Православна психотерапија

митрополит Јеротеј Влахос,
Православна психотерапија
(светоотачка наука)


Развијајући тему православне психотерапије, у овом поглављу морамо, као прво, размотрити шта је душа и како се исцељује, као друго, каква је природа међусобне повезаности образа (лика), душе, ума, срца и разума и као треће, како се могу исцелити ум, срце и разум (помисли). Мислим да су то најважнија и суштинска питања за знање о унутрашњем очишћењу и исцелењу душе, као и за достизање овог
освештаног дела.

Душа (психа)

Шта је душа
Реч "душа" је једна од најсложенијих у Библији и хришћанској књижевности". "Душа има многа значења и у Светом Писму и у светоотачким списима" (X. Јанарас, Основе вере, стр. 87 - на грчком). Како запажа професор X. Јанарас, "преводиоци Септуагинте (Превод Седамдесеторице, антички превод Старог завета на грчки) су употребили грчку реч "душа" (грч. "психи"|) да би превели јеврејску реч "нефеш", термин са много значења. Иако се све што поседује живот, свака животиња, назива душом, уобичајено је да се у Светом Писму она односи на човека. Она означава начин на који се у човеку пројављује живот и не односи се само на један сегмент човекове егзистенције тј. духовни, као супротност вештаственом, него означава васцелог човека као јединствену живу ипостас. Душа није оно што једноставно обитава у телу него оно што се изражава телом и које, опет само по себи, као плот или срце одговара нашем егу, начину на који остварујемо живот. Душа је човек, она је неко"... (исто, стр. 88) "Душа није узрок живота него је превасходно његов носилац". Душа је живот који постоји у свакој творевини, као и у биљкама или животињама, али је душа и живот који постоји у човеку, а такође и сваки човек који поседује живот. Душа је, исто тако, и живот који се изражава унутар духовних елемената у нашој егзистенцији, и управо она и јесте тај духовни елемент наше егзистенције. Будући да термин "душа" има много значења, постоје и многа места на којима ствари нису јасне.
Покушаћемо да се, у ономе што следи, осврнемо на нека значења речи "душа" у текстовима Новог Завета и светих отаца Цркве. Господ и апостоли употребљавају ову реч да би означили живот. Анђео Господњи је рекао Јосифу, зарученом са Пресветом Богородицом: Устани, узми дете и матер његову и иди у земљу Израиљеву; јер су помрли они који су тражили душу детета (Мт.2;20). Описујући самога себе, Господ каже: Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце (Јн.10;11). Исто тако и апостол Павле, пишући о Прискили и Акили, каже: За мој живот своје вратове положише (Рим.16;4). У ова три случаја термин "душа" је употребљен у значењу "живот". Реч "душа" се, како смо рекли, на другим местима користи да би означила духовни елемент наше егзистенције. Навешћемо неколико цитата из Светог Писма да бисмо потврдили то становиште. Господ каже својим ученицима: Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се бојте више онога који и душу и тело може погубити у паклу (Мт.10;28). Људи не могу убити душу али ђаво може то да учини, што значи да је душа, уколико је лишена Светог Духа, мртва. Ђаво је мртав дух јер није причастан Богу и ту смрт он преноси и у оне који му се придруже. Он је живо суштаство, али он не постоји у односу на Бога. У параболи о неразумном богаташу Господ каже: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе, а оно што си припремио чије ће бити? (Лк.12;20). Разлика између душе као духовног елемента у егзистенцији човека (смртног по природи, али бесмртног по благодати) и живота појављује се у још једном Христовом учењу: Ко хоће живот свој (тј. своју душу) да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га (Мт.16;25). У једном случају, Господ користи реч "душа" (у српском преводу: "живот") да означи духовни елемент наше егзистенције, док у другом случају реч "душа" означава живот. У посланици Солуњанима, апостол Павле се моли: Сам Бог мира да вас посвети потпуно, и васиели дух ваш и душа и тело да се сачува без порока за долазак Господа нашега Исуса Христа (1.Сол.5;23).
Овде није реч о такозваној човековој тројакој структури, јер је термин "дух" употребљен да означи благодат Божију или харизму (у смислу који ова реч има код ап. Павла, тј. у смислу благодатног дара Божијег, в. Рим.5 или 1.Кор.12, прим. прев) коју прима душа. Оно што овде желимо да истакнемо јесте постојање разлике између душе и тела. Свети Јован Еванђелиста пише у свом Откровењу: Видех под жртвеником душе закланих за реч Божију и за сведочанство Јагњетово које имаху (Откр.6;9). Заклано је тело, али је душа блиска Богу и беседи са Њим, као што
Еванђелиста каже у наставку. Реч "душа" се употребљава и да би означила васцелог човека. Апостол Павле саветује: Свака душа да се покорава властима које владају... (Рим.13;1). Верујем да ова кратка анализа показује да реч "душа" има много значења у Светом Писму. Ова реч се користи да би означила васцелог човека и духовни елемент човекове егзистенције, исто као и живот који постоји у човеку, биљкама, животињама и свим тварима причасним животворној енергији Божијој. Свети Григорије Палама, говорећи о нествореној светлости која ће се, "кроз обитавање Божије", пројавити у богоносној души, каже да је то Божија енергија (дејство), а не Божија суштина и као што се суштина назива светлошћу, тако се и енергија назива светлошћу. Исто се може рећи и за душу. И духовни и биолошки живот називају се душом, али ми смо сасвим свесни да се духовни и биолошки живот разликују: "Као што се од душе рађа живот у оживотвореном телу и ми тај живот називамо душом знајући да је душа, која је у нама и даје живот телу, нешто друго у односу на живот тела, тако се и у богоносној души рађа светлост од Бога који се у њој настанио" (св. Григорије Палама, Тријаде, 1,3, 23). Навели смо овај одломак како бисмо показали да су Свети оци дубоко свесни да се реч "душа" односи како на духовни елемент наше егзистенције тако и на сам живот, и да постоји велика разлика између та два значења. То ћемо много боље видети касније, када будемо зматрали разлику између душе човека и (душе) животиње. Покушавајући да душу одредимо као духовни елемент наше егзистенције, обраћамо се св. Јовану Дамаскину који каже: "Душа је живо суштаство, проста је, бестелесна, по сопственој природи невидљива за телесне очи, разумна и умна (мислена), безоблична, користи тело као оруђе и даје му живот, узрастање, осећање и рађање; самовласна је (тј. слободна), обдарена вољом и делањем (енергијом), променљива јер је, будући створена, склона промени и све је то примила од благодати Створитеља, од које је примила и своје постојање и своју природу, (такву) каква
јесте" ("Тачно излагање православне вере", Солун 1976, стр. 152 - на грчком). "Душа је проста и добра, јер ју је таквом створио Господар" (Исихије Презвитер, Добротољубље, 1. том, стр. 148 - на грчком).
Пре светог Јована Дамаскина, готово истоветно одређење душе дао је св. Григорије из Нисе, који је први рекао: " Душа је створено суштаство, суштаство живо и умно (мислено, духовно) које од себе до органског и осећајног тела преноси животворну силу и моћ схватања чулних предмета, све док се не разложи природа способна за то" ("О души и васкрсењу", Р.С. 46,29). Свети Григорије Палама, тумачећи речи св. апостола Павла: први човек Адам постаде душа жива (1.Кор.15;45), каже да "душа жива" значи "вечно жива, бесмртна", другачије речено - разумна , јер је бесмртно уједно и разумно, а осим тога и божански облагодаћено. Таква је уистину душа жива".
Каже се да је душа бесмртна. Сасвим смо свесни да идеја бесмртности душе није хришћанског порекла и да су је хришћани прихватили условно и уз извесне нужне претпоставке. Професор Ј. Зизјулас пише: "Идеја бесмртности душе, иако није хришћанског порекла, прешла је у хришћанско предање, продревши чак и у нашу химнографију. Нико то не може порећи а да се не нађе изван атмосфере самог црквеног култа... Црква није прихватила ову платоновску идеју без предуслова и претпоставки. Те претпоставке, између осталог, укључују три основне чињенице.
Прва је да душа није вечна него створена. Друга је да душа ни на који начин не треба да буде изједначена са човеком (човекова душа није и сам човек. Душа је једно, а човек, као психосоматско биће, нешто друго). Трећа и најважнија јесте да човекова бесмртност није заснована на бесмртности душе него на Васкрсењу Христовом и будућем васкрсењу тела". Претходно смо истакли да је човекова душа бесмртна по благодати а не по природи, а морамо нагласити и то да у православном светоотачком предању човекова бесмртност не значи загробни живот душе него превазилажење смрти благодаћу Христовом. Оно што човека чини бесмртним јесте живот у Христу и без живота у Христу човек умире, будући да је благодат оно што души даје живот. Након што смо представили неколицину елемената који чине дефиницију душе, у наставку се морамо осврнути на тему стварања душе. Душа је створена, будући да ју је саздао Бог. Наш основни извор је откровење дато Мојсеју: А створи Господ Бог човека од праха земаљскога, и дуну му у нос (у грчком тексту: у лице) дух животни, и поста човек душа жива (Пост.2;7). Овај одломак описује стварање човекове душе. Тумачећи га, св. Јован Златоусти каже да је од суштинског значаја да обратимо пажњу на оно што је речено очима вере и да су те ствари изговорене "уз много снисхођења и услед наше слабости". Речи "Створи Господ Бог човека и дуну му у лице" недостојне су Бога, али Свето Писмо то објашњава на такав начин ради нас и ради наше слабости, снисходећи ка нама, тако да бисмо ми, будући удостојени тог снисхођења, били у стању да се узнесемо на ту висину" (Р.0.53. том, 102 -105). Начин на који је Бог створио човеково тело и учинио га живом душом, како је то описано у Светом Писму, представља Божије снисхођење и оно је описано на тај
начин услед наше слабости.
Свети Јован Дамаскин пише да је све, што се о Богу каже у антропоморфизмима "речено на символичан начин" и да има виши смисао, јер је
"божанство просто и безоблично". Будући да Писмо каже да је Бог дунуо у лице човеково, морамо се осврнути на тумачење св. Јована Дамаскина у вези са "устима Божијим": "Схватимо Његова уста и говор као изражавање Његове воље, слично нашем сопственом изражавању најскривенијих мисли помоћу уста и говора" ("Тачно излагање православне вере", стр. 74). Свакако да су уста и дах две различите ствари,
али ја то помињем као индикативно, будући да постоји одређени однос и веза.



Цео текст

Dusa, osnovni pokretac svakog zivog stvorenja, besmrtna i vecna, potice od istog izvora i stoga smo u sustini svi isti i povezani.
Duh, personifikacija duse, identifikuje se sa jednim bicem, razliciti smo u bezbroj razlicitih karaktera i cetiri temperamenta.
Dusa je srz, duh njen omotac. Ok?