Šef UN - zločinac!
  09.09.2004

Piše: Danko R. Vasović

ON je ostvario najneverovatniju biografiju i predstavlja najveći personalni paradoks svih vremena, jer isti čovek je bio oficir Abvera, Hilterov oficir odlikovan gvozdenim krstom, ratni zločinac sa A liste Ujedinjenih nacija, ali istovremeno i šampion mira - Generalni sekretar Ujedinjenih nacija i predsednik Austrije. On se zove Kurt Valdhajm, naravno da se sećate gospodina, sada 85-godišnjeg penzionera UN koji uživa sa 130.000 dolara godišnje penzije i još toliko kao bivši savezni predsednik Austrije.

Iz njegove, slobodno se može reći, fascinantne biografije poslednje poglavlje otkriveno je sa novooslobođenim dokumentima CIA, i tajnim dokumentima britanske obaveštajne službe koja su definitivno ustanovila istorijske činjenice, a to je da je jugoslovenski dosije, Odluka od 17. decembra 1947. godine, kojom je on proglašen ratnim zločincem apsolutno verodostojan, jer tajni dokument britanske SIME (Tajna obaveštajna služba za Bliski istok) od 26. aprila 1945. godine apsolutno tvrdi istu stvar, govoreći o funkciji, mestu i ulozi Kurta Valdhajma u štabu Grupe armija E, od 450.000 ljudi, pod komandom ratnog zločinca generala Aleksandra Lera.

SADA izgleda da su se složile sve kockice mozaika koji je bio nepoznat jer je doskora prvi čovek UN i Austrije uživao više decenija diplomatsku karijeru sve dok njegov blistavi ugled nije strahovito uzdrman otkrićem jugoslovenskog dosijea - autora ovih redova i tada novinara "Večernjih novosti" od 25. marta 1986, po kome je on zapravo ratni zločinac.

Sada izgleda kao da je premeren skoro svaki santimetar i sekund života Kurta Valdhajma čiji slučaj predstavlja najveću novinarsko-diplomatsku, ali i obaveštajnu aferu, zbog fascinantne činjenice da se toliko različitih uloga steklo u jednom čoveku. Ipak, još jedan detalj ostao je nerasvetljen, a to je odgovor na pitanje koje po novopronađenim, zapravo, novooslobođenim dokumentima CIA najviše zanimao šefove najmoćnije obaveštajne službe na svetu.

"Jedina stvar koja je važna jeste kako se ponašao kao diplomata Kurt Valdhajm i kakva su njegova osećanja prema SSSR" - stoji u jednom od tih novooslobođenih, a doskora strogo klasifikovanih, tajnih dokumenata CIA - sve ostalo je nevažno - stoji dalje u pomenutom dokumentu CIA koji se bavi novoizabranim generalnim sekretarom Ujedinjenih nacija.

Očigledno, to je pitanje koje je, sada je to jasno, najviše mučilo CIA. Dakle, "da li je Kurt Valdhajm bio sovjetski agent i kakva su njegova osećanja bila prema SSSR". Dokumenat koji objavljuju "Večernje novosti" prve u svetu je jednostavno rečeno - senzacionalan. On nesumnjivo dokazuje, što je saradnik CIA uspeo da sazna, da su Kurt Valdhajm i Rusi odavno bili u kontaktu.

Ovaj dokument je svakako prvorazredna svetska senzacija koja će vlade mnogih država naterati da vrate film i ponovo u svetlosti ovih novih informacija CIA, proanaliziraju vreme od 1971. do 1982, kada je prvi čovek UN bio Kurt Valdhajm, kakve li ironije - registrovani ratni zločinac i od Komisije za ratne zločine UN na A listi, broj 79, pod rednim brojem 724.

Evo tih novih dokumenata CIA koji govore o relaciji Valdhajm i SSSR:

DOKUMENT CIA iz maja 1986. godine namenjen direktoru najveće obaveštajne službe na svetu i zaveden u dosijeu 201, što je službena oznaka Valdhajmovog dosijea u CIA, upućena NC1, što je šifrovani naziv za osobu kojoj po funkciji i nadležnosti pripada ovaj dokument i čije ime iz razumljivih razloga (izbrisano), ima naslov predmeta: "Zahtev u vezi sa Valdhajmom". Na dokumentu utisnut žig IZUZECI, ODELJAK 3B, a pod 2B oznaka H je stavljena u kvadrat koji označava metode i izvore agencije. Još jedan važan žig je stavljen na ovom dokumentu - "do not destroy" - ne uništiti - što takođe govori o važnosti dokumenta jer je pravilo da se velika većina uništava.
Evo doslovnog prevoda ovog poverljivog dokumenta koji je dugo imao svoju klasifikaciju tajnog:
"Sledeći zahtev je bio prosleđen od (sledi otvorena zagrada iza koje je izbrisano ime, ime osobe, ali koja je očigledno bila nadležna da prosledi zahtev) do koje mere je Sovjetski Savez znao za navode i tvrdnje koji su sada u javnom domenu, o aktivnostima doktora Valdhajma za vreme Drugog svetskog rata? Ako su ove aktivnosti bile poznate njima, do koje mere je znanje o njima uticalo na odnos Sovjeta prema dr Valdhajmu? Da li je bilo kakvih pokušaja da se napravi pritisak nad njim za vreme dok je bio generalni sekretar UN?"

2. Odgovor se zahteva ASAP (što je pre moguće) jer postoji trenutni politički interes po ovom pitanju.

3. (Sledi otvorena zagrada sa praznim prostorom, a odnosi se na ime šefa koji je zahtevao kao što iz daljeg teksta sledi) sve tajno.

U pregradi POREKLO, takođe nedostaje ime, a sa desne strane je precizan datum dokumenta, 16. maj 1986, kao i oznaka kraj poruke i da je sve tajno.

To, međutim, nije jedini dokument o Valdhajmu i SSSR u kartoteci CIA.

Nastao dve nedelje
  10.09.2004

Piše: Danko R. Vasović
JEDINI dosad poznati dokumenat koji "Večernje novosti" ekskluzivno objavljuju, koji govori o direktnom kontaktu Kurta Valdhajma i Rusa, je tajni dokumenat iz decembra 1981. godine, dakle iz vremena dok je Kurt Valdhajm bio Generalni sekretar, i još punih godinu dana proveo na čelu prvog čoveka svetske organizacije u NJujorku. To je kabl od dve stranice koji ne otkriva kome je namenjen jer je u zagradi izbrisano ime osobe, ali iz prakse se zna da se ovakav dokumenat mogao naći samo na stolu ličnog direktora CIA ili eventualno njegovog zamenika, Operativnog šefa, ili Direktorijuma operacija. Pod oznakom PREDMET stoji informacija o generalnom sekretaru UN.
1. Pod tačkom 1 je velika zagrada iz koje je potpuno izbrisano pet redova na dokumentu i u nastavku teksta na dokumentu stoji da je:
saznao o navodima da je Valdhajm pripadao nacističkoj grupi mladih u Beču. Ponovo sledi velika praznina na dokumentu od šest redova.
2. (Ponovo sledi zagrada iz koje je izbrisano ime) je savetovan da (ponovo sledi velika prazna zagrada) dao mu je fotografiju koja navodno pokazuje Valdhajma sa grupom mladih nacista koji su bili poznati kao "NS - študentenbund". (Ponovo prazan prostor koji je sadržao ime osobe) je poslao crno-belu fotografiju koja je bila napravljena marta 1938. godine. (Mi nismo u mogućnosti da identifikujemo Valdhajma na fotografiji, ali ćemo je proslediti u slučaju mogućeg interesa).
3. (Ponovo sledi veliki prazan prostor u zagradi iz koga su očigledno izbrisana imena) komentarisao je da je Valdhajm služio u "nemačkom vermahtu" i da je bio na raspolaganju generalu Fon P a n v i c u na istočnom frontu. (Ponovo otvorena zagrada iz koje je sve izbrisano) takođe (ponovo prazan prostor bez imena) da je Valdhajm delovao blisko sa kozacima koji su sarađivali sa Nemcima i da je bio skoro pogubljen od Sovjeta na kraju Drugog svetskog rata. (Ponovo prazan prostor u zagradi iz koje je izbrisano ime) da se Valdhajm pojavio u avgustu 1945. u Insbruku i da je bio na raspolaganju doktoru Gruberu koji je kasnije postao austrijski kancelar. (On je zapravo bio prvi ministar spoljnih poslova Austrije - primedba autora). (Ponovo sledi prazan prostor u zagradi) se pita, kako je Valdhajm mogao tako brzo da bude u diplomatskoj službi u vreme kada je genearl Fon Panvic bio pogubljen u Moskvi.
4. I dalje (ponovo izbrisano ime u zagradi) tvrdi da je pričao sa neidentifikovanim svedokom koji je kazao da je Valdhajm "nestao" dve nedelje dok je komandovao jednom od specijalnih nemačkih jedinica koje su operisale iza sovjetskih linija za vreme Drugog svetskog rata. Svedok takođe kaže da je Valdhajm bio uhapšen od Sovjeta, a zatim pušten. Kao posledicu (ponovo prazan prostor u zagradi iz koje je izbrisano ime) zaključuje da Valdhajm nikada nije zaboravio šta su Sovjeti učinili za njega. I to bi objasnilo njegovu blagonaklonost i popustljivost prema SSSR.
5. Ako postoji bilo kakav interes za kseroks kopijom 10h7 fotografije molim posavetujte me i mi ćemo je proslediti.
Ponovo sledi veliki prazan prostor od pet redova i pod tačkom 6 je pod oznakom DOSIJE u zagradi izbrisano sve što bi sugerisalo na šta se odnosi. U desnom uglu je označen datum dokumenta, 4. decembar i to je, kako u dokumentu stoji, uz žig TAJNO, bio kraj poruke.

To je dakle prvi dokumenat koji jasno govori da je CIA imala informaciju da su Sovjeti još 1941. godine imali kontakt sa Kurtom Valdhajmom. Razgovarajući sa gospodinom Ivanom Stajnbergom, pre objavljivanja ovog dokumenta, o tome da li je Kurt Valdhajm bio sovjetski čovek, Ivan Stajnberg je kazao:
- Govoreći o ovakvim stvarima mi ne možemo da budemo sigurni niušta, međutim, dokumenta koja sam ja pregledao nedvosmisleno sugerišu najpre da Valdhajm nije bio čovek CIA. Dalje, ta okolnost istovremeno sugeriše da je Valdhajm bio sovjetski čovek. Dokumenta CIA koja sam ja pregledao otkrivaju da je i CIA non-stop sumnjala da je on bio sovjetski agent. Video sam dokumenta gde je jedan sovjstski agent baš o tome bio ispitivan. Takođe, vidi se i da je CIA bilo neprijatno kada je istina o Valdhajmovoj prošlosti bila razotkrivena 1986. godine. Dakle, sa punom sigurnošću tvrdim da on nije bio američki agent, a samim tim prirodan zaključak je vrlo jasan.
Sadašnji prvi čovek Kancelarije za specijalne istrage američkog ministarstva pravde, gospodin Ilaj Rozenbaum se intenzivno bavio ratnom prošlošću, ali i Kurtom Valdhajmom kao generalnim sekretarom UN. Drugog oktobra 1983. godine jedan od najvećih listova u svetu, poznati italijanski dnevnik, Korijere dela sera, iz Milana, posvetila je celu 11. stranicu knjizi Valdhajm Danka Vasovića, i drugoj tek objavljenoj knjizi - Izdaja - Ilaja Rozenbauma. Tada sadašnji prvi čovek najjačeg istražnog odeljenja američkog ministarstva pravde je jasno potvrdio:

Tito znao istinu
  11.09.2004

Piše: Danko R. Vasović
"SOVJETI i Jugosloveni su koristili informacije koje su posedovali da bi ucenjivali Valdhajma. To je jedini način da se objasni uvećani broj sovjetskih službenika u Sekreatrijatu UN koji je postao generalno sedište KGB u Americi. Na pitanje zašto baš Sekretarijat UN, Rozenbaum je objasnio: "Američki zakon je nametnuo oštre restrikcije, za putovanja sovjetskim diplomatama po teritoriji SAD, kretanje im je bilo ograničeno na 10 kilometara od njihovog sedišta. Da bi se udaljili bila im je potrebna specijalne dozvola, a na automobilu bi stajala specijalna oznaka - "komunisti" - što bi omogućilo policiji da ih lakše sledi. Jedini izuzeci od ovog pravila bili su sovjetski službenici zaposleni u UN. Tako su oni mogli da se ukrcaju i u prvi avion ili da iznajme auto, što je FBI dovodilo do ludila. Šteta koju je američkoj nacionalnoj bezbednosti prouzrokovao Valdhajm za 10 godina na čelu UN, ne može da se izračuna".

Nije, dakle sporno da je u Valdhajmovo vreme Sekretarijat UN bio ispunjen KGB agentima, što je detaljno objasnio u svojoj knjizi "Izdaja" gospodin Ilaj Rozenbaum, sadašnji šef Kancelarije za specijalne istrage američkog Ministarstva pravde, navodeći da je za vreme Valdhajma Sekretarijat UN bio prava KGB tvrđava, zahvaljujući činjenici da je generalni sekretar UN Kurt Valdhajm i šakom i kapom delio dragocene diplomatske legitimacije sovjetskim "diplomatama", a zapravo obaveštajcima, tako da su pripadnici FBI i CIA imali pune ruke posla i nemoguću misiju da ih prate i jurcaju za njima, i nadziru, sada se zna, sovjetske špijune u UN.

U TOJ podeli uloga i poslova u Sekretarijatu UN za tih deset godina Valdhajmove vladavine od 1972. do 1982. Jugosloveni su izuzetno dobro stajali, što, naravno, ne može biti nimalo slučajno i apsolutno se uklapa u Kolendićevo svedočanstvo: "Valdhajmov ataše za štampu bio je niko drugi do naš čovek, Rudi Štajduhard. Naš ambasador u UN Jakša Petrić imao je apsolutan pristup generalnom sekretaru i poznato je koliko je puta generalni sekretar UN Kurt Valdhajm isticao u svojim nastupima da jugoslovenski predsednik Tito igra veoma važnu ulogu u svetskim poslovima".

Uostalom, Jugoslavija je bila jedna od prvih zemalja koju je novoizabrani generalni sekretar UN posetio. Samo, ovoga puta nije bio u Jugoslaviji u čizmama oficira Vermahta, već je bio primljen u lakovanim cipelama na Brionima kod Jospa Broza Tita, i u salonskim cipelama šetao dubrovačkim Stradunom. Tako se dogodilo da je posle Pavelića, koji je 1942. godine odlikovao Kurta Valdhajma za uspeh u borbama protiv pobunjenika na Kozari, odnosno masakr 60.000 ljudi i žena, Srba, uključujući 22.000 dece, samo 36 godina kasnije i Tito odlikovao Kurta Valdhajma! Ovoga puta na njegovim grudima nije stajala ustaška kolajna krune kralja Zvonimira sa hrastovim grančicama, već visoki orden jugoslovenske zastave.

U UN, Valdhajmova desna ruka i predsednik Generalne skupštine UN bio je opet naš čovek Lazar Mojsov, ili kao što je više puta i javno i u svojim tekstovima potvrdio Kolendić - poznati sovjetski obaveštajac, jedan od šefova KGB za Jugoslaviju. Funkcija predsednika Generalne skupštine UN je visoka i na svaki način priznanje velike časti, kako zemlji iz koje dolazi ličnost, tako i osobi koja je u pitanju. Do tada, do 1972. godine, dosta diplomata je bilo sa tim zvanjem i uvek bi na početku mandata primili unapred godišnju platu od 100.000 dolara. Tada je to bio mnogo veći novac nego danas i uvek dotad svako od predsednika je taj novac priložio u Fond Unicefa za pomoć gladnoj deci sveta. Prvi koji je prekršio to pravilo bio je Lazar Mojsov koji je ček stavio u svoj džep.

KADA je Kurt Valdhajm bio predsednik Austrije, predsednik SFRJ je bio Lazar Mojsov i posebno u danima afere bio je u svakodnevnom kontaktu sa predsednikom Austrije koji mu se žalio na "šokantne tekstove jugoslovenske štampe kada se zna da je on stari prijatelj legendarnog Josipa Broza Tita". Tako se dogodilo da je tu činjenicu javno u štampi i to u bečkom "Kuriru" izjavio poznati slovenački rukovodilac Mitja Ribičič, a zapravo poznati sovjetski obaveštajac koji je odmah posle rata i završio sovjetsku vojnu akademiju.

U bečkom "Kuriru" on je izjavio u pokušaju da smiri strasti posle otkrića dokumenata koji su svedočili da je predsednik Austrije ratni zločinac: "Jeste, tačno je, Tito je znao za Valdhajma i ko je Valdhajm..." U Beogradu Lazar Mojsov kao predsednik SFRJ je zaista sve učinio i zaista uspeo da se svi ućutkaju koji su istraživali ratnu prošlost Kurta Valdhajma, a definitivno njegov šef iz UN je spasen falsifikatom kada je Valdhajm slavljenički izjavio iz Beča:

"Sve optužbe protiv mene su lažne kao ovaj lažni dokumenat objavljen u 'Špiglu' i 'Večernjim novostima'. I tako pale su optužbe uključujući i dosije F25572, Odluka državne komisije FNRJ kojom je on proglašen ratnim zločincem, kao i postojeći dosije UN, gde je Valdhajm registrovan na A listi ratnih zločinaca".

Dokumenti CIA su dakle vrlo jasni, ma koliko bili senzacionalni. Pred ozbiljnim istraživačem i pred istoričarima sada je otvoreno pitanje - da li su ta dokumenta istinita i da li je to baš sve tako, jer se verodostojnost izvora, dakle dokumenata CIA, nikako ne može dovoditi u sumnju. Ovo je važno jer ova dokumenta, kao poverljiva i strogo tajna, tvrde i sugerišu da je Valdhajm dakle bio sovjetski čovek.

Jauci sa Kozare
  12.09.2004

Piše: Danko R. Vasović
AUTOR ovog mini serijala lično je morao da se bavi pitanjem odnosa Valdhajm - KGB, kada ga je predsednik Raselovog suda, sada pokojni akademik Vladimir Dedijer, nekadašnji predsednik Komisije za genocid SANU, upozorio još 1986. godine:

- Tvoja knjiga o Valdhajmu nikada neće izaći i imaćeš puno problema jer ti o glavi rade ruski špijuni. Moraš da znaš da je Kurt Valdhajm njihov visokokaratni agent.

Moram da priznam da sam te reči čuvenog biografa Josipa Broza Tita i čoveka koji je zaista najviše znao o tim stvarima, primio sa dosta opreza, pa čak i rezerve. Na neki način pomislio sam da se šali, iako sam od 1986. godine pa do njegove smrti u Bostonu, novembra 1990. godine, bio njegov savetnik.

- Znaš, obaveštajne igre, pogotovu one strateške, na najvišem nivou, gotovo nemoguće je dokazati, ali u vezi Valdhajma i Rusa, lično mi je poznato da tu nema ni najmanje sumnje u vezi sa tim - potvrdio mi je Dedijer.

Međutim, kada je Vladimir Dedijer presavio tabak i napisao pismo, službeno i zvanično tadašnjem predsedniku austrijskog parlamenta, gospodinu Hajncu Fišeru, koje se sada nalazi u njegovoj poznatoj knjizi "Vatikan - Jasenovac" na stranici 760, shvatio sam da on ipak govori o realnosti i o činjenicama. I, evo, doslovno šta stoji i šta je napisao Dedijer u svom pismu, svojeručno potpisanom u LJubljani, 26. maja 1987, godine gospodinu Hajncu Fišeru, pod tačkom 7:

"POMENUO sam da u Jugoslaviji postoji Valdhajmov lobi. Nekolicina jugoslovenskih političara dala je javne izjave da je Valdhajmov slučaj unutrašnja stvar Austrije. Nekoliko pitanja je bilo postavljeno u jugoslovenskom parlamentu o tome zašto Jugoslavija ne otvori sve svoje arhive o Valdhajmu. Međutim, savezna vlada je 1986. odbila da da bilo kakav odgovor. Neki političari su privatno izjavljivali da ne žele komplikovanje trgovinskih i turističkih odnosa sa Austrijom zbog Valdhajma.

"U jugoslovenskom Valdhajm-lobiju postoji grupa kadrova pokojnog Steve Krajačića, jednog od najuticajnijih ljudi u Jugoslaviji, koji je bio član Četvrte sekcije Četvrte glavne sovjetske obaveštajne službe u Španiji (NKVD, kasnije KGB - primedba autora). Činjenica je da su hrvatski arhivi zatvoreni za istoričare po Krajačićevom naređenju.

"Kadrovi Steve Krajačića, bilo oni u Hrvatskoj, ili u federalnim institucijama, veoma su aktivni. Nedavno su zabranili rukopis mladog jugoslovenskog pisca o Valdhajmu."

Taj mladi jugoslovenski pisac, naravno, bio sam ja, jer sam tada, 1986. godine, imao 33 godine i kao relativno mlad reporter "Novosti" za svu težinu izazova teme, ipak, iz sve snage uronio u slučaj odlučan da ga razrešim.

Tom pismu, sada već istorijskom dokumentu Vladimira Dedijera, ja sam definitivno poverovao kada sam video kako se rukopis moje knjige, koja je trebalo da izađe u izdanju "Mladosti", nikako ne objavljuje, kako tadašnji glavni urednik Bratislav Grubačić stalno odlaže više od godinu dana (pokazalo se kasnije dok nije tajna služba SSIP, Sektor za zaštitu Ustava i interesa SFRJ, organizvao objavljivanje falsifikovanog dokumenta sa ciljem da se spasi Valdhajm). Tako je prvo izdanje moje knjige bilo u Neroveškoj, u Oslu 1987. godine, a ne u Beogradu. Istina, ona je izašla i u Beogradu, ali tek juna 1988, kada je već bio objavljen falsifikat dokumenta, a optužbe i knjiga protiv Valdhajma ozbiljno dovedene u sumnju. Tada je bila povedena prava orkestrirana kampanja sa ciljem da se diskredituje autor knjige i spasi Valdhajm, što se zaista i dogodilo, jer je iza cele akcije stajao moćni državni aparat. Tako je suđenje za falsifikat stopirano. Niko od novinara nije ni postavljao pitanje ko stoji iza falsifikata.

MOJE sumnje da iza svega stoji jugoslovenska obaveštajna služba, posebno kada je reč o načinu na koji je Kurt Valdhajm spasen, falsifikatom dokumenta. Istovremeno, iz arhiva su sklonjena sva dokumenta koja optužuju Kurta Valdhajma i govore o njegovom učešću na Kozari, jer kao što kaže Simon Vizental, tamo nije nestalo 60, čak ne ni 6.000 Srba, već je masakrirano 60.000 ljudi, poslato na prinudni rad, a veliki broj likvidiran u Jasenovcu i Norveškoj. Taj lažni dokumenat - telegram, tzv. brzojavka, bila je istog dana, 2. februara 1988, istovremeno objavljena u tada zapadnonemačkom "Špiglu", ali i u "Večernjim novostima" i u Beogradu. Taj slučaj falsifikovanog telegrama, za razliku od falsifikovanog Hitlerovog dnevnika, objavljenog u "Šternu", koji je dobio svoj epilog i precizno ustanovljenog krivca - nikada nije rasvetljen ni u Beogradu niti u Nemačkoj. Međutim, istraga koja je sve ustanovila, a vodio je tada istražni sudija Dušan Slijepčević, precizno je utvrdila da je sve urađeno u Arhivi oružanih snaga SFRJ. Gospodin Slijepčević za potrebe moje knjige poverio mi je da mu je pukovnik iz Arhiva oružanih snaga, što je spreman da posvedoči na sudu, pretio da će da bude likvidiran ukoliko i dalje bude radio na istrazi!

Kako sile kažu
  13.09.2004

Piše: Danko R. Vasović

- AKO ti je život mio, nemoj da se petljaš u to jer iza svega stoje i sve nadziru obaveštajne službe - upozorio je za vreme istrage dotični pukovnik istražnog sudiju Dušana Slijepčevića.

Tako se njegova istraga umesto da dobije sudski epilog, našla najpre u sefu, pa zatim prebačena u vojni sud, da bi kasnije ponovo bila prebačena - u civilni sud. I danas, 2004. godine, nalazi se u sefu javnog tužioca u Palati pravde pod šifrom KTN 251/88. Tako da javnost još uvek ne može da sazna ko i kako je spasio Kurta Valdhajma i obmanuo svet! Izrael i SAD, kao i Svetski jevrejski kongres tada su očekivali da Beograd otkrije dokumenta o ratnim zločinima K. V.

Posle niza godina, čovek koji je dobio falsifikovani dokumenat iz Arhiva, napisao mi je da ne sme ništa da priča o tome, jer mu je zaprećeno životom, jer iza svega stoje naša i sovjetska obaveštajna služba. NJegovu izjavu čuvam u dokumentima. To je bio razlog da sam ozbiljno zaronio u arhivsku dokumentaciju koja govori o odnosu Kurta Valdhajma sa Sovjetima. Sada, ova nova dokumentacija CIA apsolutno potvrđuje te navode.

KADA je Sovjetski Savez izvršio invaziju na Čehoslovačku i sovjetski tenkovi ušli u Prag, 1968. godine, ministar spoljnih poslova Austrije bio je Kurt Valdhajm. Poznato je da je tada prvi čovek austrijske diplomatije poslao telegram, naredbu svom ambasadoru u Pragu, kasnije predsedniku Austrije Rudolfu Kirhšlegeru:

"Zabranjeno je prihvatanje čehoslovačkih građana. Naređujem izbacivanje onih koji su već primljeni..."

Međutim, Rudolf Kirhšleger nije poštovao ovakvu naredbu i otvorio je vrata ambasade izbeglicama, baš kao što su isto učinile i jugoslovenske vlasti kada su tih dana u čehoslovačku ambasadu u Beogradu primile i vođu Praškog proleća 1968. - Aleksandra Dubčeka. Zanimljiv je komentar gospodina Ilaja Rozenbauma, sadašnjeg šefa Kancelarije za specijalne istrage Ministarstva pravde SAD, o tome: "U Kremlju su znali da mogu da računaju na Valdhajma u svakom trenutku".

Ovakva ocena apsolutno ima svoju specifičnu težinu jer je baš Kancelarija za specijalne istrage američkog Ministarstva pravde 1987. godine, na bazi svojih istraživanja, ustanovila da je Valdhajm kriv i zbog nacističke prošlosti stavljen na takozvanu voč listu - listu lica kojima je zabranjen ulazak u SAD. Koliko je čvrsta takva odluka američke administracije, najbolja potvrda bila je kada je nedavno visoka delegacija austrijske vlade, predvođena ministrom spoljnih poslova Benitom Valder-Ferero zahtevala da se Valdhajm skine sa voč liste, Kolin Pauel, državni sekretar SAD, glatko je odbio, i on svakako veoma dobro zna zašto je to učinio.

Ekskluzivno za "Večernje novosti" gospodin Ilaj Stajnberg kaže:

- To smo mi blokirli jer mi je dobro bila poznata priroda novopronađenih dokumenata CIA.

MOŽDA će ova nova dokumenta CIA najviše značiti vladi Izraela, jer u Izraelu su odavno primetili da su bukvalno sve odluke na kojima je insistirao Kurt Valdhajm u svojim nastupima u tih deset godina njegove vladavine bile protiv Izraela. Sada, uz dve najkrupnije činjenice, da je prvi čovek UN bio oprobani Hitlerov oficir Abvera i ratni zločinac, ali i sovjetski čovek, a poznato je da su Rusi snažno podržavali Arape, priča dobija sasvim drugi smisao.

Da se podsetimo već zaboravljenih dana kada se rešavala sudbina ko će biti novi generalni sekretar UN, počev od 1. januara 1972. godine.

Glavni posao oko izbora obavljen je u Savetu bezbednosti UN 21. decembra 1971. godine, baš na Valdhajmov 53. rođendan. Savet bezbdnosti je tada imao 15 članova, odlučio je da dr Valdhajma predloži za novog sekretara UN tek posle trećeg glasanja. U prvom glasanju od pet velikih sila s pravom veta protiv dr Valdhajma izjasnile su se Velika Britanija i Kina. Ali, zato je Sovjetski Savez onemogućio izbor Finca Maksa Jakobsona, Sjedinjene Američke Države usprotivile su se izboru Čileanca Herere, jer su ga smatrali levičarski obojenim.

Prilikom trećeg lasanja Kina nije ponovo uložila veto, već se, kao što je učinila i Velika Britanija, uzdržala od glasanja, čime je inauguracija dr Valdhajma bila i formalno realizovana, jer je on prilikom trećeg glasanja dobio podršku 11 članica Saveta bezbednosti. Trijumf se ponovio i pred Skupštinom UN, koja je u to vreme okupljale 138 zemalja sa svih kontinenata.

Poraz Jakobsona i Herere svetska štampa protumačila je kao posledicu njihove političke "obojenosti", a pobeda dr Valdhajma objašnjava se time što se on obema supersilama - i SSSR i SAD, učinio dovoljno "bezbojnom" ličnošću.

Gromiko agituje
  14.09.2004

Piše: Danko R. Vasović
U DECEMBRU 1976. godine, dr Kurt Valdhajm je aklamacijom ponovo izabran za "prvog diplomatu sveta". I ovaj izbor Valdhajm će protumačiti svojim poznavanjem političke struje u svetskoj zajednici, razumevanjem za probleme srednjih i malih država i privrženosti Povelji UN. Kurt Valdhajm je vrlo lako mogao i treći put da bude generalni sekretar UN, ali Kina je stavila veto i to je bio kraj političke karijere Valdhajma na Ist Riveru.

Ova priča o Kurtu Valdhajmu je zapravo i priča za Riplija i čuvenu rubriku "Verovali ili ne", jer je čovek zadužen da promoviše mir u svetu bio registrovani ratni zločinac te iste organizacije čime je tako na najgrublji način prekršena Povelja UN o osudi ratnog zločina. Nisu, međutim, jedino u Izraelu primetili da nešto nije u redu sa Kurtom Valdhajmom. Treba podsetiti da su baš tada, dok je Sovjet Kurt bio u UN na čelu, nikle mnogobrojne nevladine organizacije širom sveta koje su se bavile ljudskim pravima i to samo zbog toga jer Ujedinjene nacije, iako im je to bila prevashodna namera, uopšte nisu to i činile. Postale su, ne Organizacija ujedinjenih nacija, što je lepo rekao nobelovac Solžnjenicin, već organizacija svetskih vlada gde nema mesta da se čuje vapaj i ljudski glas bez obzira na to dolazi li od pojedinca ili od čitavih naroda.

Tako je Kurt Valdhajm i UN bila slepa za besprimerno gaženje ljudskih prava u Iranu. Štaviše, Kurt Valdhajm bi uvek uz osmeh primio bogati ček nekoga iz familije bogatog šaha Reze Pahlavija. Ove činjenice svakako potvrđuju da je "afera Valdhajm", zapravo obaveštajna afera.

OSNOVNO pitanje i ono što je najviše interesovalo CIA jeste priroda i suština odnosa Valdhajm-SSSR, i nema sumnje da su Amerikanci, odnosno CIA i iz drugih izvora dobili odgovor o Kurtu Valdhajmu. O tome kakav je bio odnos Valdhajma prema Rusima sigurno da je mogao i da im jeste podosta ispričao dvostruki agent Ševčenko kada je pobegao u SAD, sa mesta visokog službenika Sekretarijata UN. On, međutim, nije bio jedini.

Jedan od najpoznatijih sovjetskih agenata u UN bio je čuveni Viktor M. Lisovski, "glavom i bradom" Valdhajmova desna ruka u UN, odnosno Valdhajmov zamenik za političke poslove UN. Da je Viktor M. Lisovski provereni špijun, dokazao je kada je posle niza godina u NJujorku nestao i odjednom napustio radno mesto i emigrirao u SAD. Može se pretpostaviti stoga, samo koliko je debeo i pun Valdhajmov dosije u CIA koji se vodi pod šifrom 203 - 896803.

Odnosom Kurta Valdhajma i Sovjetskog Saveza bavio se i poznati austrijski magazin, bečki časopis "Bunte Osterajh" i još 11. aprila 1976. godine, objavio je sledeći tekst:

"Sovjetima je prošlost Valdhajma bila poznata prilikom njegovog izbora za generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, ali su oni sa puno takta prećutali taj podatak. Pri tom, upravo je ratni put Kurta Valdhajma bio trn u oku Sovjetima, jer su konjički oficiri puka 'Princ Eugen', u kojem je i on služio, stvorili kvislinšku Kozačku diviziju koja se u Drugom svetskom ratu borila na strani Nemaca... Jednog od oficira - kolega Kurta Valdhajma - kasnije generala fon Panvitza - Sovjeti su, zbog svega navedenog, po završeku Drugog svetskog rata javno obesili na Crvenom trgu u Moskvi..."

"Čudno", nastavlja "Bunte Osterajh", "dok je jedan oficir završio na vešalima, drugi se sada nalazi u palati Ujedinjenih nacija u NJujorku".

Takav tekst nije mogao da ostane neprimećen. Čak i u SSSR-u mnogi su se pitali kako to da je takav čovek u UN na čelu organizacije, kada je poznato da je Sovjetski Savez lako mogao i da ga posle rata obesi na Crvenom trgu zajedno sa njegovim komandantom, i još lakše, da jednostavno stavi veto na njegov izbor za generalnog sekretara UN, 1. januara 1972. Tada Valdhajmu je upravo isticao prvi mandat od pet godina i uskoro je bio izabran da i drugi put bude prvi čovek UN.

Zbog toga je tadašnji svemoćni ministar spoljnih poslova, čelični Andrej Gromiko morao 1976. godine, u govoru profesorima moskovskog Državnog instituta spoljnih poslova da objasni sledeće: "Valdhajm nikad nije bio komunista ili socijalista, ili, kako mi kažemo progresivni elemenat. Naprotiv, on je pripadao i još uvek pripada konzervativcima, odnosno reakciji, kao što smo naučili da kažemo kad smo bili mladi... Ali, od samog početka svoje karijere Valdhajm je bio prijatelj naše zemlje. Nikada nismo imali ni najmanje oklevanja kada je istaknuta njegova kandidatura na mesto generalnog sekretara Ujedinjenih nacija. I kao što vidite, bili smo u pravu, Valdhajm je objektivan i čvrst političar koji je unapredio poslove u Ujedinjenim nacijama i pomogao da postanu forum gde socijalističke zemlje i treći svet zajedno rade za dobrobit mira".

Tako je radoznalima u SSSR-u, onim na naučnom nivou koji studiozno i ozbiljno pristupaju stvarima, sa najvišeg mesta objašnjeno, drugim rečima, da je Valdhajm - "naš čelovjek".

Karijera "sovjet Kurta"
  15.09.2004


Piše: Danko R. Vasović
IDENTIČNO mišljenje o Kurtu Valdhajmu imali su čak i neki od poznatih austrijskih političara, i to baš iz partije čiji će član 1986. godine biti Kurt Valdhajm, kada je postao savezni predsednik Austrije. Radi se o Narodnoj partiji, Folkspartaj, a ugledni član Andreas Kol, austrijski političar iz vrha Narodne partije, koja je, kao što je poznato, bezrezervno podržavala Valdhajmovu kandidaturu na predsedničkim izborima. U razgovoru sa kanadskim novinarom decembra 1981. godine, Kol je tvrdio da bečki politički establišment već odavno Valdhajma naziva "Sovjet Kurt":

"Nema sumnje da su Sovjeti znali za Valdhajmovu ratnu biografiju dok se on rapidno penjao hijerarhijskim stepenicama Ministarstva spoljnih poslova Austrije. Od 1945. do 1948. godine saradnja između odgovarajućih službi i komisija za ratne zločine Sovjetskog Saveza i Jugoslavije bila je izuzetno bliska... Kad je te 1948. godine Titova vlada tražila od Austrije da preda ratnog zločinca Valdhajma, sovjetska obaveštajna služba je bila prva koja je to znala. Međutim, sovjetski zvaničnici su imali druge planove za Kurta Valdhajma. To im neće biti teško ostvariti, jer je austrijska vlada u to vreme čvrsto bila pod sovjetskom kontrolom. Prisustvo Zapada bilo je više simbolično nego stvarno. Zato je Titov zahtev morao biti prosleđen Moskvi. Ali, odnosi između Beograda i Kremlja bili su pred raspadom. Valdhajm je spasen", govorio je Kohl.

KADA je buknula afera Valdhajm, marta 1986. godine, poznato je da su sovjetska novinska agencija Tass, kao i jugoslovenska Tanjug, bile jedine koje nisu prenele senzacionalne optužbe iz NJujorka marta 1986. godine protiv Kurta Valdhajma, u vreme predizborne kampanje u Austriji.

Nije stoga bila slučajnost da, kada je novi predsednik Austrije Kurt Valdhajm od 15. jula 1986. (prvi novinar koga je tada primio novoizabrani savezni predsednik Austrije bio je tada mladi novinar "Večernjih novosti", autor ovog istraživanja) do 15. jula 1992. godine, bio apsolutno izolovan od svih zapadnih diplomata, da je baš jedan sovjetski visoki zvaničnik razbio tu blokadu. Godine 1987. Eduard Ševardnadze, kao ministar spoljnih poslova SSSR, posetio je Valdhajma u Beču u predsedničkoj palati u Hofburgu.

Želeo sam, dakle, da odgovor na to vrlo važno pitanje, da li je Kurt Valdhajm sovjetski čovek ili ne, dobijem iz prve ruke još davno. Odgovor je, naravno, izuzetno bitan, jer nije svejedno da li prvi čovek svetske organizacije kojoj je povereno da se bavi svetskim poslovima ima na čelu čoveka koji pri tom nije ono što svi misle da jeste - šampion mira i izuzetno sposobni diplomata - već agent KGB ili CIA, ili Britanske obaveštajne službe... pa čak i naše SDB.

Za takav odgovor bili su, međutim, zainteresovani mnogi u svetu. U Izraelu su odavno bili zapazili da nešto nije u redu i da ne može biti slučajno činjenica da su sve odluke i rezolucije koje govore o izraelsko-arapskim konfliktima, da baš sve idu u prilog Arapa. I dalje je više nego čudno da je Kurt Valdhajm, po ocenama svih zapadnih diplomata, apsolutno uvek u svetskim poslovima vukao na sovjetsku stranu.

U BEOGRADU, u Palmotićevoj ulici broj 14, u stanu broj 1, tada je živeo čovek koji je među prvima u svetu znao odgovor na to pitanje. Sada je pokojni. Ali, ispričao je specijalno za moju knjigu, koja je izvorno objavljena u Oslu 1987. godine, a što do danas niko nije demantovao niti tražio da se demantuju njegovi navodi. Evo, uostalom, integralnog dela iz te knjige u kojoj Anton Kolendić objašnjava delikatnu prirodu odnosa na relaciji Jugoslavija - SSSR i Kurt Valdhajm.

- Želim na miru sve da ispričam. Sad ću doneti moje beleške iz bečke zime 1947/1948. godine.

Iz radne sobe doneo je svesku.

- Ovo možeš da fotokopiraš. Tako ćeš imati kopiju autorizovanog teksta - rekao je Anton.

- Ovo je splet mojih sećanja, moje zabeleške i priča o dr Kurtu Valdhajmu. Tu su detaljno opisani dani i prilike u Beču zime 1947/1948. Kako sam dobio poštu i dokumenta iz Beograda, kakvi su nam bili zadaci i kako smo dali Rusima dokumenta o grupi ratnih zločinaca, sve o dosijeu F-25572.

- Kako ste se sreli sa Valdhajmom?

- Polako. Moraš od početka da čitaš da bi shvatio o čemu se radi. Moraš da znaš sve o ondašnjim bečkim prilikama. Ne
možeš tek tako da me pitaš, jer Valdhajm zna da pukovnik Crvene armije Gonda, nekadašnji sovjetski komandant 4. becirka u Beču, nije više među živima, ali ja sam još uvek živi svedok istine.

- Odgovorite mi na suštinsko i jednostavno pitanje - da li ste pukovniku Gondi predali Valdhajma?

- Polako. Sada na osnovu mojih pribeležaka tačno znam da je bio 3. novembar, ponedeljak, 1947. godine, kada su u podne doneli poštu iz Beograda. Bili su to kuriri sa dva velika kamiona. Stigle su nam vreće sa diplomatskom poštom, paket hrane, ali i predmeti - poternice ratnih zločinaca. Većina tih zlikovaca bila je u bekstvu.

Zločinac na - listi!
  16.09.2004

Piše: Danko R. Vasović
- SPISKOVE mi je predao šef naše vojne misije, pukovnik Vasilije Kovačević, popularni Čile. Mi smo ih dobili od Državne komisije za ratne zločine iz Beograda. Prema ustaljenom načinu trebalo je da liste ratnih zločinaca predamo komandantima okupacionih zona, ako imamo adresu stanovanja određenog zločinca. Ali, kako u podacima koje je sakupila naša Državna komisija za ratne zločine, često nije bilo neophodnih podataka, onda bi naša - bečka komisija u određenoj okupacionoj zoni, kojoj se dostavljao zahtev za izručenje bila nemoćna, pa bi tražili dopunu podataka iz Beograda - kaže Anton Kolendić.

Da li ste tražili podatke i za Kurta Valdhajma?
- Svakako. O njemu nikakvih adresa stana nismo imali sem da je u bekstvu. U sledećoj pošti, u paketu komisije za ratne zločince, došla je nova kopija velike liste ratnih zločinaca sa preciznim podacima poslednje vojne jedinice, kao i sadašnjeg mesta boravka. Kao što znaš, Austrija je tada bila podeljena na četiri zone: sovjetsku, američku, englesku i francusku. Listu zločinaca smo rasporedili po zonama i Čile ih je poslao preko kurira odgovarajućim našim delegacijama. Zadržali smo samo spisak za sovjetsku zonu i Beč, da bih ga lično predao sovjetskom pukovniku Gondi, komandantu 4. becirka - ističe Kolendić.

Da li je na tom spisku i Kurt Valdhajm?
- To je bio spisak od sedam ratnih zločinaca, među njima i Kurt Valdhajm. I svi su stanovali u sovjetskoj zoni. Sećam se, Gonda i ja smo se najduže zadržali na Valdhajmu. Prvo, bio je nadohvat ruke u Beču. Drugo, obaveštajni oficir Abvera, Štaba armijske grupe E, predstavljao je krupnu zver za lovce na iskusne, ali "preparaciji" podložne agente pobedničkih savezničkih armija. Treće, Kurt Valdhajm je bio šef kabineta - to smo, u međuvremenu, saznali od Karla Grubera, direktora austrijskog ureda za veze sa inostranstvom, odnosno, sa štabovima, savezničkih okupacionih snaga u Austriji.

A šta je bilo sa listom koja je predata Gondi?
- Još je zamenik šefa sovjetske komisije za ratne zločince pitao Kovačevića kako smo mogli da tako važan dokumet predamo pukovniku Gondi, kad znamo da je on samo komandant 4. becirka i nije nadležan za sektor sovjetske komisije za ratne zločince. A Gonda je bio najsposobniji sovjetski obaveštajac! I zamisli, kada je pukovnik Kovačević rekao da
će to reći Gondi, zamenik šefa mu je odvratio: "Ako ga ikada vidite!"

Šta ste onda preduzeli?
- Bilo mi je jasno da se nešto krupno desilo. Naredio sam sekretaru misije da mi od austrijske policije - bila je to austrijska tajna policija, koju su u to vreme još vodili komunisti (došli iz Sovjetskog Saveza gde su živeli kao dugogodišnji emigranti), sakupi sve podatke o novom šefu kabineta Karla Grubera. Tražio sam sve informacije: gde stanuje, kako živi, s kim se viđa, njegove veze - sve o njegovoj prošlosti. Istovremeno poslao sam telegram i u Beograd, tražeći dopunske podatke o poručniku Kurtu Valdhajmu.

O VALDHAJMU sam, međutim, najviše saznao iz razgovora sa Karlom Gruberom. Kada sam ručao kod njega, iskoristio sam priliku da ga pitam šta je sa njegovim sekretarom, doktorom Valdhajmom. A ministar Gruber mi kaže: "Vaš sovjetski kolega, politički savetnik, insistirao je da ga postavim za generalnog sekretara ureda!"

Znači, sovjetska veza?
- Baš tako. Tada sam rekao Gruberu da je Valdhajm kod nas ozloglašen kao ratni zločinac. On mi je, iznenađen, odgovorio da to mora da je neka greška, da je nemoguće da je Kurt Valdhajm ratni zločinac, jer "doktor Valdhajm nikad nije bio u ratu, osim nekoliko nedelja 1941. godine, pri pohodu na SSSR, gde je bio i ranjen. Imamo i dokumenta o tome", rekao mi je Gruber. Pitao sam ko je njemu predložio Kurta Valdhajma i kako je došao u njegov ured? Gruber je odgovori da se za Valdhajma zauzeo i protežirao ga Fric Molden.

Znači, Molden?
- Gruber mi je rekao da je Fric Molden poznati antifašista, koji ga je lično doveo i garantovao za njega. Tokom Drugog svetskog rata, Molden je delovao u Britaniji. Posle rata, jedno vreme je radio u savezničkom okupacionom aparatu Austrije, a zatim je osnovao ogroman koncern za izdavanje knjiga u trouglu Beč-Minhen-Cirih. Možda i CIA ima neke veze, jer se Fric Molden oženio ćerkom Alena Dulesa, prvog šefa CIA...

A šta je bilo sa izveštajima tajne policije?
- Imali smo 20 izveštaja preko svojih veza u australijskoj tajnoj policiji. Svi izveštaji su govorili da se radi o doktoru, mada nijedan nije objašnjavao "kakav" je doktor bio Kurt Valdhajm. Da li medicine, prava, ili neke treće naučne discipline?! Doktor, pa onda Kurt Valdhajm. Dalje, da živi bedno, stanuje kod žene jednog oficira. Nije bilo sigurno da li je njen muž mrtav, i žena je pričala kako se još uvek nada da će njen muž biti pronađen živ ili mrtav jer njen stanar, dr Kurt Valdhajm, preduzima sve da ustanovi šta je sa njim.

Moskva prašta zločin
  17.09.2004

Piše: Danko R. Vasović
- SLUŠAJ dalje. To je bio mali stan u kući oštećenoj od bombardovanja. U izveštajima je stajalo da je on, preko svojih veza, osigurao da njegova stanodavka dobije veći stan. Uočeno je da Valdhajm obilato donosi pakete konzervi i cigareta. Kasniji izveštaji su govorili da je Valdhajm napustio tu stanodavku. Ona ga je kasnije ogovarala. Pričala je da je on nepošten čovek, da je prekršio obećanje i slično. Međutim, Valdhajm je od sovjetske Komandanture dobio potpuno namešten trosoban stan. Poslednji izveštaji su potvrđivali da je stan dr Valdhajma na poverljivom spisku u austrijskoj političkoj policiji zaveden kao stan koji je pod zaštitom sovjetskih okupacionih snaga, a hauzmajstor kuće u koju se uselio dr Valdhajm tvrdi kako od njegovog dolaska cela kuća dobija od sovjetske Komandanture specijalna sledovanja uglja i drva... Još je bilo sličnih izveštaja. Rekao sam da više nema razloga da ih prave. Znao sam da sam zakasnio za doktora Kurta Valdhajma.


To je to, detaljno i maksimalno dokumentovano, autentično svedočenje gospodina Antona Kolendića, čiji je nadimak bio Doktor, a posle Austrije bio je i šef vojne misije SFRJ u Berlinu, kada je na njega izvršen atentat od strane ustaša, 1968. godine, zbog čega mu je Senat grada Berlina, uz sve uvažavanje i brigu, uručio i poklon ček od 100.000 DM.

Nema sumnje da se svedočanstvo gospodina Kolendića i dokumenta CIA, kao dva potpuno odvojena nezavisna izvora, a koja govore o istom odnosu Valdhajm, SSSR i KGB - apsolutno slažu.

DOKUMENTI koji postoje u berlinskom Saveznom dokumentacionom centru, dakle, nemačka vojna dokumenta koja su maksimalno precizna jasno dokazuju da je Kurt Valdhajm (tad još nije bio dr K. Valdhajm!) u "Izviđačkom odeljenju 45, pod komandom majora fon Panvica prošao teški borbeni put kako preko Poljske, tako i - od prvog dana Hitlerovog napadana na SSSR - preko granice Brestlitovska do Pripjetskih močvara. I to uvek u prvim linijama - ali ne prvim borbenim linijama već: kao izviđač. "Odeljenje 45. bilo je specijalizovano za izviđanje neprijateljske pozadine"... kao i za "čišćenje pozadine od sabotera, partizana i sakrivenih neprijatelja..."

Evo tih detalja: "Izviđačko odeljenje 45, od šestog avgusta 1941. To je jedinica u kojoj je Valdhajm narednik! Reč je o napadu na kolhoz kod Buda. 'Neprijatelj je imao preko 200 mrtvih, a zarobili smo više od 4.000... Naši gubici su: 2 lako ranjena!" Međutim, iz celine izveštaja se vidi da je "neprijatelj" bila grupa seljaka i seljanki - sovjetski kolhoznici i da tu u stvari nije bilo nikakve borbe, već da je ova "elitna, konjanička jedinica", u stvari, izvršila masakr, pokolj kolhoznika...

Ako nastavimo sa daljom nepristrasnom analizom dokumenata iz berlinskog Dokumentacionog centra, koja, naravno, ni na koji način ne mogu biti dovedena u sumnju, mora se priznati da i ona govore o istim stvarima kada je reč o vremenu i akcijama Valdhajmove jedinice u SSSR, kao i dokumetni CIA.

Dakle, ako su, a činjenica je da jesu, Sovjeti oprostili Kurtu Valdhajmu, nemačkom oficiru Hitlerovog Trećeg rajha, ovako krvav put po njihovoj teritoriji 1941. godine, zbog čega je bio i odlikovan lično od firera, vođe Trećeg rajha, Adolfa Hitlera, istočnom medaljom, za osvajanje Brestlitovska, a dokumenta jasno pokazuju da se radilo i o masakrima - onda ta činjenica dovoljno govori sama za sebe i u korist dokumenata CIA da je Valdhajm zaista bio čovek KGB.

U FOKUSU ovog feljtona bio je samo odnos Valdhajm - SSSR i KGB, a u svetlu dokumenata CIA do kojih sam uspeo da dođem. Predmet, dakle, nije bio za koga je sve radio nekadašnji Hitlerov oficir Abvera, generalni sekretar UN i predsednik Austrije, kao ni to ko je zapravo bio Kurt Valdhajm.

Nema sumnje da je Kurt Valdhajm spasen iz Beograda akcijom lobija na čijem je čelu bio Lazar Mojsov, u akciji u kojoj je sve konce i dirigentsku palicu držao Budimir Lončar.

Radi se o dokumentaciji koja je trebalo da bude 50 godina tajna. Nije sporno ni zašto je to učinio Budimir Lončar. On je zapravo kao šef kabineta Steve Krajačića, prvog ministra unutrašnjih poslova Hrvatske od 1944. godine, dakle šefa KGB za staru Jugoslaviju, bio jedini koji je preživeo totalnu čistku u Sekretarijatu inostranih poslova kada su 1966. godine odstranjeni, posle pada Rankovića, svi agenti obaveštajne službe i udbaši. Očito je, dakle, da je afera Kurta Valdhajma - obaveštajna afera, i zato je od vitalnog značaja da naše vlasti, makar posle 16 godina, otvore istragu Dušana Slijepčevića koja je u sefu javnog tužioca još uvek nedostupna i tajna, a vodi se pod brojem KTN 251/88. Saznaće se kako je to bilo moguće da zemlja koja je izgubila u Drugom svetskom ratu 1.700.000 ljudi stane na stranu ratnog zločinca, i ko je odgovoran za to.