Верска настава у школама (да или не)

Велики је добитак за све добронамерне то што је покренут разговор о питању увођења веронауке у школе, јер много тога треба разрешити пре коначног и доброг решења које ће бити за многе прихватљиво а од неких и критиковано. Знамо добро како је и под којим изговором веронаука протерана из наших школа. Ту се политика најгрубље обрушила на школски систем који је пола века уништавала школство од политичких комесара, прекко пионирских марама до социјалистичке омладине. Створен је један посебан религијски систем коме је неверовање у Бога био полазиште уз обавезно наметање измишљених ауторитета из политичког живота. На тај начин је омаловажена не само вера него и школа. Тај и такав систем вредности показао је и показује све своје трагипоследице до данашњег дана. Због свега овога је добро то што се почиње одговорније разматрати ово суштинско питање које се тиче и мисије Цркве и улоге школе у животу. Због тога је ово и својеврсни изазов за све мислеће људе, и подразумева отвореност у уважавање учесника у започетом дијалогу. Овде нема места било каквој недоречености и једностраности, и отпада свака предрасуда, као сувишна и оптерећујућа чињеница која прети да нас затвори за дијалог, а то је опасно јер све суновраћује у бездан неповерења.

Да би се све ово избегло потребно је много више уважавања у разликама, и то тако што нећемо поистовећивати неприхватање ставова са одбацивањем личности другога. Када ово питање исправно решимо онда смо успешно превазишли почетни проблем тако што прихватамо чињеницу да и други има слободу мишљења и изражавања. Ово је шанса, али и одговорност верујућих у процесу усаглашавања са онима који изражавају своје ставове на овај или онај начин. Нису они наши непријатељи због тога што не мисле као ми, јер дело верее није само у начину мишљења него и у стилу живота. Са друге стране Богодана слобода дакао дар и позив Божији човеку јесте темељ сваког мишљења. Она је неодузимива стварност које морамо бити дубоко свесни. Дакле, не нарушивши принцип богодане слободе је основа и полазиште за свакога хришћанина. То сведочећи ми указујемо на опасност изгубљене слободе током полувековног периода у којем су нам се ослободиоци наметнули као отимачи лика Божијег и дара Божијег. И све ово није идеолошки обрачун него јасно показивање постојећег стања.

Управо, права и здрава црквеност подразумева отвореност и однос кроз превазилажење сваке дистанце. Покреће ненаметиво сведочење и отвара за заједичење са свима, како унутарцрквено такои са онима који су изван црквене заједнице. Црквена добронамерност је неистрошива и увек је жива и делатна понуда. Управо на овим темељима почива и дело сведочења кроз веронауку којом се жели васпитно-образовни систем подражати а не оптеретити или пак унизити и потценити. Јер богословско знање има два ступња у свом испуњењу. Први је ОБАВЕШТЕЊЕ, а други је ОПШТЕЊЕ. Све је, дакле, јасно и добро се види да се на првом степену безпринудног обавештења кроз основне информације о вери човека упознаје са истинама вере, а на основу којих се опредељује. Упитајмо се како је могао и како може да се определи за веру онај који не чује ни реч о Богочовеку, а сваким даном је оптерећиван информацијама о човеколиком мајмуну, и то од малих ногу па до краја основног и средњег образовања, да би у периоду високог и вишег образовања био пресретан идејом надчовека, а кроз све оптерећен пролазношћу и пропадљивошћу и страхом од смрти. Тада се немоћ претвара у пркос и Онај за Кога је учен да не постоји се доживљава као непријатељ Који угрожава. Зар се овако није ушло пречицом и подмукло у дело вере, а у име науке и тако се обезвредиле и вера и наука, заправо ни вера ни наука него они који не познају ни једну ни другу, иако себе представљају за добре зналце. Али и поред саморекламерства промашај је очигледан.

Да би се све ово превазишло и како би све добило добар смер потребно је суочити се, а без супротстављања. Нико тада неће узурпирати овај или онај простор, па ни веронаука неће да сузи простор у школама. Речи апостола Павла: 'Вама није тесно у нама, али вам је тесно у срцима вашим' (II Кор. 6,12), делују отрежњујуће на све, а нарочито на оне који се плаше вере, задржавајући своје право неверовања као стварност којом могу да се на сваком месту хвале, али ускраћујући право верујућим да то исто чине. Ипак они морају да победе страх и одбаце самоувереност како би се отворили и учествовали у свему. То неће угрозити а ни елиминисати њихов став, али ће ускладити различитости и доћи ће до сарадње. Престаће омаловажавање и сви ћемо настојати да уважавањем другога покажемо спремност за добродетељ. Због свега овога смо обавезни да омогућимо деци да већ на почетку свога школског образовања добију основна знања о вери како би сами могли да се опредељују у животу. Ускраћујући им и даље живу реч вере постајемо настављачи наслеђеног једноумља које је унизило школски систем и обесправило и ученике и учитеље.

Као да деца немају право и на веру, него им само треба исту забрањивати или их заводити у неверовање. Јер шта је друго, ако не забрана и завођење овај покушај 'заштите дечијих права' и проглашавање Цркве за прогонитеља истих. И не само то него и много више од тога, ово је узурпација школског система и простора од стране оних који себе и свооје ставове сматрају за неприкосновене одбијајући сваки озбиљан дијалог. Овде је основна препрека која их чини неспремним да свему дају дубљу димензију него се задовољавају празном реториом позивајући се на ова или она начела, а све без утемељења. Онога момента када ово покушају и успеју да превазиђу отвориће им се нови видици, а до тада ми смо ту и чекамо их стрпљиво и са сигурношћу праве вере, без ниподаштавања и омаловажавања. Тек онда када почнемо све ово да разматрамо као заједничку дужност препознаће се лепота слободе и прави смисао одговорности у животу и у вери.

Сви ћемо бити стварно на добитку јер ћемо неповерење и неспоразуме победити договором и поверењем. Нико неће, у том случају, на пречац да се одриче својих уверења. Нити ће се у делу вере и у настави веронауке примењивати методи пионирских марама и томе сличне бесмислице, јер то је нешто незамисливо у вери и неспојиво са наставом веронеуке. То сви треба да знају и ту нема места поређењу, као ни оном приговору о новом марксизму. Најпре, марксизам је толико стар и превазиђен да му не треба додавати префикс нови, а и важно је рећи и то да није издржао историјску проверу трајања више од једног века. Само се показао јак у делу рушења, а не и изградње, и то треба рећи. Но, да не отварамо нова питања, али је било важно и потребно указати и на ово, да би се избегле неке нејасноће. Јер послле свих промашаја и покушаја човеку остаје једно питање, како и куда даље? Што се више будемо приближавали то ћемо се више усаглашавати и успећемо да постигнемо пуноћу сагласија и наћи ћемо праву меру у свему. Потрудићемо се да чујемо и разумемо вапај, молбу, савет и опомену Животодавца Христа: 'Пустите децу нека долазе к мени, и не браните им; јер је таквих Царство Божије' (Мк. 10, 14). Све је јасно и лепо речено, потребно је само све то и на прави начин разумети. Нама остаје добра нада у пуноћи вере и љубави и очекивању да ће сви показати и добру вољу, а не само страх, забринутост, затвореност и уздржаност.

протојереј доц. др.
Љубивоје Стојановић
Професор Омилитике на Богословском факултету СПЦ