U različitim religiozno-etičkim sistemima postoje i različita shvatanja o moralnoj opravdanosti abortusa iz eugeničkih pobuda i vremena kada se prekid trudnoće može izvršiti.

   

     Hrišćanska Crkva je od prvih dana svog postojanja abortus smatrala za ubistvo, podučavajući svoje vernike da plod ima dušu od trenutka začeća. Jerusalimski patrijarh Sofronije, govoreći o ovaploćenju Boga Logosa, u jednoj od sinodskih poslanica kaže da su telo i duša nastali samim začećem radi ipostasnog sjedinjenja s Logosom. Jevanđelist Luka (Lk. 1, 42-43) opisuje susret dve rođake, Marije i Jelisavete, koji se dogodio svega nekoliko dana posle Blagovesti. U trenutku susreta Jelisaveta je u šestom mesecu trudnoće. Buduća majka Jovana Krstitelja pozdravlja Bogomajku sledećim rečima: „Blagoslovena si ti među ženama, i blagosloven je plod utrobe tvoje. I otkud meni ovo da dođe mati Gospoda mojega k meni?“ Iz ovih reči jasno je da Jelisaveta prinosi slavoslovlje plodu starom svega nekoliko dana. U isto vreme ona Mariju naziva majkom.

      Pravoslavna Crkva smatra da plod ima dušu od momenta začeća, što je kanonizovano izjednačavanjem abortusa i ubistva u učenju sv. Vasilija Velikog u IV veku, kao i odlukom Carigradskog sabora iz 692. godine.

      Iako je Pravoslavna Crkva dosledna u osudi abortusa već više od dva milenijuma, mere prema počiniocima utrobnog čedomorstva vremenom su se menjale. Na početku su hrišćani zbog čedomorstva zauvek odlučivani od Crkve. Danas se, međutim, u ograničenom vremenskom periodu zabranjuje učešće u Svetom pričešću ženama koje su namerno prekinule trudnoću, njihovim partnerima koji su za taj čin dali saglasnost, kao i ginekolozima i medicinskim sestrama, koji su izvršili prekid trudnoće. Trajanje epitimije zavisi od čitavog niza okolnosti i, naravno, od pokajanja izvršilaca utrobnog čedomorstva.

      Ovaj, nešto duži uvod u problematiku nasilnog prekida trudnoće, bio je neophodan kako bi se razumeo stav Crkve prema abortusu u slučaju da se nepobitno utvrde teška malformisanost ploda, hromozomske aberacije i druga stanja koja za posledicu imaju rođenje ometenog deteta. Odgovor pravoslavnih hrišćana i katolika na opravdanost abortusa iz eugeničkih pobuda i dalje je – ne. Pravoslavna i katolička Crkva opravdavaju abortus samo ako je život trudnice doveden u pitanje daljim nastavkom trudnoće i ukoliko je, zbog nepredviđenih okolnosti, plod već egzitirao. Neki liberalniji protestantski krugovi, osim navedenih razloga za namerni prekid trudnoće, navode i dodatne činioce koji opravdavaju abortus, a to su: trudnoća nastala kao posledica silovanja ili incesta i anomalije ploda.

      Kao što se stavovi hrišćana u pogledu etičke opravdanosti abortusa iz eugeničkih razloga unekoliko razlikuju u zavisnosti od njihove denominacije (pravoslavni, katolici i protestanti), tako i u Judaizmu dolazi do razmimoilaženja između ortodoksnih, konzervativnih i reformističkih struja po istom pitanju. Ipak, čini se da Jevreji navode znatno širi spektar okolnosti usled kojih se abortus smatra etički opravdanim. U Talmudu se embrion u prvih 40 dana trudnoće označava kao „voda“ i abortus je u ovom periodu, pod izvesnim okolnostima, dozvoljen. Od četrdesetog dana trudnoće do kraja prvog trimestra plod se smatra organom majčinog tela, pa su etičko-religiozni standardi u ovoj oblasti znatno restriktivniji.

      Religijske vlasti su, u dosadašnjoj praksi, odobravale abortus u različitim situacijama. U jednom  od tih slučajeva, medicinskim veštačenjem je ustanovljeno da će održavanje trudnoće dovesti majku u stanje potpunog gubitka sluha. Iako su mišljenja verskih starešina u ovom slučaju bila podeljena, vrhovni rabin Izraela dao je dozvolu za prekid trudnoće (Eisenberg, 1996). Dozvola je dobijena i u slučajevima silovanja, suicidalnih ideja nastalih zbog trudnoće, kao i zbog nekih zdravstvenih problema. U isto vreme, zahtevi za prekid trudnoće zbog genetskih poremećaja ploda, uglavnom nisu prihvaćeni. Uobičajen odgovor ortodoksnih Jevreja na takvu situaciju glasi: „Iako će dete biti hendikepirano, ono je ipak stvoreno prema liku Božijem“. Jedan od najvećih poskima (tumača jevrejskog zakona) savremenog sveta, rabin Moše Fajnštajn protivi se čak i sprovođenju amniocenteze ukoliko je cilj ove procedure otkrivanje defekata ploda. S druge strane, jedan od retkih zastupnika eugeničkog abortusa u jevrejskom svetu, rabin Eliezar Valdenberg, zalaže se za abortus tokom prvog trimestra trudnoće kada je plod malformisan, dok se u slučaju Tej Saksove bolesti, prema njegovom mišljenju, trudnoća može prekinuti i do kraja drugog trimestra.

      U Kuranu se abortus eksplicitno ne pominje, ali se navodi da je ubistvo deteta težak zločin. Otuda se u Islamu debata o etičkoj opravdanosti abortusa u velikoj meri zasniva na utvrđivanju perioda kada se embrion ili fetus mogu smatrati detetom. Prema učenju proroka Muhameda, duša ulazi u fetus u 120-om danu, tj. u petom mesecu trudnoće. Međutim islamski teolozi nemaju jedinstven stav o etičkoj opravdanosti abortusa u navedenom periodu. Maliki škola u severnoj i crnoj Africi i Hanbali škola u Saudijskoj Arabiji i Emiratima dozvoljava abortus do 40 dana trudnoće, dok je abortus do 120-og dana gestacije dozvoljen u Hanafi školi (Turska, Srednji Istok i Centralna Azija) i Shafi školi (Jugoistočna Azija, Južna Arabija i delovi Istočne Afrike).

      U Islamu je abortus dozvoljen samo u izuzetnim slučajevima. Čak se i trudnoća nastala kao posledica silovanja ne smatra dovoljno jakim razlogom za abortus. Sa druge strane, abortus iz eugeničkih razloga smatra se dozvoljenim. Svetska Islamska Liga je na svom dvanaestom skupu, održanom februara 1990. godine, usvojila rezoluciju u kojoj se, između ostalog kaže: „Abortus se dozvoljava ako se na osnovu medicinskog nalaza i odluke kompetentnih i pouzdanih medicinskih stručnjaka ustanove teške malformacije fetusa povezane sa stanjem koje se ne može lečiti, pod uslovom da su roditelji zatražili dozvolu za abortus i da je fetus mlađi od 120 dana računajući od trenutka oplođenja“ (Albar, 1999). Čak je i u Iranu ajatolah Ali Khameni odobrio prekid trudnoće do desete nedelje ukoliko je kod fetusa genetskim testiranjem ustanovljena talasemija.

      Pomalo iznenađuje liberalan stav budista prema abortusu iz eugeničkih pobuda. Tako u intervujuu New York Times-u od 28. novembra 1993. godine Dalaj Lama kaže: „Ako će nerođeno dete biti retardirano ili ako će njegovo rođenje napraviti roditeljima ozbiljne probleme, u ovim slučajevima mogu se napraviti izuzeci“ (Dreifus, 1993).

      Prema hinduističkom shvatanju duša i telo se spajaju u trenutku oplođenja. Plod je ličnost od prvog trenutka oplođenja budući da se u njemu nalazi reinkarnirana duša. Prema Garba Upanišadima, plod se u poslednjem mesecu trudnoće seća svojih prošlih života, ali se ta sećanja gube tokom traume rađanja. Hindu medicinska etika proističe iz principa nenasilja – ahimse. Otuda se hinduizam protivi abortusu, osim ako prekid trudnoće nije neophodan da bi se majci spasao život.




~ ETIČKE DILEME U PREVENCIJI I TRETMANU OMETENOSTI

~ Nenad Glumbić (odlomak)

Vidi ti budiste, zele li da budu prihvatljiviji Zapadu?

i ja sam to pomislio...

 kazu da doktor koji radi abortuse za vreme svoje karijere pobije grad velicine smedereva.

pretera ga za Smederevo...nije ni chudo shto religije zabranjuju abortus jer im je u jakom interesu povecanje stanovnishtva,radne snage,vojske...pre svega islam koji sem toga dozvoljava 4 zene.Izuzetak su nam dragi budisti koji dozvoljavaju,jer nisu skloni manipulaciji i nije im u interesu

Sa aspekta religije stalno se gubi poimanje humanosti i to je katastrofa.

Lično smatram da je veoma pogrešno izvršiti abortus ili koristiti abortus kao metodu kontracepcije. Međutim s druge strane mislim da je još pogrešnije doneti na svet dete čiji život je unapred predodređen da bude patnja.

Što se tiče ulaska duše u telo mislim da se to dešava negde u petom mesecu jer tad dete počinje da reaguje na nadražaje koji nisu samo fizički. Recimo kad je majka nervozna nervozna je i beba. Ili ako majka dobro raspoložena sluša muziku kod deteta se odmah pokažu znaci smirenosti.

Retardirano djete će kad tad morati negdje da se rodi, abortus to ne može spriječiti, on to samo odgađa i povećava patnju....

Inače, niša se ne dešava bez razloga.   

U životu mora da se okusi i kisela i slatka sudbina kako bi se znalo kakva je koja.

Što se religije tiče Hrišćanstvo i Hinduizam su vrh ljudskog dostignuća na ovom polju ...

Na kraju ispade da je Hinduizam najstrozi po pitanju abortusa. Inace ja mislim da se religije zalazu protiv abortusa bas iz humanih razloga,znaci da li je nesto ispravno,sa eticke strane,ili ne.Iz mog gledista abortus je zlocin,i mogao bi da se opravda samo ako je zivot majke ili deteta ugrozen.Crkva,mislim pre svega na hriscansku,je kroz svoju istoriju dosta menjala i "liberalizovala" svoja nacela,medjutim po pitanju abortusa je ostala prilicno "konzervativna".Mislim da je to dobro,jer taj njen stav predstavlja,na neki nacin,kontratezu stavovima raznih zenskih-radikalno feministickih(u stvari sovinistickih)i lazno "levicarskih" organizacija koje nastupaju sa destruktivnim stavom da je "abortus neotudjivo pravo zene" i da ona "ima pravo da radi sa svojim telom sta hoce".Taj njihov stav ne samo sto je otelotvorenje sebicluka,vec on,prakticno,degradira zenu kao prirodno bice tj. podstice je da ne radja i da ignorise majcinski instikt,a sve to pod izgovorom da je to njeno pravo,koje se ne dovodi u pitanje.
Pre nego sto neko obaspe "drvlje i kamenje" po meni,i pre nego sto postavi i pitanje "uloge oca" u svemu tome da kazem i ovo(sto je inace,moj privatan stav):Mislim da je zena(u najmanju ruku,dok je trudna)odgovornija od muskarca za ,tako da kazem,opstanak deteta koje nosi,ali mislim da je i samim tim odnos majke i deteta jaci,u poredjenu sa odnosom oca i deteta tj. da je i njihova ljubav "jaca"(ako uposte imam prava to da merim).Najgore sto zena moze da uradi,ako je otac njenog deteta neka bitanga,je da,maltene iz osvete,izvrsi abortus pod izgovorom da eto "i ona ima pravo kao i on da napusti dete".Na kraju,ne kaze dzaba nas narod(aj da zavrsim u saljivom tonu)"otac kolac" ili "jedna je majka".

tako sam cuo u nekoj emisiji
ko bi rek'o, sobzirom da metlama stalno ciste podove da ne bi zgazili bube.
zar beba ne ozivi u drugom mesecu  posle cega se ne radi abortus.
ne mora, postoji amino-cinteza i kordo-cinteza koje se rade ako podmitis doktora.

Abortus ili ne, to mora da bude odluka majke, tek onda i oca. Drzava tu nema sta da zabranjuje, a crkva/vera jos manje. Druga je stvar sto Srbi izumiru ali to je drugi padez.