Za koga radite :: Politicki ~ Geopoliticki forum

Mali vodič za ljubitelje kredita (1)

Šta se događa kada odete u banku po kredit od 100.000 evra? Banka vam jednostavno na račun upiše 100.000 evra. Taj novac ni od koga nije uzet da bi bio dat vama, iza tog novca ne stoji ničiji rad, ničija roba, ničije zlato, već je taj novac jednostavno izmišljen - KREIRAN. No, taj novac je postao vaš dug. I taj dug je stvaran. Da biste taj dug vratili, vi ćete morati nešto stvarno da stvorite i prodate

Piše: Ivona Živković
Zamislite da vam na vrata stana dođe neki Gospodin X. Traži od vas da mu prodate sav nameštaj i sve u stanu što imate. Gluposti! Ne pada vam na pamet da bilo šta prodajete. Ko je njega uopšte zvao? Izbacujete ga napolje. Ali gospodin X vadi pištolj. Insistira. Daje i ponudu od 30.000 evra - za sve.
Šokirani ste. Pa to sve ne vredi ni 3.000 evra. On je lud! Ali, on ima i pištolj i novac. I vi pristajete, šta drugo. On vas isplaćuje i nosi sav nameštaj. Vi stojite sa novcem u rukama shvatajući da ste samo pristajući na ucenu zaradili čak 27.000 evra. Pa, vi ste zapravo dobitnik!
Odmah odlazite u obližnju prodavnicu nameštaja. Za te pare kupićete i bolji i lepši nameštaj. Ali, taman kada ste zakoračili u radnju, cene su vrtoglavo skočile. Onih 27.000 evra jedva mogu da vam pokriju kupovinu najnužnijeg - kreveta, stolica, frižidera, šporeta, televizora.
Tražite drugu prodavnicu. Neverovatno! U svim radnjama nameštaja promenjene cene. Preko noći. Kao da su svi saznali da imate 27.000 evra i da hoćete da pazarite nameštaj.
Ali, kako ćete živeti bez najnužnijeg? Ne ostaje vam drugo nego da kupite po toj ceni.
Nema veze. Važno je da ste ostali živi i zdravi. Zaradićete za ostalo.
Ali, već sutradan vam se događa maler. Neko je preko noći vaš automobil na parkingu demolirao tako da ga više ne možete voziti. A bez auta ne možete da radite, jer ste taksista.
Šta ćete bez kola? Dok se čupate za kosu, pre nego što dođe policija, prilazi vam isti onaj Gospodin X. Ovog puta bez oružja. Veoma je fin, teši vas, razume. Može da vam pomogne. Daće vam odmah 10.000 evra, na ruke. Dug ćete mu otplaćivati mesečno - pet godina. Kamata je mala. Samo za prijatelje. Neka bude 10 odsto za godinu dana. Računate. To vam se isplati. Praktično ćete mu svakog meseca davati 40 odsto zarade. Ali to je samo pet godina. Naravno, ako ne otplatite on će uzeti vaš auto. To je garancija. Gospodin X već ima spreman ugovor. Vešt čovek. Potpisujete. Na njegov pištolj ste već zaboravili od silne muke.
A, da! Gospodin X vas savetuje da ne naplaćujete osiguranje od auta. Prepustite to njemu. Dok se izvrši istraga, utvrdi kako je i čijom krivicom nastala šteta, dobićete možda tek za godinu dana jedva 500 evra. Vaš auto inače nije vredeo više od 2.000. Naravno, vama za utehu, gospodin X daće vam i 300 evra pride, onako na ruke. Da vam se nađe. To je mala donacija. Što da ne? Odustajete od osiguranja.
Nije prošlo ni mesec dana, kada vas zatiče nova neočekivana nesreća. Vaše dete je obolelo od neke retke bolesti. Čudna bolest, teška. Lek postoji, kažu lekari, ali samo u inostranstvu. Tretman bi vas na privatnoj klinici preko Atlantika koštao bar 50.000 dolara. Šokirani ste, ali dete je u pitanju. Dok hodate izbezumljeni, očajni, grozničavo razmišljate o Gospodinu X. Kako biste sada voleli da ga sretnete. Bez obzira na sve, on bi vam možda mogao pomoći, koliko košta da košta. Radićete, otplaćivati... Čitav život ako treba, samo da spasete dete...
I zaista, srećete ga. "Slučajno" je naišao. Pričate mu o svom problemu. On razume. Naravno da će vam pomoći. Ljudi smo, tu smo da se pomažemo. Koliko vam novca treba? Samo 50.000 dolara? Možda da uzmete 100.000, 200.000 ili čak milion dolara? Može i pet miliona, deset, milijarda. Može sve. Hoćete na račun u banci, keš na ruke? Samo kažite i potpišite ugovor.
Ali ko je Gospodin X? Odakle mu tolike pare?
Naravno da je Gospodin X bankar, to ste shvatili. Ali odakle izvlači toliki novac, nije vam jasno.
E, da bi vam to bilo jasno, pogledajmo šta je zapravo novac.
NOVCA IMA U IZOBILJU
Novac je zamena za neku vrednost, ali sam po sebi nije vrednost. Kažemo da neko vredi onoliko koliko ima novca. Nažalost, to nije tačno, jer neko novac može imati a da ne poseduje nikakve vrednosti koje se tim novcem mere. Na primer, neko na tržištu proda svoju robu ili svoj rad i zameni je za novac, a neko može novac da dobije kao poklon ili da ga ukrade. Za taj novac on nije razmenio nikakvu vrednost.
Šta je vrednost? To je ono u čemu je sadržan neki rad i materijal i što se na tržištu razmenjuje za drugu robu. Sam novac je papir koji se ne može ni jesti ni obući. On se samo može zameniti za ono što vam je potrebno - hrana, automobil, građevinski materijal...
Kako je u razmeni velikih količina robe fizički nemoguće nositi sa sobom svu robu, trgovci su odavno došli na ideju da vrednost robe iskazuju nečim lakšim za nošenje. U početku je to bilo zlato, ali je i ono postalo u trgovini većim vrednostima preteško i opasno za nošenje. Tako su trgovci počeli zlato da deponuju kod zlatara, a ovaj im je na taj deponovani iznos izdavao papirnatu priznanicu. Vremenom su ljudi sve više baratali priznanicama, pa je zlato sve duže stajalo kod zlatara u sefu. Za to čuvanje zlatar je naplaćivao neki mali iznos. Uočivši da se u trgovini čak 90 odsto transakcija obavlja papirima i da zlato trgovaca stoji deponovano mesecima, pa i godinama, zlatari su došli na ideju da počnu da ga na određeno vreme iznajmljuju (uz malu kamatu, naravno) ili prodaju onima kojima je bilo potrebno.
Bio je to početak bankarstva, koje je funkcionisalo po principu zlatarevog rizika. Naime, zlatar je pretpostavio da se neće dogoditi da svi oni koji su deponovali kod njega zlato, istog dana dođu da svoje zlato podignu.
Naravno, količina zlata ili papirnatih priznanica kojima se merila vrednost robe bila je rezultat opšteg prihvatanja takvog načina razmene robe. Za to je garanciju davao vladar u državi ili gospodar poseda, odnosno centralna banka. Ukupna vrednost dobara u čitavoj državi merila se određenom količinom zlata. Kada je za zlato izdavana papirnata priznanica, vladar je garantovao pečatom da se sa takvom priznanicom može kupiti određena količina robe.
Ali, jednog dana je neki mudri bankar rešio da izda lažnu priznanicu. Zapravo je na istu količinu deponovanog zlata počeo da izdaje više priznanica, računajući naravno da pravi vlasnik zlata neće još doći. Za izdate priznanice bez stvarnog pokrića, zlatar je naplaćivao svoju sitnu proviziju.
Tog trenutka je zlatar kreirao zamenu za vrednost koje nije bilo, odnosno stvorio ju je - NI IZ ČEGA. Ovo je, naravno, bila prevara, ali na toj prevari i danas legitimno posluju i sve banke sveta.
Šta se događa kada odete u banku po kredit od 100.000 evra? Banka vam jednostavno na račun upiše 100. 000 evra. I to je sve. Taj novac ni od koga nije uzet da bi bio dat vama, iza tog novca ne stoji ničiji rad, ničija roba, ničije zlato, već je taj novac jednostavno izmišljen - KREIRAN. Taj novac je, međutim, postao vaš dug. I taj dug je stvaran. Da biste taj dug vratili, vi ćete morati nešto stvarno da stvorite i prodate.
Dakle, banke jednostavno novac izmisle, pozajme vam uz kamatu, a onda sa tim izmišljenim novcem kupuju stvarnu vrednost - zemlju, robu, naftu, kuće i, naravno, vaš rad. Vi zapravo svojim radom godinama otplaćujete svoj dug, a rad bankara sveo se na to da vas zadužuju i prodaju vam svoj papir. Deluje neverovatno, zar ne? Nažalost, to je istina.
Ono što je još gore, niste postali bankarski dužnik samo kada ste vi sami uzeli kredit, već i kada je to učinila i vaša država u vaše ime, kod istih bankara.
Ali zašto je država to uradila? Zar nije mogla sama da poveća novčanu masu i kreditira neke javne radove, ako joj je potreban vaš rad? Svaka država zato ima centralnu banku, koja se baš time bavi - kreiranjem zamene vrednosti nacionalnog bogatstva. Zašto kamate, zašto strane privatne banke? Reći da u državi ne možete da pokrenete neku proizvodnju jer nemate novac isto je kao kada biste rekli da ne možete da pravite put jer nemate kilometre (!)
Nažalost, država, ne samo naša, naterana je da uzima kredite. Ko je na to tera? Pa upravo bankari. Kako bi inače prodali stotine miliona i milijardi svojih izmišljenih vrednosti? Ali kako bankari to uspevaju?
E, da biste to shvatili, moramo vas vratiti malo u istoriju. Veoma je zanimljivo.

KAKO JE NASTALA PRVA PRIVATNA CENTRALNA BANKA
Da posao sa izmišljenim (spekulativnim) novcem donosi veliku dobit, bankari su shvatili još u srednjem veku. Kako bi bilo lepo kada bi mogli da stvaraju novac u velikim količinama i to da čine legalno za potrebe neke države. Radili bi onda bez rizika, kreirali ogromne sume novca, a štitila bi ih državna vojska.
Pored lepih želja, međutim, surova realnost tadašnjih bankara bila je što su zbog svojih novčanih špekulacija mnogi došli na veoma loš glas. Kako su bankari u to vreme uglavnom bili Jevreji (bezemljaši izbegli iz raspadnutog Hazarskog carstva u područiju Kavkaza, kao i izbegli Judejci, kojih je najviše bilo u Italiji i Španiji), čitav jevrejski narod bivao je sistematski proterivan iz skoro svih evropskih država zbog - lihvarenja.
Ipak, udruženi bankari vrebali su svoju priliku. Kako su već imali pozamašan imetak stvoren kupovinom stvarnih dobara, otvoren im je bio pristup u mnoge visoke vladarske krugove evropskih dinastija 17. veka. Tu su ličnim poznanstvima, vezama i sitnim finansijskim uslugama neki od njih dobili naklonost uticajnih pojedinaca na engleskom, francuskom, holandskom i nemačkom dvoru.
U stalnim dinastičkim obračunima oko prestola, pretendentima je uvek bio potreban novac za rat. Zato su udruženi holandski i engleski bankari odlučili da finansiraju dolazak na neki uticajan presto njima naklonjenog vladara. Finansirali su Vilijama od Oranža (Oranskog) da silom svrgne dinastiju Stjuarta, koja im dugo nije omogućavala da se razmahnu u svom "poslu". Tako je na engleski presto stigao kralj Vilijam III.
A kako bi se odužio svojim finansijerima, jer bankari nikoga ne finansiraju bez interesa, novi kralj im je omogućio da sa izvesnim zlatnim depozitom otvore svoju privatnu banku, koja bi dobila status centralne banke Kraljevine.
Tako je 1694. nastala Engleska banka (Bank of England), prva privatna banka u svetu koja je dobila legalno pravo da kreira novac. U osnivačkoj povelji Banke stoji i čuvena rečenica: "Ovoj banci pripada sva dobit od kamate na novac koji ona kreira NI IZ ČEGA (out of nothing)".
Imena najvećih deoničara Engleske banke nikada nisu otkrivena. Zna se samo da su preuzeli obavezu da uplate 1,2 miliona funti u zlatu i tako kupe svoj udeo. Uplatili su samo tri četvrtine od miliona. Ipak, bez obzira na tu "malu manjkavost" banka je 1704. počela da prodaje svoje akcije i tako uvećava početni kapital. Naravno, odmah je krenula i da daje novčane pozajmice.
Ipak, najveći i najbolji klijent Banke postala je sama država, jer je za sva plaćanja morala da uzima kredit od Banke. Sa kamatom, naravno. Posebno ako je htela da ratuje.
Tako umesto da vrednost novaca u opticaju u Engleskoj bude zasnovana na radu i proizvodnji i razvijanju sopstvene ekonomije u skladu sa ukupnim nacionalnim bogatstvom građana, Engleska je počela da uzima kredite kod privatne banke i zadužuje se ogromnim kamatama.
To je u Engleskoj banci registrovano kao nacionalni dug. Ove kamate i dugove su zapravo otplaćivali građani putem poreza, a kada bi otplata državnog kredita kasnila, sledile su i zatezne kamate, pa je država morala da povećava takse i još više globi narod. Naravno, tu su bila i "velikodušna" bankarska odlaganja za vraćanje duga (reprogram), kao i novi krediti kojima bi se otplatili delovi starih dugova koji nisu reprogramirani. Jer šta je još jedna novčana pozajmica za banku koja novac izmišlja?
Ali, narod o tome nije ništa znao. Građani su čak verovali da je Engleska banka njihova nacionalna banka, a ne privatna banka družine međunarodnih lihvara.
I naziv "Engleska banka" imao je za cilj da građane drži u takvom uverenju.
Liči li vam to pomalo na stvaranje naše "Nacionalne štedionice?" Čudno ime za privatnu banku, zar ne?

SVI SU U DUGOVIMA
Da li možete pretpostaviti koliko su bankari novcem kreiranim NI IZ ČEGA kupili stvarnih dobara i koliki je rad desetina miliona građana Engleske njima donelo dobiti i bogatstva? Danas oko 40 odsto bruto nacionalnog dohotka Velike Britanije ide na otplatu dugova.
Velika Britanija je tek nedavno otplatila dug koji je država napravila ratujući sa Napoleonom pre dvesta godina.
Nakon Drugog svetskog rata Engleska banka je nacionalizovana, ali to moć bankara nije umanjilo jer su već stekli ogromna bogatstva, a kapital investirali dalje u sve privredne i finansijske tokove Britanije i drugih država širom sveta. I, naravno, otvorili mrežu privatnih banaka kojima i dalje zadužuju građane. Svetska banka jedna je od njihovih finansijskih tvorevina. Baš kao i MMF.
Tako samo u Velikoj Britaniji dug građana bankarima danas iznosi 1,1 trilion funti. To je broj sa 18 nula. Ovaj dug se svaka četiri minuta u 2004. godini povećavao za 1 milion funti.
Da li ova količina novca ima veze sa uvećanjem nekih stvarnih vrednosti? Naravno da nema. To je izmišljen, odnosno spekulativan novac. On se umnožava neverovatnom brzinom. Kao kada biste na kalkulatoru na svaki pritisak nekog broja dodavali sedam. Svi brojevi koje biste ubacivali astronomski bi se svaki put uvećavali. Tako se kod bankarskog novca, koji uvek prati i kamata, on bez kontrole uvećava. I to je najveća legalna prevara u istoriji čovečanstva. To je beskonačna igra brojki, zaduživanja i stvaranja i prodavanja vrednosti koje NEMA. I, naravno, prisvajanje pravih vrednosti, bez ikakvog rada. U ovoj igri je danas čitav svet. Pre samo 50 godina smatra se da je u svetu bilo oko pet odsto spekulativnog novca. Danas procene kažu da ga ima od 60 do čak 90 posto.
U Srbiji je nacionalni dug stranim poveriocima blizu 13 milijardi dolara. Za sada.
SAD, "namoćnija" i "najbogatija" zemlja, danas ima ukupan dug od 22 triliona dolara (američki trilion ima 12 nula).
Japan je druga u svetu najbogatija ekonomija i ima nacionalni dug oko 3 triliona dolara.
U astronomskim dugovima grcaju i sve ostale države u svetu.

NEPOSTOJEĆE VREDNOSTI KUPUJU PRAVE
Za države najveći problem nastaje kada bankari sa takvim novcem počinju da prisvajaju prave nacionalne vrednosti u nekoj zemlji: naftu, rude, zemlju, investiraju u saobraćaj, telekomunikacije, poljoprivredu i ostale strateške delatnosti... Kada ovakav novac, bankarski, uđe u finansijske tokove neke države, on jednostavno isisava nacionalno bogatstvo te države i preliva ga u ruke bankara. Država tada gubi moć upravljanja nad sopstvenom ekonomijom jer više ne može da procenjuje stvarnu vrednost bogatstva kojim raspolaže.
Zato je najčešće citirana rečenica ona koju je izgovorio osnivač najmoćnije bankarske dinastije danas, Majer Amšel Rotšild: "Dajte mi kontrolu nad novcem u nekoj državi i nije me briga ko pravi zakone".
Američki kongresmen Luis. T. MekFejden, koji je više od deset godina bio predsednik Komiteta za bankarstvo i monetu, za bankare je rekao da su "mračna piratska skupina koja bi čoveku prerezala vrat da bi mu uzela dolar iz džepa... Američki narod je njihov plen".
Nekadašnji gradonačelnik Njujorka Džon. F. Hajlen bankare je još 1911. nazivao "nevidljivom vladom koja kao ogroman oktopod svojim razgranatim pipcima gmiže po gradovima, državama i čitavom narodu..."
Sada vam je jasno zašto su i kod nas, u Srbiji, nakon "demokratskih promena" (koje je finansirao finansijski spekulant Soroš) nikle strane banke, a ne fabrike sa novim radnim mestima, kako je građanima obećavala "reformska" vlast. To je REFORMA koju naše društvo treba da sprovede - da svoja nacionalna dobra, resurse i rad građana - isporuči bankarima i njihovom transnacionalnim korporacijama. U tome naravno glavne poluge vuče Međunarodni monetarni fond. A glavna izvršna poluga je Vlada Srbije, nažalost.
Sve dok građani budu uzimali kredite i za njih kao hipoteku zalagali prave vrednosti - plodna zemljišta, kuće, fabrike - nacionalno bogatstvo će se smanjivati. Jer ako kredit ne otplatite, vaša hipoteka ostaje banci. A kuća i njiva su, za razliku od novca koji je samo mera neke vrednosti (u ovom slučaju nepostojeće) - prava vrednost. Da li znate da je danas već pola Vojvodine pod hipotekom? A poverioci su uglavnom austrijske banke.
Ali nemaju ovaj problem samo Srbija, Britanija, Poljska, Mađarska, Francuska, Japan... Najveći problem ima, verovali ili ne, najmoćnija sila sveta - SAD.