Lekcije malog ipokrita

Piše: Suzana Rajić
VLADAN Đorđević je rođen u Beogradu 1844. godine na Vavedenje 21. novembra po starom, odnosno 3. decembra po novom kalendaru. Rodio se kao drugo dete u braku Đorđa i Marije Đorđević, dobivši na krštenju ime Ipokrat. Otac Đorđe bio je vojni apotekar u Beogradu, doseljen u Srbiju krajem druge ili početkom treće decenije 19. veka. Porodica Đorđević poreklom je iz sela Furka, na granici između Epira i Arbanije, odnosno Arnautluka, koji se nalazio u sastavu Turskog carstva. Đorđevićev deda Dimitrije, napustio je Osmansko carstvo posle pobune Ali-paše Tependelen, oko 1820. i 1822. godine. Prešavši na srpsku stranu, Dimitrije je skinuo fes i sagnuo se da poljubi zemlju, rekavši: "Deco, poljubite ovu zemlju, ovde je sloboda, ovo je Miloš-begova Srbija".

U Boleču je otvorio mehanu, sinove Đorđa i Nikolu dao na zanat za apotekare, a Adama u terzije (krojače). Đorđe je tada imao oko desetak godina. Kad je postao praktikant u bolnici, svi su napustili Boleč i preselili se u Beograd, gde je Đorđe podigao kuću i oženio se Marijom, sestrom bogatog cincarskog trgovca Tome Leka, poreklom iz Bele Crkve, a starinom iz Vlahoklisure u blizini Kostura. To je bilo na prelazu iz treće u četvrtu deceniju 19. veka.

Mladi bračni par imao je velike nesreće sa porodom. Za kratko vreme umrlo im je troje dece. Ostao je Ipokrat, kojem su roditelji posvetili svu pažnju. Posle jada zbog smrti dece porodicu je zahvatila još veća katastrofa. Rodivši kćer Milevu, majka Marija je dobila visoku temperaturu i ubrzo preminula. Tako je Ipokrat ostao bez majke u šestoj godini. NJegova sećanja na majku vrlo su maglovita. Brigu o Ipokratu i tek rođenoj Milevi preuzela je baka koju je on zvao Mana, što na grčkom znači majka. Ona ga je odgajila, te ne čudi privrženost i ljubav sa kojima Đorđević o njoj piše.

GODINE 1852. mali Ipokrat je pošao u školu, i to grčku. Zašto? Odgovor na to pitanje skopčan je sa poreklom porodice Đorđević. Rečeno je da su se Đorđevići doselili iz Epira. U svojoj postojbini govorili su mešavinom grčkog i arnautskog jezika, ali je u Beogradu jedino baka pričala još po starom. Što se tiče nacionalnog osećanja koje su doneli sa sobom u Srbiju, ono nije sasvim poznato. Izgleda da su se smatrali Grcima. A da li su bili doista Grci, pogrčeni ili čisti Cincari, teško je reći, jer iz vremena migracija nema nikakvih bližih podataka na osnovu kojih bi se rekonstruisala njihova etnička pripadnost.

Đorđevićev otac je, objašnjavajući malom Ipokratu razliku između šokaca i hrišćana, tumačio da su šokci Srbi latinske vere koji se krste šakom i zbog toga se tako zovu, a da su hrišćani Srbi "naše vere, koji se krste kao i mi sa tri prsta". Sebe su smatrali pravoslavcima i Grcima, a nikako Cincarima. Sa prostora odakle su Cincari dolazili, a to je prostor oko Bitolja, Kostura, Korče, naročito ovaj poslednji, u kojem je najveće cincarsko naselje bilo Moskopolje i koji je ležao u čisto arbanaškom kraju, gotovo svi su znali arbanaški jezik, budući da je bio dosta sličan cincarskom. Iz tog arbanaškog kraja doselili su se i Đorđevićevi deda i otac. Vrlo često, Cincari su se izjašnjavali samo kao hrišćani, a u jednonacionalnim sredinama kao pripadnici one nacionalne zajednice koja je u većini. Logično je onda da su Cincari, nemajući zajedničku političku i kulturnu prošlost, ni tačno određenu etničku pripadnost, ugrađivali sebe i svoj rad u civilizacijske baštine onih naroda u čijoj su sredini živeli. To je slučaj i sa porodicom Đorđević.

SUDEĆI po ženidbi Đorđa sa devojkom iz cincarske kuće, gotovo izvesno je da je porodica Đorđević cincarskog porekla. Vrlo važan fakt koji ide tome u prilog jeste i taj da Đorđevići nisu imali i nisu slavili slavu kao Srbi, već imendane, poput Grka i Rusa. Početkom devedesetih godina 19. veka, kada je to u Srbiji postalo veoma popularno, gotovo pomodarstvo, Vladan Đorđević je pretvorio dan svog rođenja, Vavedenje, u krsnu slavu.

Osnovnu školu i gimnaziju Đorđević je završio sa odličnim uspehom. Ali, on nije poklanjao sve slobodno vreme samo na učenje školskog gradiva. Rano se počeo zanimati za književnost, za novele i pesme, do kojih je dolazio u tada retkim srpskim časopisima i novinama, kakvi su bili "Šumadinka", "Golubica", "Fruškogorka". Ipokrat je u trećem razredu gimnazije već imao svoju prvu, više nego skromnu biblioteku. Tu "nazovi" biblioteku činile su novine iz bakalnica i tu i tamo pokupovane knjige na Velikoj pijaci i na Zelenom vencu, gde su se prodavale stare stvari. Docnije je, kao stariji gimnazijalac, počeo da se pretplaćuje na pojedine nemačke časopise i srpske knjige, bolje rečeno, da ih zarađuje, jer je, skupljajući pretplatnike, na deset prenumeranata dobijao jedanaestu knjigu gratis.

Put u - svet

Vladan Đorđević
PO okončanju burnih letnjih meseci 1862. godine zbog turskog bombardovanja Beograda, trebalo je da Đorđević produži školovanje na Liceju. Slabunjavo i telesno ne naročito razvijeno dete, ali odličan đak, otac šalje na više škole. Kitnjasto, polutursko a poluarnautsko odelo iz detinjstva, sa fesom na glavi, zamenili su šešir sa širokim obodom, pantalone od crnog toksina, i iste boje marama oko vrata, čiji su krajevi lepršali pri hodu. Evropska nošnja i duga kovrdžava kosa odavali su sliku pretencioznog poete koji namerava da postane spisatelj. Ali, Ipokrat je u izboru profesije krenuo u suprotnom pravcu.
Pošto u jesen 1862. godine, kada se Đorđević upisivao u Licej, još uvek nije bilo odeljenja za prirodne nauke, on se upisao na prava da ne bi izgubio semestar. Jestestveno (odnosno prirodno) odeljenje otvoreno je početkom 1863. u letnjem semestru, kada je i Licej prerastao u Veliku školu. Đorđević je odmah prešao na prirodni smer. Posle završenog drugog semestra postiže odličan uspeh.
Dekan Đura Daničić, naš slavni filolog, svojim autoritetom ubedio je Ipokrata prilikom upisa da je njegovo ime neobično za Srbina i da je manija davanja deci grčkih ili stranih imena prošla, a lepa stara srpska imena da se ponovo vraćaju u modu. Kao što je prekrstio Kostu u Stojana Novakovića, Janićija u Milana Kujundžića, tako je od ove godine i Ipokrat postao Vladan Đorđević, jer je tim imenom potpisivao svoje radove, a i koren ovog imena čisto je srpski, objašnjavao je dekan. Od tada, pa kroz ceo život, Đorđević nikada nije sebe nazvao niti se potpisao starim imenom. Ipokratom su ga nazivali samo još protivnici i polemičari po novinama, služeći se time kao poslednjim oružjem, dokazujući da Vladan nije Srbin i ističući to kao veliku nesreću.
INTERESOVANJE Đorđevića za prirodne nauke razvijalo se veoma brzo, a najveću zaslugu za to imao je profesor Josif Pančić. Vladan Đorđević se, posle prve godine Liceja, našao pred dilemom u kom pravcu bi trebalo da nastavi školovanje. Zbog "Kočine Krajine", objavljene u tek pokrenutom Vidovdanu 1862. godine, a po preporuci Đure Daničića, u njemu su mnogi gledali pre budućeg književnika nego prirodnjaka. Za ovaj kratki istorijski roman čulo se čak i u dvoru, gde je po kneževoj naredbi pozvan, i gde mu je uručena nagrada od 10 dukata. Iako se nije mogao odreći spisateljstva, rešio je da se posveti prirodnim naukama, ali nije bio načisto kojoj nauci konkretno. NJegove dileme razrešili su licejski profesori, koji su u konsultacijama sa ministrima ocenili predispozicije svakog licejca prirodnog smera i u skladu sa potrebama države za određenim kadrovima dali predloge ko će na koju nauku biti upućen. Vladan Đorđević i Lazar Dokić, kasnije guverner i vaspitač Aleksandra Obrenovića, određeni su za studije medicine, a kolika je bila potreba Srbije za školovanim doktorima najbolje će potvrditi podatak da je u kneževini bilo svega deset lekara.
Đorđevićev otac se u međuvremenu oženio i dobio decu sa drugom ženom. NJegova plata lekarskog pomoćnika nije bila dovoljna ni za osnovne potrebe i izdržavanje uvećane porodice, a kamoli za školovanje sina u inostranstvu. Zato se Vladan obraća Ministarstvu sa molbom da se primi za praviteljstvenog, tj. vladinog pitomca lekarske struke i da se pošalje na školovanje gde vlada nađe za shodno. Molba je usvojena. Odmah mu je uručena stipendija za dva meseca i putni troškovi do Beča. Sve se odvijalo tako brzo.
VLADAN Đorđević se sa svojim drugom Dokićem našao na lađi koja je trebalo da ih prebaci do Zemuna, odatle putem do Novog Sada, pa opet vodom do Beča. Ispraćaj na Savskom pristaništu bio je dirljiv: licejci su se okupili da isprate drugove, a porodice Dokić i Đorđević da isprate decu na daleki put. Za Vladanom je najviše tugovala baka, njegova Mana. Otac nije bio čovek koji je otkrivao svoje emocije. Vladan ga je oduvek oslovljavao samo kratko - "gospodaru", i pri svakom praštanju prilazio mu je k ruci da je poljubi. Tako je bilo i mnogo godina kasnije, kada je Đorđević postao materijalno samostalan i kada je imao svoju porodicu.
Iako nije mogao bogzna šta da mu priušti u detinjstvu, jer je bio vrlo skromnog materijalnog stanja, Đorđević je uvek pokazivao najveće poštovanje i uvažavanje prema ocu i jedan poseban patrijarhalni odnos. Ipak, otac i sin nisu izgradili neposredni kontakt, kao što je Đorđević docnije to postigao sa svojom decom. Vrlo strog po naravi, efendija Đorđe je kao glava porodice zahtevao bezrezervnu poslušnost. Na rastanku ga je, strogo kao uvek, opomenuo na sreću koja ga je zadesila da se školuje o državnom trošku, da od sada jede državni hleb i da treba zato da bude od koristi i knezu i otadžbini, a svojima za diku

Doktor za klavirom

PIŠE: SUZANA RAJIĆ

STOJAN Novaković je pošao da isprati svog druga do Novog Sada. Za godinu dana, koliko su zajedno proveli u Liceju, njih dvojica su obnovili druženje iz gimnazije, ovoga puta na mnogo duže vreme. Svoje prijateljstvo vezali su pobratimstvom. U Novom Sadu Đorđević i Dokić su se ukrcali na parobrod sa kartama za prvu klasu. Obede na brodu, sačinjene od samih luksuznih i njima nepoznatih jela, kušali su prvi put u životu. Posle svakodnevne popare za doručak i dugih godišnjih postova, ovo je mladim pitomcima izgledalo kao raj na zemlji. Veličanstveni grad Beč dopunio je novim oduševljenjem utiske sa broda.

Oni nisu ni znali da su poslati na najprestižniji evropski fakultet za izučavanje medicinskih nauka. Studije medicine u Beču, u trajanju od deset semestara, nadmašile su po kvalitetu, u to vreme, čak i Berlin i Pariz. Već posle prvih predavanja, na časoviam profesora Hirtla, Brikea, Rokitanskog, Škode i nadasve čuvenog Bilrota, stručnjaka za hirurgiju, mladim srpskim pitomcima je postalo jasno zašto francuski, engleski, italijanski, pa čak i američki studenti, dolaze u Beč da slušaju najslavnije profesore iz medicine.

Đorđević je na početku semestra svojski prionuo na posao. Bio je redovni posetilac svih predavanja. Ona su držana na nemačom jeziku, a on je još kao gimnazijalac vladao nemačkim prilično dobro. Upoznavanje s čovečjim telom i organima koji se kriju ispod površine kože, kroz koje hirurški nož može da prođe tek onda ako se tačno zna svaki delić ljudskog organizma, bio je najjviši domet medicinske nauke s početka druge polovine 19. veka, koja se zasnivala na egzaktnim i eksperimetnalnim metodama. Đorđević je, na svoje veliko oduševljenje, na prvim vežbanjima iz seciranja shvatio da ima jednu od dve neophodne predispozicije za lekara, a to je, po rečima profesora Hirtla, bio "svinjski stomak". Druga nužna osobina bilo je "anđeosko strpljenje". Vremenom je dokazao da poseduje i tu osobinu. Fakultet je završio u roku, školske 1868/1869. godine, i dobio je diplomu "doktora medicine, hirurgije i opstestricije".

OBAVEZAN lekarski staž i praksu započeo je u Pragu na hirurško-ginekološkoj klinici, a zatim, kao mlad lekar, prijavio se na konkurs koji je objavio Medicinski fakultet u Beču i dobio mesto "pitomca - operatora" na Bilrotovoj hirurškoj klinici. Tu je radio skoro godinu i po dana i postigao je zapažene rezultate. NJegov prvi naučni rad, eksperimentalna studija "O limforeji i limfangiomima" visoko je ocenjena od strane najuglednijih profesora, a posle njenog objavljivanja Vladan Đorđević je, kao stranac, postao redovni član Nemačkog lekarskog društva.

Uprkos velikim obavezama na studijama, Đorđević tada, a ni docnije u životu, nije mogao da bude zadovoljan samo jednom vrstom rada, bez obzira na to koliko ga je privlačio. Zato je nastavio da se bavi književnošću, jer je time udovoljavao svojoj velikoj potrebi za pisanjem, učio je da svira klavir, redovno je posećivao predstave u Burg teatru. Svoje novele je stvarao sa velikim nadhanućem. Takve su bile "Hajdukova majka", "Gazda Milić" i "Kapetan Veljko". Đorđević je bio rastrzan između dva svoja velika interesovanja, medicine i književnosti. Kada je više gazio na prvom polju, posustajao je na drugom, a to ga je veoma tištilo. "Ja se, evo, dve godine borim uzalud - i lekar i veliki pisac ne mogu postati. Ja moram da pregorim ružičaste snove, ja moram da se rastanem s poezijom za svagda, pa da se na nju sećam kao na kakvo anđeoče koje sam iz sve duše ljubio", pisao je.

Drugovi su ga prozvali kaluđerom zbog njegove prilježnosti u radu, zbog koje se nije mnogo družio. Skalpel nije ispuštao iz ruku, a noću, do kasno, knjigu. Tvrdo je rešio da postane pravi hirurg, a ne da bude obični "zanaxija", a medicina, čija je svaka grana bila nauka za sebe, tražila je celog čoveka. Radni dan trajao je često i preko deset sati.

Stojan Novaković, kome je mlađi pobratim uvek slao radove na pregled i ocenu, zbog strogih sudova krivac je, ili zaslužan, u zavisnosti sa koje tačke gledišta se posmatra, što je u Đorđeviću ugušio nadu da može postati dobar književnik. Pošto se za Đorđevićevog života niko nije izjasnio o vrednosti njegovog književnog stvaralaštva, umro je sa uverenjem da je ono manje vredno od ostalih dela koja su u isto vreme nastajala.

On je bio i član uređivačkog odbora pri Ujedinjenoj omladini srpskoj, koji je od 1867. izdavao omladinski kalendar, u kojem su se štampali odabrani radovi članova društva. Na njegov predlog oformljen je naročiti odsek koji će prevoditi na srpski najbolja književna svetska dostignuća, umesto dotadašnjeg prevođenja "od ruke", kojim su se u srpsku čitalačku publiku uvlačile beskorisne, čak stvari štetne po narodnu svest i vaspitanje.

"Đački" brak


Piše: Suzana Rajić
MLADI Đorđević je na drugoj godini studija upoznao u Beču tri godine mlađu devojku, Paulinu Bitner. Tada nije ni slutio da će jedna, naizgled đačka simpatija, prerasti u ozbiljnu vezu koja će se okončati pedesetogodišnjom bračnom zajednicom i "čoporom" dece.

Napredna po mnogo čemu, austrijska prestonica je, osim obilja umetničkih i kulturnih repertoara, mladim srpskim studentima pružala zadovoljstvo prvih čulnih uživanja, kojih će se oni docnije rado sećati. Isti je slučaj i sa Vladanom Đorđevićem. On je u leto 1865. godine ušao u vezu sa Paulinom Bitner, koja je imala svega sedamnaest godina. Već posle prve godine veze, Paulina je ostala u drugom stanju i rodila devojčicu. Lazar Dokić je krstio dete po romanu koji je otac tada pisao i nazvao je Stajka. Dete su dali u obližnji dom za vanbračnu decu, jer roditelji nisu bili u zakonskom braku. Sem toga, Đorđević nije bio ni na pola studija i jedva da je i sam preživljavao, hraneći se često i po mesec dana na veresiju.

Godine su prolazile, Đorđević je završio fakultet i pitao se šta da čini sa svojim "đačkim" brakom. Paulina je bila poreklom iz siromašne vojničke porodice, peto dete razvedenih roditelja. Trojica braće, od kojih su se dvojica školovala na vojnoj akademiji, a treći bio na zanatu, i još jedna sestra, eliminisali su svaku pomisao na eventualni miraz. Sa druge strane Đorđević jeste stekao vrhunsko obrazovanje, ali je i njegov otac bio prilično siromašan. Veliki ideali o kojima je snevao izgledali su mu neostvarljivi iz položaja krajnjeg siromaštva, od kojeg bi morao da krene ako bi se oženio bez miraza. Povrh svega, on nije bio zaljubljen u Paulinu.

"JA još nisam voleo nijednu ženu onako kao što bi kadar bio voleti i kao što ja još neprestano žudim", jadao se on svom pobratimu. Tek posle petnaest godina braka, našavši se u ulozi provodadžije, svima je savetovao da za srećan brak nije nužno da se "dotični smrtno zaljube" i da bračna sreća leži na drugim mestima, a ne krije se u fizičkoj lepoti i zaljubljivanju. Sebe je smatrao srećno oženjenim čovekom i nijednog trenutka nije se pokajao zbog svoje odluke.

Osećanja koje je prvo dete probudilo u njemu, bila su mu nepoznata i iznenadila su ga svojom jačinom. "Meni nehotice prolazi kroz glavu misao da ne bi valjalo pretpostaviti punu kuću takvih anđelčića, i goli zanat, koji hlebom hrani, svemu ostalom", pitao se Đorđević u vreme velike psihičke rastrzanosti.

Stajka, nažalost, nije dugo živela, a ta tragedija jače je vezala Vladana i Paulinu. Početkom 1871. pred njegov povratak u Beograd, rodilo im se drugo dete, sin Đorđe. To mu je pomoglo da pobedi sve dileme i da definitivno reši da se oženi Paulinom. "Ja se tvrdo uzdam da se neću nikad pokajati što ću moju petogodišnju ljubaznicu vozvisiti na stepen supruge. Ona nije nikakav lumen, ali je žena dobrog srca sa gotovo detinjskom dušom. Istina, ona nije nikakva dama - ali ona će biti ne samo plodna nego i dobra mati, biće vredna i skromna žena i, što je važno, žena koja je kadra da bude samostalna hraniteljka svojoj deci ako mene moj politički idealizam stropošta u kakvu nesreću", objašnjavao je Đorđević svoju odluku Stojanu Novakoviću. Tada nije mogao ni pretpostaviti da će najvećim delom "bol duše njegove" biti vezan za dvorske konake.

KAO mladoženja je pretpostavio miraz vrlinama duše i karakternim osobinama svoje izabranice, i bio je zadovoljan svojom odlukom. Obostrano poštovanje i razumevanje koje je vezivalo Vladana i Paulinu, bili su onaj kamen temeljac na kojem su oni izgradili veoma harmoničan brak. Tolerantna i strpljiva, Paulina nije predstavljala opasnost po Đorđevićevu karijeru.

Zahvaljujući Paulininoj energiji i sposobnostima da se izbori sama u kući punoj dece, Đorđević je mogao u celosti da se posveti poslu i karijeri, u kojima je davao zapažene rezultate. On je gajio neuobičajeno poštovanje prema svim ženama, naglašavajući njihovu ulogu u podizanju porodice i vođenju domaćinstva. Paulinu je neizmerno cenio, i posle 40 godina braka imao je samo reči hvale o njenoj urođenoj nemačkoj racionalnosti, tolerantnosti i strpljivosti, zbog kojih je ona uvek bila i ostala idealna životna saputnica. "Kakva je Božija blagodet dobra žena", uzviknuo je jednom prilikom. Đorđević je bio prava ljutica, najbolji primer sangviničnog karaktera. Često je u naletu besa donosio ishitrene odluke, zbog kojih bi se kasnije kajao da mu nije bilo žene da ga svojim trezvenim savetima obuzda i preporuči mu strpljenje kao najboljeg saveznika.

Otac - užasan šef


Piše: Suzana Rajić
BRITKOG uma, ali i jezika, Đorđević je vodio mnogo javnih polemika u mlađim godinama. Mislio je, kako kaže, "da će svet propasti" ako odmah ne uzvrati na svaki napad. Analizirajući takvo svoje ponašanje u starosti, uviđao je da je suviše žurio u susret megdanima koji su se, uz malo prisebnosti, mogli izbeći bez pretrpljenih posledica. Decu je savetovao da uvek dobro porazmisle pre nego što ikome u ljutnji bilo šta kažu, ili napišu. Iz te pouke može se zaključiti da je Đorđević bio svestan mnogih neprijatnosti u koje ga je uvlačilla "bujna" temperamentnost.

"Ta moja osobina", objašnjavao je jednom prilikom sinu, "kriva je što sam mnogo koješta napisao, što bih sada voleo da nije napisano". Žustrina kojom su se odlikovali njegovi odgovori, pisani uvek na brzinu i bez "slegnutih" misli, bili su oprečni njegovi analitičnost, postupnost i sistematičnost u radu. Ti javni istupi stvorili su o njemu sliku narogušenog čoveka, koji bez milosti napada protivnike i goni ih do uništenja. Naličje njegove duše, međutim, nije bilo ni upola tako surovo. On je bio čovek koji je uvek smeo, čak morao, javno reći ono što je smatrao pogrešnim, nepravednim, ali i ispravnim i nužnim. Na to je bio spreman, bez obzira na posledice, koje su, kao na primer gubitak državne službe, mogle stići ne samo njega, nego i njegovu porodicu.

Kao nemački đak, Vladan Đorđević je čitavog života prilježno ispunjavao svoje dužnosti i obaveze. Kada je to bilo potrebno, znao je da radi i do četrnaest sati dnevno, da bi završio posao koji je sebi zadao. NJegova životna krilatica "Laboremus" načinila ga je netipičnim žiteljom Balkana.

UPRKOS svojoj pozamašnoj telesnoj težini, Đorđević nikada nije ispoljavao ni trunke lenjosti na poslu. Kada bi se našao na dužnosti bez konkretnih zadataka, sa gnušanjem je premišljao kako će, ne svojom krivicom, postati "balkansko-pravoslavna privilegisana leniština". Pola u šali, izjavljivao je da, kad bi znao da će ostati narednih deset godina tako besposlen, on bi izvršio samoubistvo. Nerad ga je potpuno umrtvio. Takav je ostao i u poodmaklim godinama. Važno je istaći da Đrođevićev optimizam u poslu i životu nije poticao iz lakomislenog karaktera, niti iz verovanja da je do uspeha lako doći. Naprotiv, izvorište mu je u mudrosti i pokretačkoj sili njegove ličnosti.

Orijentalni "javaš" u Carigradu, zbog koga je sve išlo usporeno i bez hitnje, bio je izvor velikog Đorđevićevog negodovanja. Đorđević je iznad svega cenio prusku tačnost, a sebe je terao da je se strogo pridržava. Držeći za elementarnu pristojnost odgovoriti na svako primljeno pismo, nikada mu se nije dogodilo da je bilo koga ostavio bez odgovora. Najstarijeg sina je od rane mladosti vaspitavao da nije dovoljno što mu je majka čista Švabica, nego da je i radom neophodno pokazati da ima u sebi germanske krvi. NJegovo obeležavanje rečju "orijentalnom" sve ono što je loše, sporo, neefikasno, govori da je ideal Vladanu Đorđeviću bila nemačka preciznost i da je prezirao balkanske manire, pre svega u odnosu prema poslu i obavezama, kao i u međuljudskim odnosima.

Što se tiče stava Vladana Đorđevića prema potčinjenim činovnicima on jeste bio starokovan, dosta strog i zahtevao je striktno pridržavanje službenih pravila o odnosima naređenog i podređenog. Lenjost, neposlušnost, a uz to i drskost nižih činovnika, naterali su naprasitog poslanika da se zainati i da svima dokaže gde je čije mesto. Đorđevićevi aršini su bili jedinstveni i prema svima isti, uključujući i njegove sinove koji su bili zaposleni u poslanstvu.

KADA je trebalo da njegov najstariji sin dođe u poslanstvo za pisara, otac ga je upozorio da predhodno preispita sebe: da li može da sluša šefa kakav je on, ili da traži kakvo drugo mesto, ako nije siguran da će izdržati odnose u kojima će on, kao otac, morati prema njemu da bude još stroži nego prema ostalim činovnicima. Vrlo je zanimljivo kako je rođeni sin opisao oca u ulozi šefa:

"Ti si jedan užasan šef, nervozan i nestrpljiv čovek sa svim mogućim manama, ali opet svi se nekako zgodnije osećamo i nekako drukčije posao ide kad si ti tu".

Đorđevićeve ideje su bile u perfektnoj korelaciji sa njegovom radnom energijom. Sve poslove koje je u životu obavljao, činio je to sa čvrstom voljom da ih dovrši do kraja i, kada je to zavisilo samo od njega, u tome je uvek uspevao. Zanimljiva je njegova opaska o mentalitetu Srba, koju je poredio sa plekanom furunom, koja se brzo zagreva, ali brzo i hladi. NJegov karakter je bio sasvim drugačiji. Jednom zainteresovan za rešavanje nekog problema, ili za realizovanje neke akcije, nikada nije odustajao, ma koliko se prepreka nalazilo na putu kojim je krenuo. Upornost, kombinovana sa dobrom organizacijom i znanjem, ali i sa željom za sticanjem novih saznanja, uticali su na to da se Vladan Đorđević izdvoji iz svog okruženja. On je bio erudita bez premca.

Lekar na dvoru


Piše: Suzana Rajić

OSAM punih godina Vladan Đorđević se školovao u inostranstvu. U zemlju se vratio 1871. godine u 27. godini života, intelektualno oformljen i željan da dokaže i primeni svoju stručnost u koju je uložio mnogo rada i energije. Pred njim je ležao veliki izazov dokazivnja, ali je tu bila prisutna i izvesna mera straha i strepnje, jer nije znao kako će biti prihvaćen i da li će se uklopiti. Srbija je za mladog, školovanog i ambicioznog lekara bila kao zapuštena šuma kroz koju se nije moglo proći i koju je valjalo pedalj po pedalj krčiti.

Tog, nimalo lakog posla, prihvatio se Vladan Đorđević čim se vratio sa školovanja. Kao državni pitomac, najpre je postavljen za šefa hirurškog odeljenja Beogradske vojne bolnice, a zatim za sekretara Sanitetskog odseka u Ministarstvu vojnom. Odmah je razvio živu privatnu, ali i javnu lekarsku delatnost. Godine 1872. uspešno je okončao inicijativu osnivanja Srpskog lekarskog društva. U molbi prosleđenoj nadležnim faktorima, istakao je da lekari, svesni potrebe za jednim naučnim središtem u kojem bi imali prilike da prate napredovanje medicine i drugih, njoj pomoćnih prirodnih nauka, žele da se okupe u Srpsko lekarsko društvo. Tako bi bili u toku svih naučnih noviteta, putem međusobnog obaveštavanja ne samo beogradskih lekara, već svih diplomiranih lekara koji stanuju u zemljama gde živi srpski narod, i svih naučnika koji su zainteresovani za razvijanje medicinskih nauka na srpskom jeziku.

Đorđevićev doprinos radu Srpskog lekarskog društva zaista je veliki i upravo njemu možemo zahvaliti što je medicina napredovala onim tempom kojim je napredovala i u svetu. Srpsko lekarsko društvo je vremenom okupilo u svojim redovima gotovo sve lekare u Srbiji i početkom 20. veka postalo je najmerodavniji faktor u zemlji koji je upravljao poslovima daljeg unapređenja saniteta i medicine uopšte. Kruna delovanja SLD je svakako osnivanje Ministarstva narodnog zdravlja 1918. godine, i otvaranje Medicinskog fakutleta 1920.

VLADAN Đorđević je često govorio da je "obrenovićevac po ocu", pod čim je podrazumevao očevu orijentaciju koja se nije menjala ni posle smene Obrenovića sa vlasti 1842. godine. NJegov otac se 1859. našao na lađi, u pratnji svetoandrejske deputacije koja se uputila ka Bukureštu da kneza Miloša dovede u zemlju. To znači da se priključio struji koja je bila za smenjivanje kneza Aleksandra Karađorđevića i povratak Obrenovića na presto. Pored oca i Đorđević je pristao uz "narodske ljude", odnosno liberale Stojana Boškovića, Vladimria Jovanovića, Alimpija Vasiljevića i Milovana Jankovića, ali budući da je u to vreme bio samo gimnazijalac, njegovo "pristajanje" nije značilo više od običnih simpatija i sleđenja porodične tradicije. To potvrđuje njegovo olako prijanjanje uz republikanske ideje, u vreme studentskih dana.

U fazi, u kojoj je bio najbliskiji prosvetiteljskm duhu, ugledajući se na njihovu ideju o "duhu naroda", Đorđević je pisao da su narodi pokretači istorijskog procesa, a istorijske ličnosti nisu ništa drugo do predstavnici onih ideja koje su narod pokretale. "Istorija nije priča koliko je koji narod imao kraljeva, ko je koga ubio da bi došao na presto i ko se kavim ugursuzlucima odlikovao od ostalih gosa po milosti Božjoj", piše on.

MLADI knez Milan Obrenović, kojeg do tada nije poznavao, ponudio mu je 1871. godine mesto dvorskog lekara. Đorđević kaže da ga je sujeta odmamila ka tom laskavom i počasnom zvanju i da je bez mnogo razmišljanja pristao na ponudu. Da li je to zaista bio kobni momenat po budućnost Đorđevićevu, momenat u kojem ga je "đavo naveo" na put stradanja i ličnog žrtvovanja? Pola veka kasnije Đorđević je mogao tako misliti o svojoj službi na dvoru, mada je u prepisci koju je u ono vreme vodio, na tu službu gledao sasvim drugačije. Ulazak na dvor i poznanstvo sa Milanom Obrenovićem svakako da su izvršili presudan uticaj na razvoj Đorđevićeve karijere i na sudbinu njegove porodice.

Od početka "drugovanja" između vladara i njegovog doktora nastupili su dosta srdačni odnosi. Osamnaestogodišnji knez, bez oca, a takoreći i bez majke, izazivao je simaptije i sažaljenje kod deset godina starijeg lekara koji je živeo u toplom i harmoničnom porodičnom okruženju. Usamljeni vladar brzo je našao prijatno društvo u dobronamernom, neposrednom i temperamentnom doktoru. On je došao kao osveženje u monotonom društvu ozbiljnih i starijih namesnika, predavača, nadziratelja... Zato ga je knez vodio svuda sa sobom, ne razdvajajući se od svog doktora. Sati, dani, pa i meseci promicali su u obostranom upoznavanju, kroz neobavezne i neformalne razgovore. Knez je bio veoma zdrav mladić, pa stoga doktor uopšte nije imao posla. Prve diskusije vodile su se iz oblasti antropologije, anatomije i fiziologije. Doktor je želeo da animira kneževu pažnju fenomenima iz svoje profesije, nabavljao je atlase anatomije iz Beča, mikroskop i druge laboratorijske instrumente.

Monarhista i kralj


PRVO što je rekao knezu pre prihvatanja ponude, jeste da je o ubeđenju republikanac. Prosvećeni narodi će, veli Đorđević, lako naći zajednički jezik, pa će se po uzoru džinovskog saveza severnoameričkih država, združiti u jedinstvenu čovečansku porodicu. Slovenska uzajamnost i zbližavanje, čiji je ideal federacija slobodnih narodnosnih država, samo je deo procesa ka sveevropskom jedinstvu, kojem ideja narodnosti koju Sloveni razvijaju nije suprotstavljena već je sa njim u korelaciji. Ta ideja ne zna za veru i ne zna za partikularizam, već služi najvažnijim jemstvima čovečanske slobode. Kosmopolita, utopijskih stavova, ogradio se definitivno i od nihilizma, i od socijalizma, i od panslavizma, vezujući se čvršće za pozitivističku postupnost i darvinističku evolutivnost.

On je verovao u snagu evolucije koja će prirodnim tokom učiniti monarhizam preživelim i nepotrebnim, a koji će mirnim putem ustuknuti i ustupiti mesto republikanskom uređenju. Ako su Svetozar Marković i njegovi učitelji bili utopiste sa svojim pogledima na uređenje države i društva, onda je sigurno Đorđevićeva vera u nauku i njenu prosvetiteljsku moć bila, ako ne veća, a ono isto toliko utopija. Baš zbog toga, Đorđević nije uspeo da od Milana Obrenovića napravi idealnog balkanskog vladara, već je Obrenović njega preobratio u najvećeg monarhistu i, može se reći, u legitimistu. Realni život i diktirane okolnosti negirali su ostvarljivost mnogih plemenitih misli.

Republikanstvo je brzo postalo bivša "mladićska bolest". Do racionalnijeg sagledavanja političkog i državnog života Srbije, Đorđević je dolazio korak po korak. Postepena transformacija imala je svoje mene i faze, u čijoj se pozadini nazire ličnost Milana Obrenovića. NJih dvojica su na tom putu zajednički dozrevali i kalili se, pa se ne treba čuditi što su kalupi skoro identični.

POLEMIKAMA u štampi, sa Svetozarom Markovićem, Cenićem i drugim socijalistima, zametnutoj 1871. godine, Đorđević je obeležio svoje novo političko i idejno opredeljenje. Javno je izjavio da nije republikanac jer se zakleo dinastiji Obrenović, koja ga je školovala i da se kao "pošten demokrata" pokorava zakonitoj volji, koja se izjasnila za monarhijsko načelo i Obrenoviće. Svoju političku borbu "do prave građanske slobode" on će nastaviti zakonskim sredstvima, zalaganjima za slobodu zbora i štampe, za opštinsku i okružnu samoupravu, "a ne s tvojim državnim prevratima", odgovarao je Markoviću. Čitajući njegove odbrane i napade, stiče se utisak da nije prezao ni od koga i ni od čega. On je "sekao" protivnike oštro i nemilosrdno. Svojim javnim nastupima bio je trn u oku onima koji su se našli pod njegovom lupom. Zato se čaršijom i govorilo da doktor Vladan seče, i nožem, i jezikom.

To što Đorđević nije mogao sebi naći mesta među tadašnjim političkim grupama, iako je politički bio blizak krugu mladokonzervativaca koji su sledila liberalne obrasce, zbližilo ga je sa knezom Milanom. Obojica nisu bili shvaćeni u sredini ili su svoje položaje tako doživljavali, i baš ta neshvaćenost je delovala kao jak magent.

Savremenici su ga napadali što je napravio "brzometnu" karijeru, mada to nije istina. On je bio dobar hirurg, imao je dosta pacijenata jer su uslovi u beogradskoj bolnici bili katastrofalni i u njoj su se lečili samo oni koji su morali. Dolazak stručnjaka u sredinu od tridesetak lekara morao je da bude i zapažen i profitabilan. Po čemu je onda njegova karijera ostvarena na prečac? Sigurni smo da se o tome govorilo stoga što je svaka Đorđevićeva inicijativa za kratko vreme zaživela i počela davati rezultate, a to je bilo moguće jedino sa dobrom zaleđinom.

U OVOM slučaju ta jaka zaleđina bio je lično Milan Obrenović, vladar pronicljivih pogleda i shvatanja kojeg nije trebalo posebno ubeđivati u potrebe naprednih mera. On je zapazio Đorđevićeve sposobnosti i dao mu je ne samo odrešene ruke za rad već i materijalnu potporu da svoje zamisli ostvari. To je bila velika stvar i za Đorđevića lično, ali i za Srbiju. Đorđević ne samo da nije poricao tu činjenicu, nego ju je uvek isticao i iznova ponavljao, najpre svojoj deci, a onda i ostalima. Bez mecenaštva Obrenovića, ni Vladan Đorđević ne bi postao to što je bio. Sav njegov rad u vojnom i civilnom sanitetu, u lekarskom društvu, u Crvenom krstu, bio je propraćen kneževom podrškom.

Đorđević je shvatao da bi njegove progresivne ideje zanavek ostale neostvarene da nije bilo kneza. Sem toga, počeo ga je bezgranično ceniti i uvažati, jer je u njemu pronašao srodnu dušu, čoveka sa jasnom vizijom moderne i napredne Srbije. Prerastanje Srbije u nezavisnu i međunarodno priznatu državu, teritorijalno uvećanu, uzdiglo je kneza do nebesa u Đorđevićevim očima. To ga je još više približilo Obrenoviću i njihovi putevi su se spojili. Tada je Đorđević postao čistokrvni obrenovićevac, i kasnije je svoj život vezao za ovu dinastiju.

Isti kao knez


PIŠE:Suzana Rajić
ODNOSI sa knezom Milanom nisu imali pravolinijsku putanju. Bilo je u njima dosta krivina i vijuga, nastalih kao posledica karakternih osobenosti i jednog i drugog. Inteligentni i sposobni, ali istovremeno kapriciozni i naprasiti, pravo je čudo kako su toliko godina sarađivali, čak postali i prijatelji. Sreća za njihove odnose je bila u tome što nisu bili zlopamtila, što su umeli praštati i shvatiti kada su pogrešili. Đorđevićeva supruga, slušajući česte muževeve jadikovke i žalbe na kneza, govorila mu je:

- Ti si tako isto prgav, kao i tvoj knez. Kad njemu nešto fali, a ti mu daš lek, taj lek još nije sišao u stomak, a on već pita "kamo dejstvo leka"? Tako i ti.

Ovo je lepa ilustracija naravi obojice, i Obrenovića i Đorđevića, a ujedno i odgovor na česte nesporazume između njih. Šest godina u dvorskoj službi izgledalo je tada Đorđeviću kao večnost prožeta stalnim trzavicama i neizvesnošću šta nosi dan, a šta noć. Međutim, on se, mnogo pre nego što su se izdogađale brojne neprijatne scene između njega i kneza, žalio da ga dvorska služba "stalno drži u nekoj nervozi" zbog koje ne može da radi, pa se boji da mu snaga za rad ne ugasne. Jednog dana knez bi mu u znak zahvalnosti za vernu i požrtvovanu službu poklanjao brilijantski prsten od sto dukata, a sutradan bi mu se obraćao u trećem licu, kao da je odsutan. To je za njega bilo "moralno mučenje", za "tričavih" dvadeset dukata.

Od tada je izbegavao svaki bliži kontakt sa kenzom. Učtiv i služben, zadržavao se kod njega samo onoliko koliko je posla radi bilo neophodno. NJegovo strpljenje je bilo na izmaku. Ženi je pisao da mu je dvorska služba postala nepodnošljiv teret koji neće da trpi nijedan trenutak više nego što mora. Želeo je da što pre izađe "iz sviju konaka". "Istina je knjaz Milan sva dobra koja mi je učinio osnovno poništio svojim ćudima i ćefovima, ali ja neću nikada zaboraviti da je on personifikacija Srbije, i kao takav svetinja. Ja u njega neću dirnuti koliko u zenicu oka moga, ne zato što bi strepio od njegove bezgranične mržnje, u koju se svaka njegova ljubav pretvara, nego prosto jer je on gospodar i knjaz, stožer i uzdanje moje otadžbine, pa bio on sada lično kakav mu drago".

NA ovoj maksimi počivao je odnos Vladana Đorđevića prema Milanu Obrenoviću, do prerane kraljeve smrti, ali i posle nje. Zasluge Obrenovića za teritorijalno uvećanje zemlje, za njen novi međunarodni položaj, za modernizaciju i unapređenje državnih ustanova bili su, u Đorđevićevim očima, toliko iznad nezgodne vladaočeve naravi, da ju je on vremenom prihvatio takvu kakva jeste. Kakve god omaške Obrenović docnije činio, mada se nije slagao sa njima, Đorđević se trudio da ih razume, nastojeći uvek i na svakom mestu da se ocena o njemu zasniva na osnovu koristi i boljitka koje je stvorio, a ne na osnovu propusta. Đorđevića su i dalje povremeno hvatali napadi ljubomore i srdžbe, ali su brzo nestajali potisnuti divljenjem prema pronicljivosti i dubini Obrenovića u spoljnoj i unutrašnjoj politici.

Izlaskom iz dvora on je dobio slobodu, za kojom je čeznuo, imao je dobru državnu službu i poznato ime. Mogao je biti zadovoljan onim što je postigao. Usledilo je nekoliko mirnih, ali radnih godina u civilnom sanitetu i Beogradskoj opštini. Kada su, počev od 1883. godine, politički lomovi počeli da potresaju Srbiju, Đorđević nije mogao da ostane hladnokrvan. Đorđević je bio protivnik prodora masa u politiku, koji je najavljivan sve većom snagom Radikalne stranke. Poklonik pozitivnih ideja, kulta nauke, svetovnog i naučnog morala i prosvetitelj tih istih masa, protivio se njihovom uplivu u političke tokove u zemlji. Đorđević se približavao desnim strojevima, te je nekadašnji vatreni napadač konzervativizma, uviđao sve veću opasnost ne od konzervativnog tabora, već od naraslih snaga demagoško-demokratskog bloka. Od tada, pa do kraja javnog života, Đorđević se angažovao u borbi protiv, kako je govorio, anarhije i rasula koje je sejao radikalizam.

KADA su se 1880. i 1881. organizovale prve političke partije u Srbiji, Đorđević nije pohitao ni u jednu od njih, iako se skoro sva srpska inteligencija podelila u političke tabore. Borbu koja se zametnula između tek obrazovanih stranaka, Napredne i Radikalne, posmatrao je sa strane na ulazeći u nju. Hteo je da bude neutralan, da posmatra i jedne i druge i da ima odrešene ruke za otvorenu kritiku. Političke slobode, za koje se zalagao kao omladinac, sada su mu izgledale kao prazna fraza, jer se o njima toliko pričalo da se termin od silne upotrebe pohabao. Prijatelje je imao i u redovima radikala i u redovima naprednjaka i liberala. Naprednjaci su od jeseni 1880. obrazovali vladu i radili su punom parom na demokratizaciji političkog života i na uvođenju zemlje u evorpske međunarodne tokove. Đorđević nije mogao, a da se ne divi sposobnostima i enrgiji kojim su se poduhvatili posla.

Umesto da posle naprednih zakona, o slobodi štampe, o političkom udruživanju, o nezavisnom sudstu, politički život u zemlji dobije normalan tok, usledili su žestoki lomovi. Koristeći se liberalnim zakonima i služeći se demagogijom, radikali su razvili svoje agitacije na širokom polju. Za kratko vreme poradikalili su celu zemlju.

Borac za krunu


PIŠE: Suzana RAJIĆ
KADA je Đorđević video kako se koriste političke slobode u Srbiji, počeo je ozbiljno da preispituje svoja načela. Radikalska štampa, oslobođena cenzure, napadala je najnaprednije vladine mere, izvrćući ih onako kako je to njenim interesima najviše godilo, propagirala je državu bez činovništva i obećavala seljacima bolji život bez poreza.Đorđević je video da bi pobeda ovakve politike vratila zemlju daleko unazad i umesto da je "veže" za moderne države, pretvorila bi je u još autentičniji Orijent. Budžetske partije su, zaista, iz godine u godinu bivale sve veće, jer su reforme i reorganizacije tražile dosta novca. Đorđević je i na primeru svoje sanitetske reforme video kako je u Skupštini teško proći i sa najboljim i nakorisnijim zakonom, kad na red dođe pitanje novca. Počeo je sumnjati u moć seljačkog parlamenta, jer je smatrao da on ne shvata državne potrebe i da je usko gledanje ličnog položaja jedina tačka posmatranja narodnih tribuna.

Malo-pomalo, u njemu se rađala sve veća odbojnost prema radikalskoj politici, da bi se izbijanjem Timočke bune pretvorila u otvorenu averziju. Kad je video da su radikalske agitacije izazvale građanski rat i da su pretežno seljački deo stanovništva upotrebili za svoje stranačke ciljeve, nije se dalje dvoumio gde mu je mesto. Odmah je pristupio Naprednoj stranci, ali ne "ostentativno", kako sam kaže, već saradništvom u naprednjačkom listu "Videlo". On je branio zakoniti poredak u zemlji, napadajući radikale za demagogiju kojom truju narod i vode u propast sopstvenu zemlju.

Posle gušenja Timočke bune, naprednjačka vlada ga je kandidovala za kraljevog poslanika. To mu je bio prvi poslanički mandat. A poslovi koje je Skupština imala da reši bili su ogromni i od njih je zavisio nastavak procesa modernizacije, započet posle Berlinskog kongresa. Đorđevića je morila "strašna odgovornost" koja je stajala i ispred Skupštine, i ispred njega kao njenog člana. Trebalo je pokriti budžetski deficit i platiti ratne troškove, što je iznosilo oko 30 miliona dinara, još toliko je bilo potrebno za završetak železničke linije Niš-Pirot, zatim je bio potreban novac za naoružanje nove vojne formacije i za isplatu turskog državnog duga, za onaj deo oslobođene teritorije koji je dobijen u ratovima.

S JEDNE strane, on je želeo da Srbija istraje na putu kojim je krenula, a sa druge strepeo je od nove poreske reforme koja je trebalo da obezbedi toliki novac. Kad je "kolosalno" važna poreska reforma usvojena, on je bio beskrajno radostan, jer je Srbiji obezbeđen dalji napredak. "Na ovoj skupštini doneseni su toliki važni i korisni zakoni da se ja moram smatrati za srećnog što sam bio član takve Narodne skuštine", piše on.

Na ovoj skupštini Đorđević se istakao kao branilac Krune i njenih prava, ali i kao branilac političkih sloboda koje su uzakonili naprednjaci. Nije mogao odoleti da javno ne osudi radikale i njihovu interpretaciju slobodoumnih načela koja vodi državu u rastrojstvo i propast. Slobodno možemo reći da se od 1883. godine njegova politička načela jasno kristališu i uobličavaju. Državni i društveni napredak, mislio je on, traži železničku mrežu, dobre i pravedne sudove, pravilno uređenu vlast, ozbiljnu prosvetu i spremnu vojsku, a svi treba da znaju da svaki napredak mora da košta. Tako je poslanike stavio pred svršeni čin: ili će glasati za budućnost Srbije, za koju će svi morati da podnesu teret, ili će biti za njeno nazadovanje i propast, ako se izjasne protiv. Pri tako izraženim opcijama, niko nije hteo da se obeleži kao protivnik progresa i napretka Srbije.

ŠTO se tiče državnog uređenja, kaže se da Srbija na unutrašnjem uređenju ne može za nekoliko godina da se izjednači sa državama čiji državni razvitak nije imao prekinut kontinuitet, a čiji je kvalitet postignut postupnim razvojem u dugom vremenskom intervalu. Da je prenagljenost loša, čak i kobna, on navodi događaje u Timočkoj buni, koji su proces razvoja i usavršavanja novih slobodnih ustanova presekli kao na panju. Izazvan na diskusiju, Đorđević je u Skupštini na sledeći način pojašnjavao "upotrebu" slobode. On je kazao da umesto da se data sloboda upotrebi za podučavanje naroda kako da brine o kućnim, opštinskim, sreskim i državnim poslovima, ona je iskorišćena u negativne svrhe, učeći narod kako država može da funkcioniše bez činovnika, vojske i vlasti, bez troškova i bez dacija.

Đorđevićev govor Skuština je propratila burnim odboravanjem. U njemu je izneo lično višenje uzroka i posledica Timočke bune, kojim je obeležio svoje političko stanovište. On je kazao da su oni koji su izazvali građanski rat, može biti, mladi i nezreli teoretičari u politici. Tvrdio je da rad tih ljudi guši svaki slobodniji pokušaj državnog ustrojstva jer se skrnavljenjem slobode izaziva druga kajnost, reakcija.

Nade u Milana


Piše: Suzana Rajić
ĐORĐEVIĆEVO opredeljenje je ovde sasvim jasno: postupnim razvitkom doći do građanskih sloboda, sa dinastijom Obrenovića na čelu. Vrlo je zanimljivo kako je on obrazlagao dinastijsko pitanje: "Srbija je sita dinastijskih buna... i ima danas prečih poslova, da i kad bi Srbija mogla zaboraviti na sve što su Obrenovići za nju uradili, opet nikad ne bi mogla da se vraća na ta pitanja". Đorđević je docnije iznova ponavljao i nabrajao štete koje je zemlja pretrpela od dinastijskih prevrata i opominjao da se u interesu budućeg pravilnog državnog razvoja tome mora stati na put.

Đorđević je bio u pravu kada je to tvrdio, jer se za sedamdesetak godina novovekovne egzistencije smenilo čak sedam ličnosti na jednom te istom tronu. Svakako da je u tome ležala katastrofa po Srbiju, jer nijedna od dinastijskih loza nije mogla kako valja da se učvrsti i obezbedi stabilan i pravilan državni napredak koji bi vremenom dostigao ideal evropskih uzora (Francuska i Engleska). Sada, pošto se već Milan Obrenović počeo učvršćivati na prestolu, vezavši svoje ime za krupne tekovine, isticao je Đorđević, ne može se razmišljati o promeni dinasta, jer bi time evolutivni državni procesi doživeli zastoj.

Tako su državni interesi, po njemu, bili u neraskidivoj vezi sa Milanom Obrenovićem. To nije bilo idolopoklonstvo, to je bio praktičan i trezven pogled na stvari, sagrađen iz perspektive gorkih iskustava. Sačuvati trenutnu dinastiju za njega je značilo ne skretati sa puta napretka, koji će vremenom pretvoriti Srbiju u pravu modernu zemlju sa institucijama od reda i ugleda.

TIMOČKA buna u Srbiji svakako je velika prekretnica ne samo za Radikalnu stranku i Milana Obrenovića, već i za Vladana Đorđevića. Demagogija srpskih radikala pokolebala je i poslednju nadu da u njihovoj borbi postoje snage koje vojuju za demokratiju i slobodu. To ga nije navelo da krene udesno, i da usled sve upornije navale radikalizma u Srbiji pripremi teren za praktično-političku promenu njegovih stavova, za "transformizam", koji će kod Đorđevića uslediti tek dolaskom na vladu 1897. godine. Ovako profilisanim političkim stavovima Đorđević se našao na bliskim pozicijama sa kraljem Milanom.

Međutim, od 1880. do početka 1888. godine, odnosi između Milana Obrenovića i Vladana Đorđevića bili su pod stalnom tenzijom. Tokom jedne i po decenije, koliko je proveo u državnoj službi, osim kratkog vremena od 1872. do 1876. i oko 1880. godine, odnosi kralja Milana i Vladana Đorđevića bili su uglavnom loši, ili na tankoj granici podnošljivosti. Posle fijaska u ratu protiv Bugara 1885. Đorđević je umalo zaglavio u zatvoru zbog objavljivanja memoara u kojima je sve merodavne faktore, a među njima i kralja, pozvao na odgovornost zbog poraza na Slivnici. Zašavši u četrdeset treću godinu života, a posle sijaset neprijatnosti s kraljeve strane, on je naumio da iz burnih voda prepliva u mirnu luku domaćeg života.

O BRODOLOMIMA u odnosu sa kraljem nije pričao nikom osim svojoj ženi, "jedinom prijatelju", kako je često nazivao u teškim trenucima. Na kraljeva bockanja, da ne razume kako "kako onako aktivna priroda" može da sedi sasvim mirno, Đorđević je staloženo odgovarao:

"Ah - on je očekivao da će se moja aktivna priroda džapati, larmati, praviti gluposti i, čisto vidim kako mu je krivo što ja sedim s mirom!" dodajući: "On zaboravlja da sam ja navršio 42 godine života i da je prošlo vreme larmanju. On i ne sluti da književni rad od jutra do mraka daje veće uživanje nego sva njegova konačka pompa i očajnička politika".

Kralj Milan nije podnosio kritike i Đorđevićeve primedbe na njegove korake u politici, naljutile su ga. Kujundžićevu listu kandidata za prve akademike u zemlji, kralj je pregledao i svojeručno izbrisao Đorđevićevo ime sa spiska, iako je ovaj od 1869. bio redovni član Srpskog učenog društva i imao je sve kvalifikacije za akademika. Đorđević je svakog dana očekivao novu kraljevu nemilost, da ga penzioniše kao nesposobnog činovnika. I to se dogodilo u februaru 1888. godine.

Politička situacija u zemlji bila je tada veoma loša. Đorđević je na nju gledao kao na "dete naše ekonomne i finansijske politike". Činovnički i trgovački stalež, kojima su se posle pridružile malobrojne seoske gazde, ili bolje reći zelenaši, eksploatisali su "bistrog, ali lenjog" srpskog seljaka koji privređuje isključivo ekstenzivnim sredstvima. Zbog takve eksploatacije, tvrdio je Đorđević, tri četvrtine stanovništva, pretežno seljaka, otišlo je u Radikalnu stranku. Kada je jednog seljaka u Ralji upitao šta je to radikal, ovaj mu je odgovorio: "To su oni ljudi koji traže da manje plaćamo".