Filmske priče o poniženim
Autor: Tatjana Nježić | 03.10.2009

Želimir Žilnik, reditelj

 Radeći filmove, radio sam hroniku vremena - rekao je Želimir Žilnik, čiji će film „Stara škola kapitalizma“ biti prikazivan svakog dana (osim ponedeljka) od 11, 14 i 17 sati u Muzeju „25 maj“ u okviru 50. oktobarskog salona; inače, trodnevna retrospektiva njegovog bogatog filmskog opusa počinje danas u Kulturnom centru „Grad“ u Beogradu. U razgovoru za „Blic“ proslavljeni reditelj govori o pomenutom filmu, tranziciji, „histeričnim političkim moćnicima i otimačini“, svojim viđenjima realnosti nekad i sad…


„Film ‘Stara škola kapitalizma’ je priča o radnicima koji su žrtva tranzicije, ljudima koje zapravo nikad ne vidimo jer njih glavnina medija ne tretira drugačije nego kao neke bivše ljude slabih kvalifikacija koji su nosili jedan neuspešan sistem, tako da i treba da budu žrtve, paćenici, da ostanu obespravljeni i poniženi. To je jedna ogromna, nova ideološka magla koju konstruiše vladajuća nomenklatura i novobogataši koji to rade iz prostog razloga što je ogroman deo njihovog bogatstva zapravo stvoren na manipulaciji ljudima koji su radili u socijalizmu“, kaže Žilnik.

Govorimo li o tome kad je bilo bolje, kada gore?
- Nije važno da li je onda bilo bolje ili gore, nego je važno šta je istina. A istina se skriva. Vrlo dobro znam šta je onda bilo loše. Ondašnji jednopartijski sistem nije dovoljno priznavao kreativnost i različitost jer se od toga plašio, pa je svakih desetak godina, kad neki (privredni) subjekti ojačaju, pravio histerične kampanje i čistke.

Onda su bivale čistke, a danas?
- Kao što vidite ovi danas ne prave ništa, samo lopatama zgrću pare na privatne račune.

Jedan od likova u vašem filmu kaže: „Oni veruju u tranziciju više od tajkuna“?
- To je jedna od stvari koja je nametnuta kad je reč o tranziciji, a rezultat je prodaje raznih vrednosti budzašto novim partijskim aparatčicima koji su uglavnom nesposobni da se bave proizvodnjom. Nametnuto je to ozbiljnim pritiskom kada je deo neproduktivne i zarđale socijalističke birokratije Miloševićevog vremena, na čitavom eks-YU prostoru histerično bežao od demokratije i od ozbiljne rasprave o državnom socijalizmu, da se ne bi postavilo pitanje njihove odgovornosti i krivice što je socijalizam propao. I krenuo je ideološki cunami: eliminisati pojam radničke klase i radništva i plemenizirati narod. Plemenizirani narodi surovo su radili na izazivanju sukoba. Danas jasno vidimo da je najveći deo krvavih sukoba potpuno generisan iz državnih struktura. Navodna vekovna mržnja južnoslovenskih naroda je apsolutno ideološki konstrukt vladajućih slojeva. A veliki deo najrigidnijih slojeva u eks-Jugoslaviji ne samo da je preživeo nego je postao novobogataški sloj. Dakle, oni su uspeli da rasture zemlju, da se obogate i da gurnu van scene milione radnih ljudi među kojima je bilo nemalo kreativnih, samoinicijativnih, iskusnih u komunikaciji sa svetom. Danas ovi novokomponovani političari otkrivaju toplu vodu kad nas povezuju sa, recimo, nesvrstanim zemljama koje su ti isti radnici sedamdesetih i osamdesetih godina podigli.

Danas počinje trodnevna retrospektiva vaših dela. Kad se osvrnete na godine, filmove, zbivanja... šta vidite?
- Vidim jednu seriju gotovo dnevničkih beležaka o vremenu u kojem smo živeli. Poslednjih godina u svim postsocijalističkim zemljama je kriza kinematografije. Niko da se usudi da analizira apsurd da je u najgorim vremenima titoizma i jugoslovenska i srpska kinematografija bila bar tri puta bolja nego sada. Što reče pred smrt Žika Pavlović: „Pamtićemo to vreme kao Perikleovo zlatno doba“. Dakle, radio sam svoju hroniku vremena koja je interesantna i svetu. Samo ovog meseca, primerice, „Trilogija Kenedi“ se prikazuje u Lisabonu i u Prištini.

A evo vas i na „Oktobarcu“?
- To je možda za nas neobično, ali poslednjih godina sam učestvovao sa par filmova na Berlinskom bijenalu, takođe likovnoj manifestaciji, pa sam učestvovao sa nekim radovima u Amsterdamu, u Muzeju moderne umetnosti... Pa prvu retrospektivu u životu imao sam još ‘69. u MoMa muzeju u Njujorku, kada su prikazana četiri moja dokumentarca i „Rani radovi“. Film spada u korpus vizuelnih umetnosti.

Kako biste sebe definisali?
- Bivši reditelj iz bivše Jugoslavije.

Koji kaže da para u kulturi ima samo je problematično to kako se troše?
- To vi znate bolje nego ja. Novinari bi to i trebalo pomnije da prate nego mi pojedinci koji se bavimo svojim poslom. Pokušajte da saznate koliko je iz budžetskih sredstava dato, na primer, za film u Srbiji i Vojvodini i kojim autorima. Pa to se više krije nego podatak o tajnim agentima službe bezbednosti.

Izvor Blic  http://www.blic.rs/intervju.php?id=496

  Vi što ste u prilici izvolite danas obići Žilnika na promociji njegove knjige.Takođe možete na istom mestu (Kulturni Centar "Grad") možete sa njim videti film Lijepe žene prolaze kroz grad koji počinje u 19.00.Beograd je uvek bio dobar domaćin i znalac pravih vrednosti i ljudi.Odvojite malo vremena za Žilnika,reditelja Crnog talasa koji uprkos svemu i dalje stvara i ima šta da kaže.
  Javljaću se još na ovoj temi jer o Žilniku ima šta da se kaže.