Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Prijavi me trajno:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:

ConQUIZtador
Trenutno vreme je: 28. Mar 2024, 18:38:39
nazadnapred
Korisnici koji su trenutno na forumu 0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Idi dole
Stranice:
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Tema: Iz zarobljenickog zivota  (Pročitano 1236 puta)
28. Sep 2005, 16:30:10
Veteran foruma
Svedok stvaranja istorije


Reign in Blood

Zodijak Cancer
Pol Muškarac
Poruke 20579
Zastava SRBIJA
ЖИВОРАД Ж.МАРИНКОВИЋ

Нисам водио дневник. Догађаји које описујем су ми се дубоко урезали у памћењу.

Подела у Логору« У заробљенички логор Еверсхајде код Оснабрика - Немачка, после несрећно завршеног априлског рата, смештено је 28. и 29. априла 1941. преко 3.000 официра, активних и резервних, свих чинова и редова војске. Готово сви су били утучени и увучени у себе.

Ускоро су Хрвати, Словенци, Црногорци, Македонци и Бугари послати у своје државе. Остали су само Срби да робују! Тиме је Југославија била распарчана и разбијена, како у отаџбини тако и у заробљеншптву. Oстали су само Срби да југославишу и носе то име за цело време ропства!


Како смо сазнали, зуцкало се по логору, била је једна група интелектуалаца, Јевреја, искусних комуниста, на челу са књижевником Винавером, Вихаљи и др. у логору. Они су се нашли у свом елементу, тајно су дириговали и давали упуства како да се нађу "корисне будале" да шире комунистичку пропаганду. Да би привукли присталице, преко млађих, обрађених официра, ширили су пропаганду и тврдили да су за краља Петра II, да ће он ускоро да ожени Стаљинову ћерку, па су чак поздравили долазак Дражин на Равну Гору; да су за Демократију и др.

Касније, кад су се средили и прикупили истомишљенике, организовали су разна предавања, приредбе и позоришне преставе,и основали "Културни одбор", да руководи културним нивотом у логору. Тиме су преузели инцијативу у вођству логорског живота а комунистичка пропаганда је "красила" приредбе. На погодан начин хвалили су комунизам а исмејавали стари режим. Ради тога избили су сукоби у заробљеничким жицама у 1942. између интелектуалаца који су бранили принципе парламентарне и либералнег демократије нас демократске групе, и оних који су се залагали за пуну подршку Титу и комунистичкој партији у грађанском рату који је буктао у Југославији.

Комунистички симпатизери,преко Културног одбора,преузели су водећу улогу у логору. Успели су да добију, тајно, радио пријемник и преносили Совјетске вести преко радио станице Тифлис, под фирмом Слободна Југославија. Пропаганда је била очигледна.

Политичко организовање у заробљеничком логору је било забрањено по Женевској Конвенцији и такво организовање и удружење Немци не би дозволили. Комунисти су се организовали у "Културном одбору", у циљу ширења комунизма. Настало је несношљиво стање и понекад је долазило и до туче.


Да би ублажили ситуацију, Демократска група официра основала је удружеве "Заједница Југословенских официра за културно и физичко усавршавање". Она је се  у логору звала једноставно "Заједница". За председника је изабран ђенерал Урош Тешановић. Та одлука Демократске групе изазвала је велико изненађење код присталица Културног одбора. У једној изјави, коју сам записао на корицама енглеско-српског речника, они су објавили да је културни живот у логору "већ организован и развија се нормално, вођен је од другова који су предодређени и позвани да га воде". Преко 1200 официра је се одмах учланило у Заједницу. У логору је било нешто преко 300 Јевреја. Само су се 13 учланили у Заједницу а сви су се после рата вратили у Титову Југославију.

Одлучено је да се у оквиру Заједнице образују разна стручна удружења као: "Просветно друштво св. Сава" насупрот комунистичком "Професорско друштво". Друштво је одмах отпочело са гимназиским течајевима 6. 7. и 8. разреда. Затим курсеви језика и научних предмета. Позоришна група "Родна груда" насупрот комунистичкој "Уметничкој групи", оркестар јак са око 40 чланова, певачки хор, учитељски семинар, футбалски глуб и др. Заједница је постигла велики успех јер је запослила своје чланове и омогућила им да угодно и корисно проведу слободно време и да се усаврше.

У мојој соби било нас је 18 становника, 12 националиста и 6 комунистмчких симпатизера. Једни са другима нису говорили од почетка 1942. Собу су чистили по 2 редара дневно, редом по кре= ветима. Редар је одлазио у кухињу да прими, донесе следовање за све становнике собе и да га подели. Кад су набављени радио апарати, увече, на дати знак, националисти су одлазили у собу у којој су становали само националисти и ту су прочитане примљене вести са радио Лондона; комунистички симпатизери су опет,нечујно одлазили у собу где су њихови симпатизери становали и слушали вести примљене из Тифлиса.

Тако подељени, непријатељски настројене две одвојене групе Срба су дочекали ослобођење из жица.

Радио служба.  У заробљеничком логору, на зборном месту Немци су инсталирали радио и ту смо слушали вести немачке Врховне команде, на немачком језику. Обзиром да су те вести биле пропаганда и величале су успехе немачког Рајха, Демократска група је образовала секцију за вести, која је објективно обавештавала Српство у логору о развоју рата, о догађајима у свету и нашој земљи по подацима из немачке штампе и радио извештаја; тумачила је поједине важније догађаје; будно је пратила рад комунистичких симпатизера и на интелектуалан начин им се супростављала.

Секција је путем дневне информативне службе издавала сваког дана писмени билтен, који је увече читан по баракама под називом "Вести и догађаји", и недељне информације које су се састојале из усменог излагања политичке и војне ситуације. Тајна радио служба се је обављала преко радио пријемника. Прво су комунисти набавили свој радио и примали су емисију Совјетске радио станице у Тифлису. Они су ширили комунистичке вести по логору.


Негде у другој половини 1943. и Демократска група набавила је један радио и то овако, према обавештењима која сам сазнао после рата: Радио је био смештен у колима која су свакодневно доносила хлеб у логор. Ова кола је возио један наш војник, поред којег је седео немачки каплар. Немци су на улазу у логор нису имали могућности да претресу кола сем да истресу сав хлеб који је у виду цигала био наслаган у колима. Кад је хлеб истоварен у кухињи, возач је једноставно, крадом, узео картонску кутију која је била у средини кола и предао је одређеном лицу. Обојица су били подмићени и добили су по договору: 40 кутија "Нес кафе", 8 чоколада и 300 цигарета. Кутија кафе на црној берзи у Оснабрику је продавана за 200 марака, што износи укупно 8.000 марака, а кућа је могла да се купи за 2.000. Сваки члан Заједнице добровољно и радо је дао по кашчицу кафе и 1 цигарету, не питајући зашто се даје. Скупљено је 75 кутија кафе и преко 1500 цигарета. Касније је набављено још 4 радио апарата. Смештај радио апарата је био највећи проблем.

Немци су Заједници дали једну стару бараку за библиотеку и читаоницу. Ту је била смештена велика карта Европе величине 5x2 метра коју су израдили типографи. На карти су чиодама обележавани фронтови и свакодневно вршена померава према примљеним вестима. Ту је долазило доста људи да виде ситуацију на вронтовима. У бараци је био један мали ходник,како сам после рата негде прочитао, који је водио у нужник. Нужник је био оштећен и неупотребљив. Три завртња на шољи су скраћена и остале само главе како би изгледало да је шоља утврђена. Око четвртог завртња као око осовине окретала се цела шоља. Испод ње разбијен је бетонски под, начињена и озидана нарочита рупа, изолована са терхартијом.  Ту је смештен радио. За то су знали само 2 3 лица.

Организација слушања је организована. Нило није знао где се вести слушају. На стражи,за време емисије,од улаза у логгор до места слушања је било око 20 Официра, одабраних и сигурних, који нису знали зашто су на стражи. Они су знали - сваки је знао само за двојицу: од кога да прими знак да Немци улазе у логор и коме да преда тај знак.

Немци су сазнали да Срби имају радио пријемник јер су се неки наши избрбљали, да знају вести са радио Лондона а и комунисти су откуцали Немцима да националисти имају радио и да слушају радио Лондон. Немачки војници, црноберзијанци су увече долазили у собе ради трговине и питали шта има ново.

У 8 сати ујутру и б сати по подне, сви смо морали да изађемо на зборно место где су нас немачки војници пребројавали. Тада би утврдили ако је неки заробљеник побегао. Понекад за време пребројавања Немци би довели вод војника и вршили претрес наших соба и логора. Све би претурили али радио нису нашли. Ишла је прича по логору да је немачки командант казао нашем команданту да они знају да Срби имају радио. Ако га предаду неће им се ништа десити. Ни то није помогло.


Припрема за одбрану. Половином 1943 Немци су довели у логор 27 четника Лимског одреда,  заробљених у Црној Гори у немачкој офанзиви. Њихови извештаји о догађајима, збивањима и борби у грађанскам рату као и борбом равногораца под Дражином командом су охрабрили и подигли дух припадника Демократске групе Срба у логору. Комунистички симпатизери примили су да негодовавем и незадовољством извештаје ових ратника и спремали су освету.

Било је то у једно летње по подне, око 5 сати, за време вечере. Становници логора су били забављени око љушћења 3 кувана кромпира и вечере. Седео сам поред прозора и љуштио кромпир. Одједном видех вазд. поручника Милу Ракочевића, кога сам добро познавао, да са још двојицом баца камење хроз прозор у собу бараке поред моје бараке. Обавестио сам остале у соби да комунисти врше напад.

Пре једно 20 година, један професор Београдског универзитета, у часопису Нин, описао је напад на четнике у логору. Он је био становник "Д" логора. У логору "Д" су били смештени Јевреји до почетка 1943. тај логор је био отворен. Те године у њега су Немци сместили и окореле и осведочене комунисте и затворили га, у оквиру великог заједничког логора. У тај логор су војници, по двојица, носили на мотки казан са јелом, поред стражара. Професор обавештава да је се он једнога данв заменио са једним војником. Вајник је остао у логору а он је место њега носио казан из логора. Он је како каже организовао напад на четнике, јер је имао искуство и организовао борбу са националистима и љотићевцима на Београдском универзитету пре рата.

Комунисти су одабрали преко 20 најхрабријих и најборбенијих другова и обучили их како да нападну и боре се са чегтницима. Они су кренули у напад за време вечере и неопажено су дошли и ушли у бараку бр. ЗО јер никог није било напољу нити у ходнику бараке. Дошли су пред собу бр.7. 18 официра Лимског одреда су седели око стола на троножним сгголицама и љуштили кромпире и вечерали. Комунисти су се распоредили за напад. Први су изненада улетели у собу и напали каменицама да би збунили жртве и полупали им главе. Други талас је напао са ногама од столица и мотикама. Настала је туча у соби. Четници навикнути за време борби у земљи да узвк буду на опрези и да "спавају будни", чим су видели да су нападну сваки је подигао своју столицу за заштиту а леђа прислонио ка зиду и примили борбу. Борба је трајала око 15 минута. Соба, кад је борба престала изгледала је као разбојиште: астал поломљен, столице такође а намештај изломљен. Неколико припадника обеју група,више комуниста, било је озбиљно повређено.


Овај немио догађај отворио је очи вођству Заједнице да размишља шта се може десити кад Немци после пораза се повуку из логора. Неминовно де било припремити се за одбрану: спремити и обучити људство ко ће ће бранити антикомунисте у логору и наоружати се.


Шта је предузето у погледу одбране. Под командом и надзором двојице мајора четника из Лимског одреда Милорада Јоксимовића и Момира Цемовића, устројен је "Батаљон смрти" од младих, борбених, енергичних и лојалних младих официра. Сваки је положио заклетву на оданост и поштовање тајности и да ће извршити сваку поверену му дужност. Колико је регрутовано то су знале само неколико особа, али верујем око стотина. Организација је остала у тајности до краја рата. Батаљон је био подељен у чете и водове. Припадник је знао само свог водника и још 1-3 официра са којима је био на дужности. Они су обезбеђивали пријем радио вести из Лондона,чували ред за време позоришних престава и других приредби да комунисти не би узнемиравали и друге специјалне дужности.  до веће и снажније употребе овог љуства није дошло.

Сазнало се да су Немачки комунисти ван логора, тајно, успели да доставе логорским комунистима оружје, што је звонило на узбуну и опасност. Преко подмићеног немачког војника са златницима, купљен је први пиштољ. Али требало је пиштољ унети у логор. У логору  је било око сто наших војника на раду у и изван логора, међу њима и богослов  Влада Поповић. Он је свакодневно радио изван логора и њему је стагљено у дужност да пиштољ унесе. То по подне, званичници су са нестрпљељем гледали кроз жице на Владу који је носио пиштољ, сакривен у ногавици и везан за цезаницу, како ми је Влада пре двадесет година причао. Стража у улазу у логор га је претресла по грудима и џеповима а не по ногавицама. Тако је Влада унео лиштољ у логор, који је одмах закопан. Касније, за златнике, купљено је још оружја, све у највећој тајности. Хвала Богу није дошло до њихове употребе.

МИЛАН КОВАЧЕВИЋ

  Био сам у заробљеништзу у бараци бр. 28 соба бр.17. У соби је становало нас 18 и ту време проводили на разне начине: играње карата, шаха, читању кљига и дискусијама и разговорима.  Међу нама је био и потпоручник Милан Ковачевић, учитељ. Као официр учествовао је у борби и одбрани недужног српског становништва у Херцеговини од Хрватског насиља.  Мало је о томе говорио више је објашњавао живот и рад српског сељака,  јер је и он био сељачко дете, родом испод Рудника.

У соби је се гасило светло у 9 сати увече. Пошто нисмо ништа физички радили, нисмо били ни уморни и тако рано спремни за спавање. Лежали смо у кревету а појединци су причали анегдоте и своје доживљаје а Милан је описивао догађаје које је као учитељ преживљавао у селу а понекад је певао сељачке народне песме. Са учитељем Раком Стојановићем био је на Педагошком  курсу и ту се спријатељили .Нашли су се у логору и заједно проводили дане . Обојица су учествовали у организовању прве службе Божје у логору наЋурђевдан. Тај интересантан и вазсан догађај описао сам у чланку "Бурђевдан у оснабричком заробљеничком логору објављен у "Гласнику СИК Друштва "Његош", у св. бр. 4б и Вазд. Гласнику бр. 373. Културни живот у логору се састојап из забавних вечери и јавних предавања у којима су обојица учитеља учествовали. У самом почетку организована је "Уметничка група" која је приређивала и организовала само скечеве са тендециозном садржином и посећивали су је само једномишљеници. Томе је требало стати на пут. Из "Уметничке групе" издвојио се је један број људи и организовао "Родну груду" под вођством првака Београдске опере Милорада Јовановића. Њој су се придружили неколико истакнутих глумаца, и Милан и Рака. Добијена је од Немаца на употребу стара кухиња. У току неколико дана кухиња је претворена у дивну дворану са бином. Позоришне кулисе и костими су направљени веома укусно од импровизованог материјала и хартије. Образован је оркестар од око 40 уметнмка и задовољио једну велику потребу у музичком смислу. Позоришне преставе су даване три пута недељно а сала је увек била пуна гледалаца. Позоришни комади, академије и прославе низале су се једна за другом. Давани су позоришни комади са великим успехом из наше класичне уметности. На програму су најчешће били Нушић,  Глишић и Сремац. Милан и Рака су дане проводили у сали и помагали њено оспособљавање за позоришне приредбе. Као интелигентан и обдарен за глуму, Милан је веома успешно приказивао женске сељачке улоге са дивним сељачким акцентом, тако, верујем да би му и Жанка Стокић завидела и аплаудирала. Скоро у сваком комаду Милан је играо улогу са успехом, тако да је његово име тесно било везано за "Родну груду". По ослобођељу из заробљеништва, Милан је емигрирао у Америкуи у Украјинској богословији је завршио са успехом богословију и Теолошки факултет, посветио се монашком животу и добио монашко име Иринеј. Као монах служио је у Америчко канадској епархији. Као веома побожан, интелигентан и способан монах, 19бЗ године хиротонисан је за епископа. После смрти епископа Дионисија као митрополит Слободне српске православне цркве, предузео је крмило Новограчаничке митрополије!



Захваљујем се уредници емигрантског часописа „Ваздухопловни Гласник Срба карљевског ваздухопловства“ Вери Станојловић из Лондона на достављеном материјалу.



IP sačuvana
social share
 
Pogledaj profil WWW Skype
 
Prijava na forum:
Ime:
Lozinka:
Zelim biti prijavljen:
Trajanje:
Registruj nalog:
Ime:
Lozinka:
Ponovi Lozinku:
E-mail:
Idi gore
Stranice:
Počni novu temu Nova anketa Odgovor Štampaj Dodaj temu u favorite Pogledajte svoje poruke u temi
Trenutno vreme je: 28. Mar 2024, 18:38:39
nazadnapred
Prebaci se na:  
Oznake: zivota pdf

Poslednji odgovor u temi napisan je pre više od 6 meseci.  

Temu ne bi trebalo "iskopavati" osim u slučaju da imate nešto važno da dodate. Ako ipak želite napisati komentar, kliknite na dugme "Odgovori" u meniju iznad ove poruke. Postoje teme kod kojih su odgovori dobrodošli bez obzira na to koliko je vremena od prošlog prošlo. Npr. teme o određenom piscu, knjizi, muzičaru, glumcu i sl. Nemojte da vas ovaj spisak ograničava, ali nemojte ni pisati na teme koje su završena priča.

web design

Forum Info: Banneri Foruma :: Burek Toolbar :: Burek Prodavnica :: Burek Quiz :: Najcesca pitanja :: Tim Foruma :: Prijava zloupotrebe

Izvori vesti: Blic :: Wikipedia :: Mondo :: Press :: Naša mreža :: Sportska Centrala :: Glas Javnosti :: Kurir :: Mikro :: B92 Sport :: RTS :: Danas

Prijatelji foruma: Triviador :: Domaci :: Morazzia :: TotalCar :: FTW.rs :: MojaPijaca :: Pojacalo :: 011info :: Burgos :: Alfaprevod

Pravne Informacije: Pravilnik Foruma :: Politika privatnosti :: Uslovi koriscenja :: O nama :: Marketing :: Kontakt :: Sitemap

All content on this website is property of "Burek.com" and, as such, they may not be used on other websites without written permission.

Copyright © 2002- "Burek.com", all rights reserved. Performance: 0.074 sec za 16 q. Powered by: SMF. © 2005, Simple Machines LLC.