамика), у свим случајевима гдје се ради са информацијама, потчињава се одређеним законима. Али прије него што почнемо говорити о тим законима, морамо се укратко упознати са појмом нивоа информација.

НИВОИ ИНФОРМАЦИЈА

Да би предали информацију, извор информације (предајник) и њен пријемник се претходно морају договорити о језику или систему кода. Мама учи своје дијете да правилно изговара гласове и ријечи. Учитељ ђака учи азбуци, односно, показује каквим ће симболима означавати слова на папиру да би могао да предаје или прима информације. Радио-телеграфиста мора прво да научи, напримјер, морзеову азбуку, а шофер - саобраћајне знаке и тд.

То је најнижи ниво информације - статички. На овом нивоу предајник само предаје, а пријемник само прихвата кодирани сигнал, то јест, сигнал који носи симболе који су познати и предајнику и пријемнику.

Да би била правилно схваћена, информација захтјева посебна правила груписања кодних ознака, односно, захтјева језик који је јасан и предајнику и пријемнику. Језик је скуп ријечи и граматика (правила предаје мисли ријечима, да би се од групе ријечи могла креирати нека реченица са смислом, а не бесмислени скуп ријечи). Два човјека могу да комуницирају само под условом да познају исти језик. Човјек може да "комуницира" и са машином, ако у њу угради систем правила алгоритамског језика. Ако таквој, "наученој" машини програмер да програм са непознатом или неправилно употријебљеном командом, рачунарски систем ће избацити поруку о грешци.

Језик - то је виши, такозвани синтаксни ниво информација. Хаотично састављен скуп дозвољених слова неће предати ријеч која има неко одређено значење. Другим ријечима, да би се предала информација, код познате азбуке мора бити не просто скуп познатих сигнала, него синтаксно организован систем, који у себе укључује познате ријечи, обједињене у реченице по одраније прихваћеним граматичким правилима.

Међутим, и синтаксно исправно организована порука може бити таква, да са собом уопште не носи никакву корисну информацију; то може да буде обична бесмилица, успркос томе што ће у њој све ријечи припадати познатом рјечнику и што ће оне бити организоване у складу са свим важећим правилима граматике. Примјер такве поруке су стихови генерисани рачунаром. У меморију машине се похрањује одређени скуп ријечи, и при томе се оне распоређују као у обичном говору: именице, прилози, глаголи и т.д. са бројевима, падежима и наставцима. Задају се и граматичка правила повезивања ријечи, да у реченици буду заступљени и субјекат и предикат, у одговарајућим облицима. Задаје се и ритам стиха, односно, одређена учесталост у промјенама наглашених и ненаглашених слогова. Све те захтјеве могуће је унијети у програм, нарочито ако се користи синтаксно једноставан језик као што је, напримјер, енглески. Резултат који се добија је отприлике овакав - ево двије строфе које је написао рачунар:

Док слијепо пливаше сан по разбијеним надама,

Космос са болом почиваше над разбијеном љубављу.

Јединствена вриједност електронског пјесника је у томе што за стварање будалаштина попут ове он троши релативно мало времена.

Долазимо, дакле, до још вишег нивоа информације - до њеног значења. То је такозвани семантички ниво. Пријемнику информације је потребан смисао, а не скуп ријечи и симбола, макар он био синтаксно потпуно исправно организован.

На крају, ниво информације, који је још виши од семантичког, јесте вољни. Предајник је имао циљ када је предавао смишљену поруку. Пријемник би у принципу морао да да своју реакцију на поруку, повратном спрегом, по којој предајник може да оцијени у којој је мјери циљ поруке достигнут.

Све до сада речено о нивоима информације укратко ћемо описати схемом на сл. 2.




НИВОИ
ИНФОРМАЦИЈЕ   ПРЕДАЈНИК   ПРИЈЕМНИК   СИСТЕМ   
ВОЉНИ   постављен циљ   предузета одговарајућа
реакција   РАЗУМ   
СЕМАНТИЧКИ   осмисшљена порука   схваћен смисао
поруке    
СИНТАКСНИ   мисао изражена
језиком   прочитан повезани
текст   МАШИНА   
СТАТИЧКИ
(ниво кода)   порука записана у
договореном коду   код дешифрован   
сигнал предат    сигнал примљен   



Сл. 2. Нивои информације. Схема.





Ради илустрације дејства ове схеме погледајмо примјере.

Примјер 1. Композитор жели да створи комад или симфонију. На неки (тешко схватљив) начин он у себи "чује" основну мелодију. То је семантички ниво. Затим он то што је "чуо" одсвира на инструменту, потом разрађује друге теме и партитуру. Тај је посао више техничке природе - то је синтаксни ниво. На крају он записује ноте - то је статички ниво.

Музичар узима његове ноте и чита их (статички ниво). На музичком инструменту репродукује музику - синтаксни ниво. Схвата расположење композитора и оно што је он хтио да изрази - семантички ниво. Шаље одушевљено писмо аутору и сазива друштво на музичко вече - ниво повратне спреге.

Примјер 2. Програмер добија задатак да на персоналном рачунару израчуна неку функцију, напримјер, синус неког угла. Он је рјешава математички, разрађујући или примјењујући за дати случај аритметички метод рјешавања. Као резултат добија се алгоритам - то је семантички ниво. Пронађени алгоритам он излаже на алгоритамском језику - саставља програм. То је синтаксни ниво.

Компајлер програма у рачунару провјерава да ли је програм правилно записан на алгоритамском језику. Послије исправљања синтаксних грешака тај програм упада у преводилац, који преводи програм записан у алгоритамском језику на ниво кодова рачунара - у бинарно записаном облику - то је чисти ниво кода. На том нивоу се одвија прерада унесених бројева према дефинисаним правилима и алгоритму. Затим преводилац обратно преводи обрађену информацију на алгоритамски језик и неопходни дио информације приказује (у одговарајућем формату) на екрану или штампачу програмера. Ово је опет синтаксни ниво. Рад машине се овдје завршава, а програмер још мора да схвати смисао добијеног резултата и по том смислу да суди о исправности свог алгоритма.

Ако је, напримјер, добијени резултат већи од 1, очигледно је да је програмер погријешио у алгоритму. То је већ семантички ниво прихватања информације, који се завршава вољном одлуком човјека: или ће преправљати програм, или ће се задовољити резултатом и по том програму израчунавати и друге нумеричке податке.

На наведеној схеми и примјерима јасно је видљива улога техничких помагала и инструмената у предаји (преради) информација. Статички и синтаксни нивои стварају неки простор за дјеловање техничких средстава. Машина може да потпомогне, али само на синтаксном нивоу, ако дође до неке грешке. Али она ни у којем случају не може да нађе грешку у самом алгоритму. Добро одабран или направљен инструмент може уљепшати музику, али безукусну мелодију да исправи - он није у стању. Да би се такве ствари исправиле, неопходан је људски разум.

Уочимо такође да нити инструмент сам даје музику, нити персонални рачунар сам прерађује информације. Рачунар на екрану или штампачу приказује исту информацију која је у њега била унесена, само у другачијем облику. Он ће вишекратно понављати грешку алгоритма и довести је до апсурда. Није случајно што корисници рачунара имају помало грубу, али потпуно истиниту пошалицу: рачунар је обични глупан, ма колико меморије имао и ма како брзо радио.

ИНФОРМАЦИЈА И ВЈЕРОВАТНОЋА



Може ли скуп кодираних знакова случајно да се преобрази у информацију коју неко може да прими, која има правилну синтаксу и неку - било коју - семантику, односно, значење, смисао?

Погледајмо сљедећи, најпростији могући примјер. Запишимо најпростију и најкраћу поруку:

ИВАН + ТАЊА = ЉУБАВ

Порука садржи 15 симбола, укључујући аритметичке знаке. Ради једноставности примјера претпоставимо да такав алфабет не садржи више од 32 знака. Вјероватноћа да први знак случајно буде онај који треба да буде (И) је једнака 1/32. Иста таква вјероватноћа важ и за свако друго слово или знак. Коначна вјероватноћа ће бити једнака производу 16 таквих вјероватноћа, то јест (1/32)^16 = (1/2)^80 = 10^-24.

По реду величине та је вјероватноћа једнака вјероватноћи да молекул читавог мола гаса под клипом одједном добије брзину, са смјером у једном правцу, чиме би био нарушен други принцип термодинамике: унутрашња енергија гаса би прешла у кинетичку енергију клипа готово у потпуности!

Вјероватноћа таквог догађаја је енормно мала. А намјерно смо изабрали најпростију могућу информациону поруку. Одавде слиједи закључак: информација се не може појавити случајно. Њу створити и закодирати може само разум. Разум, пак, који ствара информацију увијек иде од циља и семантике ка синтакси и коду, али не и обратно. Прво мораш да знаш шта хоћеш да одштампаш, па тек онда да заплетеш прстима по тастатури.

Чак и када би се некаква порука са смислом и појавила случајно, њен смисао и циљ се не би могли појавити сами од себе, од правилне синтаксе "одоздо према горе". Информација се ствара само од циља према смислу и наниже, а никако не у супротном смјеру.

Као резултат добијамо "први закон" информатике, који се може изразити овако: информацију рађа (ствара) само разум, а не случај. Информација се не појављује ни из чега. Веома налик на први принцип термодинамике: енергија се не појављује ни из чега.



ПРЕДАЈА ИНФОРМАЦИЈА



Постоји и други, такође изузетно важан закон информатике, којег такође прећуткује школски уџбеник, али који се користи у свим информационим системима.

Информација изражена кодом (на статичком нивоу) може да се чува и предаје на најразличитијим материјалним носиоцима, само под условом да су они у стању да не губе или покваре сам код. Значење информације је апсолутно независно од начина њеног похрањивања и предаје: на папиру, на дискети, у електронској меморији, у звучном запису гласа. Роман "Евгеније Оњегин" се може написати гушчијим пером, а компјутерски "стихови" могу да се чувајуу у најсавршенијој електронској меморији - семантика информација која се садржи у тим дјелима неће зависити од њиховог материјалног носиоца.

Што се тиче информације, записане на било који начин на било каквим носиоцима, примјећено је једно, никада не нарушено правило: приликом механичког копирања и похрањивања информација се никада не побољшава, то јест, у идеалном случају она остаје иста, а у реалности се она може или изгубити или дјелимично покварити случајним упадањем вањских сигнала шума. Свако ко је имао прилику да ради са касетама и дисковима који се преснимавају по неколико пута то прекрасно зна. Тај закон информатике, ипак, немају у виду студенти и ђаци када непромишљено преписују од својих колега домаће задатке или контролне радове. Али професори на основу свог искуства прекрасно знају тај закон, и лако могу да виде ко је од кога преписао, а ко је задатак рјешавао самостално. Приликом преписивања од сусједа лако може да се прекопира његова грешка, а због брзоплетости таквих радњи може и да се направи своја; другим ријечима, информација приликом предаје има способност да се квари.

Древне рукописе увијек су преписивали само писмени преписивачи, и текстови су се минуциозно провјеравали. Посебну пажњу је требало поклањати превођењу текста са једног језика на други. За такав посао су ангажовани искључиво људи који су до савршенства познавали оба језика, а при томе познавали и саму тему, па су захваљујући томе могли исправно да схвате и садржај и смисао превођених текстова. И дан-данас, да би се неки научни или било који други специјализовани текст са једног језика превео на други, неопходно је да се тиме позабави веома стручан преводилац, који изузетно добро разумије смисао текста који преводи.

Нигдје и никада није опажен случај да је приликом копирања или похрањивања неке информације створена нова идеја (тј. нова информациона порука) на семантичком нивоу. Изузетак може да представља само случај свјесне дезинформације или информационе диверзије, када не долази до грешке приликом копирања, него се ради о свјесној фалсификацији. Али и у то је неопходно да се умијеша разум.

"Други принцип инфодинамике", који гласи да се инормација приликом чувања и копирања не може створити нити побољшати, него, баш напротив, настоји да се самопроизвољно поквари претварањем сигнала са значењем у информациони шум - потпуно је аналогна другом принципу термодинамике. Оба закона, на тај начин, на разним нивоима егзистенције материје изражавају неку још општију закономјерност, која се лако може илустровати уз помоћ теорије вјероватноће. Иста та закономјерност се може демонстрирати врло просто, за радним столом или у кући; њу видимо и у развоју друштвених процеса. Неред, хаос било какве врсте, разрушење, одсуство структуре и организације имају највећу вјероватноћу дешавања, и сви (најразноврснији могући) процеси - не само термодинамички - произвољно иду по линији нарастајућег хаоса. Хаос, пак, се пресијеца само разумним упливом усмјерене енергије.



ИНФОРМАЦИЈА И СТВАРАЛАЧКА ДЈЕЛАТНОСТ



Да би се направила кућа, аутомобил или било шта друго, односно, да би се материја превела у структурно организованије стање, неопходна је, прије свега, материја, а одмах за њом и усмјерена (нетоплотна) енергија - механичка, електрична; на крају, потребна је још и - информација. Неопходан је план стварања, састављен у потпуности унапријед. Неопходна су техничка знања: како се постављају цигле, како се прави малтер. Без тога кућу никада нећеш направити. Случајна дјелатност над предметима, када се усмјерена енергија обраћа ка материји без одређеног циља, у стању је само да повећа неред.

Конструктор ствара објекат у форми идеја, на семантичком нивоу. Своју мисао он изражава општим прорачунима, ријечима, цртежима. Детаље тих идеја могу да разрађују његови помоћници из пројектантског бироа. Технолог ту семантику преводи на синтаксни ниво, разрађујући редослијед операција приликом израде детаља и чворова. Радник преводи синтаксу технологије непосредно у "код" производа. Производ, на тај начин, носи у себи идеје конструктора, записане по правилима информатике на нарочитом, сложеном језику технологије. Послије израде производ се провјерава. Прво се контролишу дијелови и исправност њиховог повезивања (синтаксни ниво). Затим се провјерава радна способност одређених подсистема (напримјер, авионског мотора). Затим слиједи провјеравање читавог производа - пробни лет авиона, напримјер. Идеја се враћа свом аутору, сада већ у оваплоћеном виду.

Не постоји ни једна творевина која не би на себи носила информацију коју је у њу заложио њен творац.



ИНФОРМАЦИЈА И ЖИВИ ОРГАНИЗМИ



Да ли безоблични камен носи у себи било какву информацију? Оставимо за сада то питање без одговора, јер, ако ми не можемо да примимо неку информацију, то још не значи да ње уопште нема. Међутим, ако само летимично погледамо неку таблицу кинеског писма, чак и ако не знамо кинески, лако ћемо закључити да је ту нешто записано, да је ту унесена нека информација.

На сличан начин, када кроз електронски микроскоп погледамо на живу ћелију, увидјећемо потресну количину савршено очигледно записаних информација. Школска знања из цитологије и органске хемије дозвољавају нам да понешто од тога и разумијемо.

Хромозоми (тачније, молекули ДНК) сами по себи представљају цијелу књигу, написану ријечима (генима) које се састоје од четири слова - нуклеотида, који се понављају у различитим комбинацијама. Пред нама су већ два нижа нивоа информација: код и његова синтакса. Та књига (која више личи на перфорирану траку) дјелимично се преписује на другу, њој сличну траку - информациону РНК, а ова, са своје стране, на бјеланчевину, одређујући јој структуру. Алфабет језика бјеланчевина не садржи више само 4, него 20 слова, и свака "ријеч" од три "слова ДНК" означава једно "слово" бјеланчевине - аминокиселину. Ћелија посједује посебни механизам контроле правилности преписивања и "превођења" информације са језика ДНК на језик бјеланчевина. Бјеланчевина, "преписана" и састављена правилно, мора да изврши свој задатак у ћелији: напримјер, да послужи као катализатор за неку другу реакцију. Смисао постојања дате бјеланчевине се и састоји у томе - да изврши свој задатак. У томе се састоји семантички ниво информације преписане из ДНК, односно, њено значење. Свеукупност значења свих информација једне ћелије је у томе да она расте, да се репродукује и извршава неке функције у организму. То је циљни ниво информације у ћелији.

У XX вијеку човјек је постао способан да прочита слова у ДНК и да дјелимично разумије информацију која је тамо записана. То је он доживио као достигнуће својег разума и техничких могућности савременог доба. Али, погледајте ово: ако способност да се нешто прочита и разумије претпоставља постојање разума, како је онда могуће не видјети бесконачно супериорни Разум Онога Који је написао све то што се може прочитати, и неизмјерно више од онога што је прочитано, Онога Који је сачинио и сву информацију и сав систем њеног кодирања?!

Ако радимо са информацијом, она мора да се потчињава својим законима, којима се потчињава и у свим људским - много примитивнијим и грубљим - информационим системима. На свим нивоима ми јасно видимо како нам се предаје информација живота: код, синтакса, значење. Као пријемник информација може да послужи човјек, ако посматра сву ту слику. Ако посматрача (човјека) нема, онда је пријемник информације Сам њен Источник. На сличан начин и констркутер авиона, када посматра његов пробни лет, бива и источник и пријемник информације.

Овдје треба истаћи и колосалну густину записаних информација у молекулу ДНК. Сваки од четири нуклеотида може се описати помоћу двају бинарних цифара - битова: напримјер, 00 - први нуклеотид, 10 - други, 01 - трећи, 11 - четврти. Познат је број нуклеотида у ДНК, позната је и запремина њене спирале. Можемо израчунати колико се бита информације садржи у јединици запремине "инфоскладишта". За обичне молекуле ДНК та густина информације износи 1021 бит/cm3, а у најсавременијим електронским микросхемама она износи 4*107 бит/cm3. Разлика је у 13 потенција! Општа сума свих информација, записаних у свим библиотекама свијета, процјењује се на 1018 бита. Када би та информација била похрањена у молекулу ДНК, за њу би било довољно мјеста да стане на 1% запремине једне главе једне обичне чиоде. Када бисмо сву информацију свих библиотека свијета записали на микросхеме, висина такве схеме, када бисмо је слагали по стопама, она би се протегнула - од Земље до Мјесеца.

Није ли таква густина тако сложене информације још једно бљештаво свједочанство премудрости Творца, Који не само да је створио саму информацију, него је нашао супериоран начин да је тако компактно запише?



ИНФОРМАЦИЈА
ИЗВАН МАТЕРИЈАЛНИХ НОСИЛАЦА



Поставља се питање: да ли сва информација која је неопходна за живот организма може бити предана уређеним низом нуклеотида? Овдје не испуштамо из вида да се сва информација о бјеланчевинама и уопште о материји ћелије предаје управо тим низом нуклеотида. Ово питање ће такође бити посебно обрађено. Али овдје ћемо га формулисати једноставније. Да ли информација уопште може бити изражена алфабетним кодовима, односно, у суштини - битовима и бајтовима?

Два човјека слушају једну те исту музику или стихове, чују сваки звук, разумију сваку ријеч или мелодију. Да ли ће они једнако доживјети информацију на њеном семантичком нивоу?

Два ученика изучавају један те исти предмет биологије у школи, одговарају на испиту за једну те исту "петицу" процес синтезе бјеланчевине. Да ли су једнаку информацију из прочитаног и схваћеног извукли оба, ако је један ученик вјерник, а други - материјалиста?

И тако, значење информације није одређено само синтаксом и кодом предане поруке. Паралелно са закодираном информацијом постоји и допунска информација, која се не може изразити кодовима, и која је одређена особинама - како предајника, тако и пријемника. Али пошто и предајник и пријемник јесу разум, а разум је својствен личностима, и за сваку личност је он савршено посебан, на овом мјесту се завршава област науке.

Информатика спада у област науке само док баратамо са материјалним носиоцима информације. Информација која је кодирана и предана материјалним носиоцима је објективна. Будући записана, она се више не налази у разуму предајника или пријемника. Њу може да прими било који трећи посматрач, он може да схвати њен код, синтаксу, семантику (барем до одређеног степена), може да израчуна количину информација, да је преведе на други језик или други носилац и тд. Све ове дјелатности спадају у област науке, која неизоставно захтјева да у предметима свог изучавања постоје неке објективне закономјерности и да се запажања и експерименти могу поновити са истим, предвидивим резултатима.

Чим почнемо да причамо о информацији која не може да се кодира, област науке се ту одмах прекида. Али не може се рећи да се сво људско знање ограничава само науком или информацијама које могу да се кодирају (изразе ријечима). Религиозни живот, сама вјера човјека - у значајној мјери представља информацију која не може да се кодира, да се изрази ријечима. Признавајући да таква информација постоји, нећемо о њој наставити да разговарамо, јер смо се договорили да ћемо овај разговор држати строго у оквирима науке.

Исто тако нећемо разматрати и предају информација која се одвија изван материјалних носилаца. Да ли је информација способна да буде предана баш тако: уопште изван синтаксе и кода, без икаквих ријечи, без икаквог звука или читања, да би семантика Источника била непосредно предана пријемнику? У свакодневном животу тога, наравно, нема. Али то не значи да такве предаје уопште не може бити. На крају крајева, сва откровења из нематеријалног свијета, без обзира на њихов садржај, истинитост или лажност, предају се управо на тај начин. Понекад се за означавање таквог начина информационе размјене употребљава ријеч "телепатија".

Пошто једину основу за откровење у смислу начина предаје мисли представља само Бог, само Он има право да пресуђује када се ту предаје истина, а када лаж. Слово Божије нас учи да је у својем садашњем стању човјек практично неспособан за истинска Божанствена откровења, и да на тај начин он општи најчешће са свијетом демона, што, нормално, човјеку неће донијети никаквог добра, ни у овом, ни у будућем животу. Изразивши ову кратко али грозно упозорење читаоцу против било каквих занимација са телепатијом, оставићемо без пажње и тај предмет, пошто ни он не спада у област науке.

ОПШТИ ЗАКЉУЧЦИ ЛЕКЦИЈЕ

Са поменутим природним законима подробније и конкретније ћемо се упознати на лекцијама креационе астрономије и биологије. За сада покушајмо да себи појаснимо и запамтимо законе о којима смо говорили у овој лекцији.

1. Енергија затвореног система настоји да се уз очување своје опште количине исквари квалитативно, односно да пређе у топлотну енергију хаотичног кретања материјалних честица (други принцип термодинамике).

2. Информација није у стању да створи саму себе; њу ствара само разумни извор, за разумног пријемника. Сама по себи информација није материјална, пошто не зависи од свог материјалног носиоца.

3. Приликом предаје и чувања на материјалним носиоцима, информација се не повећава и не побољшава. У идеалном случају она остаје иста, а у реалном - дјелимично бива изгубљена и/или бива дјелимично оштећена шумом (бесмисленим скупом паразитских кодних сигнала).

Из наведених закона проистичу сљедећи закључци:

А. Свијет је имао почетак у времену, пошто не би могао бесконачно дуго постојати по својим садашњим законима. Ово проистиче из другог принципа термодинамике и расподјеле нуклеарних потенцијала.

Б. Свијет је створио Разумни Творац, пошто сав свијет носи информацију (а нарочито све живо), а информација не ниче изван разума.

В. Потчињавајући се савременим законима, природа није способна да саму себе побољшава или да се развија у правцу усложњавања своје организације, пошто се енергија и информација у њој не чувају нити побољашавају самопроизвољно, него се кваре, квалитативно се погоршавају. Другим ријечима, то значи да је узлазећи самопроизвољни развој (еволуција) немогућ. Неопходно је учешће вањског разума и довод усмјерене енергије са стране.

Попут енергије и информације, и сама материја тежи ка кварењу, ка губљењу квалитативне разноврсности. То смо видјели на примјеру нуклеарних реакција које воде ка уништавању лаких и тешких елемената, до најстабилнијег и највјероватнијег "средњег" стања. Исто то видимо и у хемији. Чисте твари стреме да се неповратно помијешају или сједине у стабилна једињења, која су иначе погубна за живот: оксиде, нитрате, сложена једињења. Смјеса и стабилно (а због тога и погубно!) једињење су вјероватнија и енергетски рентабилнија стања, као што је топлотна равнотежа вјероватнија од разноликости температура, а "шум" вјероватнији од осмишљеног сигнала. Тамо гдје се ствари препуштају самим себи и вољи случаја - тамо свијет стреми да се преврати у гигантску депонију смећа, тамо господаре смрт, распад, разрушење и хаос, а никако не узлазећи еволуциони развој.

Они који не признају разумног Творца, принуђени су да разум и свемоћ приписују самој творевини, тј. материји и енергији. По томе су веома слични древним паганима (који су сунцу и огњу приписивали божанствене особине), тако да им мало вриједи то што своје погледе на свијет они гордо проглашавају научним.

Није случајно то што се у школским уџбеницима сви закони који су овдје споменути једноставно заобилазе, без обзира на то што су они универзални а јако прости за објаснити. Школско образовање и даље остаје исто онако идеологизовано, као што је било и за вријеме владавине атеизма; тако је не само у нашој земљи, него и у цијелом свијету. Зна се да је, чим су се у генетици појавила размишљања и идеје са позиција информатике, па и када се појавила сама теорија информација, и једно и друго одмах у СССР-у проглашено за "буржоазну лаженауку", а сами научници који су се одважили да такве идеје изнесу у јавност платили су за њих лишавањем слободе или чак живота.

Међутим, да ли је могуће формирање научног погледа на свијет, када се фундаментални закони природе уопште не проучавају, или се њихово изучавање пресијеца оваквим методама?

Наставак лекцијом бр.2 ускоро следи...