Operacija "drumski razbojnik"
  22.01.2004

Piše Marjan KRANJC
PRETPOSTAVLJA se, a postoje i neki pokazatelji, da je nemačka radioprislušna i dešifrantska služba, koja je inače bila veoma aktivna i uspešna sve vreme od 1941. do 1945. i na području Jugoslavije, došla do većine partizanskih obaveštajnih podataka strateškog i operativnog značaja. Vrhovni štab NOVJ imao je, naime, povremeno radio-veze sa glavnim štabovima Slovenije, Hrvatske i Srbije, a kasnije i sa pojedinim korpusima i armijama. Nemci, međutim, nikako nisu mogli da "otvore" neke telegrame. To važi pre svega za one na relaciji Tito - Staljin, Kopinič - Kominterna i Tito - Kopinič. Sve ostale nisu im zadavale glavobolju.

Analiza nemačkih dešifrovanih dokumenata nesporno potvrđuje da su "otvorili" sve depeše razmenjene između VŠ NOVJ i Glavnog štaba NOV Hrvatske od 7. do 11. septembra 1943. Došli su do za njih dragocenih podataka, na osnovu kojih je komandant nemačkog štaba za Jugoistok, ferdmaršal Maksimilijan fon Vajksl planirao akcije za razbijanje partizanskih snaga, što bi onemogućilo ostvarivanje Titovih strateških planova, zatim pokretanje posebnog "zahvata" - atentata na Tita (njegovo zarobljavanje i likvidiranje Vrhovnog štaba).

Za prvi zadatak predvideli su da ubace čitavu drugu tenkovsku armiju, pod komandom general-pukovnika dr Lotara Randuliča. Ovo naređenje lično mu je izdao Hitler. Napad na VŠ NOVJ i zarobljavanje Tita povereni su četvrtom brandenburškom puku i specijalnoj jedinici "Kirchner". Plan napada na Tita, VŠ i sve članove AVNOJ nazvan "Drumski razbojnik" konačno je razrađen do tančina 2. novembra 1943. godine. Predviđao je učešće četiri ratne grupacije 4. puka Brandenburg od 5. do 10. novembra, u dva pravca, uz učešće nemačke avijacije u Hrvatskoj.

Tito je iznenada promenio raniju oduku o održavanju zasedanja AVNOJ u Otočcu 14. novembra 1943. Depešom je 11. novembra javio Centralnom komitetu KP Hrvatske da će se zasedanje održati oko 25. novembra u sedištu Vrhovnog štaba. Nemci su bili zbunjeni. Znali su da se VŠ tada nalazio u Jajcu. Nisu imali vremena da svu operaciju preusmere sa Otočca. Za napad na Jajce trebala su im najmanje dva padobranska bataljona, snažne pešadijske, planinske i motorizovane jedinice. Nemoćni, odustali su od akcije "Drumski razbojnik".

Dojave o pripremama te nemačke akcije Tito je dobio iz više izvora. Prvi podatak dostavio mu je još 12. septembra Uglješa Danilović. Zatim, 4. novembra Glavni štab NOV Hrvatske. Sedam dana kasnije generalni sekretar Kominterne Georgi Dimitrov posebnom vezom poslao mu je signal da Nemci na sve načine pokušavaju da saznaju tačnu lokaciju gde se nalazi Vrhovni štab, sa namerom da ga unište i ubiju Tita.

Obaveštajni centar Kominterne u Zagrebu, koji je vodio Josip Kopinič, dobio je 1942. informaciju iz centrale Gestapoa u Beču o uspešnom delovanju gestapovsko-ustaškog agenta u Vrhovnom štabu NOVJ. Informaciju je ubrzo zatim potvrdio i najbolji agent centra Stanislav Kopčok. NJegova obaveštajna veza, pod pseudonimom "Medved", major Gestapoa javio mu je depešom: "Centar Gestapoa i ustaški obaveštajni centar u Zagrebu dobijaju specijalne informacije iz vaše vrhovne komande. Budite oprezni, jer će naš kontakt zapasti u teškoće ako se to ne otkloni."

Kopinič je o tom izuzetno važnom otkriću hitno obavestio svoju centralu u Moskvi, i ujedno zamolio da sve odmah prenesu Titu. Bezuspešno je pokušavao da otkrije kakve informacije šalje agent i ko je on. Tek nekoliko meseci kasnije dobio je dojavu iz Beča da se verovatno radi o jednom od telegrafista u Vrhovnom štabu NOVJ. Tačnije, o šifrantu kojem su dostupne sve depeše. Postavio je zamku.

Šefu šifrantskog odeljenja pri VŠ NVJ Pavlu Saviću uputio je depešu sa posebnim šifriranim ključem, poznatim samo njima dvojici. Savić je odmah upozorio Tita. Usledio je Titov odgovor Kominterni. Poručio je Dimitrovu: "Zabranite Valdesu da vređa naš Vrhovni štab i CK KPJ!" Na zahtev Dimitrova da mu objasni sav slučaj Kopinič je odgovorio da je podatak dobio iz centrale nemačke obaveštajne. Nemački agent - šifrant i radio telegrafista nije prekinuo sa dojavama.

Novo upozorenje Tito je predao Aleksandru Rankoviću, koji je zajedno sa Savićem analizirao rad šifranta i radiotelegrafista. Utvrdili su kada je nemačka avijacija najžešće napadala lokacije gde se nalazio Vrhovni štab, i evidentirali ko je tada bio dežurni radiotelegrafista. Posumnjali su na jednog. Poslat je u patrolu i likvidiran. Jedino su Ranković i Savić znali ko je pune dve godine bio nemačko-ustaški agent u VŠ NOVJ.

Šifrantsko odeljenje VŠ NOVJ odmah je promenilo kontakt-šifru sa štabovima partizanskih jedinica. Nemački prislušni centar ostao je bez dragocenih "materijala".

Tek posle oslobođenja Tito je priznao Kopiniču da, jednostavno, kako je rekao, "nije mogao verovati da su imali špijuna među šifrantima i radiotelegrafistima".

Posle napada na Livno partizani su u drugoj polovini avgusta 1942. zarobili i grupu od jedanaest nemačkih stručnjaka, koje je predvodio inž. Hans Ot iz preduzeća Hans Leichtmetal. U Livno su došli pod izgovorom da utvrdi kolike su rezerve lignita na Livanjskom polju potrebne navodno za fabriku aluminijuma u blizini Mostara.

Ot je, u stvari, bio prepredeni abverov oficir Oto Maher, kako se kasnije ispostavilo, pripadnik AST u Beogradu. Prema planu Glavne nemačke bezbednosne uprave, imao je zadatak da uspostavi kontakt sa rukovodstvom partizana, po mogućnosti sa Titom i proveri šanse za privremeno primirje.

ZA vreme svog obaveštajno-posredničkog delovanja Oto Majer se predstavljao pod raznim imenima: inž. Hans Ot, inž. Karl Valter Ot, kapetan fregate Ot Bradelmajer i slično. Osim što je učestvovao u razgovorima i pogađanjima sa predstavnicima VŠ NOVJ, vrlo je verovatno da je takođe lično delovao u svim pokušajima obaveštajnog prodora u VŠ NOVJ, a istovremeno i u pokušajima atentata na Tita.

Gestapo sprema desant
  23.01.2004

Piše: Marjan Kranjc
TADAŠNJI načelnik sudskog odeljenja pri VŠ NOVJ Vladimir Velebit, koji je inače odlično govorio nemački, naredio je da mu privedu šefa nemačkih stručnjaka. Ot se predstavio na besprekornom srpskom jeziku, rekavši iznenađenom Velebitu "da nije pametno da ih streljaju". Predložio je razmenu zarobljenika. Velebit je to preneo Titu. Pošto se složio, Tito je započeo razgovor sa Otom.

"Čujem da dolazite iz Berlina?", rekao je nasmejan, puneći svoju lulu.

- Da.
- Berlin je lep grad.
- Da. Volim ga.
- Želeli biste ponovo da ga vidite, zar ne pitao je Tito
- Razumljivo - odgovorio je Ot.
- Ja cenim Nemce - nastavio je Tito.

Posle kraćeg ćutanja Ot je upitao: "Mogu li šta učiniti da postignemo neki sporazum?"

Tito se nagnuo preko stola, zadržao je pogled uperen ka nemačkom oficiru koji je napeto čekao šta će mu reći taj nekrunisani kralj Balkana - piše u knjizi "Lov na Tita" izdatoj u Nemačkoj.

- Vi znate da ja veoma poštujem nemačke komandante, na primer generalpukovnika Lera, generala Edmunda fon Glaise-Horstenau, glavnog oficira u Zagrebu. Možete li me povezati sa njima?"

Ot je ne verujući u ono što čuje pomno pratio Titove reči. Odgovorio je potvrdno. Tito je zatim objasnio da je u nemačkom zarobljeništvu veoma poznata i omiljena partizanska funkcionerka. Bila je ranjena. Tito je predložio da svih jedanaest nemačkih zarobljenika zamene za nju. Ot je odmah prihvatio i otputovao u Zagreb, gde je podneo izveštaj generalu Glaise-Horstenau. Kada je kasnije potvrdio Titu da će Nemci osloboditi ranjenu partizanku čim ozdravi, zarobljeni nemački stručnjaci odmah su oslobođeni.

"Reč nemačkog generala garancija je za poštovanje našeg dogovora" zaključio je Tito.

Veza sa Nemcima posredstvom Ota nastavila se do kraja rata. Tako tvrde sami Nemci.


Zaplašeni prvim ozbiljnim nagoveštajima posustajanja njihovog ratnog pohoda na svet, Nemci su pokušali da prekinu sve češće i veće gubitke mnogobrojnim planovima atentata na savezničke državne čelnike i vojne komandante. Stalna meta među njima bio je upravo Tito. Sve nade polagali su u najstrožije pripremanu operaciju, nazvanu "Roselsprung" (Skok šahovskim konjem). Glavni cilj bio je: zarobiti ili ubiti Tita, i uništiti njegov štab zajedno sa savezničkim misijama.

Abver i Gestapo dobili su zadatak da padobranskim desantom napadnu sedište partizanskog štaba i "ulove" Tita. Akcija je planirana za 25. maj 1944, na njegov rođendan, uz lukavu pretpostavku da partizani tada neće očekivati desant.

Nadali su se takođe da će zbog slavlja oslabiti i inače čelične mere bezbednosti. Oštro odbacujući sve dileme o neuspehu akcije, lično zloglasni Hajnrih Himler odlučio je da desant izvedu, kako je rekao, "kriminalci, stranci i psi!" Petstoti SS padobranski bataljon, udarna pesnica atentata, sačinjavali su kriminalci i osuđenici, kojima je obećana sloboda ako "poduhvat" uspe.

Naređenje za padobranski desant na VŠ NOVJ i likvidiranje Tita izdao je lično Hitler. Pripreme su započele još dok se VŠ NOVJ nalazio u Jajcu. Planirane su dve varijante. Prva: ubiti dvojicu pripadnika NOV; presvući ih u britanske uniforme i kao padobrance kojima se nije otvorio padobran baciti na cilj. Osim britanskih dokumenata imali bi kod sebe "poklone" za Tita, u stvari, paklene mašine čija eksplozija bi raznela partizanskog vođu čim otvori jedan od paketa.

Drugi scenario atentata predviđao je lažni desant u neposrednoj blizini VŠ NOVJ, a istovremeno upad esesovaca i četnika, preobučenih u partizanske uniforme, u GŠ, sa zadatkom da zarobe ili likvidiraju Tita.

Ubrzo nakon što je Tito napustio Jajce, nemački agenti dojavili su da je u Drvaru. Vrhovni štab NOVJ navodno je bio smešten na Šobića glavici, kraj drvarskog groblja. Netačne dojave o VŠ potekle su očito od terenskog agenta - izvidnika.

Glavnina nemačkih snaga, oko 20.000 vojnika, trebalo je da opkoli Drvar, a udarne grupe SS padobranskog bataljona da zarobe i likvidiraju Tita. Pošto su imali informacije da je Tito blizu groblja na Šobića glavici rasporedili su padobranske snage, oko 900 ljudi. Čelo, zvano "Panter", 110 SS padobranaca, imalo je zadatak da u prvom naletu zauzme objekat "Citadela" (Šobića glavicu).

OKRUGLI BLESAK
NEMCI su uspeli da "uđu u Titove depeše poslate 19. oktobra, 4. i 5. novembra 1943. Odnosile su se na jačanje snaga NOV u Srbiji, formiranje privremene vlade i organizovanje plenuma AVNOJ. Zato je feldmaršal Maksimilijan fon Vikslu naredio da 2. tenkovska armija realizuje operaciju nazvanu "Okrugli blesak", sa namerom da "očiste Bosnu i onemoguće razmah narodnooslobodilačkog pokreta u Srbiji".

Nemačka vrhovna komanda zahtevala je 18. oktobra 1943. od komandanta svoje 2. tenkovske armije da što pre dostavi plan angažovanja divizije "Brandenburg" u "specijalnoj akciji protiv Tita". Komandant armije naredio je obaveštajnom sektoru da pripremi projekat posebnog udara na Tita i VŠ. U Vrnjačkoj Banji, 28. oktobra, pripremljen je plan delovanja "ratne gruapcije Fon Hugo": jer su Nemci saznali iz pouzdanog izvora da će se plenum AVNOJ održati u okolini Vrhovina 5. ili 6. novembra 1943.

Španski borac - agent
  24.01.2004

Piše: Mirjana Kranjc
OKO pet ujutru 25. maja 1944. počeo je prvi avio-napad, sa šest "štuka" koji je trajao sve do osam. Sledio je nalet 40 transportnih aviona "JU-52", iz kojih su iskočili padobranci udarnih formacija. Neposredno posle toga jedrilice su dopremile dodatne odrede.

Čitava akcija bila je pucanj u prazno. Uporište štaba, čuvenu pećinu već pre toga su zbog organizovanja odbrane napustili Aleksandar Ranković, Arsa Jovanović i Sreten Žujović Crni. Kasnije i sam Tito. Oko devet sati sa položaja udaljenih 12 kilometara došli su borci Šeste ličke brigade, i zaustavili Nemce. Tito i VŠ NOVJ bili su spaseni. Nemci "zarobili" jedino njegovu novu maršalsku uniformu koju su našli u krojačkoj radionici.

Kada su Hitlera obavestili o krahu, doslovce je pobesneo.

Šefovi nemačkih obaveštajnih službi u Beogradu, očajni zbog propalog "Konjičkog skoka", užurbano su pripremali novi lov na Titovu glavu i uništavanje VŠ NOVJ. Zadatak je poveren jednom od vođa Komunističke partije Holandije Andreasu Engvirdu, kojeg su nacisti pridobili na svoju stranu zbog razbijanja KP Holandije. Krivac je takođe za upad nemačkih "krtica" u sovjetsku obaveštajnu službu u Holandiji.

Engvird, inače školovani agent, diverzant i terorista trebalo je zajedno sa još trojicom lažnih prebega u partizane da se ubaci do VŠ NOVJ na Visu. Pošto je uspostavio kontakt sa partizanima predstavio im se kao jedan od vodećih holandskih komunista, španski borac. Želeo je, navodno, da posredstvom VŠ NOVJ dostavi zapadnim saveznicima veoma značajne podatke. Obaveštajni oficir partizanskog odreda odmah posle prvog susreta sa njime posumnjao je u pravu nameru. Naročito, jer su pojedini naši španski borci upozorili da su njihovi ratni drugovi u Holandiji postali lak plen Nemaca odmah po okupaciji.

Mada oprezni partizani su ipak omogućili Engvirdu da dođe na Vis. Prvo je smešten u nekadašnjem hotelu, a kasnije u kamenu kućicu starijeg bračnog para. Na krevetu partizanski major predložio mu je da se presvuče. Holanđanin je pažljivo izvukao nalivpero ušiveno u svojoj uniformi, koje je u stvari bila paklena naprava - tri ručne bombe izuzetne razorne snage, zatim i mali revolver. Oboje je sašio u novu britansku uniformu, približno na ista mesta kao u ranijoj, kako su mu to naredile njegove gazde, šefovi nemačkih agentura.

Nemačku bluzu bacio je u ognjište, pod izgovorom da je puna buva. Dobre vojničke pantalone poklonio je domaćinu, čija je žena sutra o svemu obavestila partizanskog majora. Rekla je da je ostao kraj vatre sve dok bluza nije izgorela. U šetnji Visom precizno je uz pomoć kompasa izračunao da se nalazi sat hoda od mesta gde bi trebalo posle atentata na Tita da ga čekaju dvojica nemačkih diverzanata koji bi ga brzim gumenim čamcem prevezli do podmornice kraj Visa.

Gestapovci su mu obećali da će za nagradu birati gde bi želeo da živi i šta da radi. Razmišljao je i da pobegne, znajući da će ga Nemci pre ili kasnije likvidirati. NJegov zadatak bio je precizan i potpuno jasan. Glasio je: "Kada stupite na ostrvo morate saznati gde se nalazi Vrhovni štab. Imate jake razloge da vas prime. Ako ni to ne bude dovoljno morate se probiti do njih i izvršiti zadatak. Ne zaboravite, to je vaš jedini zadatak, i morate ga izvršiti."

Partizanski oficiri ubrzo su utvrdili više protivrečnosti u njegovoj biografiji, koju je sam napisao prvog dana po dolasku, na zahtev službe bezbednosti.

U međuvremenu ilegalci u Sarajevu kidnapovali su agenta Gestapoa Adalberta Kungla. Pokušavajući da se spase otkrio im je plan za atentat. Javili su u Vrhovni štab. Hitno je uhapšen, na vrlo spretan način. NJegovu bluzu koja je ostala u sobi domaćin je doneo oficirima bezbednosti, rekavši "sve je na svom mestu", što je značilo da su nalivpero i ostali diverzantski pribor bili u delovima bluze gde ih je brižljivo skrivao.

Major je započeo saslušanje krajnje neuobičajeno. Najpre je iz bluze izvukao gestapovski terorističko diverzantski pribor, pročitao Kunglovo priznanje i pitao Engvirda: "Počećemo od kraja. Šta je bio vaš zadatak?"

- Morao sam da ubijem Tita!

Partizani su Engvirda predali sovjetskoj vojnoj misiji, odnosno njihovim obaveštajcima, da detaljno istraže upad nemačke obaveštajne službe u Holandiji.

Tako se neuspešno završila još jedna akcija nemačkih obaveštajnih i bezbednosnih službi da obezglave partizansku vojsku. Međutim to nije bio i poslednji pokušaj.

Da Tito nije bio glavni cilj zavera i atentata samo Nemaca potvrđuju mnoga svedočenja i arhivski materijali. NJegov glavni ordonans, general Milan Žeželj seća se da mu je jednom prilikom pomenuo određenu rezervisanost prema Britancima.

Vladimir Velebit navodi čak da je 1944. godine Staljin upozoravao Tita da ne pominje Čerčilu njihov susret u Moskvi, jer bi mogli da sruše avion kojim je putovao. Odatle očito i potiče Titovo nepoverenje u Britance.

Postoje dokazi da je Čerčila izuzetno naljutila Titova odluka da će posle njihovog razgovora lično podneti izveštaj u Moskvi. Čerčil ga je inače veoma cenio. Bio je oduševljen njegovom ličnošću. Čak se nadao da ga može odvratiti od komunizma. Verovatno je znao da se još od 1941. kretao u masonskim krugovima. To je bio razlog više za Čerčilova očekivanja da će posredstvom Tita imati značajniji vojno- politički uticaj.

Zavere, planirani pokušaji i neuspeli atentati na Tita bili su još brojniji posle oslobođenja. Strane obaveštajne službe ne samo da su proizvodile političkoideološke protivnike Jugoslavije, nego su ih takođe uporno konfrontirale na raznim osnovama, najčešće nacionalističkoj. Zajednička opsednutost svih bila je: kako likvidirati Tita. Dobro su znali da Jugoslavija jedino tada neće preživeti.

BUDNA UDBA
BRITANSKI izvori navode da je između 1948. i 1950. godine u Jugoslaviju ubačen veći broj agenata iz Mađarske, Rumunije, Bugarske i Albanije. Imali su zadatak da organizuju ilegalne grupe za likvidiranje Tita. Sa istim namerama delovali su i Rusi. Prema pisanju Dankana Vilsona, u knjizi "Titova Jugoslavija", sovjetski obaveštajci pridobijali su za saradnju i ruske belogardiste, ali ih je Udba sve pohvatala. Italijanski desničarski list "Tršćanske novine" još 1949. godine objavio je vest da su sovjetski diverzanti postavili paklenu mašinu u Titovu jahtu "Podgorka". Atentat je sprečen.
U LJUBLJANI je upravo izašla iz štampe knjiga "Zavera i atentati na Tita", autora Mirjana F. Kranjca, general majora u penciji. Najinteresantnije detalje u vezi sa mnogobrojnim pokušajima da se likvidira jugoslovenski predsednik objavljujemo u ovom feljtonu.

Skalpel kao - bomba!
  25.01.2004

Piše: Marijan Kranjc
KAO dobri poznavaoci sistema zaštite Tita, koji je, u stvari, bio skoro kopija njihovog načina, sovjetske službe došle su na svojevrsnu ideju za atentat uz pomoć zdravstvene ekipe. Izvršilac je trebalo da bude lekar ili medicinska sestra - injekcijom sa otrovom.

Prvi pokušaj "medicinskog" atentata, prema izjavama generala Žeželja, zamislio je lično Staljin, a trebala je da ga "primeni" posebna grupa sovjetskih lekara.

Zbog idejno strateškog sukoba sa Staljinom, koji se neprekidno zaoštravao, narušeno je Titovo zdravlje. NJegovi lekari predlagali su, između ostalog, bezazlenu operaciju slepog creva. Pripremljena je ekipa uglednih jugoslovenskih stručnjaka. Predvodili su je slovenački, inače Titovi lični lekari - profesori doktori Bogdan Brecelj, Ivan Tavčar i Božidar Lavrič. Pred operaciju Staljin je ponudio Titu da ga operišu sovjetski lekari. Inicijativa je protumačena u nekom smislu i kao određeni znak popuštanja političke napetosti. Zato je Tito, februara 1947, prihvatio to kao gest dobre volje.

Ubrzo su specijalnim avionom na Brdo kod Kranja, jednu od Titovih rezidencija, došli čuveni sovjetski hirurzi M. S. Bakeljev, N. R. Smotrov i medicinska sestra anesteziolog. Doneli su kompletnu medicinsku opremu. Sovjetska ekipa izvršila je hirurški zahvat profesionalno i brzo. Kada je Tito počeo da se budi iz narkoze bilo je očito da oseća bolove. Dogovoreno je da Sovjeti ostanu i sledeći dan na Brdu kod Kranja. Zatim bi svu terapiju preuzeli slovenački lekari.

Tokom noći pojavilo se crvenilo na rani, što nije zabrinjavalo sovjetske lekare. Tek kada je Tito rekao da oseća jače bolove, podrobnije su mu pregledali ranu. Doktor Bakeljev najavio je da će ponoviti operaciju i "popraviti nešto". General Žeželj nije mogao da dozvoli ponovnu operaciju pre nego što razgovara sa slovenačkim lekarima, koji su se te noći već vratili u LJubljanu. Odlučio je da ih, ipak, pozove. Međutim, doktor Bakeljev se već "pripremao" da operiše Tita. Pošto se čudno ponašao, a i smredeo je na alkohol, general Žeželj je na grub način odstranio obojicu sovjetskih hirurga i zaključao ih u susednu sobu. Zatim je odmah probudio predsednika vlade Slovenije Mihu Marinka, zahtevajući da slovenački lekari hitno dođu na Brdo kod Kranja, jer je Titov život u opasnosti.

Obojica sovjetskih lekara u međuvremenu su postajali sve nervozniji. Doktor Bakeljev se nalivao alkoholom, a doktor Smotrov neprestano je pušio. Čak je izgoreo fotelju na kojoj je sedeo.

Kroz pola sata sva trojica slovenačkih lekara već su bili kraj Titove postelje. Kada su videli ranu samo su se međusobno pogledali i odmah je očistili. Neposredno posle toga rekli su generalu Žeželju da je je spasao Tita, jer je sprečio "medecinski" atentat. Tito je sutradan ujturu obavešten šta se događalo. Sovjetska lekarska ekipa je vraćena u Moskvu.

Svestan da nije ostvario Staljinov "zadatak" doktor Bakeljev je posle kraćeg vremena izvršo samoubistvo. NJegovog kolegu Smotrova slovenački lekari su poslali u Zagreb da pregleda Mitra Bakarića, koji je imao teškoće sa srcem. Kada je peške po stepeništu došao do četvrtog sprata, gde je bio Bakarićev stan, srušio se i umro od infarkta. Obojica sovjetskih lekara avionom su prevezeni u Moskvu u mrtvačkim sanducima.

Tito je o svemu lično obavestio Staljina, ne pominjući pokušaj "medecinskog" atentata.

Druga verzija istog događaja, koju mi je posredovao publicista Vjencesav Cenčić, slična je ovoj Žeželjovoj. Od njega je Cenčić, u stvari, i doznao detalje.

Zbog dogovora o formiranju balkanske fedracije planiran je susret Tita sa predsednikom Bugarske Georgijem Dimitrovom tokom 1974, bili su dobri poznanici i prijatelji još iz vremena Kominterne. NJihov sastanak nije odgovarao ni sovjetskim niti zapadnim rukovodiocima. Zato je zapadni obaveštajni diverzantski centar u Celovcu organizovao i uputio preko jugoslovensko-austrijske granice diverzantsko-terorističku grupu. Planirano je da onemoguće susret Tito - Dimitrov, odnosno, da u drskoj i munjevitoj akciji ubiju obojicu najviših državnika.

Grupu je sačinjavalo devetnaest pripadnika jugoslovenske emigracije, sa vođom Boškom Ahadžićem, bivšim partizanskim oficirom obaveštajcem. Nemci su ga maja 1945. zarobili u zavšrnim operacijama na teritoriji Slovenije. Kasnije je, navodno, pristao na agentsku saradnju sa američko-engleskim obaveštajnim centrom u Celovcu.

Diverzantsko-teroristička grupa bila je podeljena na dve podgrupe. Svaka je svojom radio-stanicom održavala vezu sa centralom. Organi bezbednosti znali su za pravac kretanja prve podgrupe i postavili su joj zasedu na putu Brezje - Tržič. Nadzirali su takođe kretanje i prve podgrupe. Sve članove obe grupe zarobili su i sproveli u vojne zatvore u LJubljani. Krajem godine osuđeni su na stroge zatvorske kazne.

Ahadžič je za vreme suđenja priznao da su imali zadatak da izvrše atentat na Tita i Dimitrova. Računajući na zbrku koja bi tada nastala, planirali su takođe miniranje pojedinih značajnih objekata; što bi dobrodošlo stvaranju atmosfere i uslova za strano vojno posredovanje sa severa, iz Austrije, poznatog pod šifrom "Udarac sa planine".

Vrlo je verovatno da se radilo o istim kvislinškim snagama koje su bile određene za aktivno delovanje u okviru plana "10. april". To je bio samo delić mozaika poduhvata Zapada "Akcija H", za ofanzivu protiv novih komunističkih režima, među njima i u Jugoslaviji.

Pukao "kraljev prsten"
  26.01.2004

Piše: Marijan KRANJC
U JUGOSLAVIJU je iz Trsta 30. januara 1948. ubačen četnički oficir, emigrant, Andrija Lončarić, da u Srbiji okupi kraljeve pristalice i organizuje prevrat u kojem bi izvršili atentate na pojedine srpske rukovodioce i, naravno, Tita.

Na poseban zahtev kralja Petra Karađorđevića, a veoma verovatno u dogovoru sa centrom američke obaveštajne službe u Trstu, operacija "Kraljev prsten" poverena je tom iskusnom obaveštajcu i diverzantu. NJeni podstrekači i planeri bili su uticajni vojni krugovi, uvereni da u sporu između Tita i Staljina treba srušiti jugoslovenskog lidera; naročito uz pomoć ustaške ili četničke emigracije.

Lončarić, nekadašnji gardijski oficir kraljevske jugoslovenske vojske je uz pomoć Britanaca, posle završenih raznih obaveštajnih i diverzantskih obuka u Egiptu, poslat kao stručnjak kod Draže Mihailovića. Pre toga je, neposredno po završetku rata, učestvovao, tada podržavan od Francuza i Britanaca, u planovima kralja Petra i Mačeka za prevrat i uništavanje jugoslovenskih komunističkih vlasti.

Iz Pariza je Lončarić stigao u Udine, gde se susreo sa poznatim četničkim emigrantom Vurdeljom. Odatle ga je kurir Slovenac odveo u Celovec. Zatim je uhodanim ilegalnim kanalom prešao austrijsko-jugoslovensku granicu, i vozom nastavio put u Zagreb. U Beograd je stigao 30. januara 1948. Odmah se bacio na "posao", zaključuje se iz svedočenja i arhive dokumentacije, ali počele su prve teškoće.
Od četvorice starih poznanika četnika trojicu nije našao, a poslednji mu je ljutito zalupio vrata pred nosom čim ga je ugledao. Bio je strašno razočaran. Setio se adrese taksiste kojeg mu je Vurdelja preporučio kao najpoverljivijeg saradnika u Beogradu. Stupio je sa njim u kontakt. Taksista ga je sakrio u svoju garažu. Uspeo je da uspostavi još u Parizu dogovorenu vezu sa službenikom francuske ambasade u Beogradu. Međutim, dobijeni podaci bili su potpuno beznačajni. Posle sedam dana skrivanja u garaži, organi Udbe
ušli su mu u trag. Verovatno ga je prijavio jedan od dvojice taksista koje je upoznao posredstvom onog što mu ga je preporučio Vurdelja. Osuđen je na višegodišnju robiju. Tamnovao je do sredine juna 1962. Krajem iste godine obreo se u Trstu, a zatim nastanio u Francuskoj nastavivši obaveštajno delovanje. Desetog marta 1969. pronađen je mrtav u svom skromnom stanu u Parizu. Neko mu je sekirom rascepio glavu. Poznato je da su se upravo četnici svetili takvim načinom ubistva zbog izdaje. Verovatno su posumnjali da je bio agent Udbe. Tako je groteskno propao plan Amerikanaca i četnika za prevrat i pokušaj atentata na Tita.

Centralna sovjetska kontraobaveštajna služba NKVD po objavi rezolucije Informbiroa navodno je zavrbovala majora zaštitnog bataljona Jugoslovenske garde Boška Đurovića, u nameri da sa svojom grupom likvidira Tita. Prema tvrdnjama generala Vladimira Velebita Titu je najveća opasnost pretila upravo iz redova tog bataljona. Đurović je uz Tita bio još od 1942. godine. Uprkos njegovoj odanosti maršalu naročito ratnih godina, i svemu što je Tito kasnije učinio za njega, pokleknuo je pred sovjetskom obaveštajnom službom, navodi Velebit. Ovaj slučaj ostaje, međutim, i dalje zagonetka. Literatura, ističe Marijan F. Kranjc autor knjige, beleži jedino da je u "prvoj Straži", zaštitnoj jedinici VŠ NOVJ, bio Boško Čolić, takođe obućar kao Boško Đurović. Imao je ujedno zadatak prvog Titovog pratioca. Za prvog komandanta zaštitne čete postavljen je 1942. u Foči Momčilo Đurić.

Velebit je najverovatnije zamenio imena i prezimena. Smatram, upozorava Kranjc, da je reč o Bošku Čoliću, koji je 1952. uhapšen kao informbiroovac.

Pred istorijski Peti kongres KPJ, održan od 21. do 28. jula 1948. u Beogradu, na kojem su sa oduševljenjem podržani Tito i rukovodstvo Partije u borbi protiv Infombiroa i Staljinove političke dominacije, jugoslovenski bezbednosni organi otkrili su podatke o pripremi diverzije. Kongres je zbog bezbednosti održan u Domu garde na Topčideru. Dojave su, naime, upozoravale da preti miniranje sale i stola za radno predsedništvo, gde je trebalo da bude i maršal Tito. Za izvršioce atentata zaduženi su delegati iz JNA, pukovnik Vlado Dapčević i general-pukovnik Brane Petričević, pokazala je istraga. Kada su videli da je kontrola vrlo stroga odustali su.

Ubrzo posle kongresa obojica su pokušala da pobegnu iz države preko rumunske granice. Petričevića su pogranični organi ubili u bekstvu, a Dapčević je uhapšen. Priznao je pokušaj atentata i neprijateljsku informbiroovsku delatnost. Uspeo je da pobegne u SSSR, gde je dugo vremena vodio takozvanu informbiroovsku emigraciju. Kasnije su ga jugoslovenski operativci kidnapovali u Rumuniji. Osuđen je i tokom izdržavanja kazne pomilovan. Pre više godina umro je u rodnoj Crnoj Gori.

"VERNI" ČOLIĆ
NEPOSREDNI Titov pratilac od početka oružanog otpora 1941. pa sve do 1949. bio je, po partijskoj dužnosti i nalogu Aleksandra Rankovića, major JNA Boško Čolić. Uvek se nalazio uz Tita, sa spremnom mašinkom i otkočenim pištoljem. Čak je spavao pred njegovim šatorom. Niko nije mogao da se približi Titu pre nego što ga Čolić prekontroliše. Tito ga je za nagradu 1944. poslao u Moskvu da se školuje.

Ubeđen sam da u svojim podsećanjima na tadašnja zbivanja general Velebit zamenjuje Čolića sa Boškom Đurovićem. Kontraobaveštajna služba Jugoslavije uhapsila ga je 1952. pod optužbom da je sovjetski agent. Teretili su ga da je po nalogu sovjetske obaveštajne službe zajedno sa šefom Titovog kabineta Gustavom Vlahovim planirao njegovo likvidiranje. Nije priznao. Zatim je optužen za saradnju sa sovjetskim agentom, filmskim režiserom i glumcem Igorom Bersenjevim. Osuđen je na smrt streljanjem. Tito ga je pomilovao. Posle pet godina robije i kraćeg vremena na slobodi ponovo je uhapšen 1958. Istrpeo je i tu golgotu. Kada je 1960. pušten potpisao je, tvrde pojedini dobri poznavaoci čitavog slučaja, izjavu da Tita nikada u životu nije uopšte video. Raščinjen, bez vojne penzije, povukao se u provinciju Srbije, živeći kao prodavac srećaka.

Tramvajem na - maršala!
  27.01.2004

Piše: Marijan Kranjc
MEĐU najpaklenijim planovima za atentat na Tita nesumnjivo je bio onaj kojeg je smislila grupa oficira JNA u Beogradu, inače Crnogoraca. Pripadali su odlučno prosovjetskoj političkoj struji. Jedan od njihovih članova saznao je od svog prijatelja kada i kojim putem će Tito ići iz Belog dvora na sastanak CK KPJ u centru Beograda. Odlučili su da iz sporedne ulice na Slaviji "spuste" tramvaj koji je trebalo da smrska Titov automobil. Svaki detalj izračunali su u desetinu sekunde.

Tog jutra, početkom oktobra 1948, jedinica garde obezbeđivala je put. Za deo trga kojim je prolazila tramvajska pruga bio je zadužen starešina garde Ratko Jović. Trebalo je takođe da zaustavi tramvajski saobraćaj. Ali, užas:

Kada je ugledao da prema Titovom automobilu juri tramvaj pun balvana izabrao je jedinu mogućnost - bacio se pod tramvajske točkove i usporio ga svojim telom samo toliko da je automobil pobegao za samo 60 centimetara.

Jović je posmrtno odlikovan. Istraga je utvrdila da je u toj grupi informbiroovaca učestvovalo 11 članova iz Crne Gore, 7 iz BiH i 3 iz Beograda.

Kasnije su sve sporedne ulice obezbeđivali tako što su postavljali automobile ili kamione da spreče naletanje na kolonu, odnosno Titov automobil.

"Staljin je čudovište, vi i ne znate da je nekoliko puta pokušao da me likvidira. Jednom uz pomoć svojeg lekara, a kasnije posredstvom mojeg dobrog prijatelja", požalio se Tito pukovniku A. Matunoviću. "Obzirni" pukovnik nije želeo da dosađuje maršalu radoznalošću o detaljima. Ali se poverio svom starijem kolegi ličnom Titovom lekaru Brecelju. Započeo je razgovor. Brecelj je Matunoviću pomenuo i stalnu telefonsku vezu između Tita i Staljina za vreme Informbiroa. A što se pokušaja atentata tiče, prisetio se, da su, osim Tita, samo on, kao njegov lični lekar, i Kardelj znali da je Ivan Krajačić Stevo, dugogodišnji agent i general-lajtant NKDV, još na Staljinovom platnom spisku.

Plan Krajačićevog atentata Tito je opisao najpre Kardelju, a kasnije i Brecelju. Naime, neposredno posle objavljivanja rezolucije Informbiroa Krajačić je Titu na Brionima rekao da je dobio iz Moskve veoma poverljiv zadatak. Tito je odgovorio: "Znam". Saznao je od Josipa Kopiniča, ali mu nije bilo poznato kada nameravaju da ga likvidiraju. Krajačić je priznao da bi prema Staljinovom nalogu upravo on trebao da ga likvidira prilikom prve posete inostranstvu. Ne bi ostali pošteđeni ni Titov ordonas general Žeželj niti tadašnja "domaćica" Jovanka.
U znak prijateljstva maršal je Krajačiću dao pištolj kojim je "trebalo da ga ubije". Krajačić je odgovorio da će morati uverljivo da odglumi atentat, inače ga čeka Staljinova žestoka kazna. Nepoznato je kako je izvršena "insenacija". Tito je, ipak pojačao opreznost. Krajačić nikada nije bio član njegove pratnje na putovanjima u inostranstvo.

Međutim, nameće se zaključak o dva suštinska nedostatka čitavog "slučaja". Naime, slične događaje Tito je tada najpre otkrivao Aleksandru Rankoviću, šefu Udbe. Zatim, netačno je da Krajačić nikada nije bio u Titovoj pratnji u inostranstvu. Naprotiv, zajedno su putovali brodom "Galeb" u Indiju i Burmu, 1945/1955. Takođe ne verujem da bi dr profesor Brecelj mladom vojnom lekaru Matunoviću "poveravao" državne i lične predsednikove tajne.

Druga verzija navedena je u "prepisu" stenograma razgovora Tito-Kopinič, na Vangi 1979. U "poslednjoj ispovesti" o Krajačiću i atentatu Tito, naime, kaže: "Za Krajačića sam znao još od 1935. kada sam mu pisao karakteristiku za prijem u NKVD. Posle pada Srebrenjaka on je kao rezident preuzeo centar NKVD za Jugoslaviju. I, vidi, tako je 1948. dobio od Staljina zadatak da me likvidira. On bi to i uradio da nije, ne znam od koga, saznao da si me ti obavestio o toj opasnosti. Došao sam u Zagreb, i odlučio da ga izazovem. Rekao sam mu: 'Ajde, Stevo, odvezimo se do Samobora. Ja ću da vozim!' Pristao je. Zaustavio sam se na parkiralištu na strmini, i rekao: 'Stevo, izvrši Staljinov zadatak!' Prebledeo je. Iz futrole je izvukao svoj pištolj i predao mi Staljinov telegram, rekavši: 'Stari, izvršio sam svoj zadatak!'

Od tada sam bio tolerantan prema njemu. Još pre, doveo mi je Jovanku za domaćicu. Naravno već kao agentku NKVD-a. Sumnjam da je to tvoje upozorenje upravo ona (Jovanka) prenela Stevi."
Tito je takođe dodao Kopiniču da je bio u prijateljskim kontaktima sa Krajačićem sve do 1977. A zatim nije više želeo ni da ga vidi niti primi.

MANEVRI VOZOM

KADA je Tito putovao "Plavim vozom" bezbednosni organi uobičajeno su prepiremali dve ili tri jednake kompozicije. Tako se nikada nije znalo u kojoj je Tito. Ka odredištu su uvek kretale sve kompozicije, ali u različitim vremenskim razmacima. Nekada čak i po više sati. Maršal je nekada ulazio u voz u Beogradu, ili su ga "stizali" automobilom. Put je zatim nastavljao u jednoj od kompozicija. Bilo je i slučajeva prelaska iz jedne u drugu.

Cilj ovih "manevara" bio je prvenstveno zavaravanje inostranih obaveštajnih službi koje su budno pratile Titovo kretanje po Jugoslaviji i inostranstvu. Pred samu odredišnu stanicu kompozicije su se spajale u "Plavi voz".

Upravo obezbeđivanje trase Titovih putovanja bilo je najteži deo zadatka. Važilo je pravio da se put zaštiti najmanje 24 sata pre dolaska kolone u tu zonu. Obezbeđivale su je jedinice JNA i milicije. Na svakih sto metara postavljan je vojnik, ili milicioner, naoružan puškom sa slepom municijom! Starešine jedinica imale su revolvere i kontrolu nad određenom količinm bojeve municije. Civilni i vojni bezbednosni organi na terenu i u garnizonima obaveštavani su o zadatku nekoliko dana pre Titovog odlaska na put.

Tri metka u - maršala!
  28.01.2004

Piše: Marijan Kranjc
NAGOVEŠTAJI atentata na Tita počeli su da se ređaju. Služba bezbednosti JNA i Maršalat doneli su odluku da Tito ubuduće mora da ima neprobojnu (pancir) košulju ili prsluk. Iako nerado, na kraju je pristao, a baš pancir spasao ga je sigurne smrti 1950.

Ovog puta našao se na nišanu rukovodstva informbiroovske emigracije u Sovjetskom Savezu i Rumuniji. NJen zaključak glasio je preteće: Tita konačno likvidirati na klasičan način. Za atentatora su izabrali potpukovnika Branka Rudića, jednog od Titovih ličnih pratilaca. Dobro su znali da je na određen način pristalica rezolucije Informbiroa i Staljinove podređivačke politike prema Jugoslaviji.

Atentat je trebalo da izvrši u Titovoj rezidenciji u Dubrovniku. Po svom planu.

Rudić je iz neposredne blizine ispalio tri hica pravo u Tita dok je dolazio iz svoje sobe u radni kabinet. Pancir je spasao maršala sigurne smrti! NJegovi pratioci koji su se tada zatekli u blizini likvidirali su atentatora na licu mesta. To je bio prvi oružani i direktni atentat na Tita.

Ovaj slučaj zavijen je u veo tajne. Najverovatnije iz razloga što je predstavljao veliku sramotu za gardiste i sistem obezbeđenja.

Nesumnjivo je potvrđena opravdanost bojazni da ni gardijska jedinica izabranih Titovih bezbednjaka, telesnih stražara, pratilaca, nije imuna. Očito da su za novac ili iz patriotizama (internacionalizam, staljinizam, nacionalizam i slično), iz njenih krugova mogli da regrutuju atentatora, a kamoli agenta inostrane obaveštajne službe. Oficire garde čekali su neprestano proveravanje i obuka gađanja. Bilo je neizbežno latiti se organizovanja svakodnevnog vaspitnog rada i brige ne samo o mlađim, nego takođe starijim članovima sistema zaštite maršala.

Atentat u Dubrovniku bio je brižljivo čuvana državna tajna. Do sada o tome nije ništa objavljeno. Pomenuo ga je jedino publicista Vjenceslav Cenčić.

Staljin je posle više neuspešnih pokušaja likvidiranja Tita odlučio da iskoristi za atentat čak i čuveni diplomatski lov. Zadatak je poveren vojnom stručnjaku i specijalisti, pukovniku Belovu, ali je propao i pre nego što je započeo.

Ondašnjeg ambasadora Jugoslavije u Londonu (1951) ministar inostranih poslova Britanije Anton Idn lično je obavestio da će jedan od sovjetskih diplomata izvršiti atentat na Tita prilikom tradicionalnog lova. Rekao je samo kakvu torbu će imati i marku pištolja.

Na preporuku Aleksandra Rankovića, načelnika jugoslovenske Udbe, Tito je "zakasnio" u lov pun sat, da bi Ranković u međuvremenu, uz pomoć svog zamenika Slobodana Penezića Krcuna, razoružao sovjetskog pukovnika. Sa pratnjom je odveden u ambasadu SSSR u Beogradu.

Žeželj u svojim memoarima ne pominje ni taj atentat. Predviđam da je razlog prvenstveno ponovno upozorenje Britanaca.

Uprkos svim propalim pokušajima, Staljin je i dalje uporno tražio šansu za atentat na Tita. Zadatak je poveren pomoćniku sovjetskog vojnog atašea u Beogradu, potpukovniku Smirnovu. Imao je "renome" dobrog obaveštajca i iskusnog diverzanta.

Sovjetski stručnjaci za diverzantsko-terorističku delatnost konstruisali su mu specijalno oružje - nalivpero koje na pritisak izbaci tanku strelicu dugu oko tri santimetra natopljenu otrovom. Izvežbani atentator mogao je njome da pogodi cilj udaljen 25-30 metara. Udarac strelice osećao se slično ubodu muve. Otrov počinje postepeno da deluje, ali je bio garantovnao smrtonosan.

Planirano je da Smirnov izvrši atentat na Tita dok bude podnosio izveštaj u Saveznoj skupštini. Staljinovu uverenost u konačan uspeh prekinula je njegova smrt. Akcija je propala, jer je novi predsednik SSSR - Nikita Sergejevič Hruščov uputio sovjetskom ambasadoru u Beogradu hitno šifrovano naređenje: "Beli medved mora da živi!" To je značilo da novo sovjetsko rukovodstvo odustaje od već pripremljenog atentata na Tita.

Strahujući da je otkriven, Smirnov se iznenada obreo u kabinetu tadašnjeg načelnika Udbe Aleksandra Rankovića. Sa sobom je imao svu "opremu" za atentat i posebnu dokumentaciju. Zbog psihičke iscrpljenosti i strahovite napetosti, iznenada se, posle kraćeg vremena, srušio. Bio je na ivici nervnog sloma i ludila. Udba je detaljnijom istragom utvrdila da je cilj atentata ponovo bio Tito.
Smirnov je kasnije, pod tajnim imenom, lečen više godina u psihijatrijskoj klinici. Umro je 1968. u Jugoslaviji.

Američki obaveštajac Boris Moros rekao je jednom prilikom da su sovjetski agenti jula 1950. ubili trojicu jugoslovensih funkcionera. Nije navodio njihova imena i druge detalje. Marta 1953. sovjetski član Ekonomskog veća u Beču Afanasij Jefimov otkrio je da je atentat na Tita zaustavio njegov šef Kristofer Petrosjan, telefonskim pozivom iz Moskve samo 12 minuta pre izvršenja plana.

UPOZORENJE UDBI
U OBAVEŠTAJNIM krugovima poznat je i podatak da je nekadašnji abverov obaveštajac Andreas Zitzelberger, austrijski biznismen, u periodu posle rezolucije Informbiroa dostavio Udbi dokumentovano upozorenje da je u Jugoslaviju poslat sovjetski agent koji će izvršiti atentat na Tita. Za "signal" je saznao od mađarskih obaveštajaca. Jugoslovenska Služba državne bezbednosti tek je 1956, kao zahvalnicu, poslala nemačkoj službi tajni referat Hruščova na DŽDŽ kongresu SSSR. Imali su ga jedino jugoslovenski obaveštajci. Tako su, naime, sarađivali i nekadašnji zagriženi protivnici.

Pakleni plan ustaša
  29.01.2004

Piše: Marijan Kranjc
TITOVA poseta železari u Zenici 1952. pripremana je u punoj tajnosti. Uprkos strogim merama vest su objavili pojedini mediji zapadnoevropskih zemalja. Ustaška emigracija u Zapadnoj Nemačkoj odlučila je da "iskoristi šansu"! Započele su pripreme za atentat na maršala.

Diverzantski štab ocenio je da su najpouzdaniji saradnici emigranti koji u zeničkoj železari imaju prijatelja ili poznanika. Za vezu su izabrali Vejsila Rinića. On je još 1947. ilegalno prebegao u Zapadnu Nemačku, zbog više krađa. Tamo se ubrzo pridružio ustaškim emigrantima. U dva putovanja u Jugoslaviju Rinić je uspostavio kontakte sa ostacima ustaških grupa, koje su se skrivale na području Bosne.

Skovao je jednostavan plan: potplatiće vozača krana (dizalice) u železari da na Tita i njegovu pratnju sruči kotao pun užarenog istopljenog čelika. Zavrbovao je mladog šofera Gorana, za "nagradu" od 10.000 DM. Goranovi roditelji odmah su posumnjali da se za sastancima njihovog sina sa Ranićem kriju prljave rabote. Sve su prijavili organima bezbednosti. Goran je u prvom razgovoru sa inspektorima priznao ko ga je nagovarao da izvrši atentat i kakav je bio plan akcije.
Rinić, njegovi istomišljenici ustaše i Goran osuđeni su za pokušaj diverzije na industrijskom objektu, a ne za pripremanje atentata. Bilo je još sličnih slučajeva. Detalji o njima nisu zabeleženi, jer su pravovremeno otkriveni i sprečeni.

Bivši sovjetski obaveštajac Pavel Sudoplatov nedavno je u svojoj knjizi "Obaveštajna služba i Kremlj" objavio priču o neuobičajenom pokušaju uklanjanja Tita. Atentat je trebalo da izvrši sovjetski agent Josip Grigulevič, koji se predstavljao kao Catsro, ambasador Kostarike u Vatikanu i Jugoslaviji sa sedištem u Rimu.
Prvi pokušaj planiran je u vreme prve Titove posete Velikoj Britaniji. Mesto: diplomatski prijem, na kojem je Grigulević trebalo da ubije Tita nečujnim oružjem ušivenim u svoju odeću. Istovremeno bi pustio suzavac, što bi mu omogućilo da pobegne. Druga varijata predviđala je da Grigulević na diplomatskom prijemu kod Tita u Beogradu rasprši bakterije kuge pluća, koja bi smrtonosno delovala na sve prisutne osim na samog atentatora, zahvaljujući protivvirusnoj vakcini.

Ove sablasne planove potvrdile su 1995. američke službe u specijalnim izveštajima, koji navode da se Grigulevič od 1944. do 1952. predstavljao kao diplomata Kostarike, a u stvari je bio sovjetski obaveštajac "Maks". Zadužen za značajne zadatke, među njima atentat na Trockog u Mekdiku i Tita u Beogradu.
Grigulevič je 1952. boravio u Jugoslaviji i započeo da kuje plan atentata na Tita, navodno po Staljinovom nalogu. Nameravao je da za vreme diplomatskog prijema na Dedinju "pusti" smrtonosnu bakteriju, koja bi ubila Tita i sve prisutne. U oproštajnom pismu supruzi Lauri ostavio bi poruku: Titovom smrću odstranjena je velika prepreka u odnosima između Sovjetskog Saveza i zapada.

Podaci o Grigulevičevom planu postoje takođe u arhivskom materijalu sovjetskih tajnih službi NKVD i KGB. Depeša glavne centrale KGB-a poslata Staljinu februara 1953. navodi da je agent Maks, Grigulevič, dva puta boravio u Jugoslaviji. Imao je, navodno, dostup do Titovih saradnika, a obećano mu je da će ga primiti i lično maršal. Agent i likvidator Maks, koji se predstavljao kao ambasador Kostarike u Rimu, pod imenom Castro, u stvari je bio šef centra KGB u Beču. Predlagao je četiri načina likvidiranja Tita.
- Ubitačnu dozu bakterije kuge pluća, ušivenu u odeći, raspršiće na prijemu kod Tita u Beogradu.
- Prilikom prijema u ambasadi Jugoslavije u Londonu, povodom prve Titove zvanične posete Engleskoj, likvidirao bi ga revolverom sa prigušivačem. Zatim bi bacio suzavac i pobegao zahvljujući opštem košmaru. Poziv za prijem Grigulević je nameravao da izdejstvuje od tadašnjeg ambasadora Jugoslavije u Londonu Vladimira Velebita, sa kojim je bio u dobrim odnosima.
- Na isti način izvršio bi atentat za vreme jednog od diplomatskih prijema u Beogradu.

- Umesto oružjem, Tita bi mogao da ubije i "poklonom"! Planirao je da mu na prijemu preda nakit u specijalnoj "kutiji". Kada je maršal otvori iz nje bi šiknuo smrtonosni gas. Maks će se prethodno zaštititi vakcinom protivotrova.

Iz Austrije se 1947. na planinu Papuk ubacila grupa ustaša na čelu sa okorelim zločincima LJubom Milošem i Božidarom Kavranom. Nameravali su da u Hrvatskoj potpire bunt protiv nove vlasti, izvrše prevrat i ponovo uspostave Nezavisnu Državu Hrvatsku.

Ustaške vođe u Austriji saznavši za "Plan H" zapadnih obaveštajaca, koji je najavljivao početak borbe protiv komunizma, i sami su skovali svoj špijunsko-teroristički pohod, zvani "10. april", datum osnivanja NDH. Pripremali su više raznih diverzantsko-terorističkih akcija, opremanje i švercovanje u Jugoslaviju oko 80 terorista i diverzanata, 10 specijalnih radio-stanica i slično.

Pre započinjanja operacije centar Udbe za Hrvatsku u Zagrebu dobio je maja depešu iz Beča od svog glavnog saradnika među ustaškim emigrantima, da će uskoro na Papuk doći prvi "gosti". Udba je odmah pripremila akciju pod šifrom "Gvardijan". Postavljene su zamke. U prvoj trojci koja je prešla granicu bio je i ozloglašeni ustaški bojnik (major) LJubo Miloš, komandant koncentracionog logora Jasenovac.

U Austriji su već pripremali ubacivanje nove grupe u Jugoslaviju, na rezervnom prelazu. Isti Udbin obaveštajac, zvani Fani, već je znao za plan. Pravo u šake Udbe pala je i ta grupa. Miloš se pod pritiskom dokaza uskoro slomio i pristao na saradnju sa Udbom. Odao je šifru i radio-signale, prihvativši takođe da potpisuje i pismene poruke. Sledeće nedelje pristizala je grupa za grupom, pravo u zamke Udbe. Zatvori su ostali pretesni. Poslednji je oktobra 1947. došao i Kavran. Svih 96 ustaških terorista i diverzanata završili su u apsanama umesto na Papuku.

Strah na "Galebu"
  30.01.2004

Piše: Marijan Kranjc
NEKOLIKO američkih, sovjetskih i dvojnih agenata, koji su radili u obaveštajnim službama velesila, navode u svojim zapisima više planova za atentat na Tita tokom 1953. Međutim, nemoguće je pouzdano utvrditi da li su ti podaci verodostojni.

Detalje jednog plana razotkriva američko-sovjetski agent Boris Moros, Jevrej, ruski emigrant. Od 1936. radio je za Sovjetsku obaveštajnu službu, a između 1947. i 1957. i za čuveni američki FBI.

Sredinom marta 1953. Morosu je u Beču njegova nova veza Afanisij Jefimov poverio da se priprema za atentat na Tita. Trebalo je da ga izvrši petočlana grupa sovjetskih diverzanata, pod komandom Jefimova - pomorac, pilot, i dvojica civila, prerušenih u katoličke sveštenike. Oružani napad na Tita i njegovu pratnju planirali su 25. marta 1953. u Beogradu, neposredno posle povratka iz posete Velikoj Britaniji.

Strahujući od stalne pretnje likvidiranja Tita, njegovo obezbeđenje odlučilo je da maršal u prijateljsku posetu Velikoj Britaniji krene školskim brodom Galeb. Tito je sam odbio prethodne ponude Britanaca da doputuje avionom ili vojnim brodom. Taj prvi polazak u jednu zapadnu zemlju posle višegodišnje sovjetske blokade prikrivan je kao državna tajna broj jedan.

Tito se ukrcao na Galeba u Luci "Zelenika". Niko nije znao da u stvari kreće u državničku posetu Velikoj Britaniji. Na putu prema Otranstkom moreuzu "Galebu" su se, kao obezbeđenje, pridružile tri krstarice. Pojedini obaveštajni podaci navodili su, naime, da glavna opasnost preti upravo tamo, gde su konvoj navodno vrebale sovjetske podmornice iz baze u Luci "Drač" u Albaniji. Postojala je osnovana sumnja da će izvršiti neposredni napad torpedima na "Galeba". Zato je izabran poseban način cik-cak plovidbe jugoslovenskog konvoja kroz Otrantski moreuz. Školski brod imao je takođe dobru zaštitu. Nije bila isključena ni mogućnost da i britanska podmornica "spreči" Titovo putovanje.

Za vreme plovidbe Tito i članovi pratnje saznali su da je umro predsednik SSSR Josif Visarionovič Staljin. Odahnuli su - strah od sovjetskog atentata bar privremeno je prestao. Maršal je naredio da se razarači vrate u matičnu luku. Istovremeno je zvanično saopštena i vest da je Tito otputovao u prijateljsku posetu Velikoj Britaniji, na poziv predsednika Vlade Vinstona Čerčila.

Maršalov povratak u Jugoslaviju pratile su opsežne mere bezbednosti. Do Gibraltara "Galeb" su štitili engleski brzi torpedni čamci i vojni avioni - lovci. Očito da je takva zaštita bila neophodna, jer posle Staljinove smrti još nije postojalo potpuno poverenje u nove sovjetske vlasti. Kasnije je otkriveno da je čak i tada pripreman atentat na Tita kada se vrati u Beograd.

Posete maršala Tita Grčkoj i Turskoj proleća 1954. trebalo je da krunišu predviđenu promenu Ankarskog (balkanskog) sporazuma u trojni vojni sporazum, koji bi SFRJ na posredan način približio NATO savezu.

S obzirom na cilj posete logično se očekivalo - bar su nagoveštavali obaveštajni podaci - da se ekstremna emigracija na zapadu i istoku grozničavo priprema, posebno u Grčkoj, da izvrši atentat na Tita.

Zbog toga je putovanje u Grčku i Tursku posebno dobro obezbeđivano. Naime, najveća opasnost pretila je još od sovjetskih podmornica. Bezbednosne službe istovremeno su dojavljivale da ekstremna emigracija planira odlazak u Grčku, a takođe i Tursku. Nameravali su da izvrše atentat najpre u Turskoj, i, ako ne uspeju, zatim u Grčkoj. Situacija je bila veoma ozbiljna, jer su prvenstveno predstavnici Varšavskog pakta pokazivali naglašeno protivljenje vojnom savezu Jugoslavije sa dvema članicama NATO - Turskom i Grčkom.

Tito je sa pratnjom otputovao iz Beograda 7. aprila 1954. i preko Zagreba stigao u Split gde se ukrcao u "Galeba". Zbog prisustva sovjetskih podmornica u Draču ponovljena je ranije oprobana cik-cak plovidba kroz Otrantski moreuz. Poseta Turskoj počela je 12. aprila 1954. Iako su pripadnici ekstremne emigracije organizovali više javnih ispada i pretnji, do atentata nije došlo.

U Grčku je nekoliko dana pre nego što je Tito doputovao tamo stigla specijalna prethodnica, koju su sačuvali predstavnici bezbednosnih službi. Uspostavili su zvanične kontakte sa svojim kolegama Grcima. Prvi izveštaji upozoravali su na ozbiljne namere dve emigrantske grupe (albanske i kominformovske). Grčka služba bezbednosti i policija uhapsili su, naime, nekoliko članova emigrantskih grupa, a kod kominformovaca našli su čak dve radio-stanice. Najopasnija je bila albanska emigrantska grupa, koja je došla iz zapadne Evrope, naoružana američkim oružjem, a obučavala ju je Sovjetska obaveštajna služba.
Ekstremne emigrantske organizacije na zapadu i istoku poslale su u Grčku takođe više grupa i pojedinaca.

MINIRANA PRUGA
KASNO noću 22. oktobra 1946. grupa ustaša preobučena u uniforme železničara minirala je više od sto metara pruge između Ogulina i Oštarija, kojom je sledećeg dana trebalo Plavim vozom Tito da doputuje u Rijeku. Velika količina eksploziva na više mesta trase u ravnici, gde vozovi uobičajeno povećavaju brzinu, raznela bi čitavu kompoziciju. "Štab" diverzanata, koje je predvodio bivši ustaški oficir Roko Tomić, nalazio se u kraškoj pećini blizu Ogulina. Tamo je bilo i skrovište eksploziva i opreme.

Jugoslovenske civilne i vojne obaveštajne službe na terenu otkrile su pripremu atentata nekoliko dana pre Titovog putovanja. Aktivirali su svoje "pozicije" i posebno detaljno "pokrili" operativno sumnjive osobe, prvenstveno one povezane sa inostranstvom i ekstremnom emigracijom. Te večeri kada su prerušene ustaše demontirale prugu i postavljale eksploziv, jugoslovenski bezbednosni organi započeli su akciju neutralisanja. Čitava grupa, oko dvadesetak ustaša i veći broj njihovih saradnika, u širokoj okolini uhapšeni su odmah po "miniranju pruge", o čemu javnost, naravno, nije obaveštena.

Mornari u zadnji čas
  31.01.2004

Piše: Marijan KRANJC
ČETNIČKI emigranti pokušali su da iskoriste novu Titovu posetu Sjedinjenim Američkim Državama, oktobra 1963, i - kako su planirali - konačno likvidiraju jugoslovenskog predsednika.
Glavni organizator atentata bio je vodeći član pokreta četnika u SAD Dragiša Kašiković. Kao najpoverljivije saradnike pridobio je Nikolu Kavaju i LJubišu Milovanovića.
Najpre su Tita vrebali u Meksiku. Kad tamo nisu uspeli, ljutiti su se vratili u NJujork rešeni da konačno uklone jugoslovenskog maršala. Uz pomoć demonstranata emigranata nasilno su upali u čuveni hotel “Valdorf astorija”, nameravajući da likvidiraju Tita po modelu Divljeg zapada. Malo je manjkalo da im čak i uspe, jer su američki organi bezbednosti bili veoma tolerantni prema demonstrantima, koji su protestovali pred hotelom i tako omogućili trojki četnika da se ubace. Fizičko probijanje grupe atentatora do Titovog salona sprečili su oficiri garde. Odlučujući za preokret i spasavanje maršala bio je svakako dolazak grupe oko dvadeset naoružanih jugoslovenskih mornara sa naših brodova usidrenih u njujorškoj luci. Munjevito su oterali ne samo atentatore nego i sve demonstrante; što je bila svojevrsna velika blamaža za policiju glavnog grada SAD.
Četnici, međutim, nisu digli ruke od svojih namera. Udarna trojka odlučila se za novu akciju, dobivši dojavu da će maršal izaći u šetnju. Prerušeni čekali su na ranije određenim mestima. Mozak napada Kavaja bio je u popovskoj odori, verujući da mu zbog toga policija neće zabranjivati da se što više približi Titu. Naterano na oprez, jugoslovensko obezbeđenje bilo je isuviše gusto da bi se iko probio kroz zabranjenu zonu.
Tri crne limuzine u kojima su bili predsednik i njegova pratnja vozile su takvom brzinom da se nije znalo gde je Tito. Kavaja je, navodno, hteo čak i da se baci na haubu limuzine i sa nje puca u Tita.
Novi atentat Kavaja i Kašiković nameravali su da organizuju 1971, prilikom tadašnje Titove posete Americi. Opet su se oslonili na stari plan - iskoristiti pritiske demonstracija. Američka policija, međutim, ovog puta nije bila kao dotada naklonjena četničkim emigrantima. Rasterala ih je bez oklevanja sa svih mesta u blizini Titove rezidencije u državi Merilend dok su očajni atentatori bespomoćno posmatrali kako se gase njihove sulude nade.
Nikola Kavaja “predstavio se” široj javnosti kada je 1979. u NJujorku kidnapovao avion boing 727, nameravajući da njime naleti na zgradu CK SKS u Novom Beogradu. Želeo je, naime, i praktično da pokaže kako se treba žrtvovati i boriti protiv simbola komunizma. Američki lovci prisilili su ga da aterira u Irskoj. Isporučen je pravosudnim organima SAD, i osuđen na 45 godina robije. Iz zloglasnog zatvora Novi Alkatraz pušten je posle 20 godina.
Ovaj nekadašnji vojni pilot, Crnogorac, rođen 1932. u Peći, bio je jedan od lidera tajnih četničkih organizacija više decenija.
Američki FBI imao je potpuno jasnu i kratku karakteristiku o Kavaji: “Armija jednog čoveka.” Prema njihovoj evidenciji, svrstan je na sedmo mesto liste svetskih terorista. Sam je priznao da je širom sveta izvršio 29 akcija, ali svega jednu bez znanja i odobrenja CIA. Decembra 1997. vratio se u Srbiju.
Prijatelj i isturena ruka Amerike, Kavaja, postao je kasnije njen zagriženi protivnik. Za veme napada NATO na SRJ organizovao je u dolini reke Pive logor za srpske komandose, nazvan “Bataljon smrti”. Posle atentata na predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića uhapšen je pod sumnjom da je umešan u organizaciju njegovog ubistva. Šefovi srpske policije mislili su da mu atentatorska žilica ne da mira. Ubrzo je pušten iz pritvora. Nije bio pripadnik mafije.

ŽEŽELJ U - INSPEKCIJU

UMESTO da otputuje vozom preko Mađarske u prvu zvaničnu posetu Češkoj, a zatim Poljskoj, predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito stigao je prvo u Varšavu. Razlog je bio prvi pokušaj atentata posle oslobođenja
Na poverljivu dojavu bezbednosnih organa Češke pukovnik Žeželj otputovao je sa više saradnika u Ostravu da provere sumnjivo delovanje grupe nepoznatih uniformisanih osoba duž pruge kojom je trebalo da prođe voz sa Titom. Planinari i žitelji okolnih sela rekli su im tačnu lokaciju gde su viđali nepoznatu “vojnu četicu”. Jugoslovenski i češki bezbednjaci već sledeće noći postavili su im zasede i pohvatali ih. Odmah je bilo jasno da su u stvari ustaški emigranti, koji su obučeni u uniforme savezničkih vojnika i oficira došli iz Austrije.
Bazu su organizovali u planinskim vrletima iznad Ostrave. Tamo su danima pripremali diverziju na železničku prugu, a zatim likvidiranje Tita i njegove pratnje.
Bezbednosne organe Jugoslavije posebno su iznenadili podaci dobijeni tokom ispitivanja deset članova grupe koji su odmah prebačeni u Beograd.
Atentat je, naime, pripreman pod neposrednim nadzorom i mentorstvom zapadnih obaveštajnih službi, u tada Jugoslaviji, prijateljskoj državi.

OSINJAK U TRSTU

NAJAKTIVNIJI englesko-američki vojnoobaveštajni centar postao je samo nekoliko meseci posle oslobođenja upravo Trst, koji je tada bio uzrok vrhunca napetih odnosa između zapadnih saveznika i Sovjetskog Saveza. Vodio ga je agent pod pseudonimom Peri Bob. Glavni savetnik bio mu je ustaški emigrant sveštenik Krunoslav Draganović, koji je održavao vezu takođe sa Vatikanom. U početku su se oko tršćanskog centra okupljali prvenstveno ustaški emigranti Srećko Rover, Drago Žubrinić, Ante Jakaš, Karlo Mirt, LJubo Miloš i drugi. U jesen 1945. pripremili su grupu emigranta koja se tajno ubacila u Jugoslaviju. Planirali su i padobranske akcije.
Bob je sarađivao takođe sa četničkim emigrantima. Među aktivnijim operativcima tog centra bio je Simeon Ocokoljić, potpukovnik kraljeve, kasnije četničke, vojske. Organizovao je i poslao u Jugoslaviju nekoliko emigrantskih grupa.