Od dana Hristovog rodenja zapocinje hriscanska era, i od tog dana hriscanski narodi, a i ostali svet, pocinju brojati godine.
Za spomen rodenja Hristova, jos od apostolskih vremena ustanovljen je veliki praznik - Bozic. Sveti Jovan Zlatousti kaze da je Bozic izvor za sve praznike hriscanske, jer da nije bilo Hristovog rodenja, ne bi bilo ni krstenja, ni vaskrsenja, ni drugih.
Bozic se od pocetka nije praznovao istog dana, vec je tek u cetvrtom veku, u vreme cara Arkadija, uvedeno da se Bozic praznuje odvojeno od Bogojavljenja i da se praznuje 25. decembra, po Julijanskom kalendaru (7. januara, po novom, Gregorijanskom). Toga istog dana Rimljani su imali praznik koji se zvao "Dies natalis Solis invicti", dan slavljenja sunca koje se neprestano vraca k letu i obnavlja, pa je praznovanje Bozica odredeno u taj dan da bi se potisnuo ovaj rimski praznik.
Da bi se hriscani dostojno pripremili za Bozic ustanovljen je post od 28. decembra do 6. januara uvece (od 15. novembra do 24. decembra), koji nije tako strog kao uskrsnji. On odgovara zimskom, godisnjem odmoru. Medutim, Bozic, ma u koji dan pao, mrsni je dan.
Na ikoni se Hristovo rodenje predstavlja ovako: pecina i u njoj & presveta Bogorodica sa Josifom i mladim Isusom. Pastiri se klanjaju, a sjajna zvezda svojom svetloscu osvetljava novorodenog Hrista. Na visini lete andeli, za jasle privezane su mazge, a jagnje je u prvom planu.
O Bozicu ljudi se, umesto uobicajenog pozdrava, pozdravljaju sa "Hristos se rodi" i "Vaistinu se rodi".
Ni jedan praznik nema vise narodnih obicaja nego Bozic, koji se odrzavaju i dan danas. Najcesci obicaji su: polaganje badnjaka, zastiranje domova slamom, kvocanje i pijukanje, mesenje cesnice, pecenje pecenice, polozajnik, a ima i mnogih drugih verovanja, gatanja, izreka i poslovica.
Misli se da je kod starih, mnogobozackih Srba, postojao neki bog Badnja, ciji je kip bio deljan od drveta. Primivsi hriscanstvo, u oci dana kada se novi Bog rodio, Srbi su svog starog Badnju bacili u vatru, a posto im je on bio vrlo drag, taj obicaj ponavljaju na svako Badnje vece, a badnja na jednom kraju namazu medom, koji deca lizu, da bi time pokazali kako im je badnjak sladak i drag.
Crkva je badnjaku dala novi smisao: grejuci se oko badnjaka, ukucani se zagrevaju ljubavlju, iskrenoscu i slogom, a svetloscu njegovom razgone mrak neznanja i praznoverja, i ozaruju se i obasipaju radoscu i miljem, zdravljem i obiljem.
Ranije, dok su ljudi vise ziveli na selu, a ponegde i danas, na Badnji dan, pre nego sto se sunce rodi, jedan od ukucana ode u zabran (sumu) i izabere drvo, koje mora biti mlado i cerovo. Pre nego sto zamahne sekirom, pospe drvo zitom i nazove mu: "Dobro jutro i cestiti ti Badnji dan". Zatim zasece na dva mesta da ispadne iver, i taj iver uzme sa sobom. Odseceno drvo okrese, odnese kuci i uvece nalozi na vatru. Kad pregori, donji se kraj nosi oko torova i stala, a drugi, gornji kraj ostavlja se za polozajnika. Zbog toga sto se na taj dan pali badnjak, i dan se zove Badnji dan.
Danas se, naravno, badnjak u gradovima kupuje na pijaci od seljaka, ali mu je simbolika ista, a ritual skracen, ili se badnjak jednostavno samo drzi u kuci.
Uoci Bozica slamom se posipa pod u kuci, cime se dom pretvara u onu pecinu vitlejemsku, u kojoj se rodio Hristos, i u kojoj se prostirala slama radi lezanja stoke. U seoskim kucama slama na podu lezi i po tri dana, a u gradovima ova je simbolika svedena na rukovet slame koja se postavlja uz badnjak.
Zanimljiv je i vrlo star obicaj da, kad se nosi slama oko kuce, a koja ce se po kuci prosuti, neko od starijih kvoca, a za njim idu deca i pijucu, dok veseli domacin baca raznovrsno zito, kojim toboze hrani svoje pilice. Pravi, paganski smisao ovog obicaja je nejasan (neki smatraju da se kvocanjem i pijukanjem pozivaju duse umrlih predaka za koje se verovalo da se nalaze u telima zivotinja), ali danas obicno ovaj obicaj predstavlja: kao sto kvocka pod krilima prikuplja svoje pilice i zagreva ih materinskom ljubavlju, tako je i Hrist dosao da sve ljude zblizi i slozi u jednu hriscansku zajednicu i zagreje & a kao sto se pilici hrane zitom, tako je i on ljude nahranio i napojio svojom naukom, jer je govorio: "Ko je gladan neka dode meni i ja cu ga nahraniti, i ko je zedan neka dode k meni da pije vode zive".
Za cesnicu koja se na Bozic mesi misli se da je ona dobila svoje ime zato sto se mesi za cest (cast) Isusa Hrista, ili sto se lomi na cesti ili na onoliko delova, koliko u domu ima ukucana. (Kako se priprema cesnica i pecenica opisano je u dodatku Slavska jela i pica). Novac koji se u cesnicu stavlja treba da je od zlata ili srebra, dakle od plemenitog metala za koji rda ne prianja, jer je to dar novorodenom Hristu.
Za polozajnika i caranje u vatru donjim, pregorelim delom badnjaka, misli se da oni predstavljaju mudrace sa istoka i njihovo gatanje po zvezdama, jer kao sto su oni svoje gatanje izvodili iz jata nebrojenih nebeskih zvezda, tako i polozajnik, gatajuci po iskresanim varnicama iz vatre, izjavljuje svoje zelje domacinu i njegovom domu. Cajkanovic pak smatra da je polozajnik (polazenik) inkarnacija mitskog pretka koji se pojavljuje u svim najvaznijim trenucima u zivotu njegovih potomaka o Bozicu, slavi, o rodenju, svadbi i prilikom smrtnog slucaja.
Prva duznost polozajnika (negde ga zovu i Radovan) je da pozeli srecu, zdravlje i napredak domacinovom domu. Zato on cim ude u kucu (a pazi da desnom nogom prekoraci preko praga), prilazi vatri i krajem badnjaka dzara vatru da izbiju varnice i govori: "Ovoliko ovaca i novaca, trmaka i krmaka, konja i volova, krava i teladi, zivota i zdravlja, srece i bericeta i svakog napretka, neka da Bog!" ili sta slicno. Posle mirbozanja (domacin i polozajnik prislanjaju obraz uz obraz - rede se ljube - i govore "Hristos se rodi" - "Vaistinu se rodi!" itd.) polozajnik daruje ognjiste, tj. na kraj ognjista s istocne strane stavi novac, malo posedi, popije (najcesce) vrucu rakiju, pozdravi se i ode. Na odlasku i polozajnik se daruje, carapama ili peskirom, jabukom ili kolacem koji je ispecen zajedno sa cesnicom.
Nekada se o Bozicu, u znak radosti i veselja, pucalo iz pusaka, a pevale su se i bozicne pesme, kao: "Bozic, Bozic bata..." i "U Bozica tri nozica..."
Vuk je, u svom Rjecniku, opisao kako Srbi provode Bozic:
Kad se poodjutari, posto namire stoku, onda sjedu za rucak, ali prije izbace nekolike puske (a tako i ujutru rano kad ustanu) pa se iskupe oko sofre, te se mole Bogu (drzeci svako po jednu vostanu svecu u rukama) i mirbozaju se, tj izljube se svi redom govoreci: "Mir Bozji! Hristos se rodi, vaistinu rodi, poklanjamo se Ristu i Ristovu rozdenstvu". Po tom domacin pokupi sve one svijece u jednu rukovet i usadi u zito, koje stoji na sofri u kakvoj karlici ili u canku (svakojako zito pomijesano & u tom zitu stoje i kolaci kojekakvi) te ondje malo pogore, pa ih ugase onim zitom. Ono zito daju poslije zene kokosima da nose jaja. Kad pocnu rucati neki najpre okuse sira, neki pecenice itd., ali rakije mlogi ne piju prvi dan zbog vrucice. Oko pola rucka ustanu u slavu i lome kolac kakogod i o krsnom imenu, samo sto nema koljiva. Na Bozic se obicno ruca s vrece (prostre se prazna vreca mesto carsava ili po carsavu) i sofra se ne dize (niti se kuca cisti) za tri dana. Prvi dan Bozica niko nikome ne ide u kucu osim polozajnika... Od slame, s kojom se na Badnji dan kvoce i pijuce, ostavi domacica po nesto, pa kad nasaduje kokosi, pod svaku metne po malo. Ono uze u kome se slama donese, ne razdresi se, nego se samo raspusti, pa se na Bozic, ujutru pred kucom baci po njemu zito, te kokosi zoblju, a domacica rekne: "Kako mi u skupu zobale, tako mi u skupu i nosile!"
Lep se obicaj pominje u Risnu. Na Bozic, u crkvi posle jutrenja, svi se ljube jedan s drugim, i tako da tada izmire mnogi koji su dugo vremena bili u zavadi.
U mnogim mestima se smatra da su dani izmedu Bozica i Bogojavljenja (ili do svetog J& dok "Padne krst u vodu") nekrsteni dani, jer je Isus krsten tek na Bogojavljenje. To je vreme kada se natprirodna bica - vampiri, karakondzule, nekrstenci i sotone - krecu nocu i pakoste ljudima. Ne sme se ici nocu na raskrsnice, groblja, pod mostove i vodenice, jer su to stanista natprirodnih bica. U te dane isto tako ne treba po veceri i nocu piti vodu.
Na Kosovu se kaze da karakondzula skita od Bozica do Vodice (Bogojavljenja) zato sto su ovi dani nekrsteni. Karakondzula sedi na strehi iznad kucnih vrata, i to predvece, i tu ceka: cim ko izide napolje, odmah mu turi sac na glavu, uzjase ga, pa ga istera iz obora napolje i otera u kakvu reku, i tu ga tera kroz vodu sve dok petao ne zapeva ili magare ne zarice, a onda ga pusti. Veruje se da jevrejska deca, zaceta u ove dane, postaju karakondzule. Zato Jevreji izbegavaju svoje zene u te dane.
Ako se dete rodi ovih dana, veruje se, u aleksinackom Pomoravlju, da ce ga snaci velika nesreca u zivotu. Ako pak neko umre, bodu ga iglom ili glogovim trnom, da se ne povampiri, da ne postane vukodlak.
Na Bozic nosi se vuku vecera, od svakog jela po malo, i ostavi se na raskrscu s recima: Eto vuce, veceraj kod mene, i nemoj vise nikako... Slican obicaj je i na Kosovu: "Mnogi iznesu na Badnju Vecer sofru pred kucu i metnu na nju sve sto su zgotovili za veceru, pa onda pocnu zvati na veceru svaku stetnu zverku i svoje neprijatelje po imenu govoreci: vuci, mecke, lisice, zajci, tvorovi, psi, ljudi i svi koji nama zlo mislite, dodite na veceru... Ako sada ne dodete na veceru, a vi za godinu dana nemojte dolaziti u nas obor na veceru ni po veceri, jer cete biti pisman.
Badnja nedelja je nedelja pred Bozic. Tih dana se ne sisa, ne brije i ne sarezuju nokti, da se ne bi "seklo" zdravlje, a deca se ne tuku, da im se ne pojavljuju cirevi po telu.
U Pomoravlju (Velika Morava) je obicaj da se na Bozic ustaje rano i umiva na sekiri sa ostricom okrenutom navise. Posle umivanja uzima se pupoljak drena i pije sa vodom. Umivanje na sekiri simbolise spiranje prljavstine i sasecanje greha, dren zdravlje, a vino krv Isusovu.
Kad na Bozic pada sneg, veruje se da ce godina biti rodna. Ne valja ni zbog ljudi, ni zbog stoke, ni zbog letine da na Bozic bude jugovina ili kisa.
Dobro je na Bozic, posle rucka, otpoceti svaki rad. Tada zenska deca uce da pletu, projasu se konji, zapocne se kakav posao, da bi ljudi cele godine bili vredni i da im poslovi idu od ruke.
Bozicnih obicaja ima toliko da bi se o njemu mogla citava knjiga napisati. Zbog svojih obicaja Bozic je najradosniji i najveseliji od svih praznika. I Njegos je u "Gorskom Vijencu" pevao:
Nema dana bez ocinjeg vida,
Niti prave slave bez Bozica!
Slavio sam Bozic u Vitlejem
Slavio ga u Atonsku Goru,
Slavio ga u Sveto K&
Al' je ova slava odvojila,
Sa prostotom i sa veseloscu,
Vatra bolje nego igda plama,
Prostrta je ispred ognja slama,
Prekrsceni na ognju badnjaci,
Puske pucu, vrte se peciva,
Gusle gude, a kola pevaju,
S unucadi dedovi igraju...