Naša galaksija ima do 38.000 civilizacija! :: Nauka ~ Tehnika ~ Military

Naučnici iz Edinburga smatraju da je posebno, ništa manje važno pitanje da li će čovečanstvu nafta kroz 100 godina, kada će letovi do drugih planeta verovatno postati obična stvar, biti jednako potrebna kao danas. I samo pitanje je neka vrsta argumenta protiv „kosmičke nafte“

Naučnici iz Edinburške opservatorije izložili su javno optimističku pretpostavku - zasnovanu na analizi hemijskog sastava zvezda naše galaksije - da u sastavu našeg mlečnog puta može da bude od 300 do 38.000 razvijenih civilizacija koje su potencijalno sposobne da uspostave kontakte sa našom planetom Zemljom. Oni istovremeno naglašavaju da će do rukovanja s „malim zelenim“ teško doći za života današnjih generacija, a objavili su i da bi čovečanstvo u dogledno vreme moglo da počne da koristi rudna i druga bogatstva najbližih planeta. Čak su postavili dva pitanja - da li nam je potrebna kosmička nafta i da li uopšte treba ozbiljno računati sa kosmičkim rudnicima?

Početkom ove godine pojavile su se informacije da je američka interplanetarna automatska stanica „Kasini“ na Titanu, najbližem Saturnovom satelitu, otkrila ležišta nafte i prirodnog gasa koja su sto puta veća od njihovih rezervi na Zemlji. Snimci te kosmičke stanice potvrdili su da na Titanu postoje uslovi koji su veoma slični zemaljskim i da taj satelit zna i za kiše i za sneg.

Eksploatacija
Odmah se, naravno, pojavila nada da bi eksploatacija nafte sa Titana i njegovih rudnih bogatstava mogla da reši energetske i sirovinske probleme čovečanstva za mnoge vekove unapred. Na osnovu snimaka koje je napravila „Kasini“ edinburški naučnici su proračunali da bi eksploatacija ugljovodonika iz samo 15 dosad otkrivenih velikih jezera Titana bili dovoljni da greju, osvetljavaju i klimatizuju celu Ameriku tokom nekoliko stotina godina. Oni tvrde da u gigantskim dinama, koje pokrivaju 20 odsto površine Titana, sirovina ugljovodoničnog porekla ima toliko da nekoliko stotina puta nadmašuju ukupne rezerve uglja na Zemlji.

Čovečanstvo ima razloga, tvrde iz Edinburške laboratorije, ima razloga da se raduje sirovinskim bogatstvima Marsa. Na toj planeti su već otkrivene cele oblasti bogate metanom, pa su Amerikanci za jesen 2009. lansiranje novog „marsohoda“ koji treba da se „primarsi“ upravo na mestu koje se trenutno smatra najbogatijiom prirodnim gasom na „Crvenoj planeti“.

Međutim, pitanje je, šta za energetsku budućnost Zemlje uopšte znače prirodna bogatstva čak i najbližih planeta. Naučnici iz Edinburga smatraju da se takvom perspektivom ne treba previše zanositi. Oni upozoravaju da je zasad potpuno neizvesno kakvom naftom je zapravo bogat Titan. Smatraju da treba biti oprezan i zato što su njihove kolege iz američke Laboratorije reaktivne energije uverene da se zasad može govoriti samo o prisustvu etana (koji je u tečnom stanju osnovni sastojak nafte) u jednom od Titanovih jezera.

Poseban problem je što je let kosmičkog broda sa ljudskom posadom do Titana danas gotovo jednako fantastičan kao slanje ekspedicije na Alfa-Kentaur. Još je teže zamisliti rudarske radove na površini Titana pri temperaturama od najmanje minus 180 stepeni.

Kolonizacija Meseca
Naučnici iz Edinburga smatraju da je posebno, ništa manje važno pitanje, a da li će čovečanstvu nafta kroz 100 godina, kada će letovi do drugih planeta verovatno postati obična stvar, biti jednako potrebna kao danas? I samo pitanje je neka vrsta argumenta protiv „kosmičke nafte“.

Mnogo izgledniji, bar u ovom trenutku, je već objavljeni projekat kolonizacije Meseca radi eksploatacije helijuma-3. Ovaj retki izotop, kao što se zna, preko je potreban pri dirigovanim termonuklearnim reakcijama koje su do sada nekoliko desetina puta bezuspešno pokušavane na Zemlji. Pored ovoga, naučnici smatraju da ogromne rezerve helijuma-3 na Mesecu mogu pomoći čovečanstvu da izvede novu energetsku revoluciju koje će ga jednom zauvek rešiti problema energenata.

U Edinburgu su, međutim, skeptični da će rudarstvo na Mesecu u dogledno vreme biti svrsishodno jer su uzorci tla koje su na Zemlju dostavile sovjetska stanica „Luna“ i američki brod „Apolo“ pokazali da je helijum na Mesecu zaista mnogo po zemaljskim merilima, ali da je to koncentracija od samo 0,01 gram na tonu. Kad bi kontrolisana termonuklearna sinteza već danas bila moguća, celoj planeti bi godišnje bilo potrebno oko sto tona helijuma. Da bi on bio prevezen na Zemlju, bilo bi potrebno samo nekoliko letova američkog šatla. Problem je međutim to što bi za toliko helijuma na Mesecu bilo potrebno prekopati i preraditi nekoliko milijardi tona mesečevog tla. U uslovima koji su daleko od zemaljskih.

A i za samu energetsku revoluciju, čak i kad bi helijum u tim količinama bio već pod rukom - naučnicima su potrebne još desetine godina i stotine i stotine milijardi dolara. Zbog svega, o kosmičkoj nafti odlučivaće naši potomci.

Izvor: Glas Javnosti