Knez deli stipendije
  12.04.2004

SRPSKI narod, trajući vekovima, iznedrio je mnoge ktitore, podvižnike i dobrotvore - plemenite, nesebične ljude, koji su promišljali budućnost svog roda. Zadužbine (reč potiče od srpskog izraza “zadušje”) i zadužbinarstvo, pojavili su se u vreme nastajanja srpske državnosti, pod županom Stefanom Nemanjom. Tokom loze Nemanjića, zadužbinarstvo je doseglo najviši domet, a potom sasvim nestalo, usled pada srpske srednjovekovne države pred najezdom Maloazijaca. Srednjovekovni zadužbinari gradili su pokolenju manastire zarad molitve, ohrabrenja i duhovnog uzdizanja. Usledio je petovekovni mrak neslobode pod Turcima, ali iskra dobročinstva u srpskom narodu nije zgasnula.
Zbivanja u Novom veku omogućila su srpskim podvižnicima da nesebično pomognu obnovi kulture svog naroda. Udovoljavajući Božjoj zapovesti da “onaj koji ima podari i onom koji je potrebit”, srpski dobrotvori gradili su za sebe i svoj rod, činili dobro sebi i svom narodu.
Srbiji, koja ovih dana obeležava dva veka od kada je zbacila turski jaram i Beogradu, čiji oci ovih dana slave šest vekova prestoničkog statusa, srpsko zadužbinarstvo u bliskoj prošlosti dalo je veoma mnogo. Zidanje zadužbina, privilegija srednjovekovnih kraljeva, knezova i boljara, u novijem vremenu postala je cilj običnih ljudi, koji su uspeh u životu želeli da krunišu ostavštinom svome narodu. Novovekovni srpski zadužbinari, najviše su darivali Beogradu. Osećali su da je vreme Osmanlija zanavek prošlo, da srpsku prestonicu valja podizati, ugledajući se na evropske metropole tog vremena.
USPEH dva srpska ustanka, početkom 19. veka i obnova srspke državnosti, između ostalog, omogućila je prelazak kapitala u ruke pojedinaca. Oživelo je neugaslo i u srpskom narodu duboko ukorenjeno zadužbinarstvo. Još je knez Miloš Obrenović, nameran da unapredi znanje naroda, određivao “stipendije” talentovanim mladim ljudima, na primer, Maksimu Nikoliću Miškoviću ili Joakimu Vujiću.
Knez Aleksandar, sin velikog vožda, prvi je deo svoje imovine priložio za opšte dobro, stvarajući fond za obrazovanje mladih ljudi. Iz tog vremena, u Arhivu Srbije sačuvana su dokumenta o zadužbini i fondovima Tome Vučića Perišića, a u univerzitetskoj arhivi, podaci o fondu kraljice Natalije Obrenović.
U 19. veku, pojedini Srbi sticali su ogromno bogatstvo, ali, dobrim delom koristili novac za unapređenje narodne privrede, podizanje bolnica, a najčešće za opšte prosvećivanje, kao što je to učinio kapetan Miša Anastasijević. U kasnijim godinama devetnaestog i početkom dvadesetog veka, najviše dobrotvora opredeljivalo se za darovanje Srpskoj akademiji nauka i umetnosti i Univerzitetu u Beogradu.
SRPSKA pravoslavna crkva, težište srpske sabornosti, vekovni je svedok, često i baštinik zaveštanja znamenitih dobrotvora. Crkva, u duhovnom bdenju nad celokupnim Srpstvom, i te kako uvažava, podržava i vrednuje podvižništvo u svom narodu. O srpskim dobrotvorima iz raznih epoha, svedoče crkve i manastiri širom zemlje.
Arhiv Srbije u kojem su svedočanstva o 490 fondova, ili arhiv SANU sa 64 dokaza o zaveštanjima, kao i podužim spiskom darodavaca, dokaz su zadužbinarstva u modernoj Srbiji. Imena vladara i vlastelina, ktitora iz srednjeg veka, ali i Save Tekelije, Ilije Milosavljevića Kolarca, kapetana Miše Anastasijevića, Luke Ćelovića i mnoštvo drugih dobrotvora iz novijeg vremena, utisnuta su u vekovnik srpskog zadužbinarstva.

NAMENA

STICAJ istorijskih okolnosti, učinio je da zadužbinarstvo zgasne nakon Drugog svetskog rata, kad je uspostavljena višedecenijska vladavina komunističke ideologije. Fondove nekadašnjih zadužbinara obesmislile su upravo te istorijske promene. Za razliku od srednjovekovnih zadužbina, koje su zadržale osnovnu namenu, građevine ostavljene otečenstvu u novije vreme, često su neprimereno upotrebljavane.
Tek poslednjih decenija prošlog veka, oslabile su ideološke prepreke, a demokratizacija društva stvorila je klimu u kojoj bi srpsko zadužbinarstvo, moglo da bude obnovljeno.

Kolarčeva dva fonda
  13.04.2004

Piše: Jovan NIKOLIĆ
ILIJA Milosavljević Kolarac, veliki srpski dobrotvor, rođen je početkom devetnaestog veka u Kolarima, selu nadomak Beograda. Otac Milosav, po zanimanju abadžija, pošao je 1804. godine u ustanak protiv Turaka, ostavljajući supruzi Jovanki da brine o Iliji i još troje maloletne dece. Slom voždove države prinudio je porodicu da izbegne preko Dunava u Crepaju. Vratili su se u Beograd nakon turske amnestije, 1813. godine.
Naredne godine, sa nepunih 14, Ilija prvi put dolazi u Beograd tragajući za zaposlenjem. Put ga potom odvodi kod daljeg rođaka u Pančevo, a on ga prosleđuje u Vršac, na izučavanje trgovačkog zanata.
Nepune tri godine kasnije, Ilija je ponovo u Beogradu, uposlen kod Milutina Radovanovića, vodećeg beogradskog trgovca. Tu je upoznao i zavoleo gazdinu kćer Sinđeliju, isprosio je i sklopio brak. Stanovali su na Zereku, današnjem Dorćolu, gde je Ilija otvorio svoj dućan. Tada je prezimenu Milosavljević dodao Kolarac, po selu iz kojeg je potekao.
NAKON decenije uspešnog poslovanja u Beogradu, Ilija Kolarac preselio se u Pančevo i započeo trgovinu svinjama i hranom. Sa ortacima, Đorđem Jovanovićem, a kasnije i Đorđem Vajfertom, Kolarac je proširio poslove do Pešte i Beča. Četrdesetih godina stekao je austrijsko državljanstvo i postao spoljni savetnik pančevačkog Magistrata.
U međuvremenu, Sinđelija teško oboleva i umire u peštanskoj bolnici, a suprug je sahranjuje na groblju kod crkve svetog Marka u Beogradu. Ostavši sam, jer dece nisu imali, Kolarac se, 1856. godine, vraća u Beograd. Započeo je trgovanje solju i šalitrom. Posao se širio, a Ilija Kolarac okreće se kupovini nepokretnosti u blizini Varoš i Stambol kapija. Predosećao je odlazak Turaka nakon incidenta na Čukur česmi i turskog bombardovanja grada. Kada je država konfiskovala turska napuštena imanja, Kolarac je otkupio nekoliko placeva i na nasutom beogradskom šancu podigao kuću i radnje.
USKORO je sa Tomom Vučićem Perišićem, osnovao Fond za pominjanje onih koji su izginuli za otadžbinu, u iznosu od 250 dukata. Novac je predat beogradskom mitropolitu Petru. Na poziv Svetozara Miletića, četiri godine kasnije, Ilija Kolarac priložio je 400 dukata fondu za otvaranje Pravne akademije, u okviru Matice srpske.
Već u poodmaklim godinama, Ilija M. Kolarac, povukao se iz poslova i prepustio mirnom životu rentijera. 1878. godine, neočekivano je optužen za učešće u Topolskoj pobuni. Ni kriv ni dužan, osuđen je na pet godina robijanja u požarevačkom zatvoru. Knezovim ukazom u čast proglašenja nezavisnosti Srbije, Ilija Milosavljević pomilovan je nakon nekoliko meseci tamnovanja. Osamdesetogodišnji Kolarac, poživeo je na slobodi samo nekoliko meseci. Šestog oktobra 1878. godine, umro je u svojoj kući kod Stambol kapije.
TESTAMENTOM je predvideo dva fonda. Prvi je namenio podizanju "srpskog univerziteta" koji bi se zvao "Univerzitet Ilije M. Kolarca, osnovan sopstvenim trudom na korist svoga naroda". Odluka o izgradnji Kolarčevog univerziteta na Studentskom trgu u Beogradu, doneta je 26. juna 1927. godine. Zgrada koju je projektovo arhitekta Petar Bajalović, završena je 1932. godine.
Drugi je bio "Književni fond Ilije M. Kolarca", kojim su nagrađivana ćirilicom pisana književna dla Srba iz svih "predela srpskih", i pomagano izdavanje knjiga. Najpoznatije biblioteke ovog fonda bile su "Mala biblioteka" i "Poučna biblioteka". Među izdanjima ovog fonda našla su se dela Ive Andrića, Aleksandra Belića, Ivana Đaje...

ZAVEŠTANJE
DRUGI svetski rat i političke promene koje su usledile, gotovo su uništili finansijske izvore Zadužbine Ilije M. Kolarca. Pre 14 godina, ostavštini beogradskog dobrotvora vraćen je status zadužbine, pa Kolarčev narodni univerzitet ipak ugošćuje akademske građane glavnog grada. Tako je, donekle, ispoštovana volja darodavca: "Ja želim da ove moje naredbe ostanu nepromenjene dok je Srpstva i Srbije i da ne može ove moje naredbe preinačiti ni zakon, ni vlasti državne, ni ma ko drugi!"

Domovina u srcu
  14.04.2004

PIŠE: Jovan NIKOLIĆ
MALO je poznato da je veliki srpski naučnik svetskog glasa Mihajlo Pupin bio jedan od najvećih srpskih dobrotvora. 1914. godine stvorio je "Fond Pijade Aleksić-Pupin", u znak sećanja i zahvalnosti majci Pijadi, koja mu je omogućila da se školuje i uputi u svet u kojem je postigao ogromni naučni uspeh. Svake godine, sredstvima tog fonda, na svečanim Svetosavskim akademijama, nagrađivani su učenici koji su se isticali u književnosti, istoriji, ali i "guslarstvu sa pesmama koje je prikupio Vuk Stefanović Karadžić", kako je Pupin precizirao u osnivačkom aktu Zadužbine...

Dvanaest godina kasnije, Pupin je osnovao fond koji je nazvao svojim imenom. Namenio ga je pomaganju crkveno-školskoj opštini u rodnom Idvoru, srpskom privrednom društvu "Privrednik" i đacima iz Vojvodine koji su učili poljoprivredne škole. Odobrenje da se osnuje fond potpisao je kralj Aleksandar Karađorđević.

Mihajlo Pupin osnovao je i zadužbinu pri Narodno-istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu. Fondovi Zadužbine koristili su se za kupovinu srpskih umetničkih dela za muzej i izdavanje publikacija "srpskih starina". U imovinu Zadužbine, Pupin je uložio milion dinara. Zadužbina je osnovana 1932. godine, a Pupinovom odlukom rukovođenje Zadužbinom povereno je Srpskoj kraljevskoj akademiji nauka. Tim sredstvima pomognuto je izdavanje dela Vladimira R. Petkovića, više knjiga iz arheologije, monografija o manastiru Dečani i finansirana arheološka istraživanja 1936. godine.

VELIKI srpski dobrotvor rođen je u Idvoru 1858. godine. Odličnog đaka osnovne škole, otac Konstantin i majka Pijada poslali su u više razrede u Pančevo. Uočivši darovitog đaka, učitelji preporučuju da Mihajlu bude omogućeno studiranje u Pragu.

Posle nekoliko meseci boravka u Pragu, Mihajlo je shvatio da nije pronašao ono čemu je težio. Želeći da krene u potragu za znalcima elektriciteta, posebno sledbenicima američkog naučnika Franklina, mladić je doneo neobično hrabru odluku. Brodom "Vestfalija" krenuo je 1874. godine u Ameriku. Kao i svi emigranti iz Evrope, iskrcao se u NJujorku.

Položio je 1879. godine prijemni ispit za studije na Kolumbija koledžu. Uz odlične rezultate, ali mukotrpnu egzistenciju, Mihajlo Pupin je diplomirao 1883. godine. Odličnom studentu ponuđena je fakultetska stipendija za univerzitet u Kembridžu, u Velikoj Britaniji.

PUPIN je krenuo za Englesku ali je produžio ka kontinentu i stručno usavršavanje kasnije nastavio u Berlinu. Na tamošnjem univerzitetu je 1889.godine odbranio doktorsku disertaciju. Na Kolumbija koledž u NJujorku, kao što je i obećao na polasku, vratio se sa zvanjem doktora nauka i preuzeo katedru za matematiku.

Bio je profesor, ali i praktičar koji je znatan deo radnog dana provodio u laboratorijama pomerajući granice naučnih saznanja. Proslavio se izumima u telekomunikacijama, radio tehnici i radiologiji. Cenjeni naučnik imenovan je za predsednika Akademije nauka države NJujork i izabran za člana Nacionalne akademije Sjedinjenih Američkih Država.

Iako je najveće naučničke domete ostvario daleko od svoje zemlje, Mihailo Pupin je bio veliki patriota i rodoljub. Tokom Prvog svetskog rata, Pupin je u Americi organizovao dobrovoljce i agitovao za prikupljanje pomoći namenjene kneževinama Srbiji i Crnoj Gori. Posredstvom Crvenog krsta, poslao je pomoć vrednu 140 miliona dolara. Svojom ličnom imovinom garantovao je isplatu oružja obezbeđenog za srpsku vojsku pred presudne bojeve na Solunskom frontu. Zaslugom Mihaila Pupina, na Londonskoj konferenciji nakon rata, Kraljevini Jugoslaviji dodeljen je severni deo Benata, koji su velike sile planirale da podare Rumuniji. Pupin je učestvovao i na mirovnoj konferenciji održanoj u Parizu 1919. godine, braneći stavove i namere države u kojoj se najzad našao i njegov Idvor.

SUDBINA
BEOGRAD, kojem je mnogo podario svojim fondovima i zadužbinama, i rodni Idvor, Mihajlo Pupin poslednji put je posetio 1921. godine. Posle Drugog svetskog rata, kada su Pupinovi fondovi i zadužbine doživeli žalosnu sudbinu svih srpskih zadužbinarskih darova, iz sećanja pokolenja iščilila je ta, duboko humana i patriotska crta karaktera velikog naučnika. Pamti se po naučnim dometima, ali, nažalost, ne i po iskazanoj ljubavi prema svom narodu.

Dukati - đacima
  15.04.2004

Piše: Jovan NIKOLIĆ
KADA je Milutin Lacković, učenik drugog razreda gimnazije u Beogradu, nesretnim slučajem izgubio život, Vladimir i Mileva, ucveljeni roditelji nikada prežaljenog sina jedinca, osnovali su 1911. godine "Fond za odevanje siromašnih đaka nižih razreda gimnazije i Realke u Beogradu". Fond je nazvan imenom nesretnog dečaka.
Otac Vladimir, poznati beogradski sudija i vlasnik ugledne advokatske kancelarije, bio je imućan čovek. Promišljanje gubitka jedinog deteta, Vladimiru i Milevi ukazalo je na put i smisao njihovog daljeg življenja. Ako već nisu mogli da pomognu svom sinu, odlučili su da dobro učine tuđoj deci. U fond je uložio 2.000 zlatnih dinara i imanje na kojem su bile tri stambene zgrade. Nalazilo se na uglu današnjih Terazija i Sremske ulice. Za jednog od upravnika fonda bio je određen Slobodan Jovanović, profesor Beogradskog univerziteta.
Ukazom kralja Petra Prvog Karađorđevića, fond je zaživeo 1914. godine. Dobro rukovođenje fondom omogućilo je da uspešno ispunjava amanet osnivača, uprkos ekonomskim neprilikama koje su potresale Srbiju. Čak ni svetski ratovi i pogubne posledice koje su sukobi ostavili u Srbiji, nisu mnogo naudile imovini fonda.
ZANIMLJIVO je da je ovakvih fondova, svojevrsnih zadužbina proisteklih iz raznovrsnih motiva, početkom dvadesetog veka bilo tridesetak. Uglavnom su osnivani u manjim gradovima: Mladenovcu, Vršcu, Požarevcu, Novom Sadu, Senti, Jagodini, Natalincima, Selevcu, Cerovcu...
"Fond Milana Lackovića" funkcionisao je i nakon Drugog svetskog rata, do nacionalizacije nepokretnosti fonda. Nerešeno pitanje zadužbina, praktično je onemogućilo nastavak rada fonda.
Sličnu sudbinu doživela je i zadužbina "Jovanijanum". Osnovao ju je 1908. godine seoski lekar u penziji iz Vlasotinaca Jovan Jovanović. Smederevac po rođenju, Jovan Jovanović je škole završio u Beogradu. Kao gimnazijalac izdržavao se poslužujući po boljim kućama i podučavajući slabije đake. 1866. godine upisao je pravne nauke, ali ih je brzo napustio. Nakon ličnih tragedija dragih osoba - rođene sestre, odnosno voljene devojke, Jovan Jovanović napušta Beograd i Srbiju i u svojstvu državnog pitomca odlazi u Beč gde završava studije medicine.
Vratio se u Beograd u kojem ga je sve podsećalo na voljena bića. Tim pre, jer je preuzeo brigu o kćerima preminule sestre. Kada emotivni pritisak nije više mogao da podnese, mladi lekar se preselio u Vlasotince, u kojem je proveo ostatak života, baveći se lekarskim pozivom. Izuzetak su bile ratne godine, u kojima je sanitetski poručnik Jovan Jovanović odlikovan "Spomenicom" i "Medaljom kralja Petra prvog". Po završetku ratova sa Turskom, doktor Jovanović se vratio u Vlasotince.
SA godinama, stigla su i razna oboljenja. Jovanović je pokušao da u poznatim evropskim banjama nađe lek. Nažalost, ni u poznatim Karlovim Varima nije imao uspeh. Tamo je i umro 1909. godine. NJegovo telo preneto je u Beograd i sahranjeno na Novom groblju u Beogradu uz velike državne počasti.
Doktor Jovanović testamentom je odredio uspostavljanje "Jovanijanuma", zadužbine kojoj je predvideo "da služi napretku nauke i umetnosti". To je podrazumevalo sredstva zadužbine za školovanje lekara i pravnika, štampanje naučnih dela i nagrađivanje vrednih akademskih rasprava. "Jovanijum" je imao i poseban zadatak: da izdržava "bolesne i sirote devojke". Dr Jovanović je imao uzor u Velimiru Teodoroviću i njegovom "Velimirijanumu".
Do Drugog svetskog rata zadužbinski fond "Jovanijanum" objavio je mnoge knjige i uložio značajna sredstva u udomljavanje sirotih devojaka u Smederevu, Vranju i Vlasotincu. 1946. godine zadužbina "Jovanijanum" pretopila se u "Fond za nauku" i nestala.

ELITE
PERIOD nacionalizacije u FNRJ, koji se protegao od 1946. do 1957. godine, gotovo da je potro sve tragove novovekovnog zadužbinarstva. Naravno, očuvale su se samo zgrade, doduše, izmenjenih namena, ali finansijska osnova veoma raširenog srpskog zadužbinarstva, nestala je u nepovrat.
Danas, na početku trećeg milenijuma, kao da se stvaraju preduslovi da zadužbinarstvo vaskrsne. Srbija je zemlja sa malom, ali sve bogatijom elitom. Bez ikakvih pretenzija, podsetimo na to da je zadužbinarstvo novovekovne Srbije oživela tadašnja elita!

Palata kao dvor
  16.04.2004

JEDNA od najlepših starih zgrada u Beogradu je ona koju je srpski trgovac Miša Anastasijević 1863. godine, poklonio srpskom narodu da je koristi “za prosvetne potrebe” - kako je naveo u zaveštajnom pismu upućenom tadašnjem ministru prosvete.
Miša Anastasijević najmanje je živeo u Beogradu, ali je gradu mnogo toga ostavio. Rodom iz nekadašnjeg ostrvskog gradića Poreča na Dunavu, Miša Anastasijević (1803-1885), od malena imao je težak život. Početkom Prvog srpskog ustanka izgubio je oca, pa sa pomajkom Miljom morao je preko Dunava da potraži spas od turske odmazde. Vratili su se godinu dana kasnije, kada je dečak trebalo da krene u školu. Na drugu obalu reke morali su ponovo 1813. godine. Sklonili su se kod rođaka sveštenika Jove. Nakon turske amnestije, jedanaestogodišnji Miša se vratio u Poreč. Dogodilo se nešto, i za ono vreme neverovatno - pismeni dečačić postao je učitelj u novootvorenoj školi!
Kasnije, nakon Drugog srpskog ustanka, Miša Anastasijević počinje trgovačke poslove, dobija zvanje đumrugdžije, ženi se Hristinom, sestrom sekretara kneza Miloša, i ortački posluje sa knezom u izvozu stoke i rogova, volova i jelena. Već 1827. godine postaje dumendžibaša, ili starešina dunavskih kormilara. Tih dana, zbog regulacije Dunava, potopljen je Poreč, a naredbom kneza Miloša, na obali reke osnovan je novi grad Milanovac. Nakon oglašavanja hatišerifa 1833. godine, Miši Anastasijeviću knez dodeljuje titulu dunavskog kapetana. To je bila počasna titula, a njena prava vrednost bila je u trgovačkim privilegijama koju je nosilac imao.
Za veštog trgovca kao što je Anastasijević bio, to je značilo brzo sticanje monopola u izvozu soli iz Vlaške i Moldavije i uvozu robe iz Austrije. Tako je nastala prva srpska multinacionalna kompanija sa oko 10.000 ljudi i osamdesetak brodova. U to doba, kapetan Miša posedovao je spahiluk u Vlaškoj, glavnu kancelariju u Bukureštu i upravu kompanije u Beogradu. Sredinom veka postao je najveći trgovac na Balkanu i veoma uticajan čovek, sa vezama u političkim i vladarskim krugovima.
Udajom pet kćeri za uticajne ljude, kapetan Miša otvorio je sebi ulaz u politiku. Uključio se u dinastičke borbe Karađorđevića, želeći da kneza Aleksandra zameni svojim zetom Đorđem Karađorđevićem. Krajem šeste decenije devetnaestog veka počeo je izgradnju velelepne palate na Velikoj pijaci - danas Studentskom trgu. Projektant je bio čuveni arhitekta Jan Nevola. Pričalo se da kapetan Miša podiže dvor za novog vladara.
Kulminacija političog angažmana Miše Anastasijevića dostignuta je izborom ovog veštog čoveka za predsednika Svetoandrejske skupštine. Međutim, vešt poslovni čovek Miša Anastasijević nije bio dovoljno umešan u političkim trgovinama. Ishod tog skupštinskog zasedanja nije mu bio po volji, pa razočaran, podnosi ostavku i odlazi iz Srbije zauvek. Doduše, iz Bukurešta u kojem je živeo, nekoliko puta putovao je u Beograd, ali strogo privatno.
Iako neizmerno bogat, kapetan Miša nije zaboravio potrebe svojih sugrađana. Dobrotvornim akcijama pomagao je Društvu za čitalište, Narodnom pozorištu, crkvama, školama i sirotinji. Anastasijević je pomagao i mnogim piscima, plaćajući štampanje knjiga, ili, jednostavno pozajmljivao je novac, a kasnije dugove opraštao. Zanimljivo je to da Vuku Stefanoviću Karadžiću, kojem je u nekoliko navrata, takođe pozajmio novac, nije nikada oprostio dug, osim jednog oproštaja kamate na pozajmljeni novac.
Godine 1863, 12. februara, napisao je zaveštajno pismo ministru prosvete u kojem ga obaveštava da prekrasnu palatu na Velikoj pijaci “poklanja otečestvu za prosvetne potrebe”. U palatu su se uselile Velika škola, Gimnazija, Narodna biblioteka, Muzej i Ministarstvo prosvete.

BEOGRAD

KAPETAN Miša Anastasijević umro je u Bukureštu 1885. godine, a sahranjen je u crkvi koju je podigao u selu Kležani, u Rumuniji. U grob je odneo tajnu svog pravog imena. Početkom 1909. godine, osnovan je odbor za prenošenje zemnih ostataka dobrotvora srpske kulture i prosvete u glavni grad Srbije.
Beograd - ili, kako je Miša Anastasijević govorio - “njegovo otečestvo” kao da je odavno zaboravilo ideju s početka prošlog veka. Veliki dobrotvor Beograda, još počiva u kležanskoj crkvi, prilično razrušenoj u zemljotresu koji je 1977. godine pogodio Rumuniju.

Igumanovi darovi
  17.04.2004

Piše: Jovan NIKOLIĆ
SIMA Andrejević Igumanov ostavio je u Beogradu jednu od najmarkantnijih građevina, smeštenu na kraju Terazijskog platoa i početku glavne gradske ulice, imenovane po kralju Milanu.
Rođen je 1804. godine, u Prizrenu. Tih godina, Srbi iz južne ili Stare Srbije čežnjivo, u potaji, gledali su ka Beogradu i državi koju su stvarali Karađorđe i Miloš. O dečaštvu Sime Andrejevića u Prizrenu, gotovo da nema nikakvih podataka, osim da se odmalena zanimao za trgovačke poslove. Trgovina ga je u mladosti i odvela na razne strane sveta, do Carigrada, Odese i Kijeva. Uspešna trgovačka putešestvija, okončao je u Beogradu.
Da bi se odužio rodnom gradu, podigao je Bogoslovsko-učiteljsku školu u Prizrenu. Kako bi ona mogla da opstane u Turskoj carevini, Igumanov je Beogradu stvorio zadužbinu, da bi se njenim prihodima izdržavali đaci i profesori škole. Sima Andrejević Igumanov umro je 1883. godine. Pedeset tri godine kasnije, njegova zadužbina podigla je palatu u centru Beograda. NJenim rentiranjem u potpunosti je obezbeđeno finansiranje škole u Prizrenu. Prema nacrtima arhitekti Petra i Branka Krstića, u jezgru Beograda, uzdigla se građevina u modernističkom stilu, karakterističnom za tridesete godine prošlog veka.
Naravno, kao i mnoge druge zadužbine i ovu je obesmislio Drugi svetski rat i vreme koje je potom usledilo. Ipak, gradu Beogradu ostao je istorijski značajan arhitektonski ukras.
NE manje lepu i korisnu zgradu, glavnom gradu je zaveštao beogradski trgovac Nikola D. Kiki, rođen 1841. godine. Odrastao je pod zaštitom ujaka i imenjaka, takođe uglednog beogradskog poslovnog čoveka. Mlađi Kiki kasnije je razvio trgovačke poslove i daleko nadmašio tutora i ujaka. Testamentom, pročitanim nakon smrti Nikole D. Kikija, Beograđanima je ostavljen legat iz kojeg je Beogradska trgovačka omladina, ispunjavajući Kikijev amanet, podigla zadužbinu - Bolnica Nikole i Evgenije Kiki za siromašne i ostradale trgovce. To je današnja bolnica u Zvečanskoj ulici.
I treći beogradski trgovac iz ove priče, gradu je ostavio nekoliko prelepih palata. Aleksa Krsmanović i njegov brat Dimitrije, poreklom Tuzlaci, u Beogradu su razvili trgovinu šljivama i kožama. Šljive su preko Trsta izvozili, čak, u Ameriku, a kože odvozili do Lajpciga u Nemačkoj. Kasnije je Aleksa proširio delatnost, baveći se raznim izvozno-uvoznim poslovima, a naročito uspešno trgovao žitom i solju.
Deo života Aleksa je proveo u Pančevu, gde su se nalazili magacini za žito firme “Krsmanović”. U Pančevu je upoznao Milku Petrović iz Zrenjanina, tada Velikog Bečkereka, i njome se oženio. Milka i Aleksa nisu imali dece.
ALEKSA Krsmanović bio je značajan akcionar “Beogradske trgovačke banke” i neko vreme i njen predsednik. Firma “Krsmanović” poslovala je preko 60 godina, i donela veliko bogatstvo vlasniku. U imovinu Alekse Krsmanovića ubrajala se otmena palata u neobaroknom stilu, smeštena na centralnom beogradskom trgu - Terazijama. Zgradu u kojoj je Aleksa Krsmanović stanovao, projektovao je čuveni srpski arhitekta Jovan Ilkić, a podignuta je 1885. godine.
U “kući Krsmanovića”, kako zgradu nazivaju već decenijama, neko vreme nalazio se privremeni dvor vladara Kraljevine Srbije. Prvog decembra 1918. godine, u velikom salonu palate, proglašeno je ujedinjenje srpskih zemalja u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovo, danas istorijsko zdanje, Aleksa Krsmanović je testamentom poklonio srpskom narodu kao svoju zadužbinu.

BISERI
BOGATI beogradski trgovac Krsmanović, za života je često finansirao humanitarne akcije i dobrotvorne priredbe. Imovinu je testamentom ostavio državi, a Beogradu nekoliko prelepih građevina. Pre svih to je zgrada nekada najmodernijeg beogradskog hotela “Srpska kruna”, izgrađena 1869. godine. Danas je u toj zgradi smeštena gradska biblioteka. Ostavština Alekse Krsmanovića, pored pomenute kuće na Terazijama, sadržavala je i nekoliko veoma vrednih placeva i zgrada u ulici koja danas nosi ime braće Krsmanović. Tri beogradska trgovca, tri dobrotvora, darivali su grad zdanjima koja se danas ubrajaju u prave bisere starog jezgra srpske prestonice.

Dostojan oca
  18.04.2004

Piše: Jovan NIKOLIĆ
VELIMIR (Viljem) Mihailo Teodorović, vanbračni sin kneza Mihaila i Marije Berghaus, iz Rogaške Slatine, bio je veliki srpski dobrotvor, ali Srbija tog vremena nije uzvratila ljubav kojom je on obasipao domovinu.
Rođen je 1849. godine, kršten u katoličkoj veri majke, imenom Viljem. Otac, knez Mihailo Obrenović, vladar Srbije, zbrinuo je majku i sina, obezbedivši im ugodan život u austrijskoj prestonici. Kasnije, nezadovoljan odnosom Marijinog muža dr Šustera prema Velimiru, knez dovodi dečaka u Beograd i 1857. godine, smešta ga kod Ante Radivojevića, upravnika svojih imanja. Dečak je govorio samo nemački, ali je, ipak, upisan u školu, kod Saborne crkve. Vremenom je naučio jezik i pošao u gimnaziju.
Knez Mihailo izuzetno je brinuo o sinu, ali se sa njim retko viđao. Kada je Viljem napunio sedamnaest godina, na zahtev oca prešao je u pravoslavnu veru, na krštenju dobio je ime Velimir, a za prezime uzeo Teodorović, inače, staro prezime Obrenovića. Kum je bio beogradski mitropolit Mihailo.
Kako je gimnazija u Beogradu imala samo sedam razreda, Velimir je 1867. godine, poslat u Švajcarsku, da završi školovanje. Tad se poslednji put video sa ocem, jer je naredne knez Mihailo ubijen u atentatu u Topčideru. Samo zahvaljujći mitropolitu Mihailu, vanbračni sin nije izopšten iz kneževog nasleđa. Velimiru je od oca ostalo imanje kod grada Kalafat u Rumuniji. Po nalogu namesnika, uskoro je otputovao u Minhen, najpre na agronomske, a zatim na kameralne nauke.
SINA kneza Mihaila, cenjenog u Evropi, prihvatili su u svim evropskim prestonicama, ali je u Srbiji bio nepoželjan, jer rodbina se pribojavala da bi Velimir mogao da postane pretendent na srpski presto. Uskoro su nesuđenog kneževića stigle i druge nevolje. Posle razočaranja zbog neuzvraćene ljubavi ćerke ruskog poslanika, Velimir se povukao na imanje kraj Tegerinskog jezera. Kada je prijatelj Živko Radivojević prokockao Velimirovo imanje u Rumuniji, mladi Teodorović se preselio u Minhen.
Uskoro je njegov dom bio mesto okupljanja srpskih studenata. To se Obrenovićima nije dopadalo, pa su mnogi Velimirovi posetioci, po povratku u Srbiju bili proganjani. O tome koliko se tadašnji vladar kralj Milan, plašio vanbračnog sina kneza Mihaila, govori podatak da je Velimir odlučno odbijen kad se prijavio u dobrovoljački odred u srpsko-turskom ratu 1876. godine. Međutim, sin slavnog kneza nije odustao od namere da pomogne svojoj zemlji, pa je zdušno novčanim prilozima, podmirivao potrebe srpske vojske. U mirnim vremenima, značajnim sumama pomagao je Narodnom pozorištu u Beogradu.
VELIMIR Mihaila Teodorović iznenada je umro 1898. godine. Sahranili su ga dugogodišnji sobar i srpski studenti u Minhenu. Od vladarske familije na pogreb nije niko došao. Tek nakon Prvog svetskog rata, Velimir Teodorović prenet je u Beograd i pokopan na Novom groblju.
Testamentom je celokupnu imovinu ostavio srpskoj državi kao isključivom nasledniku. Zadužbina koju je uspostavio, nazvana je ”Velimirijanum”, a imala je zadatak da pomaže razvoju nauke, umetnosti, trgovine, industrije i zanatstva. NJenim sredstvima finansirano je ustanovljavanje škola i zavoda, pomagano školovanju mladih ljudi. Naravno, Obrenovići su pokušali da ospore zadužbinu, ali je Velimirovo zaveštanje opstalo. Prvi upravnik ”Velimirijanuma” bio je predsednik Državnog saveta Nikola Pašić

VELIMIRIJANUM
DO pada Kraljevine, zadužbina ”Velimirijanum” pomagala je dečjim obdaništima u radničkim četvrtima, raznim društvima građana, Srpskoj kraljevskoj akademiji nauka, Beogradskom univerzitetu, mnogim školama, muzejima, bibliotekama i izdavačkim poduhvatima. Od tada je prošlo više od pola veka. ”Velimirijanuma” više nema, a svi zapisi o Velimiru Mihaila Teodoroviću, potvrđuju da je sin bio dostojan oca - kneza Mihaila Obrenovića.

Bogatstvo za maticu
  19.04.2004

Piše: Jovan NIKOLIĆ
POLOVINA 18. veka, kada je rođen srpski dobrotvor Sava Tekelija, doba je sudara triju carevina nad zemljama srpskog naroda. Matica Srbija četvrti vek je grcala pod turskom vlašću, potomci Čarnojevićevih Srba u Ugarskoj živeli su nacionalni romantizam, ali i realizam, koji ih je upućivao ka jedinom mogućem ishodištu - obrazovnom i kulturnom uzdizanju. Nikada ostvareni Pijemont panslovenstva - Ruska carevina, svojom real politikom uticala je, ne baš svrsishodno, na život severnobalkanskih prostora i ugarskih Srba.
Komešanje nacionalno probuđenih naroda Austrougarske carevine, eho industrijskog kapitalizma sa zapadnih krajeva Evrope, i polufeudalna tradicija Balkana, sukobljavali su se na geografskom području kojem je pripadao tadašnji “veliki Banat” i u njemu dobrostojeća srpska porodica Popović-Tekeli.
U banatskom gradu Aradu, u današnjoj Rumuniji, 17. avgusta 1761. godine, rođen je Sava Tekelija. Potomak nekoliko ratnika koji su u austroturskim ratovima proslavili staru srpsku, banatsku plemićku porodicu, bio je drugačijeg kova - miroljubiv, ekonom, trgovac, domaćin. Dobro vaspitan i obrazovan, umešan u vođenju golemog porodičnog imanja u Aradu i spahiluka u okolini, Sava Tekelija je postao najbogatiji Srbin svog vremena. Čak je i veliki park u centru rumunske varoši bio vlasništvo ugledne srpske porodice.
IAKO likom na pretka Petra Tekeliju, vojnika, ruskog feldmaršala, cenjenog i poštovanog na petrogradskom dvoru, Sava Tekelija, po obrazovanju pravnik, opredelio se za delovanje u političkom životu ugarskih Srba. Brak sa Amalijom Bezegovom, sa kojom nije imamo poroda, Savi Tekeliji nije doneo mir i toplinu porodičnog gnezda. Angažman u političkom životu ugarskih Srba takođe nije donosio plodove kojima je Tekelija težio.
Počinjao je 19. vek. Karađorđeva Srbija doživela je slom. Miloš Obrenović tek se pripremao za zbacivanje otomanskih okova. Srpska inteligencija bujala je u austrougarskim zemljama, Pešta i Beč bili su jezgra obrazovnog i kulturnog uzdizanja buduće srpske intelektualne elite. U to vreme već u zrelim godinama, Sava Tekelija shvata da je u školovanju srpskih naraštaja spas mlade srpske države.
U Pešti, 1824. godine, osniva se Matica srpska, pokreće Letopis, stvara centar srpske kulture, pismenosti i nauke. Sava Tekelija, tada u 72. godini života, obaveštava Maticu srpsku da prilaže fondu ovog svetionika srpske kulture “100 forinti u srebru i 100 forinti u bečkoj valuti”. I danas Arhiv Matice srpske u Novom Sadu čuva papirić sa porukom drhtavog rukopisa Save Tekelije o tome da će “svakog narednog leta još toliko priložiti”. Međutim, učinio je to još samo četiri puta, a potom uradio nešto veliko. U svojim osamdesetim, ovaj rodoljub odlučuje se na možda najvažniji poduhvat za mlado srpsko prosvetiteljstvo u Ugrskoj.
POLOVINOM 1833. godine, Sava Tekelija u Pešti osniva zavod za školovanje srpskih studenata - Fodnaciju Tekelijanum. Nalazila se u neposrednoj blizini Peštanskog univerziteta, a sastojala se od zgrade i fonda od 36.000 knjiga. Otuda su pitomci njegovog Zavoda za školovanje srpskih studenata, uz besplatan stan, godišnje dobijali po 100 forinti na ime izdržavanja. Sam Tekelija je odredio prvih 13 studenata - stipendista. U zgradu Tekelijanuma smestila se i Matica srpska, a Sava Tekelija sporazumeo se sa upravom da rukovođenje i starateljstvo Tekelijanumom preuzme upravo Matica srpska. Osnovao je prvu biblioteku i darovao joj svoje 6.853 knjige. Zahvalna i dirnuta nesebičnim, velikim gestom, uprava i članstvo Matice biraju Savu Tekeliju za doživotnog predsednika.
U poznim godinama, ali osnažen konačno pronađenim smislom postojanja, energični Sava Tekelija nabavlja štampariju za Maticu srpsku, pokreće izdavanje knjiga, potpomaže mnoge poduhvate ove kulturne institucije.

ZAVEŠTANJE
PRED sam kraj života, celokupnu imovinu: imanje, kuće i 150.000 forinti, Tekelija zaveštava Matici srpskoj. Sve što je imao, a i sebe, Sava Tekelija je zaveštao srpskom narodu. Plemić, trgovac, pravnik, filantrop, veliki dobrotvor, ktitor i srpski priložnik - umro je 1842. godine.

Imovina piscima
  20.04.2004

Piše: Jovan NIKOLIĆ
POZNATOM srpskom političaru sredine 19. veka Milanu Kujundžiću Aberdaru, glavni grad odužio se imenujući njegovim imenom jedan sokak u gradskom središtu. Međutim, Kujundžić je radom u ministarstvu prosvete, zadužbinom koju je ostavio Srpskoj kraljevskoj akademiji nauka, i pesništvom, zaslužio više poštovanja od svog rodnog grada.
Rođen je 14. februara 1842. godine na Zereku, današnjem Dorćolu. Otac Jovan, predstavnik tipične dobrostojeće građanske porodice, upisao je sina najpre u osnovnu školu, kod Konaka kneginje LJubice i Saborne crkve, a potom u nemačku gimnaziju u Pančevu. U tom gradu mladi Kujundžić nije dugo boravio, jer ga je zbog zdravstvenih problema otac vratio u Beograd da završi sedmogodišnju gimnaziju. Milan Kujundžić nastavio je školovanje na beogradskom Liceju, upisavši pravne nauke 1859. godine.
Zbog incidenta na Čukur-česmi i bombardovanja Beograda, Milan Kujundžić je prekinuo školovanje i obukao uniformu konjičkog kaplara srpske vojske. Kada se situacija u Srbiji smirila, među vojnim pitomcima koje je vlada odabrala za školovanje u inostranstvu, našao se i mladi Kujundžić. NJegov studentski put bio je veoma neobičan. Svaku godinu studija završavao je u drugom evropskom velegradu: Beču, Minhenu, Parizu i Oksfordu. U engleskom univerzitetskom centru je i diplomirao.
MILAN Kujundžić, tada već poliglota, vratio se u Srbiju 1866. godine. Zaposlio se u Ministarstvu prosvete, a naredne godine postao profesor i šef katedre na Velikoj školi. Potom je primljen u članstvo Srpskog učenog društva.
Nabujali politički život u Srbiji tog vremena, nije ni Kujundžića ostavio ravnodušnim. Na izborima 1867. godine, glasao je za kandidata koji nije bio po volji policije, zbog čega je proteran iz Velike škole. Tih godina, Kujundžić se javlja kao pesnik liričar. Objavljuje zbirke pesama “Aberdar”, “Prvi jek”, “Drugi jek”, spev “Srpski Patrijar” i baladu “Nevesta hajdukova”. Redovno je pisao i za “Danicu”. Poezija mu je bila rodoljubiva i romantičarska, uz puno poziva omladini na ustanak protiv ugnjetača, i za ujedinjenje. Rano se uključio u rad Ujedinjene srpske omladine.
Na opšte iznenađenje, 1868. godine, Namesništvo je postavilo Milana Kujundžića za sekretara Ministarstva unutrašnjih dela. Međutim, Aberdar, kako se potpisivao nakon prve izdate zbirke pesama, ubrzo je napustio kancelariju Ministarstva, posvetio se uređivanju omladinskog lista “Mlada Srbadija” i sarađivao u nekoliko listova kao autor, recenzent ili urednik.
PREMA političkom uverenju, Milan Kujundžić Aberdar najpre je bio “radikalni liberalac”, a kasnije je postao član Narodnjačke stranke. U vreme rukovođenja Ministarstvom prosvete, Aberdar je uveo predškolski rad, osnovao devojačke škole, podigao nivo gimnazije na osam razreda, a beogradsku Bogosloviju na rang više škole. Na svoju katedru u Velikoj školi vratio se 1873. godine, a naredne postao prvi sekretar Narodne skupštine. Srpsko-turske ratove Aberdar je proveo na frontu kao komandant baterije. Po završetku ratova, izabran je za potpredsednika Narodne skupštine. Kasnije je imenovan za ambasadora u Rimu, ali je već 1882. godine izabran za predsednika Narodne skupštine.
Kada su se ujedinili Srpsko učeno društvo i Srpska kraljevska akademija, Aberdar je učestvovao u zakonskom definisanju spajanja dveju ustanova i izabran za člana Uprave.
Tada je već počeo da poboljeva, pa je 1891. godine, odlučio da napiše testament. Srpskoj kraljevskoj akademiji ostavio je svu imovinu, sa obavezom da obrazuje Zadužbinu Milana Kujundžića Aberdara. Odlukom Akademije, fond je bio namenjen nagrađivanju objavljenih radova te naučne ustanove. Nakon višedecenijskih peripetija, od Aberdarove smrti 1893. godine, zadužbina je počela da funkcioniše tek 1931. godine. Objavila je više knjiga i otkupila nekoliko zbirki za svoju biblioteku.

RAT
DRUGI svetski rat zaustavio je delovanje zadužbine. Početna vrednost zadužbine od 779.000 srebrnih dinara, po završetku rata, potpuno je nestala. Kao i uspomena na Aberdara. Na velikog dobrotvora, značajnog političara i književnika, Beograđane danas podseća samo ćorsokak kojim se dolazi do sporednog ulaza u zgradu Radio-televizije Srbije.

Krila - piscima
  21.04.2004

Piše: Jovan Nikolić
POZNATI srpski pisci, naučnici i umetnici Milan Đ. Milićević, Stojan Novaković, Čedomilj Mijatović, Andra Gavrilović i drugi, objavili su svoja velika dela u ediciji Zadužbine Nikole Čupića, osnovane 1874. godine.
Unuk čuvenog Zmaja od Noćaja, Stojana Čupića, poživeo je samo 34 godine. Ispisujući sadržan ali kratak životni krug, uspeo je i da stvori fond od oko 6.000 carskih dukata, kojima je u narednih sedam decenija finansirano izdavanje velikog broja dela poznatih srpskih stvaralaca, objavljivan časopis "Godišnjica Čupićeve zadužbine", svojevrstan zbornik raznovrsnih tekstova, pristupačan najširoj publici.
Nikola Čupić rođen je u Šapcu 1836. godine. Polazak u osnovnu školu, bio je trenutak kada je umesto porodičnog prezimena Kurtović, uzeo majčino Čupić. Učinio je to iz poštovanja prema dedi, velikom srpskom junaku Stojanu Čupiću. Opredelio se za vojnički poziv. Mladić odgajan u duhu tradicije koju je junačkim delima stvorio Zmaj od Noćaja, je briljantno završavao vojne škole. U Artiljerijskoj, bio je treći u rangu.
Po završetku školovanja, Čupić je počeo da gradi vojničku karijeru i za vlade kneza Mihaila napredovao do čina kapetana prve klase. Prosperitetni oficir oženio se Herminom, ćerkom gospodara Jevrema Obrenovića. Međutim, u braku nisu imali dece, pa je crkva kasnije dozvolila da se Nikola i Hermina razvedu.
BRAČNI brodolom Čupiću je teško pao. Utehu je potražio u još predanijem bavljenju vojničkom pozivom. Svi Čupići nisu nikako marili Turke, pa relativna primirja i sporazumi koji su tada postojali između Porte i Srbije, ni Nikoli nisu ulivali poverenje. Zagovarao je naoružavanje vojske, spremanje za rat sa Turskom za koji je bio siguran da će jednog dana da izbije. Sopstvenim novcem nabavljao je oružje i municiju za vojnike. Na umu je imao rat sa turskom vojskom u susednoj Bosni.
Mladi oficir, pored ličnog sloma u neuspelom braku sa Herminom, doživeo je i krah na profesionalnom planu, ali ne svojom krivicom. Na njegovo očajanje, oboleo je od grudobolje. Vojnička karijera briljantnog kapetana Nikole Čupića bila je neočekivano završena. Demobilisao se i pokušao da pronađe lek opakoj bolesti. Lekari su mu savetoavli promenu klime, tačnije odlazak u suve i toplije krajeve. Uputio se u mediteransku Afriku. Da li Nikola Čupić nije znao kakvi ga klimatski uslovi očekuju u Ažiru u koji se uputio, ili je pogrešno savetovan, nije poznato. Mladi oficir je otplovio za Oran, izabravši ga za mesto u kojem će pokušati da se izleči. Klima u ovom alžirskom gradu bila je sve drugo samo ne ono što je Čupiću bilo potrebno. Velika luka Oran bio je grad vrele i veoma vlažne klime, sasvim nepogodne za bolest koja ga je morila. Zdravlje Nikole Čupića naglo se pogoršavalo, bližio se kraj. Preminuo je 31. januara 1870. godine, u oranskoj bolnici. Imao je samo 34 godine.
Osećajući da mu se kraj neumitno bliži, Nikola Čupić je u tuđini napisao testament. Svu imovinu, a reč je o značajnom novčanom iznosu, zaveštao je svojoj otadžbini, da je upotrebi za izdavanje "moralnih i naučnih knjiga".
POSLEDNJA volja Nikole Čupića dočekana je u Srbiji sa dužnim poštovanjem i uvažavanjem. Već u prvom odboru uspostavljene Zadužbine Nikole Čupića, našli su se najugledniji stvaraoci tog vremena: Josif Pančić, Čedomilj Mijatović, Mata Karamarković, Stojan Novaković i mnogi drugi.
Zadužbina Nikole Čupića postojala je 65 godina. U Odboru zadužbine najduže su delovali Čeda Mijatović i Milan Đ. Miličević. Odbor je odlučio da svake godina objavljuje časopis "Godišnjica Čupićeve zadužbine". Za prvi broj tekstove su priložili svi članovi Odbora, svi od reda eminentni pisci. Vremenom, "Godišnjica" je prerasla u književni almanah. Izdato je ukupno pedeset brojeva. Tražen je u svim svetskim kulturnim centrima Evrope i Amerike. Bio je najbolji almanah savremene srpske književnosti tog vremena. Zadužbina je izdala 33 knjige, prvu 1875, a poslednju 1932. godine. Do 1941. godine, svakog 31. januara na dan smrti Nikole Čupića, Odbor zadužbine, održavao je svečanu sednicu u sali Velike škole, kasnije Univerziteta.

NEZNAN GROB
U PRVOJ deceniji prošlog veka, Odbor je nastojao da u Oranu pronađe zemne ostatke Nikole Čupića i da ih prenese i sahrani u otadžbini. U tome se nije uspelo jer, gotovo dve decenije ranije, deo grada, u kojem je bila bolnica i groblje na kojem je Čupić pokopan, nestao je u velikom zemljotresu koji je razorio Oran i obližnja naselja.