Primer:
Neko je realno doprineo svom narodu i svojoj državi, bez sticanja bilo kakve koristi za sebe. U jednom trenutku je rekao "od mene dosta" i posvetio se sebi i svom ličnom životu. Dali je taj čovek izdao svoju zemlju?

Мислим да нисте довољно прецизирали ваш пример. Можда је боље на неком конкретном случају.
А зашто то кажем, па доста је неодређено, има превише варијабила...

Ако је неко најбољи хирург у земљи и само он може да изврши неке операције, сигурно да његово повлачење (без обзира на раније заслуге, јер он је свестан да нема ко да га замени) може бити окарактерисано као напуштање службе и препуштање пацијената хирурзима који не могу да им помогну, то јесте издаја тих људи.
Он има права да напусти свој посао, али да ли је етички оправдано да остави своје пацијента?
По мени није, чак и ако би рецимо следили Кантов категорички императив (парафразирано: Да наш поступак буде такав да може да постане општи закон, односно да може и треба да га понови сваки човек), опет не би желели да ово постане опште правило (наравно у овом мом примеру када је наша служба уникатна)
Даље, овде се преклапају 2 обавезе, на пример према породици (муж, отац, рођак...) и према народу (као хирург), тако да упадамо у петљу обавеза у којој није увек лако одредити приоритет (опет зависи од случаја до случаја).

А у неком општем случају, рецимо пекар који је предано радио, без празника, суботе и недеље...па одлучи да се повуче, не бих његово повлачење окарактерисао као издају.


А какво је ваше мишљење и о издаји и о том вашем примеру?

Mislimida realan doprinos društvu koji sahteva 24 sata dbnevno ne bitrebao da traje doživotno, mogućnost da se to prekine. Da ono što zna ostane tajna. Ako ta osoba nema zamenu, dovuljno kvalietnu i požrtzvovanu to predstavlja problem društva, kvaliteta ljudi i moralne snage.

Sada sam hteo slicno da napisem.

Ako neko radi za narod a taj narod (citaj - drzava) nije u stanju da odskoluje/osposobi bar jos jednog (price radi, sto je opet smesno) vrhunskog hirurga, onda je drzava ta koja izdaje narod. A u takvoj situaciji, ne vidim ikakvu odgovornost primera radi pomenutog hirurga, izmedju naroda i porodice uvek treba izabrati porodicu (iskljucujem situaciju rata u kojoj se jednako boris i za porodicu i za narod).

Tuzno je sto se ljudi vise ne bore ni za drzavu i svoj narod vec za korporacije i biznismene

Patriotizam - Uraditi nešto za svoju zemlju bez lične koristi ili sa korišću koje je znatno manja od tržišne.

Pasivnost - Brinuti za sebe i svoje najbliže.

Izdaja - Učiniti bilo šta što realno škodi državi u kojoj živiš.

Има једна причица, давно сам је од мајке чуо, вероватно је нисам добро запамтио, али покушаћу да је препричам...
Признајем, причу сам давно чуо, могуће је да ћу нешто погрешно испричати, па молим оне који знају за овај догађај, нека га боље испричају, али за тему етике, за питање издаје, може и овако...

Време дешавања WW2, место дешавања  србијанско село, главни лик је једна мајка, чији је муж био у заробљеништву у Немачкој и има неколико деце...
Она почне да помаже партизанима, крије неке рањенике на имању...Долазе Немци, претресају, не могу да их нађу и њој на крају кажу:
- Кажи нам где су партизани или ћемо ти убити децу.

Она ћути.
Олош људски јој убија 1 по 1 дете, она ћути, на крају убију и њу.
..

Интересује ме, да ли је ова мајка погрешила, да ли је она издала своју породицу; да ли би погрешила да је издала рањенике, а спасла децу; да ли је погрешила када је примила рањенике...да ли је ово ,,тамни вилајет'' ?

Ovo je po principu "jedno kajanje ti ne gine". Kako god da postupis, ne valja. E sad, mislim da je pogresila i ne zbog sebicnosti vec zato sto smatram da bilo da se radi o prirodnoj ili nasilnoj smrti, uvek je bolje kako bi stari rekli "da ide redom". Deca su ipak svetinja i cak da nisu bila njega vec komsijina isto je.

E sad, ovo je veoma nezahvalna prica za analizu... ne znamo da li su posle svejedno nasli partizane, a takodje ne znamo da li bi ih onda pustili da je odala ili svejedno na kraju ubili.

Да ли мислиш да је погрешила када је ћутала, па су јој ови ниткови убили децу или је погрешила онда када је рањенике примила (јер она мора да зна, сама је, без мужа, кућа је на њој и прва јој је дужност да чува децу)?
А опет, и ти рањеници су нечија деца, требала им је помоћ, да их је одбила, да ли би касније могла да себе сматра честитом...

Преплићу се обавезе, можда је и помешала приоритете, можда је и размишљала, муж ми се борио против Немаца, па би и он био за то да се помогне борцима против окупатора (да не улазимо у теме партизани-четници, квинслинзи...)...