Архим. Григорије (Капсанис)
Обожење као циљ човековог живота
 

  Тема о циљу нашег живота веома је озбиљна, јер се односи на најважније питање за човека: из ког разлога се налазимо на земљи. Ако човек правилно постави ову тему, ако нађе свој прави циљ, тада то може да учини и у свему - у свакодневним питањима свог живота, као што су односи са другим људима, студије, занимање, брак, добијање и васпитавање деце. Ако пак, не постави правилно ову важну тему, тада ће бити неуспешан и на сваком плану свог животу. Јер какав смисао могу да имају сви планови, ако на концу људски живот нема смисла?
 Већ од првог поглавља Светог Писма, свештени писац нам објављује смисао нашег живота - да Бог створи човека "по кони и по подобију" Своме. Уверавамо се дакле, у велику љубав коју има Тројични Бог према човеку. Не жели га просто као једно биће са неким врлинама, неким даровима, неким предностима у односу на осталу твар, већ га жели као бога по благодати.
 Споља се човек показује напросто као једна биолошка егзистенција као што су и друга жива бића - животиње. Свакако јесте животиња, али "животиња ... по Божијем промислу обожена (zw/on ))) qeou,menon)", како карактеристично говори Св. Григорије Богослов (Реч на Богојављање, PG 36, 324, 13). Човек је једино биће које се разликује од читаве творевине, једини који може да постане бог.
 "По икони" - означава д?р коју је Бог дао само људима, одвојено од свих створења Његових, тако да /човек/ представља икону Божију. Ова благодат је: разумно мишљење, савест, владање собом тј. слобода, моћ стварања, љубав и жудња према савршенству и према Богу, лична самосвест. И све друго што чини човека изнад је свих осталих створених живих бића и зато он јесте човек и личност. Што год сачињава човека јесте његов дар "по икони".
 Имајући ово "по икони", човек је позван да стекне и оно "по подобију" - обожење. Творац, Бог по природи, позива човека да постане бог по благодати.
 Даде дакле, Бог дарове човеку да буде "по икони" да би постигао много више, да достигне сличност (o`moi,wsi) са Богом и Саздатељем својим, да има, не спољашњу, моралну, заједницу са Њима, већ једно личносно јединство са Творцем својим.
 Можда је одвећ храбро да већ сада говоримо и размишљамо, како је циљ живота нашег да постанемо богови по благодати. Ипак, ни Свето Писмо ни Оци Цркве нису то од нас утајили.
На жалост, постоји незнање (a'gnoia) људи који су изван Цркве, али и многих који су у Цркви.  Зато сматрају да је циљ нашег живота, у најбољем случају, напросто једно морално побољшање - да будемо бољи људи. Међутим, према Јеванђељу, према Предању Цркве и према Светим Оцима, то нам тако није предано. Није довољно да  човек само постане бољи него што јесте - моралнији, правденији, уздржанији, пажљивији. Све ово људи треба да буду, али то није главни и коначни циљ, ради којег је Саздатељ и Творац наш саздао човека. Који је тај циљ? Обожење. Да човек заједничари са Богом, и то не на један спољашњи и емоционални начин, већ онтолошки, стварно.
 Тако је високо православна антропологија поставила човека. Ако упоредимо антропологије свих философских, социолошких или психолошких система са православном антропологијом, врло ћемо се лако уверити колико су сиромашни, колико не одговарају великој жудњи човека за нечим много узвишенијим и истинитијим у његовом животу.
 Човеку стога  "беше наређено да буде бог", створен је да постане бог. А ако не нађе пут обожењу, осећа изнутра једну празнину, осећа да нешто не иде како треба. Не радује се, чак и ако покуша да прикрије празнину другим активностима. Може да се умртви, да начини један бљештави свет, који је међутим истовремено сиромашан, мали, ограничен, и да се окружи, да се затвори унутар њега. Може да организује тако свој живот, да скоро уопште немирује, сам а собом. Може буком, тензијом, телевизијом, радијом, сталним информацијама - било чиме, да покуша, као помоћу наркотика, да заборави, да не размишља, да се не узнемирава, да се не чуди што не иде добро, да је скренуо са свог циља.
 И тако, савремени напаћени човек не назали спокоја док не нађе оно друго, оно више, што заиста постоји у нашем животу, оно заиста дивно и стваралачко.
Може ли човек да се сједини са Богом? Може ли да заједничари са Њим? Може ли да постане бог по благодати?


Превео са грчког:
Александар Ђаковац

Браво за модератора lightsoft-а !   

Ја ћу само да допуним његов започети чланак...

Архимандрит Григорије (Капсанис)

Оваплоћење Божије - узрок обожења човека
 Оци Цркве говоре да је Бог постао човек, да би човека учинио богом. Човек не би могао да достигне обожење, да се Бог није оваплотио.
 У време пре Христа појављивали су се многи мудри и врлински људи. На пример, стари Јелини су постигли врло много у философији о добру и о Богу. Њихова философија свакако је садржавала семе истине, што зовемо "семеном речи". Било је и других веома религиозних људи, који нипошто нису били безбожни, као што неки, који се не разумеју у проблематику, покушавају да их представе. Они свакако нису упознали истинитог Бога, били су идолопоклоници, али уза све то били су врло побожни, богобојажљиви. Зато многи наставници, учитељи, учењаци и државни вођи, недоследни према памћењу јелинског рода, предузимају кораке да из душе побожног нашег народа одстране веру у Бога, без његове сагласности, те се тако усуђују да почине један "грех" (иврис) у старом значењу ове речи. Усуђују се тако да уништавају јелински идентитет, пошто традиција Јелина, наша ранија и новија историја, јесте традиција побожности и поштовања Бога, на коме се оснива и темељи читав светски културни израз Јелинства.
 У философији древних Јелина види се чежња за непознатим Богом, за искуством Бога. Они су имали веру, побожност, али нису имали право, потпуно познање Бога, јер им је недостајала заједница са Богом. Обожење је било немогуће.
 У Старом Завету такође, имамо праведне и врлинске људе. Ипак, пуно јединство са Богом, обожење, постаје могуће, успева, Оваплоћењем Логоса Божијег.
 Ово и јесте циљ Оваплоћења Божијег. Да је сврха човековог живота био да просто постане морално бољи, не би било потребно да Христос дође у свет, да се догоди сва историја божанске икономије, Оваплоћење Божије, Крст, Смрт, Васкрсење Господње - све оно у шта ми хришћани верујемо да се у Христу догодило. Јер и преко Пророка, преко философа, преко праведних људи и учитеља, мога је људски род да научи да буде морално бољи.
 Видимо да су Адам и Ева беху преварени од ђавола, и пожелеше да постану богови, али не сарадњом са Богом, не смиреношћу, послушањем, љубављу, већ уздајући се у сопствену снагу, у сопствену вољу, егоистичну и аутономну. Суштина пада, дакле, јесте егоизам. Тако, усвајањем егоизма и самовлашћем, одвојише се од Бога, и уместо да достигну обожење, падоше управо у супротно: у духовну смрт.
 Како говоре Оци Цркве, Бог је живот. Онај, дакле, ко се одвоји од Бога, одваја се од живота. Заиста су смрт и духовно мртвило, а такође и физичко, као и духовна смрт, били последица непослушности првосазданих.
 Сви знамо последице пада. Одељеност од Бога бацила је човека у телесни, животињски и демонски живот. Дивна творевина Божија постаде озбиљно болесна, скоро мртва. "По икони" се затамни. Човек након пада нема могућности, које је имао пре него што је сагрешио, за напредовање ка обожењу. У оваквом стању озбиљне слабости, скоро смрти, не може више да се поново усмери према Богу. Један нови корен потребан је човечанству. Потребан је један нови човек, који ће бити здрав и који ће моћи да изнова ка Богу преусмери слободу човекову.
 Овај нови корен, нови човек, јесте Богочовек, Исус Христос, Син и Реч Божија, који се Оваплотио да постане нови корен, нови почетак, нова врста човечанства.
 Оваплоћењем Речи, како богословствује Григорије Богослов, остварује се једна друга заједница Бога и људи. Прва заједница била је она у Рају. Али она се распала. Човек се одвојио од Бога. Сведобри Бог учини (икономиса) сада другачију, другу заједницу - јединство Бога и људи, која неће моћи опет да се разори. Ово стога што је ова друга заједница Бога и људи у Личности Христовој.
 Богочовек Христос, Син и Реч Бога Оца, има две савршене природе - Божанску и човечанску. Ове две савршене природе су сједињене "несливено, неизменљиво, нераздељено, неразлучно" у једној Личности Христовој, према прослављеном оросу Четвртог Васељенског сабора Халкидонског, који укратко доноси у Духу Светоме богословско свеоружије Православне Цркве наше, против сваке врсте Христолошких јереси свих векова. Тако имамо једнога Христа у две природе, божанској и човечанској.
 Сада је човечанска природа кроз ипостасно јединство двеју природа у Личности Христовој, коначно сједињена са божанском природом. Јер Христос је вечни Богочовек. Као Богочовек сиђе са неба. Као Богочовек седе са десне стране Оцу. Као Богочовек ће доћи да суди свету о Другом доласку. Сада је дакле природа људска постављена у залив Свете Тројице. Никада више не може људска природа да се одели од Бога. Зато што сада, након Оваплоћења Господњег - чак и ако као људи сагрешимо, чак и ако се одвојимо од Бога - ако желимо да се кроз покајање поново сјединимо са Богом, можемо то да постигнемо. Можемо да се са Њим сјединимо, да будемо богови по природи.

 lightsoft-е,

намерно сам одвојио поруке, јер је лакше за читање и прегледније овако, али како је ово против правила, ти их спој ако баш мораш...


Архимандрит Григорије (Капсанис)

Допринос Богородице обожењу човека
 
Господ Исус нам је дао могућност да заједничаримо са Богом и да се вратимо првобитном циљу, како беше уредио Бог за човека. Због тога нам је објављено у Свтом Писму да је Он пут, врата, пастир добри, живот, васкрсење, светлост. Он је Нови Адам, који исправља грешку првог Адама. Први Адам нас је оделио од Бога својом непослушношћу и егоимом. Други Адам, Христос, нас опет враћа Богу љубављу својом и послушношћу својом Оцу, послушношћу до смрти, "смрти на крсту". Поново се наша слобода усмерава ка Богу, тако да се нуди за заједничарење са Њим.
Дакле, дело новог Адама претпоставља дело нове Еве, Пресвете, која је сама исправила грешку прве Еве. Ева неведе Адама на непослушност. Нова Ева, Пресвета, даде доприноси оваплоћењу новог Адама, који ће водити људски род послушности Богу. Зато Госпођа Богородица, као прва људска особа која је достигла обожење - заиста изузетним и непоновљивим начином -, у делу оваплоћења није имала само главну улогу, већ суштинску и незаменљиву.
Да се Пресвета није са послушношћу своје слободе понудила Богу, и, према Св. Николају Кавасили, великом богослову 14. века, није рекла "да" Богу, Бог не би могао да се оваплоти. Јер Бог који је дао човеку слободу не би могао да је прекрши /да над њом изврши насиље/. Не би могао да се оваплоти, да се није нашла тако чиста, пресвета, отворена душа као што је Богородичина, која би понудила читаву своју слободу, своје жеље, читаву себе Богу, тако да Га собом привуче за нас.
Много дугујемо Пресветој нашој Владичици. Зато Црква толико много одаје част и поштује Богородицу. Зато Св. Григорије Палама, сажимајући светоотачко богословље, говори да је Пресвета за нас одмах после Свете Тројице, јер је бог после Бога, граница између створеног и нествореног. "Поглавар спасених", према другом дивном изразу богослова наше Цркве. Св. Никодим Агиорит, најновије чсто светло и учитељ Цркве, наводи да анђеоски чинови сијају светлошћу коју примају од Пресвете.
Зато је и у Цркви нашој благосиљамо као "часнију од Херувима и несразмерно славнију од Серафима".
Оваплоћење Логоса и обожење човека је велика тајна наше вере и богословља.
Наша Православна Црква свакодневно живи ово својим сведочењем, химнама, иконама, читавим својим животом. Чак и архитектура православног храма сведочи ово. Свод Цркава, над којим је иконописан Пантократор / Сведржитељ/, символизује силазак неба на земљу. Јер је Господ "свио небеса и сишао". Јер је Бог постао човек и "настани се међу нама", како пише Еванђелист Јован (Јн 1, 14).
Пошто кроз Богородицу није настао човек, Богородицу изображавамо у конхи храма, да покажемо да је кроз њу Бог дошао на земљу и људима. Она је "мост којим сиђе Господ" и опет "она која преводи (meta,gousa) са земље на небо", Шира од небеса, сместилиште несместивог,  која је у себе сместила Несместивог Бога ради нашега спасења.
Даље, Црква наша указује на обожене људе. На оне који постадоше богови по благодати, јер је Бог постао човек. Због тога у нашој православној Цркви можемо да иконама изобразимо не само оваплоћеног Бога, Христа, његову Пречисту Матер Владичицу Богородицу, него и свете, около и испод Сведржитеља. На свим зидовима храма осликавамо /иконопишемо/ последице оваплоћења Божијег: свете и обожене људе.
Такође, када улазимо у један Православни храм и гледамо дивне фреске, одмах стичемо једно искуство: спознајемо које је дело које Бог учини за човека, који је циљ нашег живота.
Све у Цркви говори о оваплоћењу Бога и о обожењу човека.