Krvna osveta - od mita do zlokobne realnosti
"Namir krvi" kao svetinja i dug

Krvna osveta - surov plemenski običaj koji podrazumeva da je u slučaju teške uvrede, ranjavanja ili ubistva, uža porodica dužna da se osveti izvršiocu ili članu njegove porodice po principu "glava za glavu, krv za krv". U srednjem veku bila je uobičajena u celoj Evropi, a zadržala se na Siciliji, Sardiniji, Korzici i Kritu, ali i Albaniji, Kosovu i Crnoj Gori. Ova atavistička iluzija - da je "namir krvi" svetinja i dug, vekovima se provlačila i uzimala svoj danak uvek iznova i iznova otvarajući svoj zlokobni krug.
      

Obračun u Kentakiju

Krvna osveta bila je poznata svuda u svetu, a jedna od najkrvavijih porodičnih svađa u istoriji Amerike dogodila se na planini Apalači, na granici Kentakija i Zapadne Virdžinije.
Sukobi su eskalirali sedamdesetih godina 19. veka između porodica Hetfild i Mekoj. Do 1888. godine bilo je više od dvanaest mrtvih na obe strane, a ubistava je bilo i kasnije. Ova "krvava storija" imala je Romea i Juliju - sina i ćerku glava zaraćenih prodica. Njihovo venčanje donelo je mnogo krvi na obe strane, a sukobi su zamrli tek u 20. veku, nakon što su vođe obe porodice umrle u dubokoj starosti. Mesta glavnog sukoba danas su turistička atrakcija.
      
      
      
   

Iako se mislilo da je u uslovima savremenog društva krvna osveta kod nas iščezla, nedavno se vratila i to nasred gradskog pločnika. Nedavno ubistvo Cetinjanina Rajka Markovića (36) probudilo je u Crnoj Gori strah od povratka zlokobne krvne osvete. Markovića je na ulici ubio njegov sugrađanin Drago Kaluđerović (65), da bi osvetio svog sina Žarka, ubijenog 14 godina ranije. Kaluđerović je dugo čekao da bi utolio svoju očinsku žalost i ispunio "porodičnu obavezu" da ubije ubicu svoga sina. Onda je otišao stotinak metara dalje i sebi oduzeo život. Tako je Kaluđerović "zatvorio" krug osvete, jer, po starim običajima, da se nije ubio, ostala bi "obaveza" Markovića da kad-tad ubiju nekog od Kaluđerovića.

Inače, tragedija u ovim porodicama je bilo još. Za ubistvo Žarka Kaluđerovića Marković je već odležao deset godina zatvora, a pošto je osuđen, njegov otac se ubio. I kod Kaluđerovića je bilo još tragedija. Dragov brat od strica Nikola Kaluđerović pre petnaestak godina je, takođe, ubio ubicu svoga sina i još jednog mladića. I posle svih ovih nesreća ostala je zebnja - da li je ubistvom Markovića i samoubistvom njegovog ubice Draga Kaluđerovića krvavi krug zatvoren?

Tipična krvna osveta predstavlja, dakle, čvrst običaj da se mora reagovati na takav način. To je neka vrsta nepisanog, ali vrlo čvrstog običajnog prava. Ubistva koja se danas događaju često su osvete koje su u osnovi slične krvnoj, ali s toga da do njih dolazi iz nekog afekta, iz nekog ličnog osećaja da čovek iskupljuje svoju bol. Tipična krvna osveta na našim prostorima pojavljivala se uglavnom na Kosovu i u Crnoj Gori.

Postojalo je, kažu, i pravilo da ako neko želi da izvrši krvnu osvetu, to i "saopšti" tako što bi na dan sahrane svoga ubijenog rođaka obukao belu košulju. Ubici je jasno stavljano do znanja da treba da se krije. A kriti se nije baš bilo časno. Krvna osveta je tako dugo opstajala.

U Srbiji su one bile ređe, delom zbog geografskih razloga i prilično stabilne društvene i političke organizacije, dok je veliku ulogu imalo i Otomansko carstvo. Naime, krvna osveta u Crnoj Gori i Albaniji bila je prisutna uglavnom u planinskim oblastima u kojima je preovlađivala primitivna zemljoradnja. Zadruge i kneževine u Šumadiji, šumske oblasti u centralnoj Srbiji pružale su okvir za mirno rešavanje spora. Dodatna stvar koja je odvraćala Srbe od uzimanja zakona u svoje ruke bio je veliki danak u krvi koji su nametnule Turske vlasti za slučaj da jedan pravoslavac ubije drugog.
Piše: Petar Rosić

Od "viteških" postupaka do podmuklih ubistava

Krvna osveta klasičnog tipa ima nekoliko temeljnih karakteristika:
- ona je socijalna, a ne individualna, jer je svaki počinilac vrši u ime zajednice kojoj pripada (porodica, pleme…)

- nije individualna reakcija ni u pogledu osobe nad kojom se vrši, jer se nije morala izvršiti protiv počinitelja krivičnog dela, već protiv bilo kojeg člana njegove zajednice;

- ne mora biti srazmerna zlu nanesenom krivičnim delom
- nosi sakralna obeležja, očekivana je i zahtevana
- krvna osveta ne zastareva.

Krvnu osvetu prvenstveno vrše muškarci, a dužnost leži na "najbližim u rodu ubijenog", odnosno članovima porodice koji su sposobni da nose oružje - otac, sin i ostali potomci, brat, bratanac, sestrić, brat od strica. Potom dolaze dalji srodnici - kumovi, prijatelji, pobratimi. Međutim, ako u porodici nije bilo mušaraca osvetu su vršile žene, tako da je žena svetila muža, majka sina, sestra brata, ćerka oca. Ipak, sve dok je bilo muškaraca, žena nije mogla da izvrši osvetu, ali su zato veoma intenzivno podstrekivale one koji treba to da urade. To su obično činile majke radi sinova ili žene radi muževa. Takođe se, u određenim situacijama, dešavalo i da porodica unajmi drugog da izvrši osvetu.
   
      

"Osvetila sam krv brata"

Zaprepašćujuće ubistvo dogodilo se u prištinskoj sudnici 1969. godine. Halima Gašija, kome je suđeno jer je posle svađe nožem ubio druga LJuana Begolija, ubila je njegova sestra gimnazijalka Ć. M.
Kad je sudija odredio kratak odmor, devojčica mu je prišla, i uperila pištolj i zapucala. Osim Gašija, tom prilikom je stradao i i porotnik Arif Šabani. Devojčica je potom ponosito uzviknula: "Osvetila sam krv svog brata". Nikad nije utvrđeno ko ju je nagovorio na zločin.
      
      
      
   

Ovaj surovi običaj ipak je tokom istorijskog razvoja pretrpeo velike promene. Iako je u davnini označavao "viteški" postupak, često nalazimo ubistvo na podmukao način - iz zasede, s leđa, ili u vreme pomirenja (bese kod Albanaca).
Besa, inače, predstavlja rok slobode i sigurnosti koji kuća ubijenog daje ubici i njegovoj porodici u kojem ih privremeno, do određenog roka, ne gone za krv. Iako je isprva imala ekonomski karakter, jer se davala da bi ubica i njegova porodica mogli izaći i obrađivati zemlju kako bi se prehranili, besa je vremenom, kroz datu reč, obećanje, postala pitanje časti i pretvorila se u originalan psihološki fenomen.

U raznim krajevima na razne nečine se stavljalo do znanja da još nije izvršena osveta. U severnoj Albaniji čim bi neko poginuo odmah se stavljalo malo krvi ubijenog u posudu koja se potom zatvara. Krv bi se s vremena na vreme promatrala i čim bi se primetilo da je u sudu "provrela krv" to se uzimalo kao znak da je došlo vreme da se izvrši osveta. Kod drugih je osvetnik oblačio krvavu košulju ubijenog i nosio je dok ga ne bi osvetio. Kod nekih je bio običaj da pre osvete puste bradu i da se obriju tek pošto se osvete. Posle toga bi se javno oglašavalo da je ispunjena dužnost osvete. Priređivalo bi se veselje sa porodicom i prijateljima kao da je reč o svadbi. Pucalo bi se i veselilo, a ljudi bi odlazili na čestitanje krvniku osvetniku.

Krvna osveta, međutim, često nije prestajala ubistvom nego se nastavljala otvarajući iznova i iznova nov krug. Dolazilo je do zakrvljenja među plemenima, bratstvima i selima, a zatim i do stravičnih posledica. Osvete su se nastavljale za duže vreme i različitim intenzitetom, što je imalo za posledicu istrebljenje mnogih porodica.

Koreni u zakonodavstvima

Koreni krvne osvete mogu se tražiti i u nekim starim zakonodavstvima. Najpoznatiji primer je pravilo iz čuvenog Hamurabijevog zakonika: "oko za oko, zub za zub, život za život". Ta pravila ostala su u svesti nekih primitivnijih društava, ali ponekad postoje i u državama koje spadaju u savremenije. Kod nas su zakoni ovakvog tipa postojali u Dušanovom zakoniku. Iako je on važio za dosta savremen, to je bio sistem koji je bio tipičan za takvo vreme.
   
      

Na osvetu čekao 26 godina

Podgoričanin Maraš LJuljduraj, penzioner iz Donjeg Selišta u ubijen je zbog krvne osvete 5. avgusta 2001. na putu Donje Selište - Dinosa, nakon 26 godina. NJega su ubile plaćene ubice Albanci Paulin Bujaj iz Skadra i Gzim K. Nacaj, a unajmili su ih zemljaci Keljmendi Cekaj i Arben Popaj, po nalogu Đona Beriše sa Kosova, koji živi u Detroitu u Americi.
LJuljduraj je ubijen jer je pre 26 godina u Detroitu ubio dva člana porodice Beriša, posle čega se vratio u Podgoricu, gde se predao policiji.. Ova tragična priča počinje u Detroitu kada je LJezder Beriša zaprosio Marašovu sestru Mriju za svog sina Tuša. Međutim, zbog maltretiranja muža i ostalih članova porodice ona je bila pobegla i vratila se kući sa tek rođenim sinom. Kasnije se pomirila s mužem i vratila mu se, a stari LJezder pozvao je Maraša da mu navodno vrati neki dug. Međutim, tamo je Zef Beriša pokušao da ga ubije, a sticajem okolnosti Maraš je ubio i njega i starog LJezdera i pobegao u Podgoricu gde se prijavio. Đon Beriša je na očevom grobu dao besu da će se osvetiti. Lanac osvete započeli su ubrzo zadavivši Marašovu sestru Mriju.
      
      
      
   

- I tada se ubistvo iz krvne osvete nije pravdalo, ali je ovaj zakonik kažnjavao kroz neku vrstu odmazde. Ako neko učini nešto, onda se i njemu uradi isto ili slično. Za njega je, dakle, bilo karakteristično što je određivao kazne sakaćenjem, telesne kazne i ostale tipične za to doba. Ipak, on je davao veći značaj autoritetu države i isticao jednakost svih pred zakonom. Osveta je, u stvari, vid privatne pravde, a svaka država bila ona i najprimitivnija uvek teži da kažnjavanje bude u njenim rukama - kaže Milan Škulić, profesor Krivičnog prava na Pravnom fakultetu beogradskog univerziteta.

Pravila ovih drevnih zakonika u pojedinim zemljama opstala su i danas. U većini zemalja krvna osveta spada, dakle, u teža ubistva, jer država teži da ima monopol kažnjavanja i ne dozvoljava da neko drugi osim nje može da kazni nekog. Međutim, u nekim državama koje imaju primitivne sisteme, kao one koje imaju Šerijatsko pravo, sistem kažnjavanja je drugačiji. Primera radi, ako u Saudijskoj Arabiji neko ubije nekoga, onda, na neki način, on duguje život porodici onog koji je ubijen. On će biti kažnjen takođe lišavanjem života od strane oficijalne državne vlasti, ali ukoliko se dogovori sa porodicom ubijenog, recimo plaćanjem velike svote novca, može čak biti oslobođen.

- Pre godinu-dve, u Saudijskoj Arabiji jedan bogati mladi princ ubio je jednog čoveka iz neke siromašnije porodice i osuđen je na smrtnu kaznu koja se tamo izvršava sečenjem glave na trgu na panju, dakle, pred javnošću. Međutim, pošto je on princ, pripada vladajućoj porodici, na sam dan izvršenja kazne došlo je do velike presije na porodicu ubijenog i oni su pristali da im se isplati velika suma novca, a da oni oproste ubistvo i on je pušten na slobodu. Država, u stvari, na neki način kombinuje privatnu i javnu pravdu. Dakle, kazna pripada državi, ali ovaj koji je oštećen može u nekom dogovoru da to preobrati u nešto drugo i praktično to je više privatna pravda, jer da nisu uzeli novac on bi bio pogubljen. Sama kazna tamo u suštini ima osvetnički karakter, jer se na ubistvo reaguje kaznom smrti - navodi Škulić.

U jednom zborniku srednjovekovnih plemenskih zakona krvna osveta i formalno je priznata kao legitiman akt. Taj zakonik, koji potiče iz Albanije, poznat je kao "Kanon Leke Dukađinija". Tu se kaže da "ukoliko jedan čovek ubije drugoga, muški član porodice žrtve mora uzvratiti istom merom". Ovaj zakonik je negde, razvojem ljudske svesti, padao u zaborav, a negde je životario, da bi u nekim krajevima nenadano ponovo izbio u prvi plan.

Trećina Albanaca živi u strahu

Albanija je jedna od retkih zemalja na svetu u kojoj još vlada krvna osveta. Prema svedočenju samih Albanaca,u ovoj zemlji danas oko 20 do 30 odsto ljudi praktično živi u strahu od krvne osvete, pa čak ima ljudi koji su proveli decenije u svojevrsnom kućnom zatvoru. Pogotovo što, prema običajima koji datiraju još iz vremena Leke Dukađinija, dug u krvi nikad ne zastareva, pa se porodična čast jednostavno mora "spasti". Kad-tad.
   
      

Ubica živ zakopan

Teško nasleđe krvne osvete Albanija Envera Hodže je pokušala da reši takođe sistemom "zub za zub, oko za oko". Vlast je primenjivala takvu brutalnost da je krajem 50-ih i početkom 60-ih godina nastala prava oseka ovakvih slučajeva. Ipak, u jednom selu se dogodilo ubistvo, a policija je uhapsila ubicu i priredila mu jezivu egzekuciju, na koju je privela sve stanovnike naselja. U raku koju je sam iskopao ubica je nateran da legne, a zatim je živ zatrpan zemljom. Hodžin režim je širio predstavu da je izašao na kraj i sa običnim kriminalom, kao što su sitne krađe.
      
      
      
   

U vreme komunizma i strahovlade Envera Hodže krvna osveta je u Albaniji rigoroznim kaznama skoro bila prekinuta, ali ne i iskorenjena, jer je prikriveno i dalje tinjala u svesti ljudi. Međutim, posle dramatičnih događanja tokom devedesetih, srednjovekovne ideje Leke Dukađinija ponovo su oživele. Zahvaljujući anarhiji, naglo su počeli da se podmiruju stari računi "u krvi". Štampa u Tirani je pisala da se u nekoliko sledećih godina desilo oko 1.800 ubistava koja se dovode u vezu sa krvnom osvetom, a prema podacima Saveta za odbranu ljudskih prava i sloboda od 1999. do kraja 2003, samo na Kosovu je zabeleženo četrdeset krvnih osveta među Albancma.

Povodi za osvetu su često bezazleni i samim tim nerazumljivi. Ubijani su čak i vozači koji su slučajno izazvali saobraćajne nesreće. Pre tri godine je na Rmaj groblju u Skadru zabeležen i presedan, kada je na sahrani Gega Tolozija, ubice i teškog kriminalca koji je ubijen u velikoj policijskoj poteri, brat ubijenog izrešetao policijskog pukovnika koji je učestvovao u akciji, a koji je došao da izjavi saučešće. Time je po prvi put prekršeno nepisano pravilo da se osvetničke sekire zakopavaju dok traje pogrebna ceremonija.

Tragediju kod slučajeva krvne osvete još više pojačava pojava kućnog pritvora svih članova porodice koja strahuje od osvete. One zbog toga u većini slučajeva doživljavaju ekonomsku propast, pa tako postaju teret društva, dok se iz straha čak i deca prestaju slati u školu.

U Skadru postoji i "kvart smrti", nazvan tako jer su se tu prisilno doselile porodice, čiji muški članovi ne izlaze izvan zidina jer "duguju krv", pa su žene primorane da same prehranjuju porodice. Naoružani ljudi danonoćno čuvaju stražu u tom delu grada, a u svim kućama sakriveno je oružje. Između ovih zidina živi čak 500 porodica, odnosno, najmanje 2.000 osoba, od kojih je oko 900 dece. Mnogi žive u strahu od osvete za zločine od kojih su neki počinjeni čak pre 40 i više godina. Jedan od njih je i Arben koji je sa porodicom pre više godina napustio svoje selo bežeći od osvete. Naime, njegov ujak je 1950. u svađi ubio suseda, a porodica ubijenog je odlučila da Arben, kao najbliži muški srodnik ubice, životom treba da plati prolivenu krv, bez obzira na to što je on u to vreme bio dete. Kako su prenele albanske agencije, Arben živi sa bolesnom majkom i tri sestre u krajnjoj bedi. Često čak i gladuje, ali nikad ne izlazi iz kuće. "Van zidova kuće čeka me smrt", kaže on.
   
      

Strah od osvete

U selu Dužnje na jugozapadu Kosova, iako u jednoj od kuća živi brojna porodica Murati ispred nje nema znakova života. Glava porodice, šezdesetogodišnji Osman Murati, otvara glavnu kapiju tek toliko da promoli glavu i vidi ko kuca. Plaši se da bi ga mogli ubiti "zbog časti", iz osvete za dvostruko ubistvo koje je počinio njegov dvadesetogodišnji sin Valon, inače pripadnik Kosovske policijske službe (KPS). Ubistva su se desila u Đakovici, kada je Valon ubio Sadika (55) i Safedina (30) Zenelija. On je, međutim, pušten na slobodu uz kauciju do početka suđenja, a porodica Zeneli je besna i veruje da je Murati na slobodi jer je pripadnik KPS-a, te preti da će uzeti zakon u svoje ruke. Sadik Dobruna, njihov advokat, kaže da je sud pogrešno postupio i da je takva odluka Valona dovela u veliku opasnost. I brat ubijenog Sadika, Džafer Zeneli, najavio je da bi brojni Sadikovi sinovi, koji žive u Nemačkoj, mogli da se svete.
      
      
      
   
   
      

Dva deteta ubijena zbog osvete

Slučaj koji je potresao celu zemlju dogodio se 1971. u selu Landrovac kod Suve Reke. Priča počinje u niškom zatvoru gde je u zatvorskoj tuči teško povređen Sulejman Zogaj. Pre nego što je podlegao povredama zatražio je osvetu od braće Balije, Ahmeta i Abaza i rekao im da je ubistvo naručio Hajriz Zogaj iz njihovog sela, s kojim je bio u svađi.
Braća su u nameri da Hajrizu nanesu što veću bol odlučila da Ahmet i njegov petnaestogodišnji sin ubiju Hajrizovu decu, trinaestogodišnjeg Malića i jedanaestogodišnjeg Sadriju. Da priča bude još monstruoznija, ovu odluku doneo je Bali, koji je bio učitelj i predavao Hajrizovoj deci.
Deca su ubijena 28. decembra dok su čuvala stoku i to pred očima četvorogodišnje sestre Ajniše. Sud u Prizrenu osudio je Balija i Ahmeta na smrtnu kaznu streljanjem. NJegov sin osuđen je na 10 godina maloletničkog zatvora.
      
      
      
   
Piše: Petar Rosić

Majko mila, koliko zla... Stvarno strasno.

Krvna osveta - od mita do zlokobne realnosti (7)
Krvavi krug predrasuda i zaostalosti

Država i crkva vekovima su na razne načine pokušavale da iskorene krvnu osvetu u krajevima u kojima je ona ostala. Stalno se nastojalo da se zaraćene porodice izmire, uvodile su se strože kazne za osvetnike, pa se čak i vršilo namerno naseljavanje krajeva u kojima joj se nije moglo stati na put, kako bi se stanovništvo izmešalo. Na taj način se pokušavalo da se izmeni svest ljudi, da se uspostavi zajedničko verovanje da je bilo dosta ubijanja, pa bila ona "kanonska" ili ona bez pravila, jer se smisao ni u jednom nemože naći, niti se mogu opravdati ičiji, ma kako bili "ispravni" zakoni.
   
      

Metak za sestru

U surovim običajima krvne osvete vremenom su se stravali i neki izuzeci. Tako je u nekim krajevima Albanije bio običaj da kad bi se devojka, Albanka, udavala, brat bi zetu uz sestru davao i jedan metak. Tim metkom zet je bez straha od osvete ilo bilo kakve kazne mogao ubiti njegovu sestru, ako mu ona kao žena "udari na obraz", ako mu nanese neku sramotu, ukrade ili ga prevari. Dovoljno je, međutim, bilo da zet bez razloga ošamari njegovu sestru i potekne joj krv na nos, pa da "padne u krv", odnosno da čeka da ga šurak zbog toga ubije.
      
      
      
   

U želji da iskorene krvnu osvetu, starešine najpoznatijih i najbrojnijih porodica na severu Albanije usvojile su nedavno "Novi kodeks časti" koji bi trebalo da iskoreni običaje krvne osvete kakve je pre nekih 600 godina utvrdio Leka Dukađini, a koji su još na snazi. Albanske agencije su prenele da se novi kodeks inspiriše modelom koji je u Crnoj Gori usvojen pre 35 godina u mestu Malesija i koji je "dao dobre rezultate".

- Novi kodeks ide na isključivo kažnjavanje zločinca i njime se pretpostavlja da su nevini slobodni. Ne treba dozvoliti da tragedija obeleži celu porodicu - objasnio je ovoj agenciji Kastriot Bajraktari, član jedne od najbrojnijih i najuglednijih porodica u tom regionu i dodao da bi kodeks trebalo da utiče na promenu svesti stanovništva.

Osim što se stavlja do znanja da niko osim ubice ne treba da plaća za počinjeni zločin, kodeks zahteva da se ne pomaže ubici da pobegne ili da se sakrije, što je sada čest slučaj. Osobi koja pomogne ili pruži utočište ubici verska zajednica će zabraniti da najmanje 10 godina prisustvuje verskim svečanostima i obredima, dok ostale porodice neće prihvatiti da im se deca venčavaju s decom iz porodica koje pružaju zaštitu zločincima.

O krvnoj osveti je bilo mnogo reči od davnina do danas. Ona je bila poznata u narodima svih kontinenata, među pripadnicima svih velikih svetskih religija. I Tacit, najveći rimski istoričar, pominje krvu osvetu, a o njoj govore i mnoga dela antičkih pisaca. Italijanski hroničar Đirolamo dela Korte u "Istorija Verone", koju je napisao 1594. godine, opisuje život dve ugledne porodice - Montagi i Kapuleti, koje su živele u međusobnoj mržnji iz koje su se rađali brojni osvetnički sukobi s žrtvama na obe strane.

Od malih nogu Montagi i Kapuleti su živeli upijajući ovu mržnju i osvetu, i ne pitajići zašto. Iz ove hronike Korteov savremenik Vilijem Šekspir izveo je svetsku tragdiju "Romeo i Julija". Nakon što će Romeo i Julija platiti smrću svoju ljubav, roditelji će ostati preneraženi, osećajući krivicu za njihovu smrt, pa će pred njihovim grobom doći do "umira krvi" - pobediće dugotrajnu mržnju i prekinuti strašan lanac krvne osvete.

U ovom snažnom kontrastu otkriva se Šekspirova poruka da je ljubav, a ne mržnja prirodno stanje čoveka i jedina moguća alternative. Mržnja je besmislena i opaka. Njeni su koreni mračni, a put kojim vodi čoveka završava se u nasilju, zlu i smrti. Snažno se nameće i Šekspirova misao o tome koliko je čovek izgubljen i tragičan kada svoj život i odnose prema drugima postavi na osnovu pogrešno i neprirodno izabranog principa ili predrasude, kada mu drugoga zakloni sujeta i on od mračne zadrtosti i zaostalosti ne primećuje koliko život ljudi može biti lepši.
   
      

Osvetu izvršio maloletnik

Smail Murići ubijen je iz osvete u samom centru Peći 1968. godine. U njega je osam hitaca iz pištolja ispalio 15-godišnji B. M!
Dečak je posle toga mirno sačekao policiju kojoj nije hteo ništa da kaže. Znalo se, međutim, da je on osvetio svog starijeg brata, kojeg je ubio Smailov brat kada je on imao tri godine. Dve porodice su se posle toga pomirile, ali nikad nije odgonetnuto ko je nagovorio dečaka na ubistvo.
      
      
      
   
   
      

217 puta mirio zaraćene

Rožajac Alija Matović za četrdeset pet godina 217 puta je mirio zavađene sugrađane, prenose podgoričke Vijesti. Matović je predsednik NVO "Društva prijatelja i poštovalaca Rožaja" u okviru koje deluje mirovno veće koje miri zavađene. Matović kaže da se "mirovnjaci" prilikom odlučivanja služe običajnim pravom sa ovih prostora, zakonom Leke Dukađinija, šerijatskim pravom i pozitivnim krivičnim i imovinskim zakonima.
- U 217 slučajeva u koje smo bili uključeni, nažalost, bilo je i onih koje nismo uspeli da izmirimo. Postoje pet do šest slučajeva gde porodice ne govore duže od 30 godina, ali nikada ne prestajemo sa pokušajima da ih izmirimo - kazao je Matović. Prema njegovim rečima, u većini slučajeva pomoć od veća uglavnom traže ljudi koji smatraju da snose krivicu za neki nemili događaj.
      
      
      
   
(Kraj feljtona)
Piše: Petar Rosić