Smrt u konaku

Kralj Aleksandar i kraljica Draga ubijeni u 03.50 časova

Povodom stote godišnjice "Majskog prevrata", kad su 28/29. maja 1903. godine ubijeni poslednji Obrenovići, kralj Aleksandar i kraljica Draga, "Glas" će objaviti u nastavcima prvi deo velike monografije istoričara i publiciste Vase Kazimirovića pod naslovom "Crna ruka". Pored niza drugih istorijskih studija, Kazimirović je objavio i obimno dvotomno delo "Nikola Pašić". Neumorni istraživač arhivske građe kod nas i na strani, Kazimirović pored brojnih nepoznatih činjenica daje i sopstvene ocene dramatičnih godina u vreme smene dinastija početkom 20. veka u Srbiji.

1. Praskozorje 29. maja 1903. godine

U praskozorje 29. maja/11. juna 1903. godine u tri sata i pedeset minuta, kuršumi ispaljeni iz neposredne blizine okončali su život kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović.

Kraljevski par ubijen je u konaku, zdanju kraj novog dvora, koje je iz Srbije proterani knez Aleksandar Karađorđević kupio 1842. godine od Stojana Simića, svojevremeno najbogatijeg čoveka u zemlji. To zdanje, gavanski sagrađeno za svoje prilike bilo je decenijama "gnezdo svih političkih obrta u Srbiji".

I, posle izgona kneza Aleksandra Karađorđevića iz srpske države, stalno prebivalište vladara iz dinastije Obrenović. Novi dvor, i za vreme kralja Aleksandra i za vreme kralja Milana, služio je samo za svečanosti i zabave.

Prvi strani gost koji je u njemu dočekan, bio je prestolonaslednik Austrije, sin cara Franca Jozefa, Rudolf, sa svojom suprugom Stefanijom. Igrom slučaja, svakako, ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage dogodilo se na isti dan o kojem je, 1868. godine u Košutnjaku ubijen knez Mihailo Obrenović, sin kneza Miloša.

Kao u Mihailovo, tako i u Aleksandrovo uklanjanje iz života imala je umešane svoje prste dinastija Karađorđević... To srpskom narodu nije bilo nepoznato. On je i u jednom i u drugom ubistvu hteo da vidi "odmazdu Radovanjskog luga..." Smrću kralja Aleksandra ugasila se dinastija Obrenović, čiji je rodonačelnik bio knez Miloš, utemeljivač monarhije u Srbiji uopšte. Mada je s kraljem Aleksandrom izumrla loza Obrenovića, on ipak nije bio i poslednji Obrenović. Poslednji Obrenović, istina nepriznat, treba da je bio vanbračni sin kralja Milana i Artemize Hristić, Đorđe Hristić.

Prema mišljenju više pisaca, domaćih i stranih, sa kraljem Aleksandrom treba da se dogodilo upravo ono što je svojevremeno prorekao jedan seljak iz Kremne u Užičkom okrugu, po imenu Matija. Taj seljak je, navodno, "predosetio" i pogibiju kneza Mihaila. "Knez Mihailo gine", rekao je taj Matija, "a njega će naslediti jedan njegov rođak koji će u Srbiji mnogo zla počiniti... Taj će imati sina jedinca "i taj jedinac sin biće još gore sreće no što mu je i otac bio. Neće imati od srca poroda i umreće mlad, vrlo mlad, neće napuniti ni pedeset godina, i s njime će se ugasiti njegova sveća...

Prvi stranac u Beogradu koji je saznao za ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović bio je poslanik Austro-Ugarske u Beogradu, Konstantin Dumba. Bilo je to oko četiri sata ujutru 29. maja 1903. godine. A nešto pre pet sati, u pratnji vojnog atašea Austro-Ugarske, majora Pomiankovskog, on je uspeo da se probije kroz kordon vojske oko dvora, a zatim stigne do pukovnika Aleksandra Mašina, pod čijom je komandom prevrat i izvršen. Kao da je obavio kakvu generalštabnu igru, a ne izvršio prevrat, pukovnik Mašin je bio "mrtav-hladan".

"Staloženost i mirno držanje Mašina mi je imponovalo", kaže austrougarski poslanik u svojim sećanjima. "Na besprekornom francuskom jeziku prvo se izvinio što ne može sa mnom da razgovara u salonu za prijeme, jer se on i njegovi prijatelji upravo dogovaraju o obrazovanju vlade. Ali mi možete garantovati da su oni apsolutni gospodari situacije. Prestonica je prihvatila novi red stvari, nigde se ne puca, nema nigde više prolivanja ni kapi krvi. Ja mogu slobodno nenaoružan da idem kroz Beograd a da me niko ni prstom ne dirne..."

Piše: Vasa Kazimirović

Puškom na kraljicu

Prestonicom su kružile najfantastičnije priče o načinu na koji su bili ubijeni kralj i kraljica

Povodom stote godišnjice "Majskog prevrata", kad su 28/29. maja 1903. godine ubijeni poslednji Obrenovići, kralj Aleksandar i kraljica Draga, "Glas" će objaviti u nastavcima prvi deo velike monografije istoričara i publiciste Vase Kazimirovića pod naslovom "Crna ruka". Pored niza drugih istorijskih studija, Kazimirović je objavio i obimno dvotomno delo "Nikola Pašić". Neumorni istraživač arhivske građe kod nas i na strani, Kazimirović pored brojnih nepoznatih činjenica daje i sopstvene ocene dramatičnih godina u vreme smene dinastija početkom 20. veka u Srbiji.

S dozvolom pukovnika Mašina, austro-ugarski poslanik odmah je uspostavio šifrovanu telegrafsku vezu sa konzulima u Srbiji, i od njih dobio obaveštenje da su svi garnizoni u unutrašnjost zemlje prihvatili novo stanje i da svuda vladaju besprekoran red i mir.

Red i mir vladali su i u Beogradu, baš kako je rekao pukovnik Mašin. Ali su prestonicom zato kružile najfantastičnije priče o načinu na koji su bili ubijeni kralj i kraljica...

Kralj Aleksandar i kraljica Draga bili su ubijeni na izrazito svirep način. Smrtonosne hice ispalili su na njih kapetan Mihailo Ristić, poručnik Velimir Vemić i kapetan Ilija Radivojević Čiča, koji će 1911. godine, kad bude osnovana tajna organizacija Ujedinjenje ili smrt, poznata pod nazivom Crna ruka, postati predsednik njene Vrhovne centralne uprave.

Kad se kraljica Draga našla na nišanu oficirskih revolvera, ona je već bila ranjena. Na nju je pucao poručnik Ljuba Kostić, komandir čete Kraljeve garde. U dogovoreni čas on j stigao pred dvor, pred žandarmerijsku kapiju. Stražara na kapiji vešto je privoleo da kapiju otvori, a kada je potom sa svojom četom umarširao u dvorište dvora, bez ijednog ispaljenog metka razoružao je celo žandarmerijsko obezbeđenje...

U jednom momentu, poručnik Kostić se našao pod kraljevskom spavaćom sobom, baš kada se kraljica Draga pojavila na prozoru tražeći pomoć. Uzevši pušku od jednog vojnika, on je pucao u kraljicu i ranio je u desno rame... Kriknuvši, kraljica je svojim glasom odala oficirima u konaku mesto na kojem se bila prikrila zajedno sa kraljem...

To što je učinio poručnik Kostić, što je, pre svega, uspeo da parališe žandarmerijsko obezbeđenje bez ijednog ispaljenog metka, treba da je bilo od odlučujućeg značaja za uspeh napada na dvor. Ali isto tako od odlučnog značaja bila je i uloga Petra Živkovića, koja je, međutim, zbog njegovog sukoba sa vođstvom Crne ruke u mnogome minimizirana, a on sam predstavljen kao kukavica koji od straha tobož dugo nije mogao da otključa glavnu kapiju. Uistinu, on se pokazao i prisebnim i energičnim. Žandarmima koji su bili oko njega doviknuo je da je preuzeo komandu nad njima, i naredio im zatim: "Puške u šoške i u stražu - marš!"

Kralj Aleksandar nije imao oružje uza se. Goloruk, u crvenoj spavaćoj košulji, on je pokušao da zaustavi svoje ubice snažnom vikom i pretnjom da će ih sve dati povešati...

U susretu sa smrću, kralj Aleksandar poneo se hrabro. Isto tako hrabro se držeći poginuo je i njegov prvi ađutant, general Lazar Petrović (Lepi Laza), koji je bio oženjen jednom sestrom kraljice Drage. Na oficira, koji je prvi potegao revolver na kraljicu Dragu, general Petrović je ispalio više metaka, ranio ga i oteo mu oružje. Ali je ubrzo zatim bio i sam zasut pravom kišom kuršuma od ostalih oficira - zaverenika...

Kako je austro-ugarski poslanik izneo u svojim memoarima, na kraljicu Dragu ispaljeno je 16 hitaca. Pole toga njeno je telo "sasvim raskomadano" bajonetima i sabljama. Na samog kralja Aleksandra, jedno kratko vreme, niko od zaverenika-jurišnika nije se usudio da puca. A onda je, odjednom i kao po komandi, u njega ispaljeno 20 metaka...

Piše: Vasa Kazimirović

Kraljica Draga je bila rasporena

Šta su o događaju javili Žan de Bonfon i Andre Bare

O onome što se zbilo u konaku, i kako su postupili zaverenici sa kraljevskim parom, sem austro-ugarskog poslanika pisala su, svojevremeno, pored drugih stranaca, i dvojica Francuza - Žan de Bonfon i Andre Bare. Po Bonfonovim rečima, oficiri su se prema već mrtvim kraljevskim supružnicima poneli kao varvari. Kraljičino telo su okrenuli tumbe - i rasporili. "Svako je zabo oružje u njeno telo..."

Bare je ipak napisao, da je kraljica Draga bila "bukvalno rasporena" i da je oficir, koji je to učinio svojom sabljom, posle svega uzviknuo: "Eto ti, sad pokaži tvoje derište, tvog naslednika, kravo jedna!" Suprotno izveštaju austro-ugarskog poslanika, u kojem se kaže da je kralj Aleksandar umro hrabro i dostojanstveno, i kraljica s njim, Bare tvrdi da je kralj Aleksandar, boreći se sa smrću, zavapio: "Milost, milost! Poštedite me..."Ali oficiri "nisu ništa čuli". Njih su bile "opile jarost, osveta i opasnost".

Zaverenicima nije bilo dosta što su izmasakrirali telo kralja Aleksandra, već su i jedan njegov portre, iz 1891. godine, izbušili kuršumima... Gola i unakažena, tela kralja Aleksandra i kraljice Drage su, na posletku, bačena kroz prozor u dvorski park, uz uzvike oficira - ubica: "Tiranin je mrtav!" Tu su ona ležala satima...

Najzad su ubačena u metalne sanduke i, oko 11 časova uveče (po nekim tvrđenjima 30. maja) jednim običnim taljigama, u pratnji odreda žandarma, prevezena u crkvu Svetog Marka. Posle opela, posmrtni ostaci kraljevskog para spušteni su u grobnicu Ane Obrenović, a ne u grobnicu Sergija, mlađeg sina kralja Milana, kako su to neki listovi u Beogradu objavili. Grobnica je odmah zazidana i na nju postavljena dva metalna krsta s imenima pokopanih - "Aleksandar Obrenović" i "Draga Obrenović".

Osim kralja Aleksandra i kraljice Drage, u praskozorje 29. maja 1903. godine, po starom kalendaru, oficiri - zaverenici ubili su još i predsednika vlade, generala Cincar-Markovića, ministra vojnog Milovana Pavlovića, braću kraljice Drage - potporučnika Nikolu i Nikodija Lunjevicu.

Naređenje da se ubiju predsednik vlade i ministar vojni izdao je pukovnik Mašin. Braća Lunjevica treba da je na svoju ruku pobio Vojislav Tankosić Šilja, jedan od najbezobzirnijih mladih zaverenika, i potom, članova Crne ruke, kad ona bude formirana.

Kako je ubijen ministar vojni, Milovan Pavlović, opisao je njegov zet, Božidar Janković u raportu od 7. januara 1910. godine. On je izneo da je ubistvu prethodio jedan telefonski poziv, tačno u dva časa ujutru. Na aparatu je bio potpukovnik Petar Mišić. On je rekao ministru da je u varoši "jedna mala demonstracija" i da je njegov puk, ńú pešadijski puk, po naređenju kralja Aleksandra, izišao iz kasarne. "Jedna moja četa je pred vašim stanom". Sem te Mišićeve čete, pred stanom ministra vojnog bilo se iskupilo i 10-15 pripadnika pešadije kraljeve garde.

Kad je Janković izišao iz kuće, da bi video o čemu se to radi, pritrčao mu je pašadijski poručnik Milan Marinković Piga i uperivši mu revolver u grudi naredio da se skloni u kuću dr Ribnikara i tako ostane do daljeg, ako već neće da bude ubijen. Kapetan Mihailo Josipović Kića, koji je komandovao celim odredom, rekao mu je, pak, da je pala odluka da se ubiju kralj i kraljica i svi ministri...

"Poznavajući Kiću od ranije kao običnu pijanicu, ali ne rđavog srca, videći ga i sada pijanog, odgovorih mu da ne lupa koješta. U tome i moj tast", kaže Janković u svom raportu, "otvori prozor, pojavi se i upita: 'Šta hoćete, vojnici?' - Na to je Kića doviknuo vojnicima: 'Pucaj!'. Vojnici, koji držahu puške na gotovs, osuše paljbu u prozor..."
Napisao: Vasa Kazimirović

Raport generala Božidara Jankovića

Nalog za likvidaciju dao je neposredno Aleksandar Mašin

U svom raportu, Božidar Janković je rekao i sledeće:
"Moj tast, kao i đenerali Cincar-Marković i Lazar Petrović ubijeni su po ličnom naređenju Aleksandra Mašina. Ta naređenja Mašin je izdao komandantima pojedinih odeljenja (kako ih je on tada nazivao) u prisustvu svoga 'načelnika štaba', kapetana Đorđa Ostojića (budućeg maršala dvora srpskog kralja), majora Milivoja Anđelkovića, poručnika Aleksandra Grujića i ostalih 'komandanata odeljenja', a u zgradi-kasarni ńúú pešadijskog puka Kralja Aleksandra, u kancelariji komandanta puka".

Po krvavom piru, konak je dobio izgled razbojišta i prema rečima jednog zaverenika-jurišnika ličio je "na polje zasađeno krompirima". A da on dobije takav izgled u mnogome su doprineli oficiri koji su hteli da se domognu kakve vredne stvari. Plen pljačkaša bila je čak i intimna garderoba kraljice Drage...

Nestao zlatan sat

Iz džepa prvog kraljevog ađutanta, generala Laze Petrovića, nestao je zlatan sat, a iz bluze pukovnika Naumovića, saučesnika u zaveri i greškom ubijenog od oficira koji u to nisu bili upućeni - nestali su časovnik i revolver. Kraljeve omiljene puške dokopao se poručnik Velimir Vemić, jedan od kraljevih ubica i potonji prvak Crne ruke...

Prema saopštenju austro-ugarskog vojnog atašea u Beogradu, zaverenici su se domogli i kase dispozicionog fonda predsednika vlade generala Cincar-Markovića i novac podelili između sebe. Osim toga prisvojili su i privatnu blagajnu kralja Aleksandra, kojom je rukovao general Laza Petrović, i u kojoj se navodno nalazio i jedan ček na pola miliona franaka...

U napisu "Komplot" lista "Opozicija" izneseno je da su neki oficiri zaverenici sa prstiju kraljice Drage i kralja Aleksandra skidali prstenje. Pri tom su kralju sečeni i prsti...

Bilo je slučajeva da su se pojedini oficiri čak i razmetali onim što su opljačkali. Jedan poručnik je 12. juna (drugog dana po prevratu, po novom kalendaru) pun ponosa pokazivao u širem društvu prsten na svojoj ruci, govoreći da ga je uzeo "za uspomenu na kraljicu Dragu".

U brošuri "Milan J. Novaković na sudu" kazano je, pored ostalog, da je izvesni poručnik Trifunac rekao posle prevrata: "Jest, vala, neko sat, neko prsten, neko muštiklu, neko tabakeru..."

Vrlo brzo, međutim, a pogotovu po pristizanju blizu 200 novinara iz skoro svih zemalja Evrope u Beograd, hvalisanje mladih oficira-zaverenika je prestalo: Više niko od njih nije hteo ni da prizna da je bio u dvoru u noći u kojoj je izvršen prevrat, a kamoli da je iz dvora nešto uzeo.

Sve što se nalazilo u konaku, oficiri-zaverenici nisu mogli opljačkati, naravno. Ostalo je mnogo stvari na svom mestu, ali uprljano, oštećeno i izgaženo, i deo toga je odmah izložen javnoj prodaji... Na licitaciji su se našli i kraljičini ormari, izbušeni bajonetima (Jedan od tih ormara kupila je supruga austro-ugarskog poslanika "za uspomenu na kraljicu Dragu").

Jedan deo ličnih stvari kralja Aleksandra i kraljice Drage prodavan je i u Londonu, u novembru 1904. godine.

Nakit na prodaju

Prema vesti austrijske agencije "Politička korespondencija" iz Beča, na prodaju su bili ponuđeni, pored ostalog, kraljeva uniforma i venčana haljina kraljice Drage, zatim deo nakita kraljice Drage - dijadema sa brilijantima koju je ona imala na venčanju, jedna grivna ukrašena brilijantima i safirima (poklon ruskog cara). Na licitaciji u Londonu našla su se i dva kraljeva ordena: turski orden Medžedije u brilijantima i persijski orden Sunca u brilijantima.

Piše: Vasa Kazimirović

Nakit na aukciji u Londonu

Zašto je protestovao Cedomilj Mijatovic, poslanik Srbije

Cedomilj Mijatovic, poslanik Kraljevine Srbije u Londonu u vreme ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage, duboko pogoden time što su se na aukciji u Londonu našle i licne stvari "jedne srpske kraljice", napisao je opširan clanak o tome i objavio ga u beogradskom listu "Štampa", u broju od 4. decembra 1904. godine.

Citirao je u tom svom clanku i pisanje engleskih listova, u kojima je isticano da su stvari izložene prodaji "relikvije kojima ne fali elemenat svetosti", a na kraju rekao: "Izišao sam iz sale potresen i zastiden što sam doživeo da prisustvujem licitacionoj prodaji stvari jedne srpske kraljice..."

Zbog ovog clanka, Mijatovica je napao Jaša Prodanovic u listu "Odjek", u broju od 6. decembra 1904. godine. "Umesto da ide u manastir, i da oplakuje gorku sudbu, što je kao prosvecen i inteligentan covek, celog svog veka, celim svojim bicem pomagao stari nesretni, ubistveni režim, on sad, javno na sramotu svih nas, glorifikuje relikvije, žali, za ženom, kojoj ni Teodora Justinijanova ravna nije! O pameti, o drskosti!"

Licne stvari kralja Aleksandra i kraljice Drage prodavane su na licitaciji i u Becu, u zavodu Doroteum, u prolece 1905. godine.

U Becu je, u to isto vreme, kao atrakcija prve vrste, prikazana jahta "Draga", svadbeni dar beogradske opštine kralju i kraljici. Kao i druge stvari i ova jahta je prodata na licitaciji...

Neke stvari iz zostavštine kraljice Drage prodale su njene sestre u inostranstvu. Odlukom Starateljskog suda u Beogradu, njima je, kao univerzalnim naslednicama kraljice Drage, isplacena i jedna veca suma u gotovom novcu...

Šta je sve pripadalo licno kralju Aleksandru, sasvim tacno nikad nije utvrdeno. Ali je zato ustanovljeno koliko je on licnih dugova ostavio za sobom. Navodno, 2.893.920,07 dinara. Za ondašnje prilike u Srbiji bila je to ogromna suma, tolika da se coveku digne kosa na glavi. Poverioci (njih 39 na broju) bili su domace i strane firme, strane banke, ministarstvo finansija Kraljevine Srbije, privatna lica.

Medu onima koji su tražili da budu namireni iz zaostale imovine poslednjeg kralja iz dinastije Obrenovic nalazio se i izvesni Milivoj Malenic, autor knjige "Jedan Obrenovic". Pošto više nije mogao da je prodaje - zahtevao je da mu se šteta nadoknadi...

Kao poverilac javio se i licni sekretar kralja Aleksandra. On je podneo više racuna za koje je tvrdio da ih je isplatio svojim novcem a po nalogu kralja... Radilo se tu o visokim sumama - više od 11 hiljada dinara u zlatu, preko dve hiljade dinara u srebru, tri hiljade austrijskih kruna, i tako dalje.

I porodica ubijenog kraljevog adutanta, generala Laze Petrovica, prijavila se kao poverilac. Ona je tražila stvari koje su ostale u njegovoj kancelariji u dvoru, zatim gotovinu u zlatu i srebru koja je pronadena u njegovoj licnoj kasi - 44 hiljade dinara u svemu.

Neka lica koja su se prijavila kao poverioci bila su nekad vatrene pristalice kralja Aleksandra. Takav slucaj bio je sa Svetislavom Jeremicem, trgovcem iz Dobrinja, postojbine dinastije Obrenovic. On je podneo zahtev da mu se nadoknade izdaci koje je imao pri doceku kralja Aleksandra i kraljice Drage u Dobrinju, i to: za 40 kilograma crnog grožda (po 100 dinara kilogram), za 30 kilograma belog grožda (po 150 dinara za jedan kilogram), za 20 kilograma bresaka (po 50 dinara za kilogram), kao i za 20 kilograma jabuka (po pola dinara za kilogram).

Za dokaz ispravnosti svojih navoda, i izdataka koje je imao, ovaj trgovac iz Dobrinja naveo je da poseduje overene racune od odbora za docek, sa potpisima predsednika odbora, prote Popovica, i clanova odbora - Filipovica i Maloparca...

Piše: Vasa Kazimirovic

Prevrat u očima savremenika

O ovom događaju svoje utiske ispisali su mnogi učeni ljudi tog doba

Među onima koji su o prevratu izrekli svoje mišljenje takoreći odmah, nalazio se i ugledni naučnik Jovan Cvijić. Već 3. juna 1903. godine (po starom kalendaru) on je uputio jedno opširno pismo Vatroslavu Jagiću, u kojem je rekao, da je uklanjanje poslednjeg Obrenovića sa srpskog prestola izvršeno na - "balkanski način", ali da je sam prevrat bio - "neizbežna nužnost".

Jer, "siromah mladi kralj je sam tako radio da do najgoreg svršetka dođe. i niko ga na tom putu nije mogao zaustaviti. šta više, i to je interesantno za psihologiju ovih revolucija, bio je se u poslednje vreme tako izolovao da nije mogao osetiti i saznati ono što su svi osećali a vrlo mnogi grosso modo znali.

Kad mu je to i nagoveštavano (a sad znamo da mu je dostavljano do znanja, da se nešto u vojsci sprema) on baš tima koji su mu nagoveštavali nije verovao ili je uzimao stvar olako. S njime u poslednje vreme nije bilo mogućno ništa drugo raditi na takve stvari koje njega vuku u sigurnu propast..."

Kako je Cvijić naglasio, da vojska "to sad nije izvršila, izvršila bi masa sa mnogo više žrtava i nebrojeno drugih nesreća. Oficiri su to izveli sa besprekornom hrabrošću, preciznošću i kombinacionim darom, a osim toga su tako čvrsto odmah red održali, da su sprečili svaki, i najmanji izgred mase. Kad se sve to uzme u obzir, onda se i sa opšteg humanog gledišta ne mogu onako osuđivati, kao što to... u Evropi čine".

Cvijić je dao izraza svojoj nadi, da će se Srbija posle svega "pravilnije i zdravije razvijati". Bojao se, međutim, da bi u tome moglo doći do teškoća, s obzirom da će vodeće ličnosti (leitende Personlichkeiten) ostati u glavnom iste, a "orijentalsko-balkanski moral njihov ne da se odjedanput promeniti. Potreban je težak postepen i pažljiv rad na moralizaciji ove takozvane velike inteligencije, naročito. Novi kralj, koji je, svi kažu, tako pitom i iskusan, to će jamačno uvideti".

Na drugi način nego Jovan Cvijić prevrat u Beogradu protumačio je jedan viđeni Slovenac toga doba, Anton Aškerc. Za njega je to bio "sud boginje Nemeze" (Nemese) božanstva u kojem je oličena pravičnost koja nagrađuje dobro i kažnjava zlo, osobito nepravde i nasilja učinjena iz obesti.

Među listovima u Beogradu koji su prvi saopštili javnosti da su ubijeni kralj Aleksandar i kraljica Draga, nalazio se i "Mali žurnal". U izdanju koje je izašlo u prepodnevnim časovima 29. maja 1903. godine, na celoj prvoj strani, objavljeni članak imao je naslov - "Sin srpskog Nerona".

"Sin srpskog Nerona pao je" - glasila je prva rečenica u "Malom žurnalu". "Ovaj radostan glas odjeknuće veselo širom celoga Srpstva, odjeknuće po celome svetu i svaki, kad ga čuje ako iole ima duše, i srca, moraće se obradovati, jer je za navek uništena jedna paklena porodica, koja je bila poruga za ceo srpski narod, za ceo svet. Ubila ga je srpska ruka, posvetila se da Bog da... Sin srpskog Nerona, blesasti kralj Aleksandar, pao je od ruke srpskih oficira..."

Članak se završavao poklicima i izrazima zahvalnosti oficirima i vojsci: "U dobri čas, braćo, vi ste se odužili srpskom rodu, vi ste se pokazali kao čuvari morala, pravde i slobode, pokazali ste se kao dobri potomci onih divova srpskih, što su 1804. godine iz temelja zaljuljali celu tursku carevinu i ulili nov život srpskoj duši... Vi ste se dostojno odužili svom rodu, celo Srpstvo biće vam do veka zahvalno. Živeli na ponos Srpstva!"

Ovaj broj "Malog žurnala" bio je vanredan. i on je dospeo samo do relativno malog broja čitalaca. Jer, po odluci vođstva zavere, upravo ustoličeni ministar unutrašnjih poslova u tek formiranoj vladi, koja je samu sebe nazvala revolucionarnom, radikal Stojan Protić, je taj broj - uzaptio.

U drugom, redovnom, izdanju od istog dana, 29. maja 1903. godine, "Mali žurnal" je zbog zabrane svog vanrednog broja okvalifikovao akt ministra policije kao - "krajnju neučtivost", a njega lično nazvao - "neprijateljem slobode".

U svom redovnom izdanju, u uvodnom stupcu, "Mali žurnal" je iznitio odu "srpskim vitezovima", izražavajući im zahvalnost za delo koje su izvršili, a u stupcu do njega - demantovao je samog sebe, svoje tvrđenje u vanrednom izdanju zapravo, da su oficiri lišili života kraljevski par. "Neistinita je pronesena vest da su Aleksandar i Draga tobož ubijeni i da su im oficiri oduzeli život", stajalo je u toj dodatnoj informaciji "Malog žurnala" pod naslovom - "Samoubice". "Nepobitna istina je pak, da su se oni sami ubili pucajući sami na se, samo da ne bi živi pali u ruke oficirima, koji su ih uhvatili tek pri smrti kad su bili".

Piše: Vasa Kazimirović

Odgovor vojvode Živojina Mišića

Kao "okoreli obrenovićevac" ubrzo će biti odstranjen iz vojske

Samodemanti "Malog žurnala", da su kralj Aleksandar i kraljica Draga poginuli u međusobnom sukobu, odgovarao je u stvari onome što je vođstvo zavere prvobitno saopštilo. kako u svojim memoarima iznosio vojvoda Živojin Mišić, njemu je, kao komandantu Drinske divizijske oblasti, jedan od vođa zavere, general Jovan-Joca Atanacković, ministar vojni u novoformiranoj "revolucionarnoj" vladi, otvorenom depešom saopštio da "zbog lične svađe i sukoba od prošle noći kralj i kraljica nisu više među živima".

U ovoj depeši, general Atanacković je od Mišića tražio (kao i od drugih komandanata divizijskih oblasti) da se "postara" sa okružnim načelnicima i ostalim mesnim vlastima da se na teritoriji njegove oblasti "održi potpun mir i poredak".

Nekih šest sati posle ovog telegrama, general Atanacković je pozvao Mišića telefonom iz Beograda, da bi saznao kakvo je stanje na njegovoj teritoriji, vladaju li red i mir.

Živojin Mišić, koji je kao i general Atanacković bio ađutant ubijenog kralja Aleksandra, odgovorio je sledeće:
"Dok god čujete da sam živ budite spokojni!"

Svoje obećanje Mišić je i održao. Na tome mu, međutim, vođstvo zavere neće biti zahvalno. Kao nepouzdan, kao "okoreli obrenovićevac", on će ubrzo posle prevrata biti odstranjen iz vojske...

Prikrivanje istine o događaju u dvoru (ni u proklamaciji tek obrazovane vlade nije rečeno šta se uistinu zbilo, već samo toliko da su "poginuli kralj Aleksandar i kraljica Draga") potrajalo je sve dotle dok se vođstvo zavere nije potpuno uverilo da je pogibija kralja i kraljice primljena mirno u narodu.

Zato što se plašilo da bi moglo doći do nemira, pa i pobune u vojsci, ako bi se saopštilo da su kralj i kraljica ubijeni, vođstvo zavere je, izvesno, i naredilo Stojanu Protiću da kao ministar policije zabrani vanredno izdanje "Malog žurnala", iako je taj članak u stvari predstavljao odu zaverenicima i bezgranično veličao njihovo delo.

Suprotno "Malom žurnalu" koji je zapenušeno hvalio delo oficira - zaverenika, glasilo Srpske patrijaršije u Sremskim Karlovcima, list "Srpski sion", pisao je o događaju od 29. maja 1903. godine kao o "srpskoj bruci i sramoti", kao "novoj ljagi na srpskom obrazu".

Ističući da su ubice kralja Aleksandra i kraljice Drage oficiri koji su se kralju bili zakleli na vernost i "koji trebaše za njega svoju glavu izgubiti, a ne njega pogubiti", pisac članka u "Srpskom sionu" (Dimitrije Ruvarac) rekao je da je trebalo, ako kralj već nije radio kako valja, postupiti onako kako je to urađeno na Svetoandrejskoj skupštini. Trebalo je - "doviknuti mu: Kralju ili radi drukčije ili dole, a ne izdajom i mučki kidisati na kralja Aleksandra i onako zverski s njime postupiti".

"Srpski sion" nije osudio samo oficire koji su učestvovali u prevratu, nego i Beograđane, "koji po ubistvu okitiše svoje kuće zastavama u znak radosti, a još više beogradsku štampu, posebno list "Beogradske novine", na čelu sa Stevanom Ćurčićem. Za "Srpski sion" Ćurčić i njegove novine bili su tipični predstavnici "niskih duša udvoričkih" u beogradskoj žurnalistici. Dok su kralj Aleksandar i kraljica draga bili živi, oni su ih "u nebesa dizali", a sada, po njihovoj smrti, prvi su pohitali da ih se odreknu i da se na njih bace kamenom...

"Srpski sion" nije popustio ni da uputi oštre reči ministrima u vladi obrazovanoj 29. maja 1903. godine, u prvom redu ministru pravde, advokatu Ljubi Živkoviću. I to s punim pravom...

Kad je pušten sa izdržavanja kazne robije u Zabeli kod Požarevca (po osudi vanrednog suda Formiranog posle atentata na kralja Milana na Ivanjdan 1899. godine), on je na beogradskom pristaništu do malaksalosti na sav glas klicao - "Da živi kraljica Draga"! Po ubistvu kraljevskog para, u rano jutro, on je kao bez duše jurio s jednog kraja Beograda na drugi, da bi stanovnicima prestonice saopštio jednu golu neistinu... "Noćas po ponoći", uveravao je on Beograđane željne da saznaju šta se u dvoru zbilo, "kralj Aleksandar Beograđane željne da saznaju šta se u dvoru zbilo, "kralj Aleksandar je hteo da otera svoju ženu Dragu i pozvao je dva puka vojske, a kad se kraljica odupirati stala naredi kraljevoj, onda je nastao metež, da je i krv pala. U tom metežu poginuli su i kralj i kraljica, koje uopšte srpski narod nikad nije ni voleo".

"Srpski sion" je "uzeo na zub" i starešinstvo Srpske pravoslavne crkve u Srbiji, mitropolita Inokentija u stvari. Povod da se posebno okomi na mitropolita Inokentija, "Srpskom sionu" bio je jedan članak objavljen u ruskom bogoslovskom listu "Sadašnji srpski mitropolit Inokentije blagoslovio je brak kralja Aleksandra sa Dragom Mašin. Oni oboje padoše, masa je burno klicala živeli ubicama, a arhijerej ukrasio je voj dvor zastavama, i ne htede im obaviti ni opela, ukide opštu molitvu za njih u crkvi, a u Sabornoj crkvi pohvali narod, koji je u teškim potresima ovim svojim spokojnim i dostojnim držanjem jedanput za svagda pokazao svoju potpunu zrelost..."

Piše: Vasa Kazimirović

Što dalje od politike

Šta je sve napisano u brošuri objavljenoj 1904. u Beogradu

Sa svoje strane, za mitropolita Inokentija, "Srpski sion" je rekao: "Ko se seća kakve je prigodne govore držao u svakoj prilici mitropolit Inokentije, gde je trebalo pokazati lojalnost, odanost i privrženost živome Aleksandru, - taj ne može verovati, da je taj isti Inokentije, na glas a je taj po njemu toliko veličani i uznošeni Aleksandar mrtav, dao u radosti svoj dvor okititi zastavama, pa šta više i samo groblje i crkve...

Duša nam se muti, kad pomislimo, da jedan kralj, kome su se za života svi ulagivali, i pred kim su puzili, umire bez najmanje utehe koju sveta crkva najmanjem članu svome pruža; da ga sahranjuju bez zvona, bez počasti, dakle i bez one ceremonije, koja se i poslednjem Ciganinu odaje! Kraljeva smrt nije zvonima oglašena ni u jednoj crkvi u Srbiji, u kojima su se godinama uznosile molitve i dolgodenstvije za njegov život, dok beše 'blagovjerni gosudar'...

Zaista strašno, i mi stojimo pred užasnim faktom da je u srpskoj jerarhiji preko, u celom srpskom sveštenstvu nestalo i trunak svesti o pozivu, o dužnosti svešteničkoj, da su oni srpsko ime, ponos srpskog sveštenika obrukali pred celim ostalim pravoslavljem, pred celim obrazovnim svetom. I to radi Inokentije, koji je po milosti kraljevoj od običnog prote Jakova postao mitropolitom, i koji je, da se za tu uslugu blagodarnim pokaže, činio slepo što je god Aleksandar od njega želeo. Veličao je vladavinu njegovu, kad je narod bio najnezadovoljniji; uznosio je kraljicu Dragu, ma da je znao, da su svi slojevi naroda ogorčeni što ona radi kao kraljica..."

U svemu rečenom, "Srpski sion" je video "dekadenciju u moralu srbijanskog sveštenstva" i novom vladaru, kralju Petru, poručivao je, da kao prvo i najhitnije mora "odstraniti sveštenstvo od politike".

Grlica i gugutka

Kritičan prema događajima u Srbiji, "Srpski sion" je ustao i protiv "hvalospevnih ocena" značaja krunisanja kralja Petra. U broju od 15. septembra 1904. godine (broj 18), oštro je reagovao na tvrdnje (u beogradskoj štampi) da je "krunisanje najveći ideal srpskog naroda od Kosova" i ocenio ta preterivanja kao "falsifikat dosadašnjih istoričnih događaja, i podjedno i vizantizam, koji zaslužuje najveću osudu. Srpski narod posle Kosova nije imao većeg ideala od ideala da se oslobodi turskog ropstva. To je narodni ideal bio, s kojim je legao i ustajao, i za koji se u svojim svagdašnjim molitvama Bogu molio da se ostvari".

Po navodima "Srpskog siona", čitav niz događaja iz istorije Srbije nadmašivao je po svom značaju, krunisanje kralja Petra I Karađorđevića. Hatišerif iz 1830. godine, na primer, priznanje Miloša Obrenovića za naslednog srpskog kneza, ustupanje gradova u Srbiji "bez kapi prolivene srpske krvi", proglašenje nezavisnosti Srbije i njeno proširenje 1878. godine... I samo proglašenje Kneževine Srbije za kraljevinu, a Milana Obrenovića za prvog srpskog kralja posle Kosova 1882. godine, bili su "mnogo i mnogo značajniji događaji od krunisanja kralja srpskog Petra I.

Još žešće od "Srpskog siona", starešinu Srpske pravoslavne crkve u Srbiji, mitropolita Inokentija, napao je narodni poslanik Aleksa Ratarac. To je on učinio u jednoj brošuri, objavljenoj 1904. godine u Beogradu (Mitropolit Inokentije pred sudom javnosti i svetoga sabora arhijerejskog).

Nazivajući mitropolita Inokentija (Jakova Pavlovića) "neuračunljivim caredvorcem", Ratarac je izneo, da je mitropolit došao na svoj visoki položaj uz pomoć kraljice Natalije, a zatim Drage Mašin i da se "sva njegova služba crkvi i zavetnoj misli srpskoj svela na slepo izmećarstvo i robsku službu kralju Aleksandru i kraljici Dragi. On je blagoslovio i taj fatalni brak, uznosio i slavio Irodijidu na Kraljevskom prestolu i sa oltara božijega veličao i slavio tu profanu ženu i bludnicu nazivajući je Grlicom i Gugutkom".

Bezbožna reč

Ratarac je mitropolita Inokentija proglasio i za glavnog demoralizatora "crkvenog klera i njegove pastve". Okrivio ga je za razaranje discipline među sveštenicima, za tuče i razračunavanja među njima čak i u oltaru crkava...

Kao naročito "odvratan i bezbožan" postupak mitropolita Inokentija, Ratarac j označio njegov govor na prvoj službi i blagodarenju u Sabornoj crkvi posle izbora novog kralja (Petra Karađorđevića), u kojem je on, "pred licem naroda i praviteljstva", slavio i veličao "hristoljubivo vojinstvo, što je uklonilo tirjanina s lica zemlje. Ništa više protivu Inokentija da ne stoji, samo ta njegova bezbožna reč, izgovorena u hramu Božijem, čini ga nedostojnim službe prvosvešteničke..."

Poslanik Aleksa Ratarac, optužio je mitropolita Inokentija i za delo simonije (prodaje svešteničkih zvanja), globljenje opština i crkava, globljenje manastira, samovlasno zauzimanje crkvenih dobara...

Piše: Vasa Kazimirović

Žena preča od Srbije

Ali pre i iznad svega, kralj Aleksandar je bio pritvoran

Kralj Aleksandar Obrenović ubijen je u svojoj dvadesetsedmoj, a kraljica Draga u svojoj tridesetdevetoj godini. Za njih su mnogi rekli da su u potpunosti zaslužili svoju tragičnu sudbinu. Pored drugih, to je rekao i jedan od najreakcionarnijih predsednika srpske vlade u doba Milana i Aleksandra Obrenovića, Vladan Đorđević. Po njemu, kralj Aleksandar je zaslužio da se s njim uradi ono što je urađeno i da su oficiri, ubivši njega i Dragu, time - "spasili otadžbinu". Iskazana su i mišljenja, da kralj Aleksandar "staje pred istoriju kao krivac nad kojim je revolucija izvršila presudu cele zemlje".

Posle smrti, ali i za života, kralj Aleksandar je nazivan "blesavkom", "blesanom", "degenerikom", "glupanderom", i tako dalje. Govoreno je za njega da je "samoživac najgore vrste", "čovek bez duše". Poslednji Obrenović na prestolu Srbije, međutim, nije bio "ni fizički ni umno zaostao čovek, još manje abnormalna ličnost, koja je iz patoloških razloga potpala pod uticaj Drage Mašin", bilo je mišljenje austro-ugarskog poslanika u Beogradu, Konstantina Dumbe.

Kao automat

Prava ocena kralja Aleksandra bila bi, da se radilo o jednom prirodno obdarenom mladom čoveku, brzog shvatanja, dobrog pamćenja, i veoma zainteresovanom za literaturu.

Sem što je bio dobrog, zapravo odličnog pamćenja, što je "umeo samostalno da rasuđuje", kralj Aleksandar je bio i vrlo vešt u pridobijanju ljudi do kojih mu je bilo stalo.

Iako je bio "brz na ukidanju ustava" i "ukidanju političkih sloboda svog naroda", on ipak nikad nije prestao da bude ustavni vladalac. Neustavno stanje pod njim trajalo je samo po nekoliko časova...

Neki austro-ugarski poslanici u Beogradu, kao Hengemiler, na primer, iznosili su u svojim izveštajima Beču, da u srpskog kralja, kao i u oca mu, kralja Milana, "ima abnormalnosti u stanju duha" i da njegove odluke "zavise više od njegovog nervnog sistema nego od snage njegove volje i ocene..."

Većina ličnosti koje su imale prilike da bliže upoznaju kralja Aleksandra ocenile su ga kao čoveka u koga je teško proniknuti. Na prvi pogled on je činio utisak "skromna, sramežljiva gimnaziste". Prema kazivanju Visariona Visarionoviča Komarova, generala u srpskoj vojsci, Peri Todoroviću, kralj Aleksandar je izgledao "kao čovek veoma hladan, bez ikakve strasnosti i strasnih zanosa za čim bilo.

Njegov govor, pokreti, misli, osećaji, sve je to nekako neobično tiho, hladno, mirno, pravilno, čisto bih rekao ovo nije živ čovek, već nekakav neobično veštački automat koji sve ovo vrši". Strastan čitalac novina, kralj Aleksandar se i sam rado laćao pera, i pisao za novine - da bi odgovorio onima koji su napadali njegov režim i njega lično (Jaši Prodanoviću, na primer, čija je busija bio list "Odjek"). Svoje (nepotpisane) članke kralj Aleksandar je štampao u "Malim novinama" Pere Todorovića, koji se posle Timočke bune (1883) bio pretvorio u vernog saradnika dinastije Obrenovića.

Bio je kralj Aleksandar i dobar govornik, istina ne tako briljantan kao otac mu. Umeo je da opšti sa prostim svetom, i da ga zadobija za sebe. Ali pre i iznad svega, kralj Aleksandar je bio - pritvoran. Ta crta zapažena je kod njega još u detinjstvu, i tumači se njegovom željom da se na taj način zaštiti i od roditelja i od ljudi koji su ga okruživali, a prema kojima on nije imao nikakvih lepih osećanja...

Pritvorenost treba da je vremenom postala druga priroda kralja Aleksandra. A laž - nužno oružje. Kao primer njegove pritvorenosti, neiskrenosti i licemerja, njegovi protivnici su godinama navodili slučaj sa liberalnim političarima, Avakumovićem i Ribarcem. Kad su oni, posle državnog udara od 1. aprila 1893. godine (kraljevog udara), na insistiranje "dvorskih radikala" izvedeni na sud, on je izjavio da je to na mestu, da su oni zaslužili da ih narod "kamenjem pretrpa".

A kad ih je, zatim, iz političke računice, koja mu nije bila nesvojstvena, pomilovao, i oni došli u njegov kabinet da mu se zahvale, rekao im je da je on "večno bio protivu njihovog stavljanja pod sud, ali da su to oni pustolovi radikalni od njega tražili, a on nije mogao da se odupre, jer je Skupština bila na okupu".

Protivnici kralja Aleksandra navodili su i to, da se on, pogotovu kad bi pao u jarost, i izgubio kontrolu nad sobom, prostačkije izražavao nego kakav neotesani rabadžija. Iz njegovih usta izletale su tada psovke i nepristojni izrazi kao lava iz živog vulkana... U takvom stanju on nije pazio ni kako se izražava o pojedinim ministrima, osobito onim s kojima se razišao. Jovana Ristića nazvao je tako "izvestelim državnikom", Stojana Ribarca "budžaklijom", Belimarkovića, svog bivšeg namesnika - "starom drkelom".

Spreman da uvredi i strogo kazni ljude koji su ga okruživali, kralj Aleksandar je isto tako bio spreman da te ljude, i posle svega - zaspe najvećom pažnjom... To je uticalo da se formira mišljenje da se nikad ne zna kako će se završiti nečiji susret sa njim.

"Nesrpstvo" kralja

Neki protivnici kralja Aleksandra pokušali su da dokažu da on nije bio ni - Srbin, budući da mu je majka, kraljica Natalija, bila Ruskinja, a otac, kralj Milan - Rumun! Na "nesrpstvo" kralja Aleksandra, pored drugih, ukazivali su radikali (Jaša Tomić, Stojan Protić), ali i zaverenici iz 1903. godine, kad su se našli okupljeni u svom tajnom udruženju Crna ruka. Po svoj prilici, crnorukcima je ovo trebalo, da bi, i na taj način, dokazali da su oni - kao mladi zaverenici - dobro učinili što su Srbiju oslobodili jednog tuđina, jedne dinastije od koje je srpski narod propištao.

Kao dokaz da kralj Aleksandar nije bio Srbin, crnorukcima je poslužio jedan članak objavljen u Parizu, 1. oktobra 1899. godine, a koji se ticao kralja Milana. Prema tom članku u francuskim novinama, Milan je bio sin Marije Katardži, kćeri jednog rumunskog majora, i izvesnog Rumuna po imenu Raznovan. Rođen je u vreme kada je Marija Katardži već bila davno prestala "da živi sa svojim zakonitim mužem - Jevremom Obrenovićem..."
Piše: Vasa Kazimirović

Tri ili pet Obrenovića

O Đorđu Hristiću se govorilo kao o poslednjem Obrenoviću

Stojan Protić je manje-više pisao u istom smislu, ali sa nešto više tačnosti. Svoju seriju napisa Protić je objavio u "Samoupravi" (počev od broja 236, u 1904. godini) pod naslovom - "Kuzićima i Raznovanovićima". Već u prvom nastavku, on je izneo, da "priroda i neunakažena istorija znaju za tri Obrenovića vladaoca". Ali da Srbija, "blagodareći Blaznavcu Milivoju i po malo Jovanu Ristiću" zna - za pet Obrenovića... Poslednji Obrenović bio je - Đorđe M. Hristić.

Pominjanje Đorđa M. Hristića bilo je Protiću naročito važno. Jer u to vreme se, zapravo od samog prevrata 1903. godine, o Đorđu Hristiću neprestano i naveliko govorilo ne samo kao o poslednjem Obrenoviću nego i kao o pretendentu na srpski presto (u ovom smislu pisao je, u septembru 1903. godine, i bečki list "Die Zeit").

Pisanje Protića

Dete rođeno "u ljubavnoj vezi"Artemize, supruge Milana F. Hristića, i kralja Milana, Đorđe Hristić (Pera Todorović ga je u svojim "Malim novinama" prekrstio u Obrena) imao je 16 godina kad se o njemu počelo govoriti kao o "legalnom pretendentu" na srpski presto. Njegove gotografije, slate iz Rumunije, bile su u jedan mah preplavile gradove u Srbiji, a osobito Niš. Na poleđini nekih od tih fotografija, rasturanih u Nišu, vođ antizavereničkog pokreta, kapetan Milan Novaković, svojom rukom je bio napisao: "Ovoje pravi i jedini naslednik srpskog prestola". Dotičući se toga, Protić je u "Samoupravi" rekao:

"Kuzići i Raznovanovići (po knezu Kuzi i Rumunu Raznovanu) izradili su dopisne karte s njegovom slikom (slikom Đorđa M. Hristića) i šalju ih masama u Srbiji pišući na njima pozdrave pojedinim ličnostima, preporučujući i svoga klijenta kao Milanova sina i prava Obrenovića!

Koliko su se srozali i na kakve su niske grane spali ovi Kuzići i Raznovanovići: da se stavljaju pod skut jedne Milanove ljubavnice i da nju pozivaju za svedoka da im je klijent pravi Obrenović! Zaboravili su bednici da ljudi znaju, i da se to danas kriti ne može, da ni Milan i Aleksandar nisu Obrenovići, a kamo li da je i da može biti to Artemizin sin, čak i kad bi se moglo uzeti da je Đorđu otac pokojni kralj Milan a ne Milan F. Hristić. U tom slučaju on bi bio samo jedno vanbračno dete kao i pretpostavljeni mu otac, i amo jedan Raznovanović kao i taj tobožnji otac mu".

Mada je Protić tvrdio da vlast u zemlji nije uznemirena što iz inostranstva stižu slike Đorđa M. Hristića, to ipak nije bilo tako. Davalo je to vlasti povoda za zabrinutost i više nego što je ona to htela da prizna, a što se videlo i iz mera preduzetih protiv dvojice "Kuzić-Raznovanović" barjaktara, Živojina Veličkovića i Save Šibalića, i njihovih listova - "Opozicije" i "Narodnog lista".

Da je bilo drukčije, izvesno je da ni Protić svoju seriju u "Samoupravi" ne bi završio sledećom pretnjom: "Mi ćemo im sigurno potkratiti rukave ne dirajući u pravu, zakonitu slobodu".

Suprotno onome što je, prema francuskom listu, izneseno u organu Crne ruke, "Pijemontu", da je majka kralja Milana bila supruga Jevrema Obrenovića, Protić je tačno naveo, da je ona bila supruga sina Jevrema Obrenovića, Miloša, kapetana rumunske vojske. Ali, rekao je Protić, s obzirom da je Miloš Obrenović živeo raspojasano, i zbog neplaćenih dugova dopadao i tamnice u okovima, a uza sve to bio "i notorno bolestan čovek od koga nema i ne može biti zdrava poroda", Marija Katardži "bila je žena kod muža bez muža. Upoznala se s Raznovanom kad joj je muž bio u zatvoru... Da je bila milosnica kneza Kuze, to je zabeležila već i istorija, jer je tu kod njega i nađena kad su knezu Kuzi iznudili ostavku na presto".

Iz ovih odnosa, kako je Protić dalje rekao, "postalo je i rodilo se jedno dete, koje je poslato u Pariz na nauke, i tu u školske knjige upisano kao Emil Raznovan..."

U Parizu, posle ubistva kneza Mihaila 1868. godine u Košutnjaku, Emila Raznovana, odnosno Milana Obrenovića, pronašao je Milivoje Blaznavac i "oglasio ga za kneza Srbije".

Da bi se dokazalo da je Emil Raznovan doista Milan Obrenović, izjavivši da je knez Mihailo, za vreme boravka u Parizu, 1876. godine, predstavio Milana (navodnog Emila Raznovana) bratu ruskog cara, velikom knezu Konstantinu, kao svog naslednika...

To što je izjavio Vladan Đorđević bila je istina. Bila je puna istina. Ona je bila poznata i kralju Aleksandru Obrenoviću. Međutim, kralju Aleksandru bile su poznate i priče koje su širile pristalice dinastije Karađorđevića o nesrpskom poreklu njegovog oca, kralja Milana, još dok je on bio vladar Srbije. I iz tog razloga, izvesno, a i sebe radi, on je 1900. godine angažovao jednog novinara, Milivoja J. Malenića (Klajna, kako se prezivao pre nego što je prešao u pravoslavlje) da napiše "biografsku sliku" o Obrenovićima s posebnim osvrtom na njegovog dedu, Miloša Jevrema Obrenovića.

Piše: Vasa Kazimirović