Реч о овој књизи

Поучне беседе о молитви митрополита сурошког Антонија (Блума), разуме се, не представљају "систематски курс о молитви", јер је тако нешто немогуће. Оне су, пре свега ту, да би помогле читаоцу који жели да приступи молитвеном животу да избегне замке лажне мистике и спољашње обредности, и да га науче трезвеној смислености молитве и молитвеног живота, одговорној искрености и храбром тражењу сопствене дубине где је једино могуће срести се са Богом Живим.
Ове беседе се штампају на основу аудио-записа те због тога чувају све особености личног и живог говора упућеног непосредно слушаоцима.


ЖИВОТ И МОЛИТВА СУ ЈЕДНО

Живот и молитва су потпуно неодвојиви. Живот без молитве је живот којем недостаје његова најважнија димензија. То је живот "површни", без дубине, живот у две димензије простора и времена. То је живот који се задовољава видљивим, који се задовољава нашим ближњим, али ближњим као појавом у физичком смислу, ближњим у којем не откривамо сву неизмерност и вечност његове судбине. Значај молитве је у томе да се самим животом открије и утврди чињеница да све има димензију вечности и да све има меру бесконачности. Свет у којем живимо није безбожни свет. Ми га сами чинимо профаним, али је он у својој суштини изашао из руку Божијих, њега Бог воли. Његова цена у Божјим очима је живот и смрт Његовог Јединородног Сина и молитва сведочи да ми то знамо, да знамо да су сваки човек и свака ствар око нас узвишени у очима Божјим: да их Он воли и да нам они тиме постају драгоцени. Не молити се значи остављати Бога изван граница свега што постоји, и не само Њега, него и све оно што Он значи за свет који је створио, за овај свет у којем живимо.
Често нам се чини да је тешко ускладити живот и молитву. То је заблуда, потпуна заблуда. Она проистиче из наше погрешне представе и о животу и о молитви. Сматрамо да се живот састоји у томе да стално будемо у неком послу, а молитва у томе да се негде осамимо и заборавимо на све  и на ближњег и на ситуацију у којој се као људи налазимо. А то није тачно. То је клевета и на живот и на саму молитву.


Да би се научио молитви човек пре свега треба да се научи да буде солидаран са читавом људском реалношћу, са читавом реалношћу човекове судбине и судбине целог света и да је до краја преузме на себе. У овоме је суштина чина који је Бог остварио у Оваплоћењу. У томе је сва пунота онога што називамо заступништво. Обично молитву схватамо као учтиво подсећање Бога на оно што је Он заборавио да учини. У стварности, пак, она се састоји у томе да се начини корак који ће нас ставити у сам центар трагичне ситуације, корак који ће бити сличан кораку Христа Који је једном заувек постао човек. Морамо начинити корак који ће нас ставити у центар ситуације из које више никуда нећемо моћи да изађемо. Хришћанска, Христова солидарност је истовремено усмерена ка два супростављена пола: оваплоћени Христос, истинити Човек и истинити Бог је до краја солидаран са човеком када се човек у свом греху обраћа Богу и до краја је солидаран са Богом када се Он обраћа човеку. Ова двострука солидарност чини да смо у извесном смислу туђи обема таборима, а истовремено јединствени са оба табора. У овоме је суштина ситуације у којој се Хришћанин налази.
Рећи ћете: "Па шта да се ради?" Дакле, молитва се рађа из два извора: или је то наша усхићена задивљеност Богом и делима Божјим: нашим ближњим и светом који нас окружује без обзира на све његове сенке, или је то осећање наше, а нарочито туђе трагичности. Берђајев је рекао: "Када сам ја гладан то је физичка појава; ако је гладан мој сусед то је морална појава." Управо овај трагизам је у сваком тренутку пред нама: мој сусед је увек гладан; он није увек гладан хлеба, понекадје то глад за људским гестом и нежним погледом. Управо овде почиње молитва - у овој саосећајности за предивно и трагично. Док постоји ова саосећајност све је лако: лако нам је да се молимо у усхићењу и лако нам је да се молимо кад нас обузима осећај трагичности.
Да, а у друго време? И у свако друго време молитва и живот морају бити једно. Немам времена да много говорим о томе, али ево шта бих једноставно хтео да кажем: устаните ујутру, станите пред Бога и реците: Господе, благослови ме и благослови овај дан који почиње," а затим се односите према читавом том дану као према дару Божијем и сматрајте себе за Божијег изасланика у оном непознатом што дан који почиње и шта јесте. Ово значи нешто веома тешко: заправо, да без обзира на то шта да се деси тог дана - ништа није туђе вољи Божијој, све је, без изузетка, по вољи Његовој: околности у које је Бог пожелео да нас стави да бисмо ми били Његово присуство, Његова љубав, Његова самилост, Његов стваралачки ум, Његова храброст... И, осим тога, сваки пут кад се сретнете са овом или оном ситуацијом ви сте онај кога је Бог ту ставио да послужи као Хришћанин, да буде делић Тела Христовог и деловање Божије. Уколико тако будете поступали лако ћете се окретати ка Богу и говорити: "Господе, просвети мој ум, учврсти и усмери моју вољу, дај ми срце пламено, помози ми!" У другим тренуцима моћи ћете да кажете: "Господе, хвала!" И уколико сте разумни и умете да се захвалите избећи ћете глупост која се зове таштина или гордост и чија је суштина у томе да умишљамо да смо учинили нешто што смо могли и да не чинимо. То је учинио Бог. Бог нам је послао предиван дар давши нам да то учинимо. А када увече поново станете пред Бога и брзо у сећању анализирате протекли дан моћи ћете да величате Бога, да Га славите, да Му захваљујете, да плачете због других и да плачете због себе. Ако на тај начин почнете да сједињујете свој живот и молитву међу њима неће бити никаквог несклада и живот ће постати храна која ће у сваком тренутку подстицати пламен који ће се све више распламсавати и постајати све сјајнији, и који ће вас саме постепено преобразити у ону огњену купину о којој говори Свето Писмо.



Ѕа даљње читање, изволите