Od zanosa do kraha
Knjiga je po objavljivanju, posle Drugog svetskog rata, postala bestseler

Herman Raušning je jedan od najinteresantnijih ličnosti iz onog tabora nacionalne i konzervativne Nemačke, koji se iz patriotskih pobuna priključio Hitleru, držeći da je nacionalna dužnost podupreti Hitlerov pokret u borbi za prava nemačkog naroda.

Raušningova politička sudbina, o kojoj nam ova knjiga pruža potresno svedočanstvo, sudbina je svih onih dobronamernih i duboko patriotskih Nemaca koji nisu mogli pratiti dalje Hitlera na ovom putu kojim je on poveo Nemačku.

Ubedljivost

Činjenica što Raušning ne dolazi iz tabora levičarske, socijalističke i demokratske Nemačke, nego iz tabora strogo nacionalnih desničara, daje ovoj knjizi ubedljivost objektivnog dokumenta. Pisac je bio jedan od pripadnika užeg kruga nacionalističke partije elite i, kao takav, predsednik nacionalističke vlade u tadašnjem slobodnom gradu Dancigu. N a takav visoki položaj mogao je doći smo čovek koji je uživao Hitlerovo poverenje.

Herman Raušning potiče iz stare nemačke veleposedničke i oficirske familije. Raušning je istočnopruski junker i tipični predstavnik onog plemićkog sloja, koji je kroz vekove sačinjavao kičmu pruske države. To su bili ljudi, koji su nesebično i odano služili kralju i državi. U svojoj mladosti, Raušning je posećivao ratnu akademiju, kako je to onda bio običaj gotovo u svim pruskim plemićkim familijama, a zatim se posvetio sveučilišnim naukama. Kad je godine 1914. buknuo svetski rat, Raušning je ratovao kao oficir na svim frontovima, a u godini 1918. bio je teško ranjen.

Kad se rat svršio, Raušning skida oficirsku uniformu i vraća se na svoje imanje na teritoriji slobodnog grada Danciga. Moglo se logički očekivati da će se Raušning, kao pruski konzervativac, posle rata priključiti nemačkim građanskim nacionalistima i organizaciji bivših ratnih boraca, koju su vodili njegovi drugovi iz rata. No Raušning je udario drugim putem. Razočaran nad nemoći stare Nemačke, Raušning je potražio utehu za svoje slomljene nade u redovima nacional-socijalističkoga pokreta, koji je obećavao novi preporod Nemačke. On pristupa Hitlerovom pokretu, a 1933. godine postavlja ga Hitler na položaj predsednika danciškog senata, dok je Forster, o kome je reč na više mesta u ovoj knjizi, imenovan stranačkim Gaulajterom u Dancigu.

Između njih dvojice dolazi prirodno vrlo brzo do sukoba. Raušning je kulturan, obrazovan gospodin iz koga izbija profinjena i fundirana kultura, a Forster slučajna naplavina revolucije, čovek bez tradicije, arivista, neobuzdan i neodmeren, pravi tip posleratnog političkog agitatora, koji samo u mutnim situacijama ispliva na površinu. Raušning uzalud nastoji da obuzda Forsterove agitatorske i demagoške ekscese u Dancigu. Sukob sa Forsterom u lokalnim pitanjima grada Danciga pretvara se u sukob s metodama i praksom nacionalsocijalizma uopšte.

Berlinsko vođstvo traži od Raušninga da on pokrije svojim autoritetom Forsterove ispade u Dancigu. Raušning se koleba između urođenog osećaja odgovornosti i partijske discipline. Raušningova savest se buni. On se pita: zar je ovo nemački preporod? On polazi u Berlin Hitleru, da kod njega potraži zaštitu i pomoć. Tako je došlo do niza razgovora sa Hitlerom, koje je Raušning zabeležio vernošću gramofonske ploče.

Ti razgovori sadržani su u ovoj knjizi. Oni su još dublje iskopali jaz između njega i nacionalsocijalizma. Raušning je morao konačno uvideti, da Forster nije osamljen izrastak u pokretu, već tipična emanacija nacionalsocijalističke doktrine uopšte. Nakon čestih razgovora sa Hitlerom, Raušning dolazi do zaključka da riba smrdi od glave. Tako najposle dolazi do unutarnjeg prekida sa Hitlerom i strankom, a zatim do javno manifestiranog odstupa sa položaja predsedništva danciške vlade.

Svestrana pažnja

Raušning putuje u inozemstvo da, kao Nemac staroga kova i adept hrišćanske evropske civilizacije, povede zajedno sa svojim brojnim sumišljenicima i domorocima, unutar i izvan Nemačke, borbu protiv nacional-socijalističke revolucije, koju on sažeto naziva revolucijom nihilizma i prevratom čitave evropske kulture.

U inostranstvu pobuđuje svestranu pažnju svojom knjigom "Revolucija nihilizma", u kojoj iznosi moralni i duševni ponor Hitlerovog nacionalsocijalizma. Zatim sledi njegova sažeta knjižica o političkoj situaciji u Nemačkoj pod naslovom "Hitler je promašio".

Poslednja Raušningova knjiga "Moji poverljivi razgovori sa Hitlerom" postala je ubrzo najčitanijom knjigom svega. Jedan od najboljih poznavalaca savremene Nemačke u Francuskoj, bivši francuski ministar Marsel Rej, koji je napisao predgovor francuskom izdanju ove knjige, rekao je za nju da je to najvažnije delo o Hitleru otkako je Hitler došao na vlast. Ona je u kratko vreme prevedena gotovo na sve jezike, a ukupna naklada je već premašila tri miliona primeraka. Raušning veli u ovoj knjizi da pravi ciljevi Hitlerovi nisu sadržani u "Mojoj borbi" (Mein Kampf), jer je ta knjiga pisana za masu.
Napisao: Herman Raušning

Nemaran, vulgaran ali i konkretan
Dva poglavlja su posebno zanimljiva: jedno je o razaranju hrišćanstva a drugo o osnivanju nove religije nadčoveka

Osim ove vulgarne propagande, postoji i tajna doktrina, poznata samo uskom krugu upućenih pristalica. Raušning nam otkriva u ovoj knjizi tajnu Hitlerovu nauku, njegove tajne planove. Kao što se Hitlerov rat ne tiče samo Nemačke, Francuske i Velike Britanije, nego i čitavog sveta tako i ideje, koje izbijaju iz Hitlerovih planova, duboko zasecaju ne samo u zajedničke interese svih naroda, nego i u najintimnije strane ljudskog života uopšte.

Marsel Rej dao je u svom predgovoru francuskom izdanju briljantnu analizu Raušningove knjige, njegove ličnosti i Hitlerove Nemačke. Marsel Rej kaže da Raušning ima svoj vlastiti stil, a Hitler svoj. Gotovo je nemoguće zamisliti dva oprečnija stila. Raušning je korektan, didaktičan, pomalo ukočen. Hitler je nemaran, neuglađen, vulgaran, ali lapidaran i konkretan. Kad je miran, onda govori otvoreno i raspoloženo u bečkom dijalektu. Ali, kad je u transu, onda se njegove fraze gomilaju, spliću, talasajući kipte kitnjastim izražajima. Elokvencija mu je razvučena i brutalna. Ona je svima poznata dobro sa radija.

Vođa bez doktrine

U ovoj knjizi, spominje Rej, izložene su poslednje Hitlerove misli, što je bolje rečeno nego Hitlerove doktrine. Jer Hitler nema doktrina. Osvajači nisu nikad imali doktrine. Međutim, i veliki i mali tirani imaju jednu zajedničku crtu da obožavaju silu i nasilje. Ono što Hitler naziva svojom doktrinom, to je obično kult sile, koja uništava i tlači ne samo pravo, nego i svaki moral i svaku duševnost.

Hitler nema doktrine, on ima samo apetite i planove. To su monstruozni apetiti i gomila rafiniranih i prostih planova, ingenioznih i detinjastih, koje bi on želeo kombinovati u jednom sistemu. Hitler zapravo i nema nikakve tajne. Prava njegova tajna, koju on nikome ne otkriva, a koju Raušning odgoneta na svakoj stranici svoje knjige, sastoji se u tome da Firer Trećega rajha nema nikakvih stalnih misli, da je delatnost njegovog duha isključivo samo negativna, da on svim svojim principima pridaje samo taktički značaj, da je njegova glavna snaga u njegovoj veri, u njegovu zvezdu, i da se ne sme u ništa verovati, pa ni u ono što on misli i kaže.

Korist je jedino merilo njegovih ideja. Jedna teza vredi samo toliko , koliko ona zbunjuje što je moguće veći broj ljudi. Podvrgnuti se zahtevima razuma, priznati da su dva i dva četiri, to jest prihvatiti opšte pravilo igre, to znači ući u igru, prihvatiti igru protivnika. Zar nije Hitler rekao Raušningu d uvek uspeva ono što je neverovatno i nemoguće? Čovek ulazi na bokserski podijum, pozdravlja se s bokserom, vadi revolver i obara ga jednim hicem.

S takvim jednostavnim metodama postignuo je Hitler sve svoje uspehe. On ignoriše poteškoće, prezire savete stručnjaka, leti prema zaprekama i obara ih. Hitler je rekao da on ima talenat da uprošćava stvari. To znači upropastiti probleme za gomilu jednostavnih duhova, uprostiti ih za potrebe nekulturnog i primitivnog duha, koji mrzi svako znanje i iskustvo. Tako su i Alarik i Genserik uprošćavali komplikovane probleme rimskog carstva.

Dva poglavlja u ovoj knjizi zaslužuju naročitu pažnju. To je poglavlje o razaranju hrišćanstva i poglavlje o osnivanju nove religije nadčoveka. Mržnja koja izbija iz Hitlerovih protivhrišćanskih namera ima neku titansku veličinu. Ovaj "judeo-hristianizam", kako on to naziva, to je ono što mi nazivamo hrišćanskom civilizacijom, koja se osniva na poštovanju ljudskog dostojanstva, na svetosti ugovora, na primatu odmerenog razuma i ljubavi. Konačno, Hitler ima pravo: rat, koji je on nametnuo svetu, to je manihejski rat koji se može svršiti samo s padom lažnih bogova.

Niko ne može ni zamisliti kakva katastrofa preti svetu, ako Hitler pobedi. Ne samo u Evropi, već u čitavom svetu srušiće se i unutrašnji i spoljni društveni sistem. Tada bi se dogodilo ono što čovek nikada nije video kroz svu svoju istoriju: opšta propast svekolikoga životnoga poretka.

Opšti prevrat svega cilj je novome ratu, koji je nedavno započeo. Hitler smatra da je dovoljno da u ovome ratu pobedi, pa da svetu nametne novi društveni poredak, kakav je njemu po volji. Fantastična zamisao, nesumnjivo, ali lažna stvaralačka snaga ovoga histerika preti da pretvori čitav svet u prah i pepeo.

Pisana za mase

Prava zamisao, koju Hitler namerava da ostvari pomoću nacional-socijalizma, neće se naći u knjizi "Moja borba", jer je ona pisana za mase. Ali doktrina nacional-socijalizma, ima i svoj tajni program, o kome se raspravlja samo u najužem krugu strankine elite. U svakoj frakciji Hitlerovih organizacija, kao u S. S, u Hitlerovoj omladini, u vodećim redovima njegove politike, u svakoj od tih frakcija ima pored širokog sloja običnih pripadnika, i jedan uži krug koji je dublje upoznat sa tajnama stranke.

Hitler je u tim užim krugovima, pristupačnim samo za izabrane, govorio slobodno ono što stvarno hoće, i šta je u stvari nacional-socijalizam. U tim krugovima i ja sam to slušao iz samih njegovih usta.

Da sam ove razgovore sa Hitlerom objavio samo šest meseci ranije, reklo bi se da su obične izmišljene kletve, iz kojih izbija mržnja. Ranije, kad sam objavio samo neke aluzije, prećutkujući glavno, odgovoreno mi je čuđenjem i nepoverenjem.
Napisao: Herman Raušning

Konjanici nove propasti sveta
Razgovori ovde objavljeni, vođeni su 1933. i 1934. godine, dakle u toku prve dve godine vlasti nacional-socijalizma

Na moju "Revoluciju nihilizma" dobio sam masu prigovora. Naročito, rečeno mi je, da se moja tvrđenja ne slažu nikako sa ciljem nacional-socijalizma, jasno izraženim u "Mojoj borbi". Otkrića o pravim Hitlerovim ciljevima nisu mogla biti ozbiljno primljena, dok je god postojalo verovanje da je nacional-socijalizam čisto nemački nacionalistički pokret, koji ide za tim da uništi podjarmljujuće odredbe Versajskog ugovora. Tek sada svetu su se otvorile oči da vidi šta su u stvari Hitler i njegovi privrženici: apokaliptički konjanici nove propasti sveta.

Svi razgovori, koje iznosim ovde, potpuno su tačni. Vodio sam ih u toku godine koja je prethodila dolasku nacional-socijalista na vlast, kao i 1933. i 1934. dakle u toku prve dve godine nacional-socijalizma na vlasti. Većinu ovih razgovora beležio sam odmah, dok sam još bio pod neposrednim utiskom reči koje sam čuo, tako da su one u velikoj meri doslovno zabeležene. Ovde Hitler govori slobodno svojim najvernijim privrženicima.

Sporno ljudsko doba

On tu odaje, bez ikakvih ukrasa, svoje prave misli, one koje je uvek krio od širih masa. Čovek koji ovde govori nije "normalan" u običnom smislu te reči. Ipak, Hitlerove ideje, ma kako čudne izgledale, odaju prizvuk koji smo čuli već u ova vremena, onaj isti kojim odjekuje glas Demona razaranja.

Ovde jedan čovek dovodi do apsurdnosti čitavo jedno ljudsko doba. Tu je ogledalo u kome ogledamo nesumnjivo izobličenu, ali i delimično tačnu sliku i nas samih. I to se ne tiče samo Nemačke, jer Hitler nije samo izraz pangermanizma, već i zaslepljenosti čitave jedne generacije. Ovde jedan ograničen čovek, rob svojih nagona, doslovno shvata, kao novi Don Kihot, ono što su drugi smatrali samo za duševna iskušenja.

Otuda, ako taj čovek pobedi, neće se menjati samo državne granice. U isto vreme nestaće sve ono što je za čoveka imalo neki smisao i neku vrednost. Otuda ovaj Hitlerov rat odnosi se na sve ljude bez izuzetka. To nije samo evropski rat, povodom nekih političkih problema. To "zver izviruje iz jazbine" i otuda, svi , ma kome narodu pripadali, a naročito Nemci, i oni više nego iko drugi, moraju se složiti u jednom zajedničkom naporu: da zatrpaju jazbinu.

Budući rat

- Idući rat neće ni u čemu ličiti na rat od 1914. Nema više napada pešadije, niti juriša u gustim masama. Sve je to zastarelo. Što se tiče onoga grickanja fronta, koje se razvlačilo godinama, tvrdim vam da se to više neće dogoditi. Takav rat se degenerisao i više ga neće biti.

Bili smo sakupljeni na maloj terasi Hitlerove planinske kuće. Firerov pogled zadržao se toga trenutka negde ne padini planine koja se videla u daljini.

- Da, idućeg rata mi ćemo imati nadmoćnost koja daje slobodu kretanja.
- Da li je istina, g. Hitleru, da Nemačka ima na raspolaganju izvesne tajne pronalaske, pomoću kojih se mogu uništiti sve prepreke, pa i Mažinovljeva linija? Postavljajući ovo pitanje, gaulajter Danciga, Albert Forster dade mi znak da je naveo Hitlera na njegovu najomiljeniju temu.
- Koja to vojska nema neku tajnu? Ali što se tiče vrednosti tih tajni, tu sam skeptičan!- odgovori Hitler.
- Ipak, prodorna snaga naše nove municije? A kažu i da električno oružje daje nove mogućnosti za napad? Da li je to tačno? Pa novi zagušljivi gasovi, bakcili? Mislite li da ćemo idućeg rata upotrebiti mikrobe?

Oružje po želji

- Narod kome se odriču prava može da upotrebi sva sredstva, pa i da povede bakteriološki rat, ako zatreba. - Tu Hitler podiže glas. - Ja neću u tome da znam ni za kakve skrupule, i izabraću oružje koje mi je potrebno. Novi gasovi su užasni, ali ne vidim velike razlike između lagane smrti među bodljikavim žicama ili samrtnih muka od otrovnih gasova. U budućnosti će narodi ustajati protivu drugih naroda, a ne samo vojska protivu vojske. Mi ćemo rušiti fizičko zdravlje naših neprijatelja isto onako kao što ćemo rušiti i njegov moralni otpor. Da li će bakteriološki rat imati budućnosti? U to sam ubeđen. U stvari, mi nismo mnogo još napredovali u toj stvari, ali probe se vrše, i mislim da se ipak napreduje. Samo upotreba toga oružja ostaje ograničena! To oružje treba da se upotrebi pre no što počnu neprijateljstva. Naši ratovi vodiće se u stvari pre vojnih operacija. Tako ćemo onesposobiti Englesku, u slučaju ako krene protivu nas. A možda i Ameriku...

- Verujete li vi da će se Sjedinjene Američke Države umešati u evropske sukobe?- upita treće lice Hitlera u društvu, koje je u to vreme bio mladi vođa danciških S. S. trupa.
- U svakom slučaju znamo kako da ih sprečimo, ako pokušaju. Postoji novo oružje, naročito efikasno u sličnim slučajevima: Amerika je oduvek bila na ivici revolucije, i neće mi biti teško da joj priredim nerede i pobune, kako bi ta gospoda Amerikanci imali čime da se zabave u svojoj kući. Oni ne treba da se mešaju u stvari Evrope!
Napisao: Herman Raušning

Narod zaraziti bakterijama
To će sprovesti naši agenti, bezazleni turisti

Vi rekoste da neprijatelj treba još pre početka rata da bude zaražen bakterijama?- primeti Forster.- Kako mislite da se ostvari to za vreme mira?
- To će sprovesti naši agenti, bezazleni turisti. To je još uvek najsigurnije sredstvo koje je do sada nađeno. Uostalom, ne zaboravite da je potrebno više nedelja, a neki put i još više vremena, dok se epidemija ne pojavi. Možda ćemo bakterije upotrebiti tek kada rat bude na vrhuncu, kad opazimo da popušta otporna snaga neprijatelja.

I naš razgovor nastavljao se još o izvesnim pojedinostima o hemijskom i bakteriološkom ratu. Bili smo kod Hitlera, na uskoj terasi njegove vile Vakenfeld na Obersalcbergu. Hitlerov vučjak, divna životinja, ležao je pored nogu svog gospodara. Vrhovi planina sa druge strane doline bili su ozareni suncem. Beše to jednog divnog avgustovskog jutra ispunjenog malo grubom svetlošću, predznakom jeseni, naročito karakterističnom u bavarskim planinama. Hitler je pevušio neki Vagnerov motiv. Izgledao je rasejan, nervozan.

Govorljiv u početku, odjednom je upao u neku namrgođenu zamišljenost. Bilo je to, treba da se podsetimo, u vreme kad se nacional-socijalizam približavao svojoj najozbiljnijoj krizi. Stranka je bila u očajnoj situaciji, ali to nije ni najmanje sprečavalo Hitlera da u svakoj svojoj reči naglasi čvrstu rešenost da uskoro dođe na vlasti i povede nemački narod novoj budućnosti. Govorili smo o prošlom ratu, o njegovom tragičnom završetku 1918. godine, koji je upropastio sve dotadašnje nemačke pobede.

Propašće svet

- Nikada nećemo više da kapituliramo - uzviknuo je Hitler u jednom trenutku.- Možda ćemo propasti, ali tada ćemo povući u propast i ostali svet...

I Hitler zapevuši neki karakteristični motiv iz Vagnerovog "Sumraka bogova". Naš mladi prijatelj iz S. S. trupa prekide tišinu primećujući da je materijalna nadmoćnost neprijatelja doprinela nesrećnom završetku rata, na što Hitler odmah odgovori:
- Rešenje jednog rata ne zavisi od materijala, već od ljudi!

- Ipak, novi pronalasci, i nadmoćnost oružja odlučuju sudbinu čitavih naroda i društvenih klasa. Zar niste na to mislili, Fireru naš, kad ste maločas kazali da će se idući rat potpuno razlikovati od prošlog. Nova oružja, tehnički pronalasci izmeniće čitavo vođenje rata. Izmeniće se isto tako i sva dosadašnja nauka o strategiji. Danas, Nemačka ima nadmoćnost u oružju i tehničkim pronalascima.
- Ne, strategija se ne menja, bar ukoliko se odnosi na tehničke pronalaske. To je pogrešno mišljenje!

Nepoverenje Hitler živahnu.
- Šta se promenilo od bitke kod Kane? Ni otkriće baruta nije ništa izmenilo u strategiji! Ja ostajem skeptičan prema tehničkim pronalascima. Koji je to pronalazak koji je mogao do danas da izmeni za duže vreme osnovne zakone vođenja rata? Posle svake tehničke novine dolazi druga koja je pobija. Izvesno, tehnika naoružanja stalno napreduje, i ona će još mnogo što šta stvoriti dok ne bude dostigla savršenstvo razorne moći. Ali sve to može da osigura samo trenutnu nadmoćnost!

Rudolf Hes, u to vreme privatni sekretar Hitlerov, koji se od početka razgovora držao po strani, umešao se:
- Gospoda, čini mi se, ne shvataju dobro kako će Nemačka, s obzirom na slabu korist od tehničkih novina zavođenje rata, moći da izbegne opasnost dugogodišnjeg ratovanja?

- Ko kaže da ja mislim da vodim rat kao oni ludaci iz 1914? Zar svi naši napori ne idu tome da se takav rat izbegne? Zbilja, većina ljudi nema nikakve fantazije! i preko Hitlerovog lica pređe jedan prezirući osmeh. Svi su samo sposobni da vide budućnost kroz prizmu svog neznatnog ličnog iskustva. Oni ne predviđaju ni novo, ni iznenađujuće. I generalski mozgovi su isto onako sterilni kao i svih ostalih. Ostaju upetljani u svoja stručna znanja.

Stvaralački genije nalazi se uvek izvan kruga stručnjaka. Moj dar je da uprošćavam probleme i da ih vraćam na osnovne linije. Hteli su od rata da naprave jednu tajanstvenu nauku i zato su ga odenuli u neke svečane oblike. Kao da rat nije najprirodnija stvar. Rat se proteže kroz sve vekove i sve zemlje, on je svakidanja stvar, on nema početka jer nikad nije bilo mira. Život je rat, svaka borba koju vodimo rat je; rat je prirodno stanje čoveka! Vratimo se u prošlost, čak do vremena kad nije bilo civilizacije. Šta je drugo rat nego lukavstvo, podvala, veština, prepad i iznenađenje.

Ljudi su počeli među sobom da se ubijaju kad nisu mogli više drugačije. Trgovci, razbojnici, ratnici u početku bili su isto! Ali postoji jedna viša strategija, rat u kome se upotrebljavaju sredstva višega reda. Šta se hoće ratom, Forsteru? Predaj neprijatelja. Čim neprijatelj poklekne, znam da ga mogu uništiti. Kad su već takvi uslovi, zašto ja moram da ga vojnički obeshrabrim, kad mogu da postignem isti rezultat manje skupim i sigurnijim sredstvima?

Zatim Hitler iznese svoj plan vođenja rata u glavnim linijama, onakav kao što ga je do danas već više puta stavio u delo. Ali u to vreme bila je to samo smela vizija jednog fantasta i nije bila još dovoljno jasna. Ipak, proziralo se već da se on tim planovima bavio dugo i da je imao ono svoje samouverenje da je veliki vojni strateg, neka vrsta "Gospodara rata", do sada nepoznatog u istoriji.
Napisao: Herman Raušning

U borbu po cenu propasti
Vojske lišene komandanata, vlade rasturene izazvaće strahovitu zabunu

Kad ja budem hteo da ratujem, Forsteru, u sred mira uvešću moje trupe u Pariz u francuskim uniformama. Oni će umarširati u sred dana u pariske ulice i nikome neće ni pasti na pamet da ih zadrži. Sve sam predvideo do najsitnijeg detalja. Oni će napasti odmah francuski generalštab, zauzeće ministarstva, Parlament.

Za nekoliko minuta Francuska, Poljska, Austrija, Čehoslovačka biće obezglavljena. Vojske lišene svojih komandanata, vlade rasturene izazvaće strahovitu zabunu. A ja ću već ranije biti u vezi sa ljudima koji će obrazovati nove vlade, vlade po mome nahođenju. Takve ljude naći ćemo svuda. Nemam potrebe ni da ih kupujem.

Mir pre rata

Oni će nas sami tražiti, gurani ambicijom, zaslepljenošću, stranačkim neslaganjem i samoljubljem. I mir će biti potpisan pre no što je rat i buknuo. Uveravam vas, gospodo, da uvek nemoguće uspeva i ono što je najneverovatnije postaje verovatno. Naći ćemo dovoljno dobrovoljaca, dovoljno ljudi kao što su naše S. A. trupe, ćutljive i uvek gotove da se žrtvuju. Oni će preći granice još za vreme mira, u malim grupama, i svet će misliti da su to bezazleni putnici. Danas vi mi ne verujete u to; ipak, ja ću ostvariti što vam kažem, malo po malo. Možda ćemo se iskrcati i na aerodrome, jer ćemo tada biti u mogućnosti ne samo da prebacujemo ljude, već i oružje, i nikakve Mažinovljeve linije neće moći u tome da nas zaustave. Naša strategija, Forsteru, u tome je da neprijatelja uništimo iznutra, da ga primoramo da pobedi sam sebe.

- Šta velite na ovo? - obrati mi se Forster poluglasno.
- Pre nekoliko nedelja on je pred generalima, koji upravljaju Istočnom Pruskom, izložio svoj novi plan odbrane te pokrajine od mogućeg napada Poljske. Generali su ga primili jednoglasno. Hitler je genije!

U tome se Hitler vrati na avijaciju.
- Razume se da ćemo dominirati i avijacijom. Vazdušna vojska pruža ogromne mogućnosti. Naša nadmoćnost nad drugima biće strahovita. U tome mi imamo da se bojimo samo jednog ozbiljnog konkurenta - Engleske. Sloveni neće nikada shvatiti vazdušni rat. Avijacija je muževno oružje, za germansku vrstu borbe. Sagradiću vazdušnu flotu najmoćniju na svetu. Imaćemo najhrabrije pilote. Naravno, imaćemo i snažnu vojsku na zemlji.

- Hoćete li uvesti opštu vojnu obavezu? - upita Lincmajer.
- Naravno, ustanoviću i obavezan rad. Nama je potrebna vojska i ne samo stručne i specijalne formacije, već i vojska u masi. Ali nećemo ih upotrebiti kao 1914. Ono što se nekada pripremalo artiljeriskom vatrom, pred napad, sada ćemo to zameniti psihološkim razaranjem pomoću revolucionarne propagande, i to pre no što oružje i stupi u borbu. Neophodno je da neprijateljski narod bude demoralisan, da bude pripremljen za kapitulaciju, da bude moralno primoran na pasivnost, pre no što se i misli na vojnu akciju. Možemo li mi postići tu moralnu dezorganizaciju neprijatelja pre rata? To pitanje me sada interesuje. Onaj koji je bio u ratu ne može da želi ponovo krvave žrtve i činiće sve da ih izbegne. Biće dobri svi načini da se sačuva dragocena nemačka krv. Nećemo se ustručavati da izazovemo revoluciju kod neprijatelja. Svuda, u svim zemljama imamo prijatelja koji će nas pomoći! Uskomešanost osećanja, sukobi strasti, neodlučnost, panika biće naše oružje!

Hitler se okrenu meni

- Vi znate istoriju revolucija? Uvek se isto događa da vladajuće klase propadaju. Zašto? Jer postaju defetisti, jer nemaju više volje. Pouka iz revolucije je tajna naše nove strategije. Naučio sam je od boljševika, ne stidim se to da kažem, jer se od neprijatelja uvek najviše nauči. Da li vam je poznata teorija o državnom udaru? Prostudirajte je i znaćete šta imate da činite.

Sećanje na 1917.

Slušali smo i niko od nas nije ni slutio koliko smo bili bliski ostvarenju ovih ideja. Setih se iskustva iz prošloga rata nemačkog glavnog generalštaba sa boljševičkim vođama. Ono što je tada improvizovano da se neprijatelj onesposobi za borbu, kroz svoju unutrašnju revoluciju, to se sada uzdizalo na stepen sistema i postavljalo kao pravilo.

- Nikada neću početi sa ratom, dok prethodno ne budem potpuno siguran da će moj demoralisani neprijatelj podleći pod prvim udarcem. Tu pogled Hitlerov pooštri se i glas se podiže. Kad je neprijatelj demoralisan iznutra, kad je na ivici revolucije, kad nastane opasnost od socijalnih nemira, tada trenutak je došao i samo jedan udarac treba da ga sruši. Avionski napadi u masi, prepadi, teroristička akcija, sabotaža, atentati, ubistva vodećih ličnosti, strašni udarci sa svih strana na slaba mesta neprijateljske odbrane, vršeni jedan za drugim, kao udarci čekića, ne obazirući se na gubitke, to je rat budućnosti. Džinovski udarci koji ruše sve, ne vodeći računa ni o čemu drugom ni na posledice...

Ja se ne igram vojske i neću dozvoliti da mi komanduju generali. Rat ću ja lično da vodim! Povoljni trenutak za napad ja ću da odredim; čekaću ga sa željeznom upornošću i neću ga propustiti. A upotrebiću svu svoju energiju da ga izazovem. To je moj zadatak. A kad to budem uspeo, imaću pravo da šaljem mladež u smrt, jer ću, ipak, uštedeti mnogo ljudskih života. Gospodo, mi ne mislimo da se igramo heroja, već da uništimo neprijatelja.
Napisao: Herman Raušning

Ući ću kao oslobodilac u Francusku
Njegov kreštavi, grlni i podivljali glas postao je poznat u čitavom svetu

Generali bi hteli da se još uvek predstavljaju kao nekadašnji vitezovi. Ali meni nisu potrebni vitezovi, potrebne su mi revolucije! Na teoriji o revoluciji ja sam postavio osnove moje politike!

Hitler se zaustavi malo, pa nastavi
- Neću ustuknuti ni pred čim. Nema međunarodnog prava, nema ugovora koji će me sprečiti da iskoristim priliku kad mi se ukaže. Idući rat biće krvav i surov. Ali najsuroviji rat, koji neće praviti nikakve razlike između vojnika i civila, biće takođe najblaži rat, jer će biti najkraći. U isto vreme kad budemo napali sa svim našim oružjem, demoralisaćemo neprijatelja ratom nerava. Izazvaćemo revoluciju u Francuskoj! U to sam siguran isto toliko koliko da je u Nemačkoj neće biti. Verujte mi! Ući ću u Francusku kao oslobodilac. Predstavićemo se malom francuskom buržuju kao nosioci pravednog socijalnog poretka i večnoga mira. Ti ljudi neće više ni da čuju za rat i veličinu. Ali ja, ja hoću rat, i sva će mi sredstva biti dobra. Ipak, izbegavajte da izazivate neprijatelja, to nije moj način! Ja hoću samo da ga uništim. Rat će biti ono što ja hoću da bude. Rat - sam ja!

Jedno veče u Obersalcburgu
Forster, Lincman i ja došli smo iz Danciga. Bila je skoro ponoć kad je naš voz ušao u stanicu Berhtestadena. Hitlerova kola su nas čekala. Trebalo je dobrih dvadeset minuta vratolomne vožnje do Obersalcburga, ali Hitler je hteo po svaku cenu da nas još te noći vidi.

Došao nam je lično u susret. Kod njega je bilo u poseti nekoliko starijih dama. Njegova kuća je skromnog i prijatnog izgled. Primio nas je u prizemlju, u odaji nameštenoj u bavarskom stilu. Ispred velike peći bila je prosta, drvena klupa. Pod plafonom visio je kavez sa nekoliko preplašenih ptica. Hes nas pozdravi i predstavi prisutnima. Hitler nas ponudi višnjevačom: alkohol u kući trezvenjaka. Bilo je uostalom dosta hladno, i sveži vazduh planina bio je prijatan posle duge vožnje u sparnim vagonima vrelog meseca avgusta 1932.

Već sam video Hitlera, ali uvek na javnim mestima. Ovo je bilo prvi put da ga vidim iz bliza. Njegova kuća bila je prijatna i ugodna, kao nekog predratnog nemačkog malograđanina, sa seoskim nameštajem i šarenim zavesama; nije to bio okvir gospodara Nemačke.

Noćni gosti bile su dame

Kakav je utisak pravio Hitler na mene? To je pitanje koje se postavlja svakome ko je do njega dolazio. Što se mene tiče, sećam se da je izazvao na mene razne i čudne utiske. Veliki narodni tribun pretvarao se ovde, u ovome okviru, u neznatnog malograđanina. Oko njega sve je bilo prijatno, ali ničega osobenog. Prisustvo ovih postarijih dama kod njega, u ovo doba noći, iznenadi me. Da li je Hitler morao da bude opkoljen ovim ženama da bi se osećao sigurnijim?

Na Hitleru nije bilo ničega što je naročito privlačilo. Danas to ceo svet već zna, ali u to vreme, među članovima njegove stranke i među njegovim privrženicima, govorilo se mnogo o njegovim duboko plavim očima. U stvari, njegove oči nisu ni duboke, ni plave. Njihov pogled čas je oštar, čas ugašen. Nedostaje im onog sjaja, one svetlosti, koja je odsjaj duše. Njegov tamni glas, čudnog tona, vređa severnog Nemca. Njegov glas je pun, ali prigušen, kao da ima zapušene nozdrve. Uostalom, ovaj kreštavi, grlni, preteći i podivljali glas postao je poznat u čitavom svetu. On je postao inkarnacija haotične sadašnjice; dugo će ostati kao simbol jednog ludog vremena i niko neće shvatiti kako je taj glas mogao zanositi.

Privlačnost neke osobe je lična stvar. Ja sam to pokušao na sebi i drugima, i uverio se da se samo onda podlegne privlačnosti neke osobe ako se to hoće. Opazio sam da je Hitler pravio najjači utisak na osobe lako podložne sugestiji i koje imaju ženstveni karakter, ili su svojim vaspitanjem ili društvenim položajem navikle na obožavanje ličnosti.

Poređenje sa Napoleonom

Fizički izgled Hitlera ne doprinosi njegovoj privlačnosti. Njegovo čelo je ugnuto i neprijatno. Pramen kose koji mu pada na oči, njegov niski struk, nesrazmera njegovih udova, njegova neumešnost u pokretima, njegove duge noge sa ravnim tabanima, ružan nos, bezizrazna usta i kratki četkasti brkovi odaju neprijatnu osobu. Ništa na njemu ne privlači, osim možda njegovih ruku, koje su neobično lepo izvajane i izrazite. Kakva razlika između neobično mladolikog i inteligentnog Napoleonovog lica i njegovog! Ovaj naš autoritativni diktator ima lice turobno, zgrčeno i nepravilno. Nema sumnje, nedostaje mu staloženost koja karakteriše šefa. A nedostaje mu i pečat muškosti.

Hitler nas prima sa veselom ljubaznošću. U to vreme nekako dogodio se jedan strašan zločin u Potempi, u Gornjoj Šleziji. Nacional-socijalisti otišli su noću do jednog svog političkog protivnika izvukli ga iz postelje i ubili udarcima nogu. Tadašnji državni kancelar fon Papen, koji je docnije Hitlera doveo na vlast, izdao je stroge zakone protivu političkih zločina. Ubice u Potempi bile su osuđene na smrt.
Napisao: Herman Raušning

Buržoaski nacionalisti glavni neprijatelji
Žestina u glasu Adolfa Hitlera odavaše koliko se osećao ugroženim

Na to je Hitler poslao telegram neobično oštre sadržine, odobrio zločin i solidarisao se sa ubicama i nazvao ih "drugovima". Takvim postupkom izgubio je mnogo privrženika i njegova zvezda počela je da bledi.

Naš razgovor te večeri počeo je povodom te stvari. Hitler se bunio protiv te borbe koju u poveli protiv njega "buržoaski nacionalisti" koje je nazivao pravim neprijateljima Nemačke.
- Rasturiću udruženje "Gvozdeni šlem" (udruženje ratnika, koje je u isto vreme bilo naoružana garda nacionalne stranke), rekao je Hitler i zatim grdio politiku Papena, koja je po njegovim rečima bila sazdana sva na laži i zločinu. On napadaše smrtne presude od strane suda i nazivaše ih napadom na svako osećanje pravde. Žestina u njegovom glasu odavaše koliko se osećao lično ugroženim.

- Tako krvave presude, reče Hitler, ne mogu se zaboraviti. U jednoj inače uzburkanoj epohi kao što je ova naša, jedna nacija može sve da podnese i zaboravi, pod uslovom ako postoji lojalna borba mišljenja. Ako ja stavim ulicu pod čizmu S. A. trupa, i ako u tim borbama dvadeset do trideset hiljada Nemaca izgubi život, nacija ima to da primi i da zaboravi, jer borilo se kao na bojnome polju. Ali jedna lažna presuda, izgovorena hladno i promišljeno, smrtna kazna presuđena i izvršena protivno narodnom osećanju pravde, pogubljenje ljudi, koji su delali kao patrioti, a osuđeni kao najgori razbojnici, ostaće urezano za navek u uspomeni narod.

Priznajem da je Hitlerov govor ostavio dubok utisak na mene, iako sam uvek gledao na taj zločin kao što je gledala i većina nemačkog naroda, to jest kao na najprljaviju mrlju koja je ikada uprlja lamrke košulje. Ali od tada koliko je bilo surovih zločina, koliko mučenja izvršeno od S. A. i S. S. trupa, i to ne iz političkih razloga, već čisto iz sadizma, hladno pripremanih! Ne znam da li se sam Hitler docnije sećao koji put tih prebacivanja Papenu, bar kada je i sam izdavao smrtne presude protivu tobožnjih izdajnika otadžbine. Bez sumnje, ne! Hitler i većina njegovih histeričnih gaulajtera, kao Forster, na primer, nisu nikad osetili potrebu da priznaju svoje krivice. Oni su menjali mišljenja, a da to nisu ni sami primetili.

Moramo biti svirepi!

- Papen će mi platiti za ovo. Za to vam ja jamčim! A što se tiče "Gvozdenog šlema", proći će kako je zaslužio. Rasturiću ga da ga kaznim zbog njegovih nelojalnih napada na moje S. A. trupe. Kad pomislim da su toliko pali nisko da se sada vezuju i sa "Crvenim frontom".

Čas je odmicao, dame poustajahu. Hitler se zadržao više nego što je hteo. Imao je opet pred sobom besanu noć. Izmenjasmo još nekoliko banalnih reči, zatim Hes nas izvede. Naš razgovor sa Hitlerom bio je odložen za sutradan.

Jedva sam zaspao. Ne znam da li je to bilo zbog reči koje sam čuo ili zbog planinskog vazduha na koji nisam navikao. Bio sam u istoj sobi sa Lincmajerom. Taj mladi vođa S. A. trupa, bio je jedan od onih mnogih simpatičnih mladića, iskrenih i pravih patriota, koji su prišli pokretu iz nesebičnih interesa.

Bilo je prilično dockan kad nam javiše da je Hitler ustao i da hoće da govori sa nama. Naš razgovor nastavio se gde je stao sinoć.
- Moramo biti svirepi, potvrdi Hitler, i naša savest mora biti mirna. Samo ćemo tako uspeti da isteramo iz našeg naroda sentimentalnost, da ubijemo u njemu njegov "gemitlih-kajt" i blaženstvo koje je nalazio u kriglama piva. Vreme za lepa osećanja su prošla. Mi imamo dužnost da povedemo naš narod velikim delima, ako hoćemo da ispuni svoju istorijsku misiju. Ja znam, nastavi Hitler posle male pauze, da moramo biti strogi vaspitač. I ja lično moram se navići na strogost. Moj zadatak je teži od Bizmarkovog i svih njegovih sledbenika. Zbilja, potrebno je prvo da stvorim narod, pa tek onda da mislim na rešavanje problema, pred kojima se naš narod nalazi danas.

Svi koji poznaju Hitlera iz vremena borbe za vlast, znaju da je imao plačni i preterano sentimentalni karakter, sa naklonošću ka romantizmu. NJegove krize plača pred svakom unutarnjom teškoćom nisu samo posledice obične nervoze. Ispod svireposti i nesalomljivosti Hitlera može se pre naći očajanje neke veštačke i prisiljene nehumanosti nego amoralnost divlje zveri, koja ne može da se uzdrži pred svojim prirodnim nagonima.

Potreba za osvetom

Međutim, u toj okrutnosti i nečuvenom cinizmu Hitlera, dolazi još nešto u obzir, osim odgurnute stati jedne superosetljive duše. To je neodoljiva potreba da se sveti i kažnjava. To je naročito revoulicionarno osećanje! Danas znamo da nije nikada bilo čoveka koji je sprovodio svoje ideje sa toliko zla, sa toliko malo milosti, sa toliko žeđi za osvetom, kao Hitler, kome se ne može inače pronaći ni jedna crta velikodušnosti. U to vreme sve njegove misli behu u sukobu sa željom da napusti legalni put, koji je sam sebi bio postavio, da se dograbi vlasti krvavom revolucijom, velikim "pohodom na Berlin". Na to je bio neprestano guran od svojih najbližih saradnika, koji su ga izazivali da izađe iz svoje umerenosti i tupi u revolucionarnu borbu.
Napisao: Herman Raušning

Ekonomski planovi vođe Rajha
Inflacija se pravi kad se to hoće

Sam je bio u sukobu sa svojim revolucionarnim temperamentom, koji ga je gonio svom svojom strašću stupi u borbu, dok ga je njegova politička mudrost savetovala da izabere sigurniji put političkih "kombinacija" i da odloži za docnije ono što je nazivao "svojom osvetom".

Za vreme izbora, u jesen 1932. godine, revolucija nacional-socijalista samo što nije izbila. To bi u ostalom bio kraj njegove stranke, jer bi Rajsver pokret ugušio u krvi.

Raspitujući se o političkim prilikama u Dancigu, Hitler se zainteresovao i za finansijske i ekonomske prilike toga grada. Ja ga podsetih na bedne rezultate pokušaja, koji je on bio zamislio u borbi protivu besposlice. Mnogi članovi partije, od kojih je većina bila samo ambiciozni laik, davali su izvesne predloge za popravku toga stanja, koji su ozbiljniji saradnici primali samo sa mnogo ironije.

U isto vreme, van Danciga, dva inženjera Feder i Lavašek bili su postavili jednu teoriju, više čudnu no ubedljivu, kao lek protivu ekonomske krize. Ja upitah Hitlera, ne znajući za njegove lične veze sa Federom, kojim sredstvima misli da ostvari finansiranje ekonomskog programa. Još mu dodadoh da, po mom skromnom mišljenju, Federov sistem znači u prvom smislu finansiranje bazirano na inflaciji.

- Kako to? Upita me Hitler ošinuvši me svojim besnim pogledom. Finansiranje me ni najmanje ne zbrinjava. Ostavite to meni! Neće biti nikakvih teškoća, ako se spreče samo špekulanti!
- Ali, primetih ja dalje, neće biti moguće da se održe cene ako se tako finansiraju veliki javni radovi. Izmišljeni Federov novac izazvaće inflaciju.
- Inflacija se pravi kad se to hoće, naljuti se Hitler. Inflacija je samo nedostatak discipline: nediscipline kupaca i nediscipline prodavaca. Ali ja ću nadgledati da cene budu stabilne. Za to ja imam moje S. A. trupe. Nesreća će snaći onoga ko se usudi da poveća cene! Nije potrebno da se popuštaju cene po radnjama. Neće se imati potreba da se ide dvaput na jedno isto mesto.

Forster odobri glavom. Taj način ekonomske discipline izgledao mu je izvanredan.
- Uostalom, nastavi Hitler, teorije Federa i Lavašeka ne tiču me se mnogo. Ja imam tu moć sve teorije dovedem na njihov osnovni početak. Kad tome vreme dođe, nastupiću energično. Što se tiče izmišljotina, nemam vremena da mislim na njih. Vi ne morate uzeti ozbiljno tog Federa i njegovu bulumentu, čak i ako njihove predloge primi naša stranka. Neka govore koliko hoće. Kad naši ljudi budu počeli da govore koješta, Forsteru vrlo prosto, vi ćete im zatvoriti usta. Svi ti ljudi su nesposobni da misle prosto, oni znaju samo za komplikacije. Dotle, sa mojim načinom da sve uprostim, uspevam da sve ide ne može bolje biti. Teškoće postoje samo u mašti!

Hitler nije pridavao naročitog značaja planu stvaranja poslova. On je to smatrao samo kao detalj, u tome vremenu potpune neaktivnosti, kao potrebu da se grade putevi, radnička naselja, da se pruži pomoć poljoprivredi i usavrši tehnika. Njegov čuveni plan koji je držao "gotovo u fijoci" bio je samo jedno prosto sredstvo. To je bio samo mehur od sapunice, a ne neki ozbiljni rad. U stvari, ta čuvena njegova "fijoka" bila je prazna. Sav kapital sa kojim je Hitler stupio na vlast, a bilo je samo neograničeno verovanje da će preći sve teškoće pomoću primitivne, ali efikasne devize: dovoljno je zapovedati da bi išlo; da bi se napredovalo, kako tako, mora se gurati izvesno vreme, dok ne pođe samo od sebe.

Kada je Hitler došao na vlast, on nađe da poslovi idu vrlo dobro, i ako sa praznom "fijokom". Teškoće koje su se pojavljivale, mišljaše on, dolaze od zlobe reakcionara koji su na sve načine sabotirali njegov plan.

Prazna fioka

Hitler nije nikada hteo da prizna teškoće u samim stvarima, on ih je uvek pripisivao samo nesposobnosti ili zlobi ljudi.
Može se reći da je imao sreće sa svojom praznom "fijokom", jer je u tu provaliju Šaht ubacio svoje dragocene ideje. Može se reći da bi bez toga "mađioničara" Hitlerovo samoljublje bilo jako pogođeno. A to je šteta. Poverenje koje je Firer imao prema svojim ličnim sposobnostima, dopustilo mu je nešto docnije, po ostavci Šahtovoj, da odbije stroge mere koje je Šaht zahtevao da bi konsolidovao rashode. Dovoljno je da se setio kako je Hitler operisao finansijski u prošlosti.

U vremenu "borbe za vlast", kad je Hitler tražio novac od Švarca, blagajnika stranke, ovaj bi gotovo uvek odgovorio isto: "G. Hitleru, kasa je prazna". Onda bi Hitler udario pesnicom u sto i viknuo: "Švarc, ja moram da imam hiljadu maraka sutra izjutra", i čudo, hiljadu maraka bili su tu. "Kako ih je našao, pričao je sam Hitler, nije me se ticalo".
Napisao: Herman Raušning

Hitler u vihoru sujete
Savetovali su mu da izbegava crnu magiju jer ona vodi u smrt

Stvarnost je bila sasvim drugačija. Stranka nije bila ni dobrodušna, niti je htela da shvati. Ona je htela samo da se održi na vlasti. Svako je hteo da bude nešto u stranci, da se istakne bez obzira na način. Svako je hteo da obrati pažnju na sebe, i onaj koji je bio najbezobrazniji imao je najviše sreće. Maksimum savitljivosti, minimum skrupula bilo je neophodno za uspeh. Ko je god stavljao ozbiljne prigovore, smatran je za nezgodnog čoveka i guran u stranu.

Poznavanje stvari, vođenje računa o stvarnosti smatralo se kao zastarele buržoaske navike. A onaj, koji je stajao tako visoko kao Hitler, nikada nije saznao pravu istinu. NJega su uvek gurali na krivi put, da ne bi doznao pravu istinu, koja se pred njim ulepšavala. Počelo se sa malim ulepšavanjima stvarnosti, a završilo se grubim falsifikatima.

Moj sukob sa strankom samo se povećavao. Dva meseca posle mog sastanka sa Hitlerom, morao sam opet da dajem računa pred užim ministarskim komitetom. Ni tu se ništa nije moglo učiniti. Dancig je stajao pred bankrotstvom.

Ponov sam došao pred Hitlera. Izjavio sam mu da ako se ne bude platežni bilans Danciga učinio aktivnim, danciška valuta biće devalvirana. Hitler je besneo i vikao. Rekao je da on to zabranjuje. On neće dozvoliti inflaciju.

- Ja sam dao reč, da nikada neću dozvoliti inflaciju! Ako to sada učinim, narod neće moći da shvati. Nađite nešto drugo d bismo se izvukli, ali inflaciju ne dozvoljavam.

Vikao je da su se uši parale. Docnije smirio se. Čak i sam dadanji ministar finansija nije mi krio svoje mišljenje. Bilo je to nekoliko dana ranije, dok smo čekali za audijenciju kod Hitlera.

- Nemačka neće moći da se spase od devalvacije.

Hitler je to znao. Ali on je činio sve što se moglo samo da odloži krah. U tome se primećivala njegova demagogija, koja je računala svakog trenutka šta može da izdrži mali čovek sa ulice, do koje mere može da se iskorišćuje njegova lakovernost i kad on počinje da se buni. Inflacija i hlebni kuponi bili su u Hitlerovim očima velike opasnosti, kapitalne pogreške u koje on nije hteo nikako da upadne.

- Radite šta znate, ponavljao je Hitler, ali ja neću nikada pristati da uništavate marku ni da spadnemo opet na hlebne kupone. Ima dosta drugih sredstava, samo napregnite vaš mozak.

Hitler mi reče kako je Nemačka prošli rat izgubila i zato što nije bilo razumevanja za osećanje mase, za male štediše i domaćice. On neće dozvoliti da se ponovi ista pogreška, a pogotovu nikako pre no što rat započne. On će radije ukinuti novac uopšte i umeseto hlebnih i živežnih kupona, uvesti zajedničku prehranu celokupnog naroda. U krajnjem slučaju on bi to još pre nekako uspeo da opravda narodu.

On bi to prikazao narodu kao neki novi ratni socijalizam, čak kao ogormni socijalni napredak, a narod će sve poverovati. Ali njegova vlada ne sme nikako preduzimati mere, koje su jednom odvele državu i narod u propast i nevolju. Inflacija i hlebni kuponi probudili bi nesrećne uspomene i sumnje, koje bi se ubrzo okrenule protivu svega što bi preduzeo nacional-socijalizam. za nekoliko meseci sve poverenje u režim bilo bi uništeno.

Upozorenja jedne pametne žene

Neka pametna žena iz kruga njegovih znanaca, upozoravala je Hitlera u jednom njegovom svetlom momentu: "Moj vođo, nemojte birati crnu magiju. Danas stoje pred vama otvorene obe magije, crna i bela. Ali, ako se odlučite za crnu magiju, ona neće nikada nestati iz vašeg života. Nemojte birati brze i lake uspehe, koji vam oduzimaju stvaralačku snagu. Nemojte dopustiti da vas zemaljska stvorenja svrate s vašeg pravog puta".

Crna i bela magija

Hitler je voleo ovakve mističke razgovore. Samo u toj formi bilo je moguće da ga ozbiljno na nešto upozorimo. Ta pametna žena rekla je na svoj posebni način ono, što su mnogi osećali, naime da se Hitler predaje mračnim i razornim silama, koje povlače u bujicu. I onda, kada je on još mislio da ima slobodne ruke u odlučivanju, on se već davno predao uticaju tajnih sila.

I mesto čoveka, oji se u uspinjanju na više oslobađa tegova svoje prošlosti i postaje sve vieš slobodniji i bolji mi vidimo neko neprirodno biće, koje bespomoćno postaje plenom tamnih sila, koje ga više ne puštaju iz svojih kandža.

Da li je Hitler bio kadar da udari drugim putem? Mnogi od nas je u to verovao. Mnogi su se nadali preokretu, kad je već bilo kasno. Ali tome nisu bili krivi samo oni ljudi koji su s njime isplivali na poršinu i koji su ga pritezali kao olovni teret prošlosti. Što ih Hitler nije potisnuo u pozadinu iz koje su izbili, to je bio samo jedan propust, koji je opteretio čitavu njegovu budućnost.

Koliko bi dobre volje došlo do izražaja u stranci i koliko bi vrednih ljudi moglo s njime sarađivati, da se oko njega nisu okupili ovi gangsteri! Ali istinski uzrok njegovog puta u propast leži u slabosti njegove volje. Iluzija je verovati da je Hitler čovek jake volje.

U suštini svoga karaktera on je slab i apatičan i potrebni su mu nervni nadražaji, da bi istrgnuo iz hronične letargije i postao sposobnim za brze odluke i akcije.
Piše: Herman Raušning

Apokalipsa novog Mesije
Hitler je uvek znao da maršira s najjačim bataljonima

On je izabrao lakši put, on se predao silama, koje su ga vukle u propast.
Izvesni razgovori pokazuju da je Hitler imao jasnu sliku o korisnoj misiji, koju je mogao izvršiti. Ali ti razgovori bili su samo neka vrsta bekstva u nestvarni svet, u kome je on tražio utehu i opravdanje pred samim sobom.

Hitler je uvek znao da maršira s najjačim bataljonima. On je stalno govorio da se mora uvek izabrati slabiji za nepriajtelja, a jači za saveznika. To zvuči veoma banalno, ali sadrži srž političke veštine. Hitler nije nikada došao u sukob sa svojim župskim vođama. Tek onda, kada bi predosećao kakvo će biti mišljenje većine njegovih župskih vođa, on bi stvarao odluke, koje su naravno bile u skladu s mišljenjem većine. Tako je on uvek imao pravo, a opozicija ne!

Moj odnos prema stranci postao je neodrživ. Nakon mojeg povratka iz Ženeve, stranka je zahtevala da ukinem danciški ustav i da povedem borbu protiv Lige naroda i Poljske. Ja sam to odbio i apelirao na Hitlera.

Hitler se nalazio iz Obersalcbergu i nije hteo da me primi. Jsa sam bio u Berlinu i čekao. Sastavio sam memorandum za Hitlera, ali ne znam, da li ga je primio: Ako ga je i primio, on ga sigurno nije pročitao. Hitler uopšte nikada ne čita izveštaje ni memorandume.

U danciškome pitanju Hitler je kapitulirao pred svojim župskim vođama. Ja nisam više imao mogućnosti da Hitleru usmeno obrazložim svoj memorandum.

U Berlinu se još uvek verovalo da se Hitler može osloboditi svoje okoline i da se njegovoj politici može dati značaj veće stabilnosti i zrelosti. Ali to su bile varljive nade. Jedan po jedan od ovih dobronamernih ljudi morao je kapitulirti pred Hitlervom okolinom.

U jesen 1934 g. stanovao sam u Berlinu u jednom hrišćanskom pansionu i očekivao odluku. Hotel, u kojem sam obično otsedao, imao je suviše špijuna. Saznao sam da me žele strpati u jedan zlogalsni sanatorijum kraj Berlina pod izrekom da sam bolestan. Znao sam što me očekuje u tom sanatorijumu i da se iz njega više živ neću vratiti. Obratio sam se na neke uticajne danciške građane da me pomognu u mojoj borbi. Ali u Dancgu nije više bilo onog starog hanzeatskog duha samostalnosti. Svako od tih ljudi bojao se da ne bi "stavio na pogrešnu kartu". Pomanjkanje karaktera kod nemačkgo građanstva zapečatilo je sudbinu Nemačke. Hitler je na svoj način izvršio neumitn presudu istorije: raspad nemačkgo građanstva, koje nije nikada izašlo iz okvira svoje primitivne političke školovanosti i koje nikada nije bilo svesno samoga sebe.

Bolestan, u groznici, ležao sam osamljen u svojem berlinskom pansionu, čekajući svakog časa da me ubiju Hitlerovi agenti. Pritiskivala me je mračna budućnost Nemačke, za koju smo mi svi, više ili manje, bili odgovorni. U takvom očajanju uzeo sam knjigu Evanđelja, koja se nalazi na noćnom ormanu u svim nemačkim hrišćanskim pansionima. Moj pogled pao je na ove reči: "Oni neće zauvek produžiti, jer će njihovo ludilo postati svima jasno".

Crna i bela magija: što znači ovo Hitlerovo begstvo iz realnog sveta? Hitler je tipičan, iskorenjen čovek, koji trpi pod prazninama površne naobrazbe, koji brzo i bez trunke obzira sudi i rasuđuje. On pripada onoj kategoriji prosečnih Nemaca, koji se zbog osećaja za tradiciju bacaju prvoj šimeri u naručaj, držeći se grčevito nje, da ne bi opet bili sunovraćeni u ništavilo.

U stvari, svaki Nemac stoji s jednom nogom u onoj poznatoj zemlji Atlantidi, tražeći u njoj novu domovinu i bogatstvo. Ova dvostruka osobina kod Nemaca, ova sposobnost življenja u dva sveta, koja omogućuje da u isti mah žive u realnom svetu i da se prenašaju us vet imagincija - sve se to naročito odnosi na Hitlera i na njegov magični socijalizam. Nacionalsocijalizam je bio za sve ljude neostvarenih snova i ambicija neka vrsta vraćanja velike magije. A sam Hitler je bio prvi među njima, veliki sveštenik i žrec nove tajne religije.

Njegovi vlastiti ljudi govorili su o Hitleru, kao o velikom magičaru, koji daleko nadmašuje velikog državnika. Opojen ovim obožavanjem, on sam sebe smatra natrprirodnim bićem. Ali čim se spušta sa tribine ili se vraća sa svojih samotnih šetnji u brdima, on potaje slab i neodlučan. Onda su mu potrebni ljudi, koji ga slušaju.

U takvom jednom raspoloženju, Hitler mi je saopštio svoju filozofiju i svoje nazore o moralu, ljudskom udesu i smislu istorije. To je bio pogrešno shvaćeni Niče, više manje amalgamiran popularnim idejama pragmatističkog pravca savremene filozofije. Ali sve je to Hitler iznosio na način proroka i stvaralačkog genija. On je bio uveren da su to njegove vlastite ideje. Evo nekoliko tih rečenica, zabeleženih u formi aforizama:

"Mi se nalazimo na kraju doba razuma. Suverenost duha je patološka degradacija života".
"Postoji starinsko doba. Postoji naš pokret. Između njih je srednji vek, koji je trajao sve do danas i koji mi zaključujemo".
"Sinajske ploče izgubile su svoju vrednost".
"Savest je židovska izmišljotina, osakaćenje čoveka."
"Nema istine ni u moralnom ni u znanstvenom smislu".
"Misao o slobodnoj i nezavisnoj znanosti mogla se roditi samo u vreme liberalizma. Ona je apsurda".
Napisao: Herman Raušning