ЛИТУРГИЈСКА ОБНОВА У
ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ ДАНАС

       
        Литургијска обнова је један од најхитнијих изазова који су постављени пред Православну Цркву…

Православна црква је данас суочена са озбиљним питањем литургијске обнове коју треба спровести на такав начин да се богослужбени живот модификује и саобрази потребама епохе, а да се истовремено не угрозе његове основне истине и постулати. Угрожавање саме суштине црквеног живота, та опасност коју је Зизјулас назвао опасношћу од посветовњачења прети Цркви, али Црква не треба да бежи од те опасности нити да пред њом затвара очи. Напротив. Треба да одговори на тај изазов, на себи својствен начин, да очува свој идентитет без повлачења у гето, новим језиком живећи и предајући своје догматско благо. Колико је то у ствари тешко разумеће свако ко се бар накратко удуби у проблематику литургијске обнове.

Када се пође од чињенице да литургијски живот православних хришћана није задовољавајући, односно када се констатује да литургијски проблеми заиста постоје, треба установити која су лица одговорна и задужена за њихово решавање. То је, на првом месту, јерархија Цркве. На који начин јерархија онда треба да реагује на тај проблем? Односно, ко представља компетентан црквени ауторитет за спровођење ове реформе? С једне стране, говори се о неопходности најширег институционалног, свеправославног, саборског, или у најмању руку помесно саборског регулисања поменутих интервенција у богослужбеном животу. С друге пак појављују се локални литургијски обновитељски покушаји, односно спровођење интервенција на епархијском (понекад и парохијском, манастирском) нивоу. Ова настојања дају плодове, верни народ је у великој мери задовољан могућношћу активнијег учествовања у богослужењима, тако да она једноставно више не могу да буду игнорисана и захтевају опште разматрање. Ово питање је неопходно поставити у шири контекст и решити га на одговарајући начин. Разлог за то наравно не лежи у извиканој једнообразности у вршењу богослужења, која, истини за вољу, никада није била идеал православног хришћанства, већ посттридентског римокатолицизма. Још је Јунгман правилно дефинисао основни проблем који ригидна једнообразност доноси појединачним, конкретним заједницама:

    Строга униформност литургијских књига коју је у целом латинском хришћанству увео Тридентски концил довела је до одређене тензије између захтева једнообразности и локалних потреба.

Литургијске форме, структуре и обрасци, литургијски обичаји и духовност које човек затиче родивши се, у којима одраста срастају са њим, постају неодвојиви део његовог искуства и формирају његов духовни лик. То изазива појаву одређених психолошких препрека у успостављању неопходне критичке дистанце у односу на њих. Управо због тога одређен број хришћана веома бурно реагује и на само помињање могуће литургијске реформе. Каливас је до краја реалистичан када запажа да је и обично говорење о литургијским променама и иновацијама довољно да изазове осећање нелагодности код неких људи и дубоко незадовољство код других. Ово је једним делом узроковано негативним искуствима која су као последицу имале неке од литургијских реформи спроведених у православном свету. Ту се на првом месту мисли на појаву старообредаца након реформе патријарха Никона и појаву старокалендараца у Грчкој након преласка на нови календар. С друге стране, ни личне психолошке препреке ни лоша искуства из прошлости (питање је колико су исправни били сами методи спровођења тих литургијских реформи, а не оне као такве) нису довољни разлози који би литургијску обнову данас показали непотребном. Поштовање које гајимо према неком свештеном литургијском тексту не би требало да нас удаљи од објективног истраживања његових унутрашњих ограничења и појавних недостатака.

Литургијска обнова је неопходна и због тога што је до опште обнове црквеног живота, до активнијег и сврховитијег присуства Цркве у друштву, до њеног суштинскијег утицаја, немогуће доћи уколико јој не претходи обнова богослужбеног живота. Зашто? Зато што је у богослужењу Цркве, у њеној литургији, управо оно што Црква може и треба да да свету у времену које је пред нама. Овај се допринос огледа на религијском, научном и културном плану. Управо због тога следеће мишљење Јована Зизјуласа има скоро програмско значење:

    Православна црква мора све више и више да црпи из свог литургијског живота, практично из евхаристије… Литургију морамо више уносити у дискусије о претресању нових проблема културе. Да бисмо то постигли, морамо прво обратити пажњу на то како служимо евхаристију и како се молимо. Литургијски обред није тек само ритуал. Он јесте теологија и има дубоки егзистенцијални смисао. Надаље, литургију морамо тумачити егзистенцијалним терминима. Другим речима, потребна нам је литургијска догматика, или догматика схваћена и изражена литургијски. То да буде наш специфичан дар свету у XXИ веку.

Приступајући питању евентуалне литургијске обнове, на првом се месту морамо ослободити велике, додуше популарне, предрасуде по којој је богослужбена ситуација у православним срединама идеална, богословски савршено чиста и исправна. На другом месту, неопходно је одбацити специфичну самозатвореност једног дела нас, православних, мишљење да православље нема чему да се научи од других средина. Неопходност дијалога у коме се не само даје него и прима, у коме се сазнаје и богати, у коме се поучава, али и постаје поучен, јесте пут ка аутентичној литургијској обнови.

Затим следи питање мотива спровођења литургијске обнове. Оно је кључно за наше истраживање, али и за сам живот Цркве. Мотиви који воде литургијској обнови истовремено су богословски и пастирски. С једне стране се јавља жеља за кориговањем неправилне литургијске праксе и њеним усклађивањем са свештеним истинама хришћанског догматског (= животног, спасоносног) учења. Ова је жеља покренута управо пастирским настојањем да се литургијски догмати учине живим и доступним вернима. Црква се увек и на првом месту бави живим људима, а не конзервацијом и очувањем правилника и споменика. Под пастирским мотивима не смеју се скрити антропоцентрично и секуларизовано виђење савременог света и човекове улоге у њему, као ни небогословско овладавање вештинама руковођења душама, пастирска служба сведена на голу технику. Пастирско интересовање за однос лаика и богослужења опет почива на уверењу, на основном пастирском критеријуму, како га назива отац Роберт Тафт, да је богослужење Цркве створено за целокупан народ, а не само за неке категорије у оквиру народа, те је зато неопходно свима омогућити активно учествовање у богослужењима.

После мотива прелазимо на питање метода спровођења литургијске реформе. То извесно представља велику одговорност и тежак задатак. Процес литургијске обнове био би постепен и морао би да пролази кроз различите фазе. Започео би целовитим упознавањем са данашњим стањем ствари, односно са богослужбеним животом Православних цркава какав данас постоји. То подразумева познавање начина вршења обреда (рубрицистике), њиховог историјског развоја и богословског смисла и значења. После би тек уследиле евентуалне интервенције у структури богослужења. Реформу могу да спроведу само они људи који добро познају православно литургијско-богословско предање и који су способни да разликују битно од небитног. У сваком литургијском покрету богослужбени живот прве Цркве је постављен као узор-образац, као модел активног учествовања верних у јавном богослужењу, али ниједан истински препород не може да игнорише године које леже између тог времена и доба у коме живимо. Он увек мора да покуша да разуме вредност оног периода у коме се одиграва и да га доведе у складну везу са поновно откривеним вредностима древног модела. Познавање факата није довољно. Неопходна је укорењеност у молитвени живот Цркве, молитвеност, литургијски дух, литургијски етос. Ту се преплиће научно и молитвено. Критички приступ формама и текстовима мора бити пропраћен молитвом. Потребна је својеврсна молитвена критика. Треба се епиклетски отворити ка Богу да би се на прави начин дошло до обнове.

Целовито познавање богослужења у форми какво оно данас има и познавање његовог историјског развоја, односно процеса настанка управо оваквих форми, њихових узрока, јесте пут који мора прећи свака жељена обнова. Добро познавање историјског развоја литургијског материјала и литургичке праксе јесте неопходан предуслов — цондитио сине љуа нон — сваке реформе и обнове богослужбеног живота Цркве. То подвлаче најпознатији литургичари нашег доба. Тако, на пример, Бот истиче да данас, када се много говори о литургијским реформама и адаптацијама, више је него икада потребно бити обавештен о њиховој традиционалној историји.

Истраживање историјског наслеђа је од пресудне важности за правилно реформисање литургије и обнову литургијског живота. Зато Роберт Тафт пише:

    Све су литургије биле предмет измена и реформи. Реформисати не значи вратити се некој од прошлих употреба (подвукао В. В.). Прошлост нам омогућује да стекнемо преко потребно знање о томе какву је улогу одређени део литургије имао и како је дошло до формирања данашњег стања. Кратко речено: при реформисању, прошлост нам помаже да разумемо оно што реформишемо.

Најважније питање литургијске обнове, односно активног учествовања верног народа у богослужењу, јесте питање честог причешћивања. Ову жељу за интензивнијим литургијским животом, нови интерес за светотајинску праксу или евхаристијску глад, како се још назива, жељу верних да се чешће причешћују патријарх Павле назива жељом за достизањем у пуну радост и смисао празника. Најтрагичнији израз опадања активног учествовања верних јесте смањење броја причасника, те је ово довело до тога да је литургија постала, како каже Василиадис, у најбољем случају, символичка реалност за духовну контемплацију, а у најгорем јалови ритуализам.

Квантитативна полемика око светог причешћа, што се исцрпљује у питањима колико се пута треба причешћивати, указује на то да се свето причешће доживљава као издвојен објекат, као извор светости, благослова и слично, који човек прима у складу са својим моралним стањем, као награду за труд што га је уложио на испуњењу Божијих заповести, и као помоћ на путу даљег моралног усавршавања. На такав начин, евхаристијски ритам Цркве уступа место ритму индивидуалних потреба и концепција. Приступање причешћу се схвата индивидуалистички (меродаван је ритам моралних узлета и падова), а само причешће конципира пијетистички (као свети објекат који човек прими у себе и који онда у њему благотвори, лечи, уздиже, даје снаге и слично).

Ствари са причешћем суштински стоје другачије. Причешће је, како каже епископ Атанасије Јевтић, пре свега учествовање у литургији. Оно је, по њему, незамисливо ван литургије. Литургија је само онда када се окупи народ и када се свршава Тајна Евхаристије од почетка до краја и ми се причешћујемо у њој. Причешћивање је онтолошко искуство учествовања у Богу, у Божијем животу, у јединству црквеног живота. Због тога питање причешћа на евхаристији није било какво другостепено питање ове или оне праксе која се преноси на наше тло, него суштинско питање разумевања црквеног живота.

Заједничарску димензију евхаристије треба поново открити. Причешће не сме да буде изараз приватне побожности. У вези са тим треба поново промислити о проблемима поста, исповести и припреме за причешће:

    Ово је неопходно посебно због тога што ове праксе не само да замагљују црквено значење евхаристије него такође обесхрабрују често причешћивање и на тај начин онемогућују и успоравају духовни раст и назидавање верних.

Клирикалистичка подвајања, цепања црквеног организма на олтарско свештенство са посебном благодати што га ослобађа од обавеза које истовремно намеће царском свештенству, и сличне теорије морају једном за свагда да буду препуштене прошлости. Највећи део облика и форми, израза богослужбеног живота Православне цркве не постоје као такве у свим детаљима нити пак у свим конститутивним елементима свог поретка од свог настанка па до данас. Сви до једног претрпели су веће или мање, значајније и мање значајне промене, које су махом биле усмерене ка усложњавању изворног, једноставнијег модела. Уопштени поглед на овај феномен нема у себи никакве вредносно-квалификативне претензије. Усложњавање не подразумева кварење, али не увек ни суштинско побољшање.

Постоје различити нивои предања уткани у једну богослужбену форму којом се данас користимо. Њихов улазак и приањање за изворни облик, односно за варијанту која је постојала у доба када су јој нови изрази придодати, различитог су порекла и узрока. Основна мотивација најчешће је била жеља да се побољша квалитет богослужења, али се она веома често мешала са незнањем и омашкама, покушајима да се теолошки ставови аргументују богослужбеним изразом, ходом за духом епохе и следовањем литургијским решењима других Цркава. Стога је њихово превредновање и обнављање у богословском, предањском и пастирском духу од великог значаја.

Izvor:Iskon - pravoslavni ilustrovani casopis