Priče iz Kruševačkog doma
Narkomane niko ne leči

KRUŠEVAC - Više od devedeset odsto maloletnih delinkvenata smeštenih u Vaspitno-popravnom domu su imali iskustvo sa drogom ili su već registovani narkomani, o čijem lečenju niko ne brine. U našoj zemlji ne postoji bolnica gde bi oni bili lečeni pre nego što se, po nalogu sudije, upute na izdržavanje vaspitne mere, kaže za „Blic“ upravnik kruševačkog VPD Stevan Aksentijević.

Odvikavanje od droge, prema rečima Aksentijevića, moguće je samo u beogradskom Okružnom zatvoru, gde, sticajem okolnosti, maloletnici ne mogu da dođu do narkotika. To je odvikavanje koje se u žargonu naziva „na suvo“.

- Pokušavamo da, u saradnji sa bolnicom CZ-a, pri našoj domskoj zdravstvenoj službi otvorimo odeljenje gde bi se maloletni delinkventi lečili od zavisnosti drogom. „Lekari bez granica“ iz Francuske ponudili su nam pomoć, a podneli smo i zahtev međunarodnoj banci za finansiranje izgradnje takvog zatvorskog objekta. Očekujemo da će novac biti odobren u septembru, na sastanku ministara Saveta Evrope - kaže upravnik Aksentijević, koji je i predsednik Republičkog komiteta za maloletničko pravosuđe u okviru reforme zatvorskog sistema.

- Na izdržavanje mere u dom dolazi sve više dece sa ozbiljnim psihičkim smetnjama. Suicidni su, agresivni, destruktivni, spremni na uništenje i samouništenje. I pet maloletnika u jednoj vaspitnoj grupi je previše, a sada ih je 10 do 15. Nedovoljan je i broj vaspitača, a jedino sredstvo prinude koje mogu da primenjuju su gumeni pendreci. U uspostavljanju reda vaspitači se oslanjaju na autoritet - ukazuje Aksentijević na probleme doma, jedine ovakve ustanove u SCG. On navodi i da je povećan broj samopovređivanja štićenika, i to uglavnom sečenjem i gutanjem metalnih predmeta, zbog čega je za rad sa njima neophodno angažovati veće ekipe stručnjaka i psihijatara.

- Maloletnici iz doma trenutno su upućeni na samo jednog neuropsihijatra koji nije naš stalni radnik. To su deca koja uglavnom potiču iz rasturenih porodica, razvedenih brakova, a često se dešava i da po izdržanoj meri maloletnik nema gde da ode. Niko ga ne želi. Većina naših štićenika su iz siromašnih porodica. Osuđeni su zbog krađa i razbojništva koja su počinili da bi došli do novca za lične potrebe - kaže Aksentijević. On objašnjava i da je u domu više dece iz grada, a manje iz seoske sredine.

- Beograđana je uvek bilo najviše. I sada čine trećinu, ali je zato znatno povećan broj maloletnih delinkvenata iz kruševačke opštine. Kruševljana je čak 15 odsto i nikada do sada ih nije bilo toliko. To su i dve osnovne grupacije u domu: Beograđani i Kruševljani, koji se nazivaju Zemuncima jer je nekada u ovoj grupi bilo maloletnika iz Zemuna - kaže Aksentijević.

U Vaspitno-popravnom domu postoji i žensko odeljenje, ali je broj štićenica mali.

- Oko osam odsto štićenika je u ženskom odeljenju, ali i pored toga što ih je malo, bio bih najsrećniji kada bismo mogli da ih prebacimo u posebnu ustanovu jer su, uprkos strogim pravilima ponašanja u domu, proteklih godina zabeležene dve trudnoće, a novorođančad je potom smeštena u Zvečansku ulicu - kaže Aksentijević. On navodi i da im veliki problem predstavljaju stariji štićenici koji na odsustvu počine novo krivično delo jer na pravosnažnost presude za zatvorsku kaznu čekaju više meseci, a ponekad i dve godine.

- Ti štićenici pružaju otpor i prema vaspitno-popravnim merama, prema osoblju, a loše utiču i na ostale štićenike - kaže Aksentijević.
Nevena Erac

Za veče krao po sedam automobila

KRUŠEVAC - Najlakše sam obijao „jugo“ i „mercedes“, a na krov „golfa“ samo skočiš i otvore se četvora vrata odjednom. Jedino je rizično zbog buke koju praviš. Pomaže i ključ, univerzalni, pa žica... „Opel“ sam otvarao viljuškom. U bravu „jugića“ uguraš pedeset para i okreneš. Zamisli, za jedno veče njih sedmorica odlepe kada vide da im je ukraden automobil - priča bez trunke griže savesti petnaestogodišnji Montoja iz Beograda, štićenik Vaspitno-popravnog doma u Kruševcu.

Montoja u Beogradu ima brata i sestru. Posle razvoda dodeljen je ocu, a sa majkom već dve godine nije u kontaktu ni Centar za socijalni rad.

- Ovde sam godinu i pet dana. Pre ovoga bio sam u Zavodu za prevaspitanje „Vasa Stajić“ na Voždovcu četiri godine, zbog sitnih krađa. Tamo sam u igri žicom povredio levo oko, koje više nema nikakvu funkciju. I iz bolnice sam bežao. Uvek padnem. Policija me uhvati i vrati u dom. Lakše je kada me vlasnik automobila uhvati. Onda dođu moji drugari, pošto nikada ne radim sam, i zajedno ga istamburamo. Dok stigne policija, on je već ispod kola - priča Montoja kao da se hvali nekim dobrim delom.

Ukradene automobile vozili su dok ima benzina, a kada bi ukrali automobil u kome je benzin bio na rezervi, kaže da su se osećali prevarenim! S drugovima je obijao i trafike i prodavnice.

- Uzimali smo čokoladice, krem-banane, razne slatkiše... Napunimo auto, pa štekujemo negde u šumi. Ko je gladan ode tamo i uzme koliko hoće - kaže on i dodaje: - Ovde ne mora da se krade. Hrana je dobra. Pojedini komandiri me maltretiraju, pišu listu ako napravimo tuču ili tako nešto. Za kaznu nas šalju na limčiće, da parčetom lima čistimo staze od trave između kaldrme. Po kućnom redu, to može da traje najviše dva sata, pa se izdrži. Ovo je poluzatvor, nije pravi zatvor.

Jedan je od retkih štićenika koji ne puši. Droga ga, međutim, nije mimoišla.

- Drogirao sam se: trava, lepak, lekovi, „bensedini“, „trodoni“ i drugi ekseri. Cepneš dva, tri, pet eksera sa alkoholom i miran si. Onda krećemo u krađu - priča on.

Jednom nedeljno telefonom razgovara sa ocem. Priznaje da mu on najviše nedostaje. Rado se seća vremena kada je porodica bila na okupu.

- Nas petoro... - kaže i otkriva da mu kroz glavu prolaze slike oca u garaži i njega kako mu pomaže. - Osećao sam se zaštićeno kada smo svi bili zajedno.

U domu je završio dva razreda osnovne škole - četvrti i peti. Na jesen kreće u šesti i polako sustiže svoju generaciju. Ne želi da govori o brojnim ožiljcima od samopovređivanja po rukama. Radije priča o svojim planovima.

- Počinjem pomalo da slušam i shvatam ovaj dom. Volim da sređujem automobile, da perem kola. Kada izađem odavde, zaposliću se u auto-perionici.

Blic \ Nevena Erac

Dečak sa 1.500 krivičnih dela

Najpopularniji štićenik Vaspitno-popravnog doma u Kruševcu je osamnaestogodišnji M.B., poznat kao Maki, koji u dosijeu ima 1.500 krivičnih dela. Visok je jedva metar i pedeset, a njegova životna priča bila je inspirativna i za reditelja Emira Kusturicu.

Maki ima i najduži staž u domu, jer kaznenu meru izdržava više od četiri godine. Ima sedam sestara i petoricu braće. Jedan je sa njim u domu, dok je jedna sestra nedavno puštena na slobodu.

Zbog sitne građe i malog rasta lako je upadao u prodavnice. Uvek je nasmejan i raspoložen za priču, pa je tako i postajao miljenik svih koji su drugačijim poslom dolazili u dom proteklih godina. Po glavi, licu i rukama ima bezbroj ožiljaka, kao uspomene na detinjstvo u kome je često zanemarivan i zaboravljan.

- Samopovređivao sam se kada se iznerviram. Vidiš, ovde sam sam sebe udario sekirom u glavu. Iz dosade, eto zašto! Imam ožiljke što me je otac tukao, ali više je to od prodavnica. Noću, kada sam obijao, najlakše mi je bilo da glavom razbijem staklo. Evo, ovaj ožiljak je iz prodavnice „Soko Štark“.

Dok priča, ne pokazuje trunku kajanja i griže savesti, ali strahuje da se ne nađe ponovo iza brave. Za koji dan trebalo bi da se nađe na slobodi, a prva stvar koju će da uradi je, kako kaže, da nađe devojku.

- Mora da liči na Cecu. Jedva čekam da izađem, samo mi je frka da mi ostali ne nameste neku tuču, da me ne isprovociraju, pa da mi neka nova kazna ne produži meru. Ovde sam, bre, četiri kuke i četiri metra (meseca). Moj brat sada kreće na odsustvo. Čekali prvu priliku i spakovali ga za slobodu. Ako presedne (pobegne) i obrne dvojku (uhvate ga i vrate), i meni će da produže meru. Tako se i meni desilo. Ušao sam u „C market“, u kancelariji poslovođe video sam prazne džakove za pare i pored torbicu, iz koje sam izvukao 500 evra. Na izlazu me zaustavi jedan, protrese trenerku i iz pocepanog džepa kroz nogavicu ispadnu evrići. Zato što sam ja maler. To mi je produžilo meru za celu kuku (godinu) - priča ovaj mladić.

Kaže da najviše voli da putuje avionom i da mu je omiljena relacija Beograd-Tivat. Sa sedam godina „zaradio“ je prve pare i tada je kupio majci „pravu kuhinju“.

- Ovde mi je najlepše bilo kada je Kusturica dolazio. Vodio me na ručak sa Striborom, njegovim sinom. Ali nisam mogao da naučim tekst za film, dugačak mnogo, pa su uzeli belca iz Beograda.

Dužina vaspitno-popravne mere zavisi od mišljenja vaspitača i stručnih radnika koji daju svoju ocenu o ponašanju štićenika.

- Ako se moj brat ne vrati, ima da mi produže meru, a onda ću morati da pobegnem - kaže on.

Objašnjava da je to i zbog jedne devojke, samo ona ne liči na Cecu, već više na glumicu iz jedne španske serije.

Blic \ Nevena Erac

Još se u strahu budim

KRUŠEVAC - Dolaze u dobrim odelima, voze skupe automobile, obećavaju laku i veliku zaradu devojkama. Nijedna od njih u tom trenutku ne zna da lako može da joj se dogodi da se jednog jutra i ne probudi; da posle batina i svega ostalog završi u džaku pored puta ili negde gde je niko nikada neće pronaći - priča devetnaestogodišnja S.I., štićenica Vaspitno-popravnog doma u Kruševcu, koja je pre tri godine upala u lanac trgovine ženama i prostitucije.

Trenutno izdržava kaznenu meru zbog sitnih krađa. Završila je u domu tri zanata, a sa kosom uvezanom u rep izgleda kao petnaestogodišnji devojčurak. Njena životna priča nije ni nalik iskustvima devojaka tog uzrasta.

- Znam o čemu maštaju, znam i kako razmišljaju devojke koje poveruju i upadnu u zamku, ali ako moja priča može da stigne do njih, neka budu sigurne da nije kasno da se izvuku - dodaje ona.

Kaže da je samo želela da bude malo bolje obučena, da ima mobilni telefon... Ostala je rano bez majke. Nekoliko puta ponavlja koliko se otac trudio da od skromnog kućnog budžeta uštedi i kupi joj skupe patike. A onda se pojavio momak kojeg je poznavala odranije. Bili su sasvim dobri drugovi, tako je mislila, kada joj je ponudio posao konobarice u jednom gradu u Bosni. Put snova vodio je do kafane u centru tog grada. Na spratu su bile sobe, a u istom delu gazda je živeo sa suprugom i ćerkom koja je tada imala 15 godina, baš kao i S.I.

Bekstvo

- Jednog dana me je izveo na večeru, a sa nama je bio još jedan muškarac. Trebalo je da budem prvo sa gazdom. Taj prvi put nikada neću zaboraviti. Bio je odvratan. Posle toga je nastao pakao. Prvi pokušaj bežanja završio se strašnim batinama. Posle nekoliko meseci, nakon dogovora sa gazdom, preuzeli su me neki momci koji su tu dolazili. Bila je zima i krenuli smo kolima. Kada smo izmakli iz grada, vozač je skrenuo s puta i silovao me. Onda smo izašli na glavni put. Tražila sam da stane, da odem u toalet i posle dužeg ubeđivanja su pristali, ali je onaj što me je silovao zahtevao da izujem cipele i obujem njegove. Bile su mnogo velike, ali sam trčala iz sve snage. Izgubila sam jednu, kada su me stigli. Tukao me je i tražio da po snegu, onako bosa i polugola tražim cipelu. U daljini sam videla farove, kada sam se ponovo otrgla. Ispostavilo se da su to svetla gredera koji je čistio sneg. Radnici koji su čistili sneg te noći pozvali su policiju. U stanici sam sve ispričala. Momak koji je vozio osuđen je na godinu i po dana zbog silovanja. Uspela sam da spasim pet devojaka - seća se S.I. i kaže da su je pitali na sudu da li želi odštetu. - Dovoljno mi je što sam spasla ostale. Većina devojaka bila je iz Zrenjanina, Novog Sada, Beograda. Žao mi je jedino što se gazda izvukao, ali on je imao dobre veze svuda.

Ožiljci

Na njenom telu vidljivi su ožiljci od samopovređivanja. S.I. na pomen ožiljaka kaže da ni slučajno ne pominjemo gde se nalaze.

- Prepoznaće me. Još se plašim da me ne pronađu. Kada devojka jednom upadne u to kolo, oni je ne ispuštaju lako. I kada su me iz doma puštali kući, proveravala sam prozore, brave u kući, da li je sve zaključano. Sanjam strah i u strahu se budim.

Uskoro izlazi na slobodu. U rodnom gradu otac joj je već pronašao posao u privatnoj pekari.

Nevena Erac

„Nevin“ navijač

KRUŠEVAC - Nevin sam, čupajte me iz doma - umesto pozdrava uzvikuje osamnaestogodišnji Alen, štićenik Vaspitno-popravnog doma, koji osam meseci izdržava kaznu zbog nasilničkog ponašanja. Priznaje da je imao i neka sitna razbojništva, da mu je fitilj kratak kada je reč o Partizanu i da bi mu više odgovaralo da je na kvalifikacijama za Ligu šampiona nego u zatvorenom odeljenju, pored televizora.

Alen je priveden uoči derbija Partizan-Zvezda, zbog tuče u grupi u kojoj su na Čukaričkoj padini kod „Maksija“ trojica izbodena nožem.

- Moja ekipa je „Saut femili“ i mi hoćemo korektno da navijamo, a policija nam ne da da kačimo zastave, i tako dolazimo u sukob. Tradicionalno se okupljamo kod Terazijske česme, oni nas rasteruju, a kada hapse, puštaju tek po završetku utakmice. Hoće da naprave kao u Londonu, da na utakmice idemo kao u pozorište. Ako tako nastave, dolaziće im samo ove puniše iz unutrašnjosti - kaže Alen.

Sva navijačka strast skupljena je i trenutno pritajena u jednom pocepanom „grobarskom“ duksu i gomili fotografija, koje širi po stolu dok prelistava sećanja. Odbio je da ga fotografišemo.

- To mi je neopisivo zadovoljstvo! Svi misle da mi idemo da se tučemo. Mi uvek pokušavamo da sve rešimo verbalno, pa ako ne može - nastupa sila! Iz moje ekipe je 15 navijača na jugu, nismo glavni, ali jesmo zagriženi. Igrači nam pomažu, daju pokoju kintu, bodrimo ih kada izgube, bojkotujemo kada prodaju. Kriva je uprava! Uprava je uglavnom protiv nas - kaže Alen.

Alen je završio srednju ugostiteljsku i živi sa majkom, ocem i bratom. Tvrdi da su se navikli na njegovo ponašanje i da mu ne mogu ništa. Majka ponekad „grobarske“ rekvizite baci u kontejner i to mora da otrpi. Sasvim normalnim smatra što klinci na utakmicama izvuku batine, jer je i on slično prolazio u njihovim godinama.

Blic \ Nevena Erac

Nema para za koje se isplati zatvor

KRUŠEVAC - Kada je tog dana oko podneva s fantomkom na glavi i pištoljem uleteo u menjačnicu u Ulici Vojislava Ilića u Beogradu, sada osamnaestogodišnji Arsa nije razmišljao da će mu za koji dan jedini pogled na svet biti beton dvorišta zatvorenog odeljenja Vaspitno-popravnog doma i visoki zidovi oivičeni bodljikavom žicom.

Glasno odaje priznanje beogradskim balističarima, kojima je u menjačnici „ostavio“ praznu čauru. Zato i planira novu profesiju kojom će se baviti po izlasku.

U menjačnicu je uleteo sam, jednom radniku je rekao da stane uz zid, a drugom da preda pazar. Ispalio je jedan metak iako se sve dešavalo u po bela dana, ali tek „da im bude jasno da sa njim nema šale“. Plen je potrošio za dve nedelje, a tada je i uhvaćen.

- Kupovao sam stvari, patike, trenerke, kompjuterske igrice, vozao se po Beogradu, jeo, častio i druge - kaže Arsa ravnodušno.

Ali to nije bilo prvo njegovo razbojništvo. U to vreme već je bio na izdržavanju vaspitne mere za druga krivična dela.

- Motiv je uvek bio nešto što ne možemo da dobijemo, a potrebno nam je. I onda odlučimo - hoćemo da idemo, potrebne su nam pare da ih trošimo. Prodavnice sam obijao pajserom - kaže on.

Arsa je dete razvedenih roditelja, kao i većina štićenika. Završava osmi razred, odabrao je mašinbravarski zanat i na kraju poručuje:

- Sviđa mi se taj posao, ide mi od ruke. Baka mi je javila da bi me i tetka koja živi u Americi rado primila, ako završim zanat. Tu priliku ne bih propustio. Mora da se radi nešto legalno. Nema više tih para za koje se isplati zatvor.

Nevena Erac