IN MEMORIAM: Rajko Mitić (1922-2008)



Rajko Mitić, prva "Zvezdina zvezda" i po mnogima najveći džentlmen jugoslovenskog fudbala, preminuo je u subotu uveče u Beogradu, u 86. godini.

Mitić je rođen 19. novembra 1922. godine, u Dolu kod Bele Palanke. Bio je igrač Crvene zvezde, a poštovan i voljen u celoj zemlji.

Njegova popularnost prerasla je u legendu i znatno prevazišla vreme u kojem je igrao. Bio je slavljen kao nezaboravni kapiten crveno-belih i jedan od najboljih igrača i strelaca reprezentacije.

Veliki protivnik nesportske igre i nekorektne borbe, nikada nije povukao protivnika za dres, niti mu podmetnuo nogu.

Fudbalski teren za njega nikada nije bio ogledanje u snazi, već prostor za igru, za nadmetanje u veštini. Voleo je fudbal i tu ljubav prenosio na saigrače, protivnike i gledaoce.

Zvezda i reprezentacija su po atraktivnosti imali i boljih igrača, ali je Mitić, koga su svi oslovljavali samo imenom - Rajko, ostao neponovljiv, poštovan zbog svojih izuzetnih sportskih i ljudskih vrlina.

Karijeru je počeo u omladinskom timu BSK-a u predratnom Beogradu, a kapiten Zvezde bio je od njenog osnivanja, 4. marta 1945. godine. Crveno-beli dres nosio je 14 sezona. Odigrao je ukupno 572 utakmice i postigao 262 gola, od toga 74 prvenstvena i 22 u Kupu.

Kao kapiten i istinski vođa tima, Mitić je sa Zvezdom osvojio pet titula prvaka Jugoslavije - 1951, 1953, 1956, 1957. i 1959. godine, a Kup Jugoslavije četiri puta (1948, 1949, 1950. i 1958).

Osim perioda rehabilitacije posle operacije meniskusa 1947. godine, Mitić je retko odsustvovao sa terena. Čuvajući druge, čuvao je i sebe.

Posle punih 13 godina aktivnog igranja, od Zvezdinog dresa oprostio se 29. novembra 1958. u meču finala Kupa protiv mostarskog Veleža (4:0) u Beogradu.

Za reprezentaciju Jugoslavije tokom 11 godina je nastupio 59 puta, upisavši se u strelce 32 puta. Često je govorio da mu je najmiliji bio onaj kog je postigao 16. maja 1954. u prijateljskom susretu protiv Engleske (1:0) u Beogradu, u poslednjim minutima utakmice.

Učestvovao je na dva olimpijska turnira - 1948. godine u Londonu i 1952. u Helsinkiju i oba puta osvojio srebrnu medalju.

Bio je kapiten i član nezaboravnog tima iz Finske, koji je svih šest utakmica odigrao u nepromenjenom sastavu: Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec.

U posebnom sećanju ostale su dve dramatične utakmice protiv SSSR, kada je naš tim u prvom susretu svega 13 minuta pre kraja vodio sa 5:1 i ipak nije pobedio (5:5). Na ponovljenom meču Mitić je postigao vodeći gol i otvorio vrata konačnoj pobedi - 3:1.

Od dresa reprezentacije oprostio se 29. septembra 1957, protiv Rumunije (1:1) u Bukureštu.

Imao je 35 godina i 23 dana - samo četiri dana manje nego njegov dugogodišnji saigrač Branko Stanković, koji je kao naš rekorder poslednju utakmicu u državnom timu odigrao sa 35 godina i 27 dana.

Mitić je od 1960. do 1966. godine bio na čelu stručnog štaba Crvene zvezde, krajem 1966. postao je član Komisije FSJ za sastav reprezentacije, a od 23. aprila 1967. do 18. novembra 1970. kao selektor je sastavio 34 jugoslovenske reprezentacije.

Najveći uspeh postigao je na Kupu nacija 1968, kada su "plavi" osvojili titulu vicešampiona Evrope.


Izvor: MTS-Mondo

Слава му, и хвала за све што је урадио за Звезду.

vecna mu slava,pocivaj u miru majstore,legendo 

Neka mu je vecna slava.

Neka mu je vecna slava...

Pocivaj u miru legendo 

Neka mu je vecna slava i pocivaj u miru

Почивај у миру, и хвала ти за све. 

Vecna mu slava. Hvala legendo  

Dovoljno je reći da za njega znaju i mladi naraštaji iako je prestao da igra krajem 50-ih godina prošlog veka. Neka je večna slava istinskoj zvezdi i legendi srpskog fudbala.



Rajko Mitić (rođen 19.novembra 1922. godine, u Dolu kod Bele Palanke) ostao je zabeležen kao najveći džentlmen jugoslovenskog fudbala.

Bio je igrač beogradske Crvene zvezde, a poštovan i voljen u celoj zemlji. Njegova popularnost je prerasla u legendu i znatno prevazišla vreme u kome je igrao. Bio je slavljen kao nezaboravni kapiten „crveno-belih" i jedan od najboljih igrača i strelaca reprezentacije.

Veliki protivnik nesportske igre i nekorektne borbe, nikad nije povukao protivnika za dres, niti mu podmetnuo nogu. Fudbalski teren za njega nikad nije bio ogledanje u snazi, već prostor za igru, za nadmetanje u veštini.
Jednostavno, voleo je fudbal i tu ljubav je prenosio na saigrače, protivnike, i gledaoce. U svemu ovome treba tražiti objašnjenje njegove popularnosti koja do danas nije dostignuta.

Po atraktivnosti, Crvena zvezda i reprezentacija imali su, u mnogo čemu, i boljih igrača, ali je Mitić, koga su svi oslovljavali samo imenom - Rajko, ostao jedan jedini, neponovljiv, poštovan zbog svojih izuzetnih sportskih i ljudskih vrlina.

Mitićevo drugovanje s fudbalom počelo je na livadama beogradskog Košutnjaka, nastavilo se u klubu istog imena, koji se takmičio u trećem razredu Beograda. U leto 1938, postao je član omladinske ekipe BSK-a, da bi dve godine kasnije, sredinom 1940, na prijateljskoj utakmici protiv zemunskog Viteza (7:3), debitovao za prvi tim na mestu vođe navale. Ovaj veliki događaj u njegovoj karijeri ostao mu je u prijatnoj uspomeni - postigao je pet golova!

Ratne godine zaustavile su i njegov sportski razvoj, ali već od 1944. godine, kao borac inžinjerske brigade (zajedno sa Đajićem i Jezerkićem), nastavlja da igra, da bi od osnivanja Crvene zvezde, 4. marta 1945, bio njen prvi kapiten.
Od tada je u 14 prvenstvenih sezona nosio „crveno-beli" dres kao jedan od najboljih igrača u istoriji Crvene zvezde. Odigrao je ukupno 572 utakmice (od toga 220 prvenstvenih i 39 u Kupu) i postigao 262 gola (74 prvenstvena i 22 u Kupu).

Kao kapiten i istinski vođa tima, Mitić je pet puta predvodio „crveno-bele" kad su osvajali titulu prvaka Jugoslavije: 1951, 1953, 1956, 1957. i 1959. godine. Prvu od ovih pet titula Crvena zvezda je osvojila u dramatičnoj borbi sa zagrebačkim Dinamom, koji je tri kola pre kraja vodio sa pet bodova prednosti, da bi ipak izgubio prvo mesto za slabiji količnik od 0,018 golova!
I u Fudbalskom kupu Jugoslavije Mitić je sa Crvenom zvezdom četiri puta osvajao veliki trofej: 1948, 1949, 1950. i 1958. godine. Prvi osvajač Kupa bio je Partizan, a onda je Crvena zvezda triput uzastopno pobeđivala.

Osim rehabilitacije posle operacije meniskusa 1947, Mitić je retko odsustvovao iz tima. Čuvajući druge, čuvao je i sebe. Posle punih 13 godina aktivnog igranja, od dresa Crvene zvezde oprostio se 29. novembra 1958. u finalu Kupa protiv mostarskog Veleža (4:0) u Beogradu. Sa napunjenih 36 godina i prvim sedim vlasima, kao kapiten tima koji je osvojio Kup, poslednji put je pozdravio gledaoce sa zelenog polja.

Kao kapiten Crvene zvezde Mitić je imao i dva doživljaja koji su u svoje vreme podelili javnost. Prvi put kad je zbog nedoličnog ponašanja isključio iz igre svog najboljeg prijatelja Branka Stankovića, kad se čak i u Crvenoj zvezdi vodila diskusija da li i ovo spada u pravo kapitena tima, dok je drugi slučaj izazvao pravu buru medu navijačima. Tada, 7. aprila 1958. u prvenstvenom susretu protiv ekipe Splita u Splitu, u 72. minutu utakmice, kod rezultata 1:1, pošto je bačeni kamen iz gledališta pogodio u glavu Boru Koštica, Mitić je izveo ekipu sa terena. Disciplinski sud FSJ kaznio je sve igrače Crvene zvezde (izuzev Kostića i Beare) sa po mesec dana neigranja. To je bio najneprijatniji događaj koji je Mitić doživeo kao kapiten „crveno-belih".

Tokom 11 godina igranja za reprezentaciju Jugoslavije, prvo je triput uspešno igrao za omladinsku ekipu (1940-1941), a posle toga 59 puta za najbolju selekciju. Debitovao je na prvoj međudržavnoj utakmici posle drugog svetskog rata, 9. maja 1946. protiv Čehoslovačke (2:0) u Pragu. Na ovoj utakmici od predratnih reprezentativaca igrali su samo Frane Matošić i Pleše, a svi ostali su bili debitanti: Monsider, Stanković, Kokeza, Pleše, I.Horvat, Simonovski, K. Tomašević, Mitić, Bobek, F. Matošić, Kacijan.

U ovom susretu Mitić je postigao i prvi gol za reprezentaciju. Do kraja je ukupno 32 puta bio strelac, što ga je uvrstilo na četvrto mesto najboljih „tobdžija" u reprezentaciji (Bobek 38, Galić 37 i „Moša" Marjanović 36 golova).

Za boje reprezentacije Mitić je na tri utakmice postigao ,,het-trick": 28. maja 1950. protiv Danske (5:1), 15. jula 1952. protiv Indije (10:1) i 21. maja 1953. protiv Velsa(5:2). Više puta je rekao da mu je najmiliji gol za reprezentaciju bio onaj koji je postigao 16. maja 1954. u prijateljskom susretu protiv Engleske (1:0) u Beogradu. To je bio jedini, odlučujući pogodak, a postignut je u poslednjim minutima utakmice.

Učestvovao je na dva olimpijska turnira - I948. u Londonu i 1952. godine u Finskoj. I oba puta osvojio drugo mesto, srebrnu medalju. Bio je kapiten i član onog našeg nezaboravnog „olimpijskog tima" iz Finske, koji je na svih šest utakmica igrao u nepromenjenom sastavu: Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec.

Posebno su u sećanju ostale one dve dramatične utakmice protiv ekipe SSSR-a, kad je naš tim u prvom susretu svega 13 minuta pre završetka vodio sa 5:1 i - ipak nije pobedio (5:5). Na ponovljenoj utakmici Mitić je postigao vodeći gol i otvorio vrata konačnoj pobedi (3:1).

Oba svetska prvenstva na kojima je učestvovao, 1950. u Brazilu i 1954. godine u Švajcarskoj, nisu mu ostala u prijatnoj uspomeni. Pred utakmicu protiv Brazila (0:2) u Riju, izlazeći na teren podzemnim hodnikom, na izlaznom stepeništu naglo je podigao glavu i temenom udario u gvozdeni poklopac koji je zatvarao izlazak na teren. Zbog velike rasekotine na glavi i krvarenja, morao je da zatraži lekarsku pomoć. Zbog toga smo najtežu utakmicu počeli sa 10 igrača, a vodeći gol koji je Ademir postigao u 3. minutu, Mitić nije ni video.

Jubilarnu, 50. utakmicu u reprezentaciji proslavio je na Svetskom prvenstvu 1954, u susretu protiv SR Nemačke (0:2). Uprkos terenskoj nadmoćnosti našeg tima, sreća mu je sasvim okrenula leđa: Horvat je postigao autogol, a drugi pogodak primljen je pred kraj susreta.

Od dresa reprezentacije oprostio se 29. septembra 1957. protiv Rumunije (1:1) u Bukureštu. Bio je voda navale i imao 35 godina i 23 dana - samo četiri dana manje nego njegov dugogodišnji saigrač Branko Stanković koji je kao naš rekorder poslednju utakmicu u državnom timu odigrao sa 35 godina i 27 dana.

Kad je prestao da igra, od 1960. do 1966. godine kao viši sportski trener nalazio se na čelu stručnog štaba Crvene zvezde, krajem 1966. postao je član Komisije FSJ za sastav reprezentacije, a od 23. aprila 1967. do 18. novembra 1970. kao selektor sastavio je 34 jugoslovenske reprezentacije. Najveći uspeh postigao je u Kupu nacija 1968, na kome je naš tim osvojio titulu vicešampiona Evrope.

Još kao aktivan igrač bio je komentator beogradskog „Sporta", a kasnije se potpuno posvetio sportskom novinarstvu i godinama je komentator u listu „Tempo", u kome je, iako penzionisan 1983, i dalje aktivan.

Kao jedna od izuzetno zaslužnih ličnosti, Mitić je ostao neizmerno veran Crvenoj zvezdi u kojoj je već dugi niz godina aktivan funkcioner.

Tekst i fotografija preuzeti sa zvaničnog sajta reprezentacije Srbije