Obavešteni u proleće 1389. godine od mletačkih i drugih trgovaca da Turci u Bugarskoj, prema Srbiji, gomilaju velike snage, što se moglo oceniti da uskoro predstoji veliki turski napad na Srbiju, knez Lazar je zazvonio na uzbunu i poslao svoje ljude svim srpskim velmožama i vojnim komandantima da pokrenu svoju vojsku prema Kruševcu.

Srpska vojska se okupljala u Kruševcu. Kada je obavešten da je turska vojska krenula iz Bugarske prema Srbiji, svoju vojsku iz Kruševca pokrenuo je i knez Lazar. On je najpre krenuo duž Južne Morave u susret neprijatelju, a zatim prema dobijenim obaveštenjima u pravcu kretanja turske vojske kroz Makedoniju, skrenuo prema Kosovu gde se očekivao turski dolazak. Kod Laba i Sitnice gde se ulogorila vojska koju je knez Lazar doveo sa sobom, priključila mu se i vojska Vuka Brankovića i kralja Tvrtka Prvog, koju je predvodio vojvoda Vlatko Vuković. Sa bosanskom vojskom je stigao i jedan odred hrvatskih "krstaša" koje je predvodio Ivan Paližni (Ivan Horvat).

Po procenama istoričara, knez Lazar je mogao imati oko 15.000 do 17.000 aktivnih vojnika.

Turski car Murat Prvi je proveo zimu u Plovdivu (Bugarska), gde je nastavio sa pripremama za napad na Srbiju. Obavešten da je knez Lazar postigao sporazum sa Vukom Brankovićem i bosanskim kraljem Tvrtkom o zajedničkoj borbi protiv njega, on je nastojao da još poveća svoju vojsku, da na čelo vojske rasporedi najbolje komandante i odabere najpovoljniji pravac kretanja za Srbiju.

Rasporedivši niže komandante, on je na kraju odlučio da rumelijsko-evropskim trupama komanduje njegov stariji sin Bajazit, a trupama iz Male Azije mlađi sin Jakub. Za glavnog stratega i vrhovnog komandanta je odredio darovitog i lukavog Ali-pašu.

Turski komandanti, ustavivši vojsku na valovitim predelima između Prištine i današnjeg Gazimestana, okupili su se oko Murata da se dogovore kako dalje da postupe. Murat je osmatrajući srpsku vojsku i ocenivši da je njegova daleko veća, bio za to da se odmah izvrši napad na Srbe. Komandanti su ga od ovoga odvraćali, govoreći da im je vojska veoma umorna od puta po sparnom danu i da napad treba odložiti za sutradan, pošto se vojska odmori i utvrdi.

Srpska vojska, po pretežnim ocenama brojno manja od Turske, ranije je pristigla, bila je odmornija od turske i spremna za borbu, pa je bilo dvoumljenja da li da se odmah krene na Turke po njihovom pristizanju. Po ocenama vojnih stručnjaka srpska vojska je imala više šansi za pobedu da je odmah, odmornija, krenula na Turke, a sa druge strane Turci ne bi imali vremena da im na glavnom pravcu udara, kao što su to učinili u toku noći pred bitku, iskopaju jame i u njih ugrade zašiljeno kolje (palisade) na kojima je uglavnom slomljena udarna moć srpske oklopne konjice.

KOSOVSKA bitka trajala je po svim izgledima samo nekoliko časova, a glavna borba se vodila oko Mazgita i Gazimestana. Nije sigurno da Muratovo tulbe na Kosovu pokazuje mesto njegove pogibije, ali je verovatno da je na prostoru oko njega, kao centra bitke, bila razvijena glavnina snaga i jedne i druge vojske.

Nekoliko bitnih elemenata je uticalo da Srbi izgube ovu bitku, kao što su:
1. turska premoć,
2. nepostojanje jedinstvene komande i povezanosti kod srpske vojske,
3. koban nailazak Vukove vojske na tursku komoru,
4. turske prepreke na kojima je slomljena moć konjice u centru,
5. Bajazitova odlučna protivmera u najkritičnijem momentu,
6. izdvojena i sačuvana turska rezerva za odlučujući čas bitke,
7. teška oprema srpske vojske i njene konjice, koja joj je otežala kretanje i manevar u sparnom danu.
8. Pored ovoga pao je i moral srpske vojske na krilima kada su videli da je skršen njihov centar u kojem se nalazio knez Lazar, pa je ovo dovelo do povlačenja oba krila.

Narodno predanje osudilo je teško i neopravdano Vuka Brankovića, kao da je on izdao na Kosovu. On je, zna se, i pre i posle Kosova bio protivnik Turaka i preporučivao veze sa Mađarima, a na Kosovu se hrabro borio. Njemu je ovo narodno predanje stavljeno na teret svakako kasnije, posle sukoba njegovih sinova sa Lazarevim sinom Stefanom Lazarevićem, i nije mu bilo oprošteno što i on nije našao smrt na Kosovu, uz tolike druge vitezove čestitoga kneza.

ŽRTVA OBILIĆA
Pucnjima iz topova, čija kamena đulad nisu mogla ni da domaše do neprijatelja, otpočeo je boj na Kosovu. Prema turskom istoričaru Nešriji, prvi su u napad krenuli srpski strelci iz odreda Vuka Brankovića. Njegova vojska je uspela da duboko prodre u tursko levo krilo kojim je komandovao mlađi Muratov sin Jakub sa vojskom iz Male Azije. Ovaj smeli srpski prodor pokolebao je tursku vojsku, kao i poznati potez kneževog viteza Miloša Obilića, koji je nekako uspeo da se probije kroz turske redove i ubije turskog cara Murata, kojom prilikom je i sam poginuo, umalo nisu rešili bitku u korist Srba bez obzira na tursku nadmoćnost.

prof. dr Miladin Stevanović

Detaljnije:
Hrebeljanovići na dvoru - 1.
Bratska borba - 2.
Uticaj carice Jelene - 3.
Od stavioca do kneza - 4.
Suzbijanje Turaka - 5.
Poraz u snu - 6.
Uspon kneza Lazara - 7.
Država do Drine - 8.
Prodor Turaka - 9.
Zvono na uzbunu - 10.

Bice dana...

Istina.A Vuk Brankovic je proglasen izdajnikom jer je preziveo boj,a u to vreme narod je morao nekoga da proglasi kukavicom i izdajnikom...

Boj na Polju Kosovu nije bio 28. juna nego 15. juna 1389.

Naime, u to vreme -- i sledecih skoro 300 godina -- nijeni postojao danasnji gregorijanski kalendar.

Posto je 28. jun po gregorijanskom ustvari 15. jun po julijanskom kalendaru, danas se desava da nastaju zablude u vezi sa dogadjanjima zabelezenim po prazniku a ne po samom datumu.

Istaživanja prof. dr. Živorada Bujuklića i prof. dr. Dragoša Jeftića su jasno pokazala da Vuk Branković nije "izdao" kneza Lazara. Vuk Branković je zarobljen i odveden u zarobljeništvo. Mit o "izdaji" je pokrenut tek 40 godina nakon njegove smrti. Uostalom, zar bi despot Stefan Lazarević primogentiturom(primopredajom, odabranim ustupanjem krune) odabrao Đurđa Brankovića, za naslednika. Primogentitura se koristila samo u izuzetnim okolnostima i predstavljala je veliku čast i obavezu. Da je Vuk Branković zaista bio "izdajnik" despot Stefan Lazarević nikada ne bi preneo vlast na Đurđa Brankovića(koji mu nije bio ni sin).