Godine 1961. su Semion Davidovic Kirilian i Valentina Kiriliana objavili clanak u ruskom Æurnalu za naucnu i primenjenu fotografiju, u kome su opisali
proces snimanja “aure”. Metod je relativno jednostavan: na film, fotografsku plocu ili fotopapir treba staviti predmet ili deo tela na koji je direktno doveden
napon od nekoliko hiljada volti. Ovo nece ugroziti coveka ako je izvor projektovan tako da je jacina struje u ovom kolu ogranicena na oko 1 mA, što
je za elektrode uobicajenih dimenzija (nekoliko cm2) ispod granice osetljivosti. Pošto se ceo proces odvija u mraku, posle razvijanja filma se na njemu nece
videti sam objekat, ali ce biti vidljiv oreol (aura) koji ga okruæuje.  Rezultat je još atraktivniji ako se upotrebi kolor fotomaterijal, jer tada aura ima boju za koju se tvrdi da moæe da posluæi za odreoeivanje nekih psihickih i emocionalnih parametara, dijagnostiku bolesti, pa i za odreoeivanje bioenergetske “snage” coveka. Entuzijasti koji su eksperimentisali sa Kirilijanovom fotografijom nacinili su veliki broj lepih fotografija u æivim bojama. Oni tvrde da postoje i
snimci aure lista kome je odsecen jedan deo, a na kojima se nazire ceo list (takozvani “efekat fantomskog lista”). Naravno da je ovo zagolicalo maštu javnosti i pobudilo interesovanje u naucnom svetu. Veliki publicitet dobilo je istraæivanje koje je obavila Dr. Telma Mos (Thelma Moss) i njen bivši
student Kendal Dæonson (Kendall Johnson), sa UCLA neuropsihijatrijskog instituta. Njihov zakljucak je da je Kirilijanova fotografija “prozor” u svet bioenergije, telepatije, misticnih sila, istocnjackih religija i raznih paranormalnih fenomena. Takooee, izneli su i stav da je posmatranjem snimaka aure moguce dijagnostikovati bolest pre pojave fizickih simptoma.
Nema sumnje da snimci aure nisu plod mašte niti prevare; oni postoje i pokazuju nešto, samo šta? Tumacenja da je rec o astralnom telu zaista su atraktivna ali su ona, naæalost, bila samo “cudo za tri dana”, jer su ubrzo dobila razloæno objašnjenje. Rec je ipak o obicnom elektricnom praænjenju,
kao kod munje, varnice koja skace sa elektrode svecice u motoru ili sa prsta osobe koja hoda po sintetickom tepihu. Slican efekat je pre jednog veka koristio i naš zemljak Nikola Tesla kad je na prezentacijama šokirao publiku time što je njegovo telo pod visokim naponom svetlucalo u mraku i rojevi varnica izlazili iz prstiju; razlika je jedino u tome što je on tome dao naucno objašnjenje, a ne pseudonaucno.
Iste varnice snose krivicu i za snimke “aure” na filmu, mada ih je teško videti golim okom tokom procesa snimanja. Ali zato ih film lepo “vidi” i na
njemu one ostavljaju raznobojne tragove, jer boja varnice u dobroj meri zavisi od vlaænosti vazduha. U ovo poslednje moæemo se uveriti ako pod razlicitim
vremenskim uslovima nocu posmatramo varnice koje stvara tramvajska ili trolejbuska trola.
U prostorijama u kojima se eksperimentiše sa Kirilijanovom fotografijom temperatura i vlaænost su manje - više ujednaceni, tako da ostaje pitanje
šta je izazvalo razlicite boje varnica. Odgovor je zanimljiv i navodi na zakljucak da Kirilijanova fotografija zaista pruæa mogucnost nekakve dijagnostike,
jer od vlaænosti ljudske koæe zavise dva faktora koji uticu na elektricno praæpraænjenje: elektricna provodljivost koæe (od koje zavisi raspodela elektriciteta) i vlaænost vazduha u blizini tela, dok je sama vlaænost koæe zavisna od emocionalnog stanja.
Ovu poslednju osobinu koriste neki medicinski instrumenti koji mere vlaænost koæe metodom merenja njene elektricne provodljivosti, cime se dijagnostikuje psihicko stanje.
Patent US5064410 se, recimo, odnosi na naocari koje mere otpor koæe i obaveštavaju vlasnika kad je u stanju stresa, a slican nacin merenja stresa
koriste i detektori laæi. Tako smo stigli do logicnog (mada sasvim prizemnog) objašnjenja zašto se boja aure razlikuje kad je covek ljut, smiren ili kad spava.
Tim fizicara i psihologa na Univerzitetu Dreksel (Drexel University) proveo je nekoliko godina proucavajuci Kirilijanov efekat. Oni su sastavili listu
od 25 faktora koji uticu na snimak aure, meoeu kojima je mentalni stres i fizicka aktivnost koja je prethodila snimanju, ali se sve svodilo na to da je glavni
cinilac ipak vlaænost koæe. Što se tice “efekta fantomskog lista”, Drekselov tim za nekoliko godina nije uspeo da napravi ni jednu fotografiju koja bi to potvrdila, ali je izneo nekoliko pretpostavki - “otisak” vlaænosti ili temperature celog lista koji je leæao na filmu pre nego što mu je otkinut deo, prostu koincidenciju i, naravno, svesnu prevaru eksperimentatora koji se uæeleo publiciteta.
Ostala je još otvorena mogucnost korišcenja Kirilijanove fotografije u medicinskoj dijagnostici. Iako ona još uvek nije dovoljno istraæena, mali su
izgledi da ce u tom domenu naci primenu. Mada postoji veliki broj varijacija parametara na fotografiji, prostim gledanjem u nju nije moguce utvrditi dijagnozu jer se od pacijenata obolelih od razlicitih bolesti (ako su snimljeni pod jednakim uslovima) cesto dobijaju potpuno jednaki snimci aura.
Ipak, moæda ni za Kirilijanovu fotografiju na polju nauke nije sve izgubljeno - ako se i ne nadje primena u medicini, moæda je vredi potraæiti u tehnickim
delatnostima. Recimo, u geologiji i mineralogiji dobro bi došao nekakav metod snimanja strukture materijala koji se sastoje
od slojeva koji imaju razlicitu elektricnu provodnost. Ovo je neobavezno razmišljanje, a sigurno je da bi se našle još neke grane nauke u kojima bi snimanje raspodele cestica sa razlicitom provodnošcu moglo da bude od koristi.

Iz knjige "Da li postoje stvari koje ne postoje? " Voja Antonić