Где је Духовна Престоница Европе?

Увод: Европска последња престоница

Пре хиљаду година, европска престоница је несумњиво био Цариград, Нови Рим. Ово је био скоро сигурно највећи град на свету, вероватно са милион становника, са далеко најнапреднијом културом, науком, библиотекама, системима за дренажу, најбезбеднијим технологијама по животну средину. У Западној Европи, највећа насеља, попут Рима, Париза, или Лондона, биле су прљави, провинцијски градићи. Изграђени претежно од древних колиба, као у случају Старог Рима, великих рушевина, њихово становништво је бројало мало изнад десет или двадесет хиљада.

Са својим многобројним манастирима и цивилизованим стандардима, Цариград, постављен на европској страни Босфора. Био је такође и духовно напредан. Он се ширио преко воденог пута ка Азији, извору не само цивилизације, већ и Христовог Јеванђеља. Али чак и такав, Цариград себе није сматрао Духовном престоницом. Јер је он за то гледао на друго место.Духовна Престоница Света била је, као што је и данас, не у Европи, већ у Азији, у Јерусалиму. Јер, Хришћанство је азијска, а не европска религија.

Данас, већ одавно компромитујући Веру, извор истинске славе, због световног компромиса и славе, Цариград не постоји више као хришћански град. Он је постао Истамбул, муслимански град, са једва хиљаду Православних у њему. Са великим хришћанским рушевинама, он сигурно више није европска престоница, а камоли данашња Духовна Престоница Европе. Заиста, зар је уопште могуће говорити о Духовној Престоници Европе?

Где је Европа?

Да би одговорили на ово питање, морамо прво дефинисати шта мислимо под „Европом“ Морамо схватити да је Европа далеко већа од њеног Западног угла, мале Шарлемањске Европе, заједно са скоријим додацима. Јер то мисле данашњи етно-центрични Западњаци, са њиховом данашњом вавилонском комерцијалном унијом, када чују реч „Европа“.

У стварности, Европа се протеже од Урала у североисточној Русији до обале Атлантика у југозападној Португалији, и од северних Хебрида на обали Шкотске до иза Грузије и обала Каспијског језера, заједно са остврима Исланда на далеком северозападу и Кипра на далеком југоистоку. Чак и данашња проширена „Европска“ комерцијална унија од 27 земаља и даље покрива не више од трећине ове стварне Европе.

Друго, морамо схватити основну поделу Европе. Пре хиљаду година, када је Цариград био Престоница, ова подела је узимала дефинитивни облик. Грубо, подела је формирала дијагоналну линију преко централне Европе од североистока ка југозападу, коначно постајући чврсто фиксирана тек пре пет стотина година. Ова линија иде преко централне Европе близу садашње руско-норвешке границе, западно од Мурманска на североистоку Арктика, низ садашњу границу Русије са Финском, унутар источне границе Естоније, унутар јужних граница Литваније и Летоније, до Белгорода у источној Пољској, унутар југозападне Украјине источно од Лвова, кроз југоисточни угао Пољска близу Санока, преко североисточне Словачке, кроз мађарску западну Румунију и онда до границе Хрватске са Босном и уз обалу Далмације.

Духовно назадна Западна Европа

Западне границе ове поделе, например источна Словачка, симболично су обележене тврђава, често изграђеним у 12 и 13 веку, са циљем да потисну Православне Хришћане Европе и да искриве њихову Веру. Они су били изграђени од стране различитих војних група, од тевтонских витезова до мађарске елите. На Западу ове линије леже на остатку Западне Европе, која чува извор ових тврђава у северној Француској. Заиста, покривена је са далеко већом мрежом тврђава, који датирају до 10 века, и низом великих и мрачних цркава готике и романике, са најисточнијом тачком у Кошицама, у источној Словачкој. Тако, од Исланда преко Велса, Шкотске и Енглеске, у Немачкој, јужној Скандинавији, Пољској и Балтичким републикама,од Португалије и Шпаније у Француску, већим делом Италије, Швајцарске, Аустрије, Словеније, Хрватске Чешке, Словачке и Мађарске, читава област је испуњена храмовима налик на тврђаве и замкове, од којих први датира мало пре 1000 године.

Ове тврђаве са својим мрачним тамницама и собама за мучење нису само живописни сувенири, већ остаци тлачења и зла. Они су видљиви знаци тлачења истинског Хришћанства од стране феудализма. Феудализам је био мало више од мафијашке „заштите“ – система рекета који је почео у северној Француској око 970 године. Феудализам је оставио духовно лишене људе – значајно је да чак и њихови духовни центри, гротескне цркве, личе на застрашујуће тврђаве. Јер је Западна црква такође била прогутана у секуларни, феудални систем, чији је интегрални део и постала.

На Западу, хришћани су скоро хиљаду година били приморавани да напусте пуноћу Вере. Међутим, мањина је увек чувала носталгичну тежњу ка Богу и Његовој Цркви. Ово представља чиста, али потиснута струја у западном животу, која се бори у скривеном Белом покрету за духовни ауторитет, Бога и краља, на француском „la foi et le roi“. Она се може открити само кроз духовну потрагу за изгубљеном Мудрошћу. Уместо духовног развоја и напретка, силе Запада су се сконцентрисале на економски и технолошки развој, који има пружа сву моћ и власт. То је вавилонски „прогрес“ и технологија који ће водити до краја света кроз катастрофе – нуклеарне, биолошке и еколошке.

Духовно напредна Источна Европа

Источне границе су симболично обележене црквама. Јер на источној линији Европе, хришћани су наставили да се боре у првобитној вери, иако и само много већим тешкоћама како су векови пролазили. Они су били гоњени и страдали за Цркву, баш као што је Христос упозорио Своје ученике да ће страдати. „Ако мене гонише, и вас ће гонити: ако моју ријеч одржаше, и вашу ће одржати.“ (Јн. 15, 20). Јер страдање је вредност овог света, помоћу које можемо купити рај. Јер садање које је са Христом представља страдање које има вредност у вечности, које води ка Васкрсењу.

Духовна Престоница Европе је интимно повезана са овим Источим Земљама, јер је Духовна Престоница увек место духовног развоја и напретка, а не духовног уназађивања. Она гледа ка Јерусалиму, не ка Вавилону. И иако су западне провинције Европе формирале за последњих пет стотина година технолошки центар Европе, оне су одавно постале духовно назадне, стављајући неговање физичког и интелектуалног далеко изнад неговања људског духа.

На тај начин, трагајући за Духовном Престоницом Европе, многи погрешно истичу Рим. Он је, на крају, ризница светих моштију, заиста највећи у Западној Европи, далеко прешавши Сантјаго де Компостелу на северозападу Шпаније, са остацима Светог Јакова, или Колоњ у северној Немачкој, са моштима неколико Светих. Неколико дугих европских градова у Шпанији, Италији и Франуској су такође поносне због сличних ризница и моштију. Међутим, Духовна престоница не може бити само ризница из прошлости, већ мора живети и у садашњости. Стога, морамо оставити Западну периферију и провинције Европе и кренути ка географском центру Европе који представља Карпато-Русија , одмах источно од линије која дели Европу на два дела.

Закључак: Духовна Престоница Европе.

Снажан кандидат за место европске духовне престонице може бити група манастира у Молдавији у североисточној Румунији, близу европског географског центра. Могли би се позвати на Дивјево у Русији, иако је он на североистоку географског центра. Са скоро хиљаду монахиња и моштима Светог Серафима Саровског и много других Светитеља, изражавајући погледе и вредности руског Православља, могао би бити снажан кандидат. Међутим, ми верујемо да је Духовна престоница Европе на другом месту. Она мора бити мултинационална, са представницима много европских земаља, не само једног народа. И мора бити место светости, које се појавило у оном времену када је Западна Европа почела да отпада од Истинске Цркве. Она се тада поставила на дуги, постепени, хиљадугодишњи процес само-секуларизације, на самом крају десетог века. Тако није успела да испуни Божију одлуку, осуђујући себе на духовну смрт у испразности материјалистичког развоја.

Стога, ми верујемо да је Духовна престоница Европе Света Гора. Данас овај интернационални центар јесте истинска „Европска Унија“, 500 миља јужно од географског центра Европе, може да одреди датум свог монашког насеља на 963. годину, баш када су први знаци феудализације и изградње тврђава почињали на Западу. Света Гора није само ризница светих моштију, далеко важнија од Рима, већ и центар живота око 2 500 монаха из много народа, који негују сабраност и благодат древног Хришћанства и ране Цркве. Он је данас такође под нападом одступника, који желе да шаљу оружану полицију да убију неке од монаха. То је јасан знак да слеђење Христовог пута, јављање Истине која узнемирава оне који су направили компромис, али такође и ослобађа (Јн. 8,33) и стога изложено мржњи од стране одступника и њихових бројних савезника на Западу.

Света Гора је дакле место које би назвали данашњом Духовном Престоницом Европе. За секуларне она је само мрачно село на Балкану, ниско-технолошка економска жабокречина. Али за нас она је духовна централа. И ова централа окупља заједно све разбацане православне фрагменте, ширећи се ка свакој људској души у Европи, источно и западно, која дели њене вредности, и тако расте снажнија. Јер све је обећано онима који дају својим ближњима најбоље од онога што поседују; постоји духовни центар у свакој оази Истине Христове „јер гле, Царство Божије унутра је у вама“. (Лк 17, 21).

На Светог Апостола Матију

9/22 август. 2008. године

Извор: Светосавље