Zajednica vernih u Hristu
Bio je to naslov prve knjige Karla Marksa

Pre nego što je postao ekonomista i komunista na glasu, Marks je bio humanista. Danas je jedna trećina naše planete marksistička. Zapravo, u ovom ili onom vidu, mnogi ljudi su marksisti, čak i u kapitalističkim zemljama. Sve do samih hrišćana, dakle ljudi iz Crkve - neki od njih su i na visokim položajima - ljudi su ubeđeni da je Isus ponudio ključ i način kako da se stigne na nebo, a Marks je ponudio ključ i način kako da se pritekne u pomoć gladnima, siromašnima i ugnjetenima na ovoj zemlji.

Truli sistem

Marks je bio najdublje čovečna priroda. Jedna ideja ga nije ostavljala na miru - kako pomoći izrabljivanim masama? Njih kapitalizam - isticao je on - vodi putem osiromašenja. Po njemu, kada jednom taj truli sistem bude ukinut, i nakon izvesnog prelaznog perioda pod diktaturom proletarijata, Država će nestati i nastupiće raj za trudbenika. U komunističkom društvu svi bi radili, svako prema svojim mogućnostima, u fabrikama ili na poljoprivrednim dobrima koja pripadaju zajednici, a svako bi bio nagrađivan u skladu s njegovim potrebama. Više ne bi bilo Države koja upravlja ljudima; više ne bi bilo ni ratova ni revolucija, zavladalo bi sveopšte i beskonačno bratstvo.

Međutim, da bi mase našle sreću potrebno je nešto više od čistog i jednostavnog ukidanja kapitalizma. Marks je pisao: -"Uništenje religije, kao iluzorne sreće ljudi, jeste nešto obavezno u ime njihove realne sreće. Poziv na napuštanje njihovih iluzija o njihovim uslovim života jeste poziv na napuštanje uslova u kojim ase oseća potreba za iluzijama. Kritika religije je dakle kritika ove doline plača čiji je religija odjek".

Marks je bio protivnik religije jer, po njemu, religija je prepreka realizaciji komunističkog ideala koji je on video kao jedino rešenje problema sveta.

Upravo tako i marksisti obrazlažu svoju poziciju. Neki ljudi iz Crkve utemeljuju svoju poziciju na isti način. Prečasni Osterreicher - iz Velike Britanije - izjavljuje u jednoj svojoj propovedi: - "Komunizam - kakve god bile njegove sadašnje forme u kojima se iskazuje - začetnik je jednog pokreta čija je namena oslobađanje ljudi iz stanja eksploatacije čoveka od strane čoveka. Jer, sa sociološke tačke gledišta, Crkva je bila i još uvek je u širem smislu na strani "eksploatatora".

Karl Marks, čije teorije loše prikrivaju jednu istinsku strast za pravdom i bratstvom koje se koreni u učenju proroka Izrailja, mrzeo je religiju jer je ona služila kao oruđe za održavanje status kvo u uslovima kada su deca tretirana kao robovi radeći do krajnje iznemoglosti da bi se drugi bogatili. I to se događalo čak i ovde, u Velikoj Britaniji. Kada je, ima tome stotinak godina, rečeno da je "religija opijum za narod" - nije to bila kritika bez ikakve osnove... Kao članovi Mističnoga Tela mi smo dužni da primimo časnu kaznu, moramo umeti jednostavno i to da priznamo, jedan veliki dug prema svemu komunističkom".

O Marksovom duhu

Što se mene tiče, ja sam hrišćanin. Ja volim čovečanstvo i želim njegovo dobro. Iz tih razloga ja bih bez skrupula prihvatio anarhiju, komunizam, demokratiju ili fašizam samo ako to može nešto pridoneti ljudskoj sreći. Dugo vremena već, zaokupljen sam delom Marksovim kako bih bolje shvatio njegov duh. Otkrio sam, u toku tih proučavanja, mnogo iznenađujućih stvari i sada bih voleo da ih podelim s mojim čitaocima.

Marksizam nas pogađa - pa i šokira - uspesima koje postiže, ali da li uspesi, u suštini, nešto potvrđuju? Vračevi iscelitelji takođe imaju uspeha. uspeh potvrđuje grešku u onoj meri u kojoj su nam i istina, pa uostalom i neuspeh, od neprocenjive koristi - oni nam otvaraju put ka jednoj dubljoj istini. Prema tome, pozabavimo se analizom izvesnih Marksovih dela ne vodeći računa o uspesima koje su ona imala ili ih nisu imala.

Srca prema braći

U svojoj ranoj mladosti Marks je bio hrišćanin. Prvo njegovo pisano delo - barem od onih koja su do nas stigla - nosilo je naslov "Zajednica vernih u Hristu". Tu srećemo ovu lepu misao: - "Uz pomoć ljubavi kojom ljubimo Hrista mi istovremeno okrećemo srca naša prema braći našoj koja su s nama najbliže povezana, radi kojih je On lično Sebe prineo na žrtvu".

Marks je dakle poznavao sredstvo pomoću kojega ljudi mogu postati braća među sobom - to je bilo hrišćanstvo.
On nastavlja: - "Zajednica u Hristu" je u stanju da pruži unutrašnje ushićenje, utehu u bolu, spokojno poverenje u sebe i srce osetljivo da ljudski voli sve što je plemenito i veliko, ne iz želje za ambicijom ili slavom, već Hrista radi".
Piše: Ričard Vurmbrant

Ljuti borac protiv religije
Stari hrišćanski kompleks stoji kao sitna filigranska izrada u Marksovim spisima

Približno negde u isto vreme on piše u svom spisu pod naslovom "Razmatranja jednog mladog čoveka pri izboru poziva": - "Religija nas sama uči da se Ideal kojem svi ustremljuju svoje težnje Sam žrtvovao za čovečanstvo. Ko bi se smeo usuditi da mu suprotstavi nešto drugo? Ako smo, dakle, izabrali situaciju u kojoj za Njega možemo učiniti maksimum, nikada više nećemo biti smrvljeni teretom jer on, teret taj, neće biti ništa drugo već svesna žrtva u ime ljubavi za sve".

Nema obraćeništva ni apostazije koje čoveka mogu izmeniti sto posto. Događa se često da, potom, stara verovanja ili neverovanja ponovo stignu u polje svesti, potvrđujući tako da još uvek nisu u potpunosti izbrisana iz čovekovog duha već samo potisnuta u sferu podsvesnog. Stari hrišćanski kompleks stoji kao sitna filigranska izrada u Marksovim spisima dugo vremena nakon što je on postao ljuti borac protiv religije.

Ocena iz gimnazije

Čak i u onoj gustoj, debeloj knjizi posvećenoj političkoj ekonomiji, kakva je "Kapital", knjizi u kojoj su razmišljanja o religiji u potpunosti deplasirana, Marks, taj hladnokrvni protivnik religije piše sasvim izvan predmeta kojim se bavi: - "Hrišćanstvo sa svojim kultom apstraktnog čoveka, i posebno sa svojim građanskim oblicima i vidovima kakvi su protestantizam, deizam i tome slično, jeste najsavršeniji oblik religije" - glava prva, deo četvrti "Kapitala".

Ne treba zaboraviti da je Marks najpre bio ubeđeni hrišćanin. Kada je završio gimnaziju, u njegovoj diplomi, u rubrici "verska pouka", stajala je sledeća ocena - zapažanje: - "Njegovo poznavanje vere i hrišćanskog morala je lucidno i dobro utemeljeno. Jednako vlada u jednoj određenoj i istorijom Crkve".

Malo vremena nakon dobijanja te diplome u njegovom se životu događa nešto tajanstveno. Zapravo, mnogo vremena pre nego što ga je Moses Hes godine 1841. privoleo socijalističkim uverenjima, on je već bio duboko i strasno antireligiozan.

Tokom godina studija na univerzitetu pojavljuje se jedan drugi Marks. I sam beleži u jednoj pesmi: - "Želim da se osvetim Onom koji vlada nad nama". On je dakle ubeđen da "gore Neko vlada" i on ima zamerke koje upućuje njemu. Ipak, taj Neko mu nije bio učinio nikakvo zlo. Marks je pripadao jednoj porodici koja je bila relativno dobrostojeća. On nije upoznao glad u svom detinjstvu i bio je povlašćeniji među većinom svojih školskih drugova. Ko je dakle učinio da se u njemu rodi ta neuteživa mržnja naspram Boga? Lični njegovi motivi nam izmiču. Da li bi trebalo odatle zaključiti da je Marks s takvom izjavom jednostavno bio nečiji glasnogovornik?

U godinama kada svaki mlad čovek sanja prekrasne snove o tome da treba nešto dobro učiniti svom bližnjem, da se valja pripremati za budući poziv, koji razlozi njega navode da napiše sledeće stihove u svojoj poemi Zov jednog očajnika:

I tako mi bog neki iščupa "moje sve"
U kletvama i udarcima sudbine.
I svi svetovi ti iščezoše
Bez nade da će se vratiti,
I odsada meni ostaje osveta samo".
Želim da uzdignem tron svoj na visinama,
Vrh njegov biće leden i ogroman,
Zid će mu biti teror užasni,
A čuvar vojnik borba najgroznija".
Onaj ko tronu tom ustremi pogled svoj sigurni,
Okrenuće ga, nem i bled kao smrt,
Pašće on međ kandže smrtnosti slepe i zadrhtaće
Svom srećom će sebi grob iskopati!"

Zar reči "želim da uzdignem tron svoj" i priznanje da od Onoga koji tamo sedi proizilaze strepnja i teror ne podsećaju na Lucifera i njegov program: - "A govorio si u srcu svom: izaći ću na nebo, više zvijezda Božijih podignuću prijesto svoj, i sješću na gori zbornoj na strani sjevernoj".

Zbog čega Marks želi jedan takav tron? Odgovor se nalazi u jednoj malo poznatoj drami, koja je napisana takođe u godinama studija, i koja je naslovljena Ulanem. Da bismo objasnili taj naslov potrebno je da načinimo jednu digresiju.

Postoji Satanina crkva. jedan njen obred je i crna misa koju u ponoć služi sveštenik Zla. Sveće su postavljene na svećnjaku čija je glava okrenuta dole. Sveštenik je ogrnut odeždom sa postavom - izvrnutom, spolja. On čita sve što je propisano u molitveniku ali naopačke, počinjući od kraja.

Sveta imena Boga, Isua i Marije čitaju se obrnuto. Osvećena nafora ukradena u nekoj crkvi ima natpis Satana i služi kao ruganje pričešću. Za vreme te crne mise jedna Biblija gori na vatri. Svi prisutni se zaklinju da će počiniti sedam smrtnih grehova koji su pobrojani u katoličkom katihizisu. Služba se završava orgijanjem.

Kult đavola

Kult đavola je veoma star. U petoj knjizi Mojsijevoj koja se zove Zakoni ponovljeni, čitamo - "Prinosiše žrtve đavolima..." a i kasnije - kaže se o Jeroboamu kralju izrailjskom - i u Drugoj knjizi dnevnika - "I postavi sebi sveštenike za visine i za đavole i za teoce, koje načini". Ulanem je namerna inverzija jednog svetog imena - to je anagram od reči Emanueli, biblijskog imena Isusovog koje na hebrejskom jeziku znači "Bog je s nama". Takava izokrenuta imena su efikasna u crnoj magiji.

I sada, mi nećemo biti baš u stanju da razumemo dramu Ulanem ako najpre ne čujemo Marksovu čudnu ispovest iz njegove pesme Svirač: Isparenja paklena do mozga mi stižu
Pune ga, skoro ću poludeti sasvim
A srce se moje sasvim promenilo.
Pogledaj mač ovaj:
Knez tame mi ga prodade".
Piše: Ričard Vurmbrant

Čarobnim mačem do uspeha
U taj bezdan namenjen đavolu Marks je i želeo da gurne čitav rod ljudski

U obredima najvišeg posvećenja u satanističkom kultu kandidat prihvata čarobni mač koji će mu osigurati uspehe. On ga kupuje po cenu ugovora koji se potpisuje krvlju ruke, po kojem će njegova duša nakon smrti pripasti Satani.

Evo sada jednog odlomka iz drame Ulanem:
On dostiže meru
i daje znak.
I sve strasnije,
žešće ja igram
igru smrti.
Oni su takođe Ulanem, Ulanem.
Ime to kao smrt
odjekuje,
Otegne se zatim, i bedno zamukne.
Stanite! Ima ga!
I on se diže sad
iz duha mojega,
Blistav kao zrak, čvrst kao kosti moje".
Ali ja moći imam, s rukama mojim,
Da vas smrvim, da
vas sameljem - "vas" -
(rode ljudski u osobi toj)
Snagom uragana nekog,
Dok se za nas dvoje ponor zjapeći otvara
u tami toj
Tamo ćete čamiti, dole, na dnu,
Ja ću vas slediti
smejući se,
Šapućući vam na uho:
- Siđite, hajte sa mnom, prijatelju moj!"

Biblija koju je Marks čitao za vreme svojih godina provedenih u gimnaziji i koju nije zaboravio ni u zrelom dobu kaže - U Otkrovljenju Jovanovom - da je đavo zlo, aždaha - "I u bezdan baci je i zatvori je, i zapečati nad njom..." - Bezdan je abyssos na grčkom. U taj bezdan namenjen đavolu Marks je i želeo da gurne čitav rod ljudski.

Kome to dakle Marks pozajmljuje svoj glas u ovoj drami? Nije li lišeno zdravog razuma očekivati od jednog mladog studenta da sledi kao san svojega života jednu ovakvu viziju čovečanstva guranog u bezdan tame - tama spoljašnja je biblijski izraz koji odgovara izrazu za pakao - dok on sam, potresan opakim smehom, sledi one koje je doveo do neverovanja? Nigde na svetu se ne može pronaći potraga za jednim takvim idealom, osim u ritualu posvećenja u crkvi Sataninoj, i to tek u višim stupnjevima rituala.

Međutim, za Ulanema je nastupio trenutak smrti.? Čujmo njegove poslednje reči:
Propalo je! Izgubljeno. Moj čas nastaje.
Časovnik vremena se
zaustavio,
Patuljasta kuća se srušila.
Uskoro ću na grudi svoje stegnuti večnost,
Uskoro ću izgovoriti čovečanstvu,
Sva prokletstva strašna".

Marks je voleo ove Mefistofelove reči iz Fausta: - "Sve u životu je vredno da uništeno bude". "Sve" - računajući tu i proletarijat i drugove. U Osamanestom brimeru Luja Bonaparte Marks je citirao te reči. Staljin ih je shvatio doslovno, uništivši i sopstvenu porodicu.

Sekta Satanina nije materijalistička. Ona veruje u večni život. Ulanem, ličnost kojoj Marks pozajmljuje svoj glas, ne suprotstavlja se tome. On afirmiše svoje postojanje - život svoj - ali se to sastoji u životu mržnje dovedene do paroksizma.

Zabeležimo usput da je večnost za đavole sinonim muka. Tako je i Isus čuo prekor koji mu je upućen: -"I gle, povikaše: što je tebi do nas, Isuse, sine Božji? Zar si došao amo prije vremena da mučiš nas?".

Upravo je tako i sa Marksom:
Ah! Večnosti, večno mučenje naše,
Smrti neizreciva i neizmerljiva,
Odvratna, veštački pojmljena da nas zagroziš,
Sve nas, točkiće
slepo pokretane,
načinjene da budu
besmisleni kalendari
Vremena i Prostora,
Bez cilja drugoga osim da budu tu
Da bi uništeni
bili svi".

Malo po malo mi počinjemo da shvatamo to što se dogodilo mladom Marksu. On je imao hrišćanska uverenja, ali nije vodio život koji bi bio u skladu s takvim principima. Njegova prepiska s ocem uverava nas da je reč o velikim sumama novca koje je on rasipao na svoja zadovoljstva, i o neprekidnim suprotstavljanjima autoritetu roditelja u vezi s tim i drugim motivima.

Upravo se tada, verovatno, dogodilo njegovo probližavanje - njegova indoktrinacija - crkvi Sataninoj, onoj u najvećoj tajni, upravo je tada on bio posvećen u njene rituale. Satana govori kroz usta svojih obožavalaca koji ga vide za vreme svojih orgijastičkih halucinacija. I tako je Marks samo njegov glasnogovornik, jer on izjavljuje:"Želim da se osvetim Onome koji vlada gore".

Čujmo bolje kraj poeme Ulanem:
Ako nečeg ima što je kadro da uništi,
Baciću se k njemu ne štedeći sebe,
Slobodan da svet u ruševinu obratim.
Da, svet ovaj što je zastor izmeđ mene
i bezdana,

Razbiću ga u hiljadu parčadi
Snagom prokletstva mojih;
Zadaviću u zagrljaju svom njegovu istinu
groznu mu stvarnost,

U mojim zagrljajima umreće on bez reči,
Sav će se u nebiće, u prah srušiti,
Uništen biće, da ga ne bude:
Da, život, to će upravo biti to!"
Piše: Ričard Vurmbrant

Proklinje čitavu
ljudsku rasu
Šta je sve o čarobnjaku praznih džepova ispričala njegova ćerka

U Ulanemu Marks postupa tačno kao đavo - on predaje prokletstvu čitavu ljudsku rasu. To je bez sumnje jedina drama na svetu u kojoj su svi akteri potpuno svesni svoje sopstvene iskvarenosti, uostalom oni se ne boje da to izlože i to čine s ubeđenjem. Nema ni crnog ni belog. Tu nema ni Klaudija ni Ofelije, ni Jaga ni Dezdemone, sve je crno i otkriva crte Mefistofelove. Sve ličnosti su Satanini pomagači, iskvarene su i uklete.

U vreme kada je pisao ovo, Marks - taj rani genije - nije imao ni dvadeset godina. On je već bio stvorio program za svoj život. U njemu nema ni jedne reči o služenju čovečanstvu, proletarijatu ili socijalizmu. On želi da dovede svet do njegove propasti. On želi da uzdigne tron "čiji će zid biti drhtaj ljudski..."

Približno iz ovog perioda datiraju neki pasaži s tajanstvenim, u nečem, rečima iz prepiske između Karla Marksa i njegovoga oca. Sin piše:- "Zavesa je pala. Moja Svetinja svih Svetinja se razderala, trebalo je postaviti nove bogove". Ove reči, napisane 10. novembra 1837, su reči mladog čoveka koji je, sve do tada, ispovedao hrišćanstvo.

Očevo pismo

On je pre toga izjavljivao da je Hristos u njegovome srcu. Od tada više nije bilo tako. Ko su ti "novi bogovi" koje je on bio stavio na njegovo mesto? Otac mu odgovara: - "Uzdržan sam i nisam insistirao na objašnjenju u vezi s tim veoma tajanstvenim problemom, iako mi to izgleda veoma sumnjivo". Kakav je to tajanstveni problem? Ni jedan Marksov biograf nije još uvek ponudio objašnjenje tih čudnih reči.

Verner Blumberg u svojoj knjizi Portrait de Mardž citira jedno pismo Marksovog oca sinu. Ono je pisano 2. marta 1937. godine: _"Tvoje napredovanje, nada da jednoga dana ugledam tvoje ime veoma na glasu i tvoje blagostanje na ovome svetu nisu jedine želje mojega srca. Sve je to, istina je, san koji odavno sanjam; mogu, međutim, da te uverim da me njegovo ostvarenje ne bi učinilo srećnim. Ali ako tvoje srce ostane čisto, ako bude kucalo za čovečanstvo i ako i nikakav đavo ne bude uspeo da ga liši najplemenitijih osećanja, samo ću tada ja biti savršeno srećan".

Ko je to iznenada nagnao oca da izrazi strah zbog đavolskog uticaja na svog mladog sina, sve do tada dobrog hrišćanina? Nisu li to bili komadi u stihovima koje je bio primio od sina kao poklon za svoj pedeseti rođendan?

Evo još jednog citata u kojem Marks, u svojoj poemi O Hegelu, sam razotkriva svoju misao koju je Hegel inspirisao: - "Naučavam reči spletene u klupko đavolsko, i svak neka veruje kao istinito ono što je odabrao da promišlja".

Duša za pakao

Na drugom mestu, u pesmi Bleda devojka on priznaje:
I tako, izgubih nebo,
I znam to veoma dobro.
Duša moja doskora verna Bogu
Obeležena za pakao bi".
Ovo ne zahteva komentar.

U početku je Marks imao umetničke ambicije. Međutim, njegove poeme i drame, lišene književne vrednosti, nisu imale nikakvog uspeha, one su, međutim, korisne jer nam otkrivaju stanje njegovog srca. Neuspeh u slikarstvu i arhitekturi dao nam je jednog Hitlera - neuspeh u dramskom rodu jednog Gebelsa.

Neuspeh u filozofiji i slikarstvu nam je, shodno tome, dao dvojicu drugih ratnih zločinaca - Rozeberga i Streichera. Što se Marksa tiče, on je bio prinuđen da se okane poezije, on je u ime Satane započeo revolucionarnu pobunu u društvu koje nije umelo da oceni i prizna njegova dela. Očevidno, tu se radi o jednom motivu - među drugima - o motivu apsolutne pobune. I još jedna stvar: njega su mrzeli kao Jevrejina.

Dve godine kasnije mladi Marks je napisao doktorsku tezu O razlici između filozofije prirode kod Demokrita i Epikura u kojoj usvaja, u predgovoru, Eshilovu izjavu: - "Ja gajim mržnju prema svim bogovima". On ublažuje pomalo takvo tvrđenje govoreći da je on protiv svih bogova na zemlji i na nebu koji ne priznaju kao vrhovno božanstvo savest ljudi - svest čovekovu.

Marks je bio deklarisan neprijatelj svih bogova - i to on koji je svoj mač bio otkupio od Kneza tame. On je sebi bio odredio kao cilj da čovečanstvo u celini povuče u bezdan propasti i da mu se i sam tamo pridruži smejući se gromko.

Da li je Marks stvarno kupio svoj mač od Satane?
U jednoj knjizi koja nosi naslov The Moor and the General - Remembrances about Marx and Engels - izdanje Dietz, Berlin, 1964. - njegova ćerka Eleonoranam priča kako se, dok je bila mala, zajedno sa svojim sestrama, njen otac šalio pričajući im priče. Bila je među pričama jedna koju je ona volela više od drugih; u njoj je bilo reči o izvesnom Hans Rockleu. Ali dajmo reč njoj: - "Priča o njemu je trajala mesecima, jer to je bila priča kojoj nikako nije bilo kraja. Hans Rockle je bio čarobnjak... imao je prodavnicu igračaka... i mnogo dugova! Uprkos njegovim čarobnjačkim svojstvima kesa mu je uvek bila prazna, pa je bio prinuđen da proda đavolu, deo po deo, sve svoje prekrasne stvarčice koje su mu pripadale... Mnoge njegove dogodovštine su bile zastrašujuće i nama se dizala kosa na glavi".

Da li je normalno da otac porodice tako priča svojoj deci o groznim stvarima koje se tiču prodavanja đavolu svega onoga što im je najdragocenije? Robert Payne, u svom delu Marks - aludira na sve ovo s obiljem drugih detalja koji liče na ono što nam pruža Eleonora. On insistira na činjenici da je Rockle, onaj čarobnjak, bio veoma nesrećan i da je upravo teška srca na kraju pristao da ustupi svoje igračke - trudeći se do poslednjeg momenta da ih zadrži za sebe. Međutim, on je potpisao ugovor s đavolom i nije bilo načina da se to sve izbegne.
Piše: Ričard Vurmbrant

Sklapao ugovor sa Đavolom
Marks je imao viziju sveta koji je svojsktvo pakosti

Autor dodaje. - "Te beskrajne priče su bile, najverovatnije, jedna autobiografija... Marks je imao viziju sveta koji je svojstvo Satanino, on je imao u sebi pakosti zbog tog svega. Uostalom, on je pokatkad - kako izgleda - bio svestan da vrši delo Zla."

Kad je okončao pesmu Ulanem i druge svoje mladalačke spise u kojima priznaje da je sklapao ugovor s đavolom, Marks još nikako nije razmišljao o socijalizmu. On ga je čak napadao. On je bio urednik jedne nemačke revije - Rheinische Zeitung - "koja čak nije priznavala teorijsku vrednost komunističkim idejama u njihovom sadašnjem obliku, i koja je još manje želela njihovu praktičnu realizaciju, nalazeći da su, u svakom pogledu, nemoguće... Pokušaji od strane masa u cilju njihovog unapređivanja i promicanja bivaju, umesto primanja, dočekani pucnjavom topova istoga trena kada postanu neka opasnost...".

Stigavši do tog stadijuma Marks je sreo Mozesa Hesa, čoveka koji će u njegovom životu odigrati najvažniju ulogu, koji će ga navesti da prigrli ideal socijalizma. No to nije ono što kaže Hes o tom predmetu: - "To je doktor Marks - moj idol - koji će zadati konačni udarac religiji i politici Srednjeg veka". Zadati završni udarac religiji" - to je dakle njegov glavni cilj. Jedan drugi prijatelj Marksov iz toga perioda, Georg Jung, piše o tome na još jasniji način 1841. godine: - "Marks će sigurno proterati Boga s njegovoga neba i sam će mu suditi. On smatra da je hrišćanska religija najnemoralnija među religijama". Nšta čudno jer je Marks verovao da su prvi hrišćani čak davili ljude i jeli njihovo meso.

Takva su dakle bila viđenja onih koji su posvetili Marksa u tajne satanizma. Potpuno je lažno, u krajnjem slučaju, da je on gajio veliki društveni ideal pomaganja čovečanstvu i da je stoga usvojio - jer, religija je u njegovim očima bila prepreka za realizaciju tog ideala - jedan takav antireligiozni stav. Upravo je suprotno. Marks je mrzeo sve bogove bez izuzetka, sve do samog imena bog. On se pojavi dobrovoljno da "Boga odgurne udarcem nogom". Socijalizam je za njega samo mamac koji privlači proletere i intelektualce tom đavolskom idealu. Kada su Sovjeti u početku svoje vlasti prihvatili parolu - "Proterajmo kapitaliste sa zemlje i Boga s neba", oni su jednostavno time izrazili vernost nasleđu primljenom od Marksa.

Gore sam već govorio o inverziji imena kao postupku u sferi crne magije. Inverzije su do te mere ukorenjene u misli Marksovoj da ih on koristi na svakom mestu. Na Prudonovu knjigu Filozofija bede on odgovara knjigom kojoj daje naslov Beda filozofije."Mi treba da koristimo - kaže on - umesto oružja kritike kritiku oružjem" - i slično.

Zar vam nakostrešeni Marks sa svojom kosom i bradom nije nikada nametao pitanje? Ljudi njegovoga doba nosili su uglavnom bradu, no ne onakvu kakva je njegova! Ni kosu tako dugu. Marksov izgled je tipičan za pristalice Džoane Šutkot, sveštenice jedne ekstravagantne sekte čiji su članovi verovali da imaju odnose sa demonom Šilohom. Zanimljivo je istaći da je još 1814. nekih šezdeset godina nakon njegove smrti "grupa Chatham od Southcottians ubrajala među svoje članove jednog vojnika Džemsa Vajta, koji se, nakon vremena provedenog u službi u Indiji, vratio da rukovodi grupom u mestu, šireći još uvek učenje Džoane, pridajući mu izvesnu komunističku boju"

Karl Marks nije javno govorio o metafizičkim stvarima, ali mi možemo da rekonstruišemo njegovu misao pozivajući se na ljude koji su bili u vezi s njim. Među njima je i Mihail Bakunjin, član Prve internacionale, koji je pisao: - "Satana je prvi slobodni mislilac i spasitelj sveta. On oslobađa Adama i ispisuje na čelu njegovom znak čovečnosti i slobode navodeći ga da se ne pokorava"

Bakunjin se ne zadovoljava samo panegirikom Luciferu, on istovremeno stvara program konkretne revolucije. - "U ovoj revoluciji - piše on - moraćemo da probudimo đavola u narodu i da u njemu razbudimo najopakije strasti.

Upravo je s tim Bakunjinom, čiji je program bio tako neobičan, Karl Marks stvorio Prvu internacionalu. Upravo nam Bakunjin i otkriva da je Prudon, drugi veliki socijalistički mislilac, i u to vreme prijatelj Karla Marksa, "obožavao Satanu". Prudona je Marksu predstavio Hes; on je imao takođe isti stil s kosom i bradom tipičan za pristalice sekte satanista Džoane Šutkot u XIX veku.

U svom delu O pravdi u revoluciji i u Crkvi Prudon izjavljuje i to da je bog prototip nepravde. - "Mi osvajamo saznanja uprkos njemu, mi sebi obezbeđujemo blagostanje uprkos njemu, mi smo još u društvu uprkos njemu. Svaki korak napred jeste jedna pobeda kojom mi nadvladavamo božanstvo".

Robovi

On govori u zanosu: - "Bog je glupost i kukavičluk, Bog je hipokrizija i laž, Bog je tiranija i beda - Bog je ono loše. Svuda gde se ljudi klanjaju pred oltarom, kao robovi kraljeva i sveštenika - biće osuđeni... Zaklinjem se, o Bože, rukom podignutom prema nebu da ti nisi ništa drugo nego ubica moga razuma, skiptar moje savesti... Bog je u suštini anticivilizovan, antiliberalan i nečovečan". Prudon izjavljuje da je Bog rđav jer je čovek, delo njegovo, rđav. Ali takve misli nisu originalne - obično ih srećemo u molitvama Sataninog kulta.

Kada se kasnije posvađao s Prudonom Marks je napisao knjigu u kojoj je pobijao njegovu Filozofiju bede, u kojoj se nalaze i gore navedena mesta.
Piše: Ričard Vurmbrant

Marks hvali komuniste
Mržnja protiv Boga je početak mudrosti

On pobija njegovu ekonomsku doktrinu po drugorazrednim tačkama, ali nema nikakve zamerke u vezi s njegovom demonskom pobunom protiv Boga.

Ovde bi valjalo istaći, snažno u biti naglasiti da Marks i njegovi učenici, čak i ako su bili protiv Boga, nisu bili u toj meri ateisti kako to u prvi plan ističu komunisti danas. Drugim rečima, oni su potvrđivali svoju mržnju naspram Boga u koga su verovali, otvoreno ga vređajući i optužujući. Nisu oni dovodili u pitanje njegovo postojanje, već njegovu nadmoćnost.

U vreme ustanka pariskih Komunara godine 1871. komunar Flourens je izjavljivao: - "Bog je naš neprijatelj. Mržnja protiv Boga je početak mudrosti.

Marks je iznosio visoke pohvale komunarima koji su otvoreno proklamovali takav cilj. Ali kakve bi veze sve to moglo imati s ravnomernom raspodelom dobara i boljim društvenim ustanovama? Tu je u pitanju samo maska koja skriva istinski cilj - potpuno iskorenjivanje vere u Boga i kulta njegovog. Kao dokaz danas nam služe zemlje kakve su crvena Kina, Albanija i severna Koreja u kojima su sve crkve, džamije i pagode zatvorene.

Propast

Marks je pisao veoma zanimljive pesme na tu temu. Prema opštem mišljenju one nemaju nikakvu književnu vrednost, ali su misli izražene u njima nešto što nam dosta govori. U Molitvi jednog očajnika i Oholosti ljudskoj najuzvišenija čovekova molitva je molitva sopstvenoj veličini. Ako je čovek osuđen da propadne zbog svoje sopstvene veličine, to će biti kosmička katastrofa, ali on će umreti kao božansko biće oplakano od demona. U svojoj baladi naslovljenoj Svirač on slavi jadikovku pevača protiv Boga koji ne poznaje i ne poštuje njegovu umetnost, koji je, izronivši iz mračnog bezdana pakla, "začarao duh i sablaznio njegovo srce - pa je pesma njegova jedan mrtvački ples". Svirač poteže svoj mač i zariva ga u srce pesnika.

"Umetnost koja izranja iz bezdana paklene tame i začarava duh" - to podseća na reči američkog revolucionara Džeri Rubina iz Do it: - "Mi smo spojili mladost, muziku, seks, drogu i revoluciju sa izdajom; a to je upravo nešto što se teško može zaobići".

Ruševine

U jednoj drugoj pesmi u kojoj priznaje da njegov cilj nije poboljšanje stanja na svetu, takođe ne ni reforma njegova niti pak njegovo dovođenje u stanje revolucije, već prosto i jednostavno njegovo guranje i propast da bi se tome mogao radovati, Marks doslovno izjavljuje:

S gađenjem ću baciti rukavicu
U lice svetu
Gledaću kako se ruši patuljasti džin
Čiji pad neće dotaći vatrenost moju.
Zatim ću kao pobednik bog nasumce poći
Kroz ruševine sveta tog
I dajuć rečima mojim snagu čina,
Osetiću se ravnim Tvorcu.

Uistinu, on nije bez unutrašnje borbe izabrao Satanu. Pesme su bile napisane u vreme teške bolesti koju je bila izazvala strašna bura koja se podigla u njegovom srcu. On je tada zapisao koliko se mučio zbog toga što je morao da stvara sebi idola od jedne ideje koju je prezirao. Zbog toga se i razboleo - o čemu se govori na istom mestu.

Najveći razlog Markovog pristupanja komunizmu jasno se pojavljuje u jednom pismu njegovog prijatelja Georgesa Junga Rugeu. Nije u pitanju emancipacija proletarijata niti bolje uređenje društva. Bolje pogledajmo - "Ako se Marks, Bruno Bauer i Fojerbah udružuju i osnivaju jednu političko-teološku reviju, Bog bi dobro učinio ako bi se okružio svojim anđelima i ako se ne bi prepuštao jadikovanju, jer ta će trojica sigurno uspeti da ga proteraju s neba". - Citirano prema gore navedenom Mc Lellanu.
Piše: Ričard Vurmbrant

Đavolov prijatelj
Stara krtica i prijatelj Robin Gudfel

Pročitao sam nedavno u Izabranim delima Marksovim jednu karakterističnu frazu. Pre nego što sam je uneo u treće izdanje ove knjižice, ja sam na svoj zahtev u Institutu marksizma lenjinizma u Moskvi zatražio njenu proveru i potvrdu. Evo te fraze u prevodu: "Među znancima koji unose zabunu među pripadnicima srednjih klasa, aristokratije i proroka nazadovanja, mi očevidno raspoznajemo našeg hrabrog prijatelja Robina Gudfela, staru krticu, značajnog pionira čije podzemne aktivnosti mogu tako brzo da poseju seme revolucije".

Čitaoci ovih redaka se nisu verovatno nikada zapitali o identitetu tog Robina Gudfela, hrabrog Marksovog prijatelja, značajnog pionira revolucije. U redu, u rečniku Odžford Companion to English Literature Robin Gudfel je nazvan evil or malicious spirit -"zao i opak duh", drugačije rečeno - đavo. U svom Snu letnje noći Šekspir ga naziva"the knavish spirit" - "duh prevara".

I tako, prema Marksu samom, koji se smatra ocem komunizma, đavo je njegov lični prijatelj i tvorac komunističke revolucije.

Sve militantne pristalice Satanine imaju privatni život ispunjen mukama. To je takođe i Marksov slučaj. Arnold Kuncli u svojoj knjizi Karl Mardž - A psychogram, priča o njegovom životu koji je doveo do samoubistva dveju njegovih kćeri i jednoga zeta. Troje dece je umrlo od posledica loše ishrane.

Njegova ćerka Laura, supruga socijaliste Lafarga, morala je takođe da isprati na groblje troje svoje dece, nakon čega je izvršila samoubistvo, zajedno sa svojim mužem. Druga njegova ćerka Eleonora odlučila je da sa svojim mužem postupi isto, ona je umrla, ali je on u poslednjem momentu odustao od svoje namere. A porodice Sataninih sledbenika su uklete. Marks nije osećao nikakvu potrebu ni obavezu da radi kako bi zaradio hleb svojoj porodici - on je to mogao lako činiti, a bio je nadaren za jezike, ali je više voleo da živi od onog što mu je pružao Engles.

On je imao jedno vanbračno dete sa svojom kućnom pomoćnicom, čije je očinstvo kasnije pripisao Engelsu. Ovaj je tu komediju prihvatio. Pio je previše. David Rjazanov, direktor Instituta Karla Marksa u Moskvi, aludira na to u svojoj knjizi Karl Marks kao mislilac, čovek i borac.

Pošto smo upravo kazali nešto i o Engelsu, mogli bismo dodati da je on odgajen u jednoj pobožnoj porodici. U mladosti je čak bio napisao nekoliko dobrih pesama hrišćanskog duha. Mi ne znamo u kojim je uslovima on izgubio svoju veru, ali evo njegovih prvih utisaka nakon susreta s Marksom: - "Ko kreće u lov s divljom odlučnošću? - Neznani čovek iz Triera - Marksovo rodno mesto - jedan upadljivi džin, monstrum. On ne korača, ne trči, on se vrti na svojim petama pun pomame i besa, kao da želi da dostigne ogromni šator nebeski i da ga baci na zemlju. Pesnice su mu stisnute, preteće, i on ne prestaje da riče, kao da ga je deset hiljada đavola zgrabilo za kose".

Engels je počeo da sumnja u svoju veru pošto je pročitao knjigu liberalnog teologa Brauna Bauera. Njegovo je srce bilo pozornica jedne velike borbe. On je tada pisao: - "Ja se svakoga dana molim, pa čak i danima otkad sam obuzet sumnjom, ali ipak nikako ne mogu da se vratim nazad. Dok pišem suze mi naviru na oči. Zapravo Engels nije pronašao put povratka reči Božjoj i započeo je da sledi onoga koga je nazivao "čudovištem kojim vladaju hiljade đavola". To je iskustvo jednog kontra-obraćenja.

Od kakvog je "štofa" bio načinjen taj Bruno Bauer, liberalni teolog koji je odigrao odlučujuću ulogu u razaranju hrišćanske vere u duši Engelsovoj i koji je, u ravnoj meri, bio uspeo da Marksu ulije poverenje na njegovom novom putu - putu antihrišćanstva? Da li on i sam ima posla s đavolima? Čujmo šta sam o njemu kaže u jednom svom pismu Arnoldu Rugeu, zajedničkom prijatelju sve trojice, pisanom 6. decembra 1841.

"Upravo držim seriju predavanja ovde, na Univerzitetu, i prisustvuje mnogo sveta. Sam sebe ne prepoznajem kad izričem svetogrđa s uzvišenja moje katedre! To je tako silovito da ti mladi - koje ipak niko ne bi trebalo da skandalizuje - osećaju kako im se podiže kosa na glavi. Dok ih izričem, ne mogu da se uzdržim i da ne mislim s koliko pobožnosti, kod kuće, pišem jednu apologiju Svetog pisma i Otkrovenja. U svakom slučaju, to je baš neki opaki đavo koji me ščepa dok se penjem na katedru, a ja sam tako slab da nisam sposoban da postupim drugačije već mu se pokoravam... Moj duh svetogrđa mi neće dati predaha, kao da dobijam odobrenje da propovedam otvoreno kao profesor neki ateistički sistem.
Piše: Ričard Vurmbrant

U vlasti hiljade Đavola
Karl Marks je dobio od Fridriha Engelsa približno šest miliona francuskih franaka

On nastavlja: - "Mi ne možemo više da prihvatamo stav hladnokrvnosti ili ravnodušnosti u odnosu na Gospoda. Ne, ovde se radi o otvorenoj intimnosti i jasno kazanoj, i umesto tolikih sekti i partija mi sada imamo, u krajnjem slučaju, dva tabora jedan nasuprot drugom: hrišćane i antihrišćane...

Mi vidimo lažne proroke na delu među nama... Oni krstare Nemačkom i nastoje da prodru svuda u nastojanju da propagiraju svoje učenje, satansku nauku svoju, na mestu, da uzdignu zastavu Sataninu od grada do grada, sablažnjujući nesrećnu mladež kako bi je uvukli u dublje bedane pakla i smrti". I on završava svoju knjigu rečima iz Apokalipse: - "Evo ću doći brzo: drži što imaš, da niko ne uzme vijenca tvojega, Amin".

I tako je taj čovek koji je pisao takve pesme i takva upozorenja protiv Satane, čovek koji je prolivao suze moleći se da bude pošteđen te opasnosti, on koji je priznavao da je Marks bio "u vlasti hiljade đavola" - on je upravo postao najbliži saradnik Marksov u đavolskoj borbi uništenja i poslednjih ostataka religije i morala - o tome u Manifestu komunističke partije.

Pravi tatin sin

Njega je do toga dovela liberalna teologija, ona zajedno s Marksom i Engelsom deli odgovornost za desetine miliona nevinih života koje je komunizam uništio.
Nakon ove tužne međuigre, duge ali poučne u slučaju Engelsovom, vratimo se Marksu.

Rolf Bauer nam u svojoj knjizi Genie und Reichtum opisuje Marksov život pun preterivanja i neumerenosti u finansijskom pogledu. - "Dok je studirao u Berlinu, kao pravi tatin sin, on je dobijao 700 talira godišnje za džeparac". To je bila zamašna suma jer u to vreme je tek pet posto ljudi imalo dohodak koji prelazi 300 talira. U toku svoga života Marks je dobio od Engelsa približno šest miliona francuskih franaka".

Nikada nije prestao da priželjkuje nasleđa. Kada je jedan njegov ujak bio na samrti Marks je pisao - "Ako pseto umre, to će mene izvući iz nevolja". Na šta mu Engels odgovara: - "Srećan sam zbog Vas u vezi s tom bolešću koja je prepreka nasleđu i nadam se da se strašni događaj neće otegnuti zadugo, uslediće".

Najzad, "pseto" umire. Pročitajmo šta piše Marks 8. marta godine 1855. - "Sjajna novost! Jučer su nam javili da je u 90-oj godini umro stari ujak moje žene. Ona će dobiti sto funti sterlinških, pa čak i više, osim ako staro pseto nije ostavilo jedan deo svog novca ženi koja mu je vodila domaćinstvo".

On nije imao nežnijih osećanja ni za ličnosti koje su mu ipak bile bliže nego taj ujak. Sa svojom majkom je bio u svađi. Decembra meseca godine 1863. on piše Engelsu: - "Pre dva sata su mu javili telegramom da je moja majka upravo umrla. Trebalo je da sudbina uzme još jednog člana moje porodice. Ja sam i sam već bio s jednom nogom u grobu, ali u sadašnjim okolnostima moje mi je zdravlje važnije nego zdravlje stare žene. Moram da pođem u Trir radi nasleđa...". To je sve što nalazi za potrebno da kaže o smrti svoje majke.

Bio je ekonomista u duši, ali je Marks sve vreme gubio - i velike sume - na berzi.
Budući da je Satanina sekta posebno tajna sekta mi tek kroz aluzije - često preko reči skrivalica - doznajemo o Marksovim pretpostavljenim odnosima s njom. Nije li njegov neuredni život jedna karika više u lancu svih elemenata na koje smo podsetili u korist te hipoteze?

Bio je to intelektualac visokog ranga. Kao i Engels. Pa ipak, njihova prepiska je ispunjena nepristojnim izrazima koji nisu uobičajeni za takav društveni stalež. Ona obiluje grubostima, no nigde ti idealisti ne pominju svoj humanistički ili socijalistički san.

Ukupno Marksovo ponašanje i razgovori su bili satanske prirode. I sam Jevrejin, on nije oklevao da objavi jednu antisemitsku knjigu: - O jevrejskom pitanju. A prezirao je Jevreje. NJegov prijatelj NJeitling saopštava: - "Predmet uobičajenih Marksovih razgovora su ateizam, giljotina, angegdote o Hegelu, priče u kojima se pominju konopac ili bodež". Nije voleo ni Nemce. - "Jedini način da njih probudiš - smatrao je on - jeste da im polomiš rebra". On je govorio o "stupidnom nemačkom narodu". Pa još - "Nemci, Kinezi i Jevreji se mogu porediti s kolporterima i sitnim trgovcima". Podsećao je i na "odvratno sitničarstvo kod nemačke nacije".

Ruse je smatrao infra-ljudima. - "Slovenski narodi su etnički otpaci".
Upravo smo načinili naizmenični pregled brojnih znakova koji bi nas mogli dovesti do zaključka da je Marks zaista bio sledbenik Satanine sekte, čovek predat đavolu. No, nastavimo dalje.

Eleonora je bila dete koje je Marks voleo. On ju je zvao Tusi i često je govorio: - "Tusi je sva na mene". Pogledajmo šta nam saopštava Tusi sa svoje strane.

Satanska misao

Uz očevu saglasnost Eleonora se udaje za Ednjarda Avelinga, prijatelja gospođe Besant, koji predstavlja ime u teozofiji. Ednjard je držao predavanja na temu kakva je na primer perverznost Bogova - to je upravo satanska misao! Tu se ne negira postojanje Boga kao što to čine ateisti - tu se samo lake ruke vrši zamena. Naprotiv, tu se priznaje postojanje Boga ali se on prikazuje kao perverzan i pokvaren - zao. U svojim predavanjima Ednjard je nastojao da pokaže da je "Bog sklon poligamiji i da podstiče krađu". On je podržavao i pravo na svetogrđe.

Ograničimo se na to da saslušamo teozofsku poemu ove vrste, imajući na umu da je najvoljeniji Marksov zet bio jedan od glavnih predavača u tom pokretu. Tekstovi ovakve vrste su bili, rado slušani u domaćem kutku i tako se može steći predstava o duhovnoj klimi koja je tu vladala.
Piše: Ričard Vurmbrant

Engels i Bog
Hrišćanski tragovi nisu nikada nestali iz Engelsovog duha

Čovek koji je ubedio Engelsa da postane komunista bio je onaj isti čovek koji je u to ubedio ranije i Marksa. Hes prenosi, nakon svog susreta, i ovo, nakon susreta u Kelnu: - "On me je napustio kao najmilitantniji komunista. Eto kako ja činim pustoš!" "Činim pustoš" - nije li u tome dakle uzvišeni cilj Heseovog života? To je u svakom slučaju cilj Luciferov.

Hrišćanski tragovi kojih je bilo nisu nikada nestali iz Engelsovog duha. Godine 1865. on iskazuje svoje divljenje prema himni Reformacije - Naš Bog je tvrđava naša. On kaže da je to jedna trijumfalna himna, neka vrsta Marseljeze XVI veka - u uvodu za Dijalektiku prirode. Moglo bi se naći i drugih sličnih izraza o pro-hrišćanskom karakteru Engelsa.

NJegova tragedija je potresnija i bolnija još i više nego Marksova. Čujmo ovu lepu pesmu iz mladosti, hrišćanski inspirisanu, koju je napisao upravo onaj koji će kasnije postati Marksova desna ruka u njegovoj rušilačkoj borbi protiv religije:

Isuse Hriste, Gospode, Sine Jedinče Božji,
Udostoji se sići s trona Ti nebeskog
Dođi da spaseš dušu moju.

Siđi sa svim svojim blagoslovima,
Ti, Svetlosti Svetosti Očeve!
Učini da ja Tebe izaberem.

Oh! Kako je divan, lep bez senke tuge
Glas radosti, o Spasitelju,
Kojim Tebi uzdižemo hvale naše!

Kad budem ispustio dah poslednji
I u patnji osetio dah smrti,
nek se za Tebe čvrsto uhvatim!

Kad mi oči budu velom zastrte
I kad mi srce prestane da kuca,
Nek mi se telo ohladi međ rukama Tvojim.

I na visinama nebeskim,
Nek duh hvalu Ti večno poje
Dok počivao bude, mirno, u okrilju Tvom.

O, kad će vreme nastati radosti, blisko nam,
Gde ću, rođen u krilu Nežnosti Tvoje,
Moći da se ogrejem vatrom života novog?

I tada, o Bože, rekavši Ti sve
milosno što činim sam,
Moći ću da obvijem rukama mojim,
I zauvek, sve koji mi dragi behu.

Da, živ, živ u sva vremena,
Živeći u promisli Tvojoj
Nek mi se pruži beskraj života novoga!

Došao si da čovečanstvo oslobodiš
Od Smrti i Zla,
Da blagoslova i sreće posvud bude.

Od sada, s dolaskom Tvojim na Zemlju
Sve drugačije će biti;
I svakom čoveku, ti ćeš dati što mu sledi".

Nemir u duši

Kad je Bruno Bauer posejao nemir u njegovu dušu, on određuje ovakve pravce nekim prijateljima:
"Pisano je: Tražite i daće vam se.Što se mene tiče, ja tražim istinu svuda gde ima nade da je naći mogu, makar to bilo i u mrvicama. Jer sve do sada ja nisam uspeo da prepoznam u vašoj istini večnu istinu. Da, pisano je: Tražite i naći ćete. I još: Koji će čovek pružiti kamen detetu svom koje mu traži hleba? Šta onda da se kaže za Oca vašega koji je na nebesima? Dok ovo pišem i suze mi na oči naviru; ja sam najdublje uzbuđen ali, osećam to, ja neću biti izgubljen. Vratiću se Bogu mojemu za kojim mi sva moja duša uzdiše. I ovo je takođe jedno svedočanstvo Duha Svetoga. Ja živim od tog svedočenja i umreću s tim uverenjem... Duh Božji svedoči u meni da sam i ja dete Božje".

On je dakle bio potpuno svestan opasnosti koju predstavlja Satana.
U knjizi Schelling, the philosopher in Christ mi susrećemo i ovo iz pera Engelsovog: - "Posle strašne francuske revolucije, neki đavolski duh, potpuno nov, prodro je u veliki deo čovečanstva i ateizam je podigao svoju preteću glavu na sraman i prefinjen način tako da bi se moglo pomisliti da su se vremena, što su ih najavljivali proroci u Pismu, navršila.

Na kraju pošljedak

Pogledajmo, zaista, šta nam o tome kaže Biblija kad govori o "bezbožnicima" u onim poslednjim vremenima. Najpre o tome govori Isus, o čemu nam govori Matej u Jevanđelju: - "I izaći će mnogi lažni proroci i prevariće mnoge. I što će se bezakonje umnožiti, ohladnjeće ljubav mnogijeh. Ali koji pretrpi do kraja blago njemu. I propovjedaće se ovo jevanđelje o carstvu po svem svijetu za svjedočanstvo svijem narodima. I tada će doći pošljedak".

Pa zatim u stihu: - "Jer izići će lažni hristosi i lažni proroci, i pokazaće znake velike i čudesa da bi prevarili, ako bude moguće, i izabrane". I još, u Solunjanima poslanici drugoj svetog apostola Pavla. - "Pa će se onda javiti bezakonik, kojega će Gospod Isus ubiti duhom usta svojijeh, i iskorijeniti svjetlošću dolaska svojega. Kojega je dolazak po činjenju sotoninu sa svakom silom i znacima i lažnijem čudesima. I sa svakom prijevarom nepravde među onima koji ginu: jer ljubavi istine ne primiše, da bi se spasli. I zato će im Bog poslati silu prijevare, da vjeruju laži. Da prime sud svi koji ne vjerovaše istini, nego volješe nepravdu". Engels citira te pasaže iz Svetog pisma kako bi to učinio i najobavešteniji teolog.
Piše: Ričard Vurmbrant

Pretvara ljude u
robote i robove
Marksovi biografi su imali pravu intuiciju o odnosima između "junaka" njegovih knjiga i kulta đavola

Do tebe će se stih moj raspojasan i srčan Uzneti, o Satano, kralju na gozbi.
Trava poškropljena, o svešteniče, i svih
psalama tvojih,
Jer nikada, o svešteniče, Satana neće
stajati iza tebe!

Tvoj dah, o Satano, nadahnjuje stih moj
Dok iz utrobe svoje bogove izazivam -
Dole moćni kraljevi, dole nečovečni;
Tvoja je munja od koje duhovi drhte.

O dušo, što bludiš daleko od puta pravog
Satana je milostiv. Vidi Eloiza.
Kao vihor što razastire krila,
On prolazi, o narode, Satana veliki!

Pozdrav tebi, borče za razum!
Tebi će se uznositi kad sveti i želje
Jer ti si s trona srušio boga sveštenika.

Veza između marksizma i teozofije nije slučajna. Teozofija je na Zapadu proširila hinduističko učenje o nebiću, o nepostojanju - individualne duše. Ono što je teozofija uspela ubeđivanjem, marksizam je postizao udarcima biča: on depersonalizuje ljude i pretvara ih u robote i robove Države.

Reči sobarice

Valja zabeležiti još jednu interesantnu činjenicu. Jakob August Ris je bio Marksov učenik. Slomljen bolom na vest o njegovoj smrti, on je stigao u London da obiđe kuću u kojoj je živeo njegov obožavani učitelj. Porodica se bila preselila. Jedina ličnost koju je o nečem mogao pitati bila je njegova stara sobarica. Ona mu je o svom stanaru kazala ove neobične reči: - "To je bio čovek koji se bojao Boga.

Dok je bio bolestan molio se sam u svojoj sobi pred poređanim upaljenim svećama - preko čela je imao neku vrstu pantljike". To podseća na filakter - amajliju koju nose ortodoksni Jevreji za vreme jutarnje molitve. Jer, kršten u hrišćanskoj veri, Marks nije nikad praktikovao judaizam. Pošto je postao ljuti protivnik Božiji, on je napisao knjige protiv religije i svu decu svoju je ateistički vaspitao. O kakvom se zapravo ritaulu radilo koji je sluškinja u svom neznanju shvatala kao neku molitvu? Kada se Jevreji mole, s onom pantljikom preko čela, oni nikada ne stavljaju red sveća ispred sebe. Da se tu ne radi o magijskoj radnji?

Postoji još jedan trag u korist ove hipoteze, u jednom pismu koje je Marksu uputio njegov sin Edgar 31. marta 1854. On počinje ovim zapanjujućim rečima: - "Dragi moj đavole!" Da li se ikad čulo da se sin obraća svom ocu ovakvim izrazom? To je upravo ono kako se sledbenik Satanin obraća u pismu svom prijatelju.

Ništa manje nije karakteristično i pismo koje je žena uputila Marksu, avgusta meseca 1844. Evo njegovog početka:
"Vaše poslednje pastirsko pismo, veliki svešteniče i biskupe duša, ponovo je vratilo mir i spokojstvo vašoj jadnoj ovčici".

U Manifestu komunističke partije Marks je izrazio bio svoju želju da ukine sve religije - računajući tu, u konsekvenci, kako bi se moglo pretpostaviti, i Satanin kult. Međutim, njegova ga je žena zvala veliki sveštenik i biskup. O kojoj se religiji tu radi? Jedina religija u Evropi koja ima velike sveštenike je satanizam. I kakvo je to pastirsko pismo uputio taj čovek koji je smatran kao ateista? I gde su onda, ta pisma? Još nije skinut veo s čitavog jednog dela Marksovog života.

Mnogi Marksovi biografi su imali pravu intuiciju o odnosima između "junaka"njihove knjige i kulta đavola, ali loše duhovno pripremljeni, nisu mogli da shvate o čemu se radi. No njihova svedočenja zbog toga nisu lišena vrednosti.

Marksista Franc Mehring piše u svojoj knjizi Karl Marks: "Iako je Marksov otac umro nešto malo vremena pre nego što mu je sin navršio dvadeset godina, izgleda da je on s nekim potajnim razumevanjem bio otkrio da u njegovom najvoljenijem sinu boravi đavo... Henri Marks nije predviđao - a i kako bi to mogao - da su zalihe buržoaske kulture, kojima je bio snabdeo svoje dete kao nekim vrednim nasleđem, bile nešto što bi moglo poslužiti da otvori nove puteve karijere jednog demona kojega se on najdublje plašio".

Marks je umro u očajanju, kao uostalom i sve Satanine pristalice. Godine 1883. 25. maja on piše Engelsu: - "Oh! Kako je život prazan i uzaludan, ali kako ga istovremeno želimo!".

Iza marksizma stoji jedna sekta poznata samo malom broju njenih pristalica. Čak je i jedan Lenjin mogao da napiše: - "Pola veka nakon njegove smrti ni jedan se marksista ne može pohvaliti da je stvarno razumeo Marksa".

Lenjinova tajna

I u Lenjinovom životu takođe postoji tajna. On piše u vezi sa Državom sovjetskom: "Država ne funkcioniše prema našim željama. Kako dakle funkcioniše? Automobil neće da krene. Za volanom se nalazi šofer, ali kola ne idu u željenom smeru. Ona se kreću snagom neke druge sile". Koja je to dakle tajanstvena "druga sila" koja upravlja čak i planovima lidera boljševičkih? Nisu li se oni pokorili jednom uticaju za koji su se nadali da su ga ukrotili, ali koji se pokazao moćnijim nego što su oni mislili, i koji ih je doveo do stanja beznađa?

U jednom pismu iz 1921. nalazimo, opet iz pera Lenjinovog:
"Svi smo mi zaslužili da nas obese smrdljivim konopcem. I ja ne gubim nadu da će nam se to i desiti jer nismo bili u stanju da osudimo tu prljavu birokratiju. Ako se to dogodi, to će biti dobro!"

To je bila poslednja nada Lenjinova posle čitavog života ispunjenog borbom za stvar komunizma: biti obešen, s pravom, jednim smrdljivim konopcem. Njegova želja nije bila uslišena, ali su skoro svi njegovi saradnici završili tako što ih je Staljin pogubio.
Piše: Ričard Vurmbrant