Buktinja vere u Boga
6/2/2003

CEO 20. vek, proveo je srpski narod u bunama i ustancima, neprestanoj i krvavoj borbi za oslobođenje i stvaranje države i državne i političke nezavisnosti.
Velika pregnuća, kao i uvek, rađaju velike ljude i pregaoce. dolazi do procvata umetnosti, književnosti, nauke i na svim poljima duhovne i kulturne delatnosti. U našoj književnosti toga doba srećemo čiste, časne, čestite likove starih gorštaka, koji podsećaju na drevne freske srpskih svetitelja. Kad su ovi čedni starci prolazili, žene, deca i odrasli prilazili bi im da zatraže blagoslov i poljube ruku. Ti ljudi bili su tihi i krotki kao jaganjci, ali stameniti i razborni ako se ne nasrne na njihove svetinje: veru, crkvu, obraz i domaćinsku čast.
Ta dvopolarna sila: čednost i herojstvo, odolevali su, ma kad i ma gde, svakom narodnom neprijatelju. NJihovo srce bilo je buktinja tople vere u Boga i otmenog častoljublja. Takvi su bili i preci vladike Nikolaja, od kojih je nasledio veličanstvenu veru u Boga i otmeno gospodstvo.

BEKSTVO OD ZULUMA
PRECI Velimirovića starinom potiču iz Zagarače u Crnoj Gori. Bežeći od turskog zuluma i tražeći bolje uslove za život, naselili su se u Osatu kdo Srebrenice, u istočnoj Bosni. U novom zavičaju bavili su se zemljoradnjom i zidrskim zanatom. Do današnjeg dana, u Podrinju, poznati su majstori Osećani kao u južnoj Srbiji Crnotravci. Sredinom druge polovine 18. veka, iz Osata, doseljavaju se u valjevski kraj nekoliko porodica Velimirovića predaka. Odabrali su selo Lelić na severnim obroncima planine Povlen, za svoj novi dom. Zaseok koji su naselili i danas se zove Bošnjaci. I danas, uvek pored poslova u polju, bave se zidanjem i građevinarstvom.
Selo Lelić, udaljeno je od Valjeva desetak kilometara prema užičkom kraju, ka jugu. U njemu je poznati srpski manastir
Ćelije, zadužbina kralja Dragutina. Po predanju, ime je dobilo po strašnom leleku i plaču naroda, koga su Turci na hiljade pobili. Naime, patrijarh Arsenije Čarnojević, sa izbeglim narodom, zastao je kratko u manastiru Ćelije. Turci su opkolili manastir i ceo kraj i počinili masovni pokolj.
Svi toponimi sela Lelić, nazivi brda, njiva, izvora i šuma upućuju na tragediju: Vrana sena, Vrana voda, Crno polje, itd. Iz ovog doseljenog plemena je i Antonije Jovanović (1775-1884), učesnik borbi za oslobođenje i kapetan sreza podgorskog. Joakim Vujić ga spominje u svome "Putešestviju po Srbiji". Umro je u činu majora i sahranjen pored groba Ilije Birčanina, u manastiru Ćelije. Loza vladike Nikolaja polazi od Velimira, Antonijevog rođenog brata. Još za života Antonijeva, izdvojio se Velimirov sin Ranko u posebno domaćinstvo i uzeo prezime po svome ocu - Velimirović. Rankov sin Aleksa imao je osmoro dece, pet sinova i tri kćeri. Sedmo dete po rođenju bio je Dragomir, otac vladike Nikolaja.
Dragomir Velimirović (1857-1929) bio je imućan i pismen seljak. Pored uobičajenih seoskih poslova, bio je pisar i delovođa sreza Podgorskog. Do danas su ostale sačuvane deobne presude pisane njegovim lepim i čitkim rukopisom. Dragomir se oženio Katarinom Filipović (1860-1945), devojkom iz susednog sela Strmne Gore. U braku su dobili devetoro dece. Nikola (vladičino svetovno ime) bio je prvo dete u roditelja. Rođen je na Tucindan 23. decembra 1880. godine po starom ili 4. januara 1881. godine po novom kalendaru, (u 19. veku, razlika između starog i novog kalendara bila je 12 dana).
Ostalih osmoro dece poumiralo je od raznih bolesti, a jedan od sinova - Dušan (otac blaženopočivšeg vladike Jovana), poginuo je u ratu 1914. godine. Nikola je kršten u manastiru Ćelije, koji je tada bio parohijska crkva sela Lelić.

POD VEDRIM NEBOM
NIKOLA je, dakle, rođen i vaspitan u uglednoj srpskoj patrijarhalnoj zadruzi, koja je imala više od četrdesetoro čeljadi. Budući da je otac Dragomir, zbog sreskih poslova, često odsustvovao od kuće, decu je podizala i vaspitavala majka Katarina - potonja monahinja Ekatarina. Sa ostalim ženama vodila je malog Nikolu za ručicu u obližnji manastir na bogosluženje i pričešće. Učila ga da se prekrsti i kako se Bogu moli. Tih prvih detinjih dana pored toploga materinog skuta, Nikolaj se docnije često sećao. Jedan takav događaj, opisao je u svojoj autobiografskoj molitvenoj pesmi "Molitva roba u tamnici".
Život u srpskim patrijarhalnim kućama i zadrugama u prošlosti, ličio je na manastirski i monaški poredak. Redovno se obavljala molitva, držani su postovi, poštovali se stariji, redovno se pohađala bogosluženja. Jednom rečju, u porodici je vladala bogoslužbena uzvišena atmosfera. Jedan prekrasan opis zajedničke zadružne molitve, nađen je u zaostavštini vladike Nikolaja:
"Ja sam rođen u jednome selu u domu od 45 članova. Svake subote, kada bi bio obavljen posao preko sedmice, skupljali smo se mi da bi se pomolili Bogu. Uveče bi moj ded, glava kuće, sazvao molitvu. Kapele u kući nismo imali. Kada je ružno vreme, molili smo se u kući, a kad je lepo vreme napolju u dvorištu. Zvezdano nebo bilo nam je crkveno kube, Mesec prava ikona, mili ded sveštenik. On bi izišao napred, stao pred nas i duboko se poklonio i uzimao kadionicu sa žeravicom i tamnjanom i okadio svakog od nas. Onda je počela tiha molitva, prekidana samo čas i po čas uzdasima i pobožnim šaputanjem. Krstili smo se i molili gledajući u zemlju i uzdižući poglede naše put zvezda. Molitva bi se završavala dubokim poklonom i glasnim amin. Kada mi danas pada na pamet ova molitva ja osećam više pobožnosti, skrušenosti i mirnoće duševne, nego što sam osećao u svim velikim i raskošnim crkvama sveta u Evropi i Americi."
Iz ovog kratkog opisa vladičinog vidi se da dom Velimirovića nije bio samo kneževska, nego i duhovnosveštena aristokratija. Ovaj opis otkriva i rodno mesto kosmičke molitvene raspevanosti pisca "Religije NJegoševe", "Molitve na jezeru", "Reči o Svečoveku" i mnogobrojnih molitvenih i pesničkih uzleta i ushita rasutih po njegovom kolosalnom delu.

MOLITVA ROBU U TAMNICI
KAKO su sjajne zvezde Tvoje, Gospode; kako su raznobojne u savršenoj slici, i kako su raznozvučne u savršenoj muzici.
Gledao sam ih u selu mome, držeći se skuta materina, i u trepetu od tajne šaptao: to su svete ptice nebesne.
Utom jedna polete i pade, a majka se prekrsti i viknu:
- Spasaj se robe!
- Gde je rob, nano?
- Može biti blizu nas - drhtavim glasom odgovori majka.
O, nano mila, pogodila si: gle, onaj koji se držao skuta tvoga sad je rob. I koji je s Tobom gledao jato sjajnih zvezda, sada kroz tamničko okno vidi jednu jedinu.
Za nju jednu hvatam se kao za skut materin, i čujem glas njen: Spasaj se robe!
Kako da se spasem, pitam ju, kad spasitelja nemam? I opet čujem glas: Spasaj se robe!
Kako da se spasem, kad ključa nemam, pitam i pitam? I ponovo čujem glas: Spasaj se robe!
Ali moja zvezda odmiče. Vidim je tek pola. Pritiskujem glavu uz rešetku, da je još gledam.
Malo malo, pa zamače; odleti sveta ptica Božja, i ostavi mrak pred očima mojim, i zapovest u ušima mojim: Spasaj se robe!
Gospode Bože matere moje, Stvrotelju zvezda i ljudi, i svake tvari vidne i nevidne, budi mi Ti spasitelj moj.
Ti, kome nije potrebno sunce da bi video u tami, ni ključ da bi otvorio tamnicu, pošalji anđela Tvoga, i izbavi me kao Petra.
Ako li je po mudrosti Tvojoj, da mi se telo u tamnici muči, da bi se duša očistila, budi Tvoja volja a ne moja.
Koji bi hteli spasti, ne mogu, a koji bi mogli neće.
Ti si jedini koji i može i hoće, Gospode Čovekoljupče, slava Tebi.


Dete taoc hajduka
6/3/2003

Piše: LJubomir RANKOVIĆ
KRAJEM prošloga veka, u valjevskom kraju, bio je poznat hajduk Đurđić, sa svojom družinom, koji su bili strah i treept u celom Podrinju i Kolubari. Ubijali su i pljačkali imućne ljude, otimali, krali i ucenjivali.
Jednoga dana dobije Dragomir Velimirović, Nikolajev otac, ucenjivačko pismo u kome ga hajduci pozivaju da na određeno mesto donese 100 dukata, koje je spremio za kupovinu imanja, u protivnom oteće mu i ubiti tek rođenoga sina Nikolu.
Dragomir, tvrd i "čuvaran" čovek, našao se na velikim iskušenjima. U pitanju je bila visoka ucena i traženo je čitavo bogatstvo, sa mukom zarađeno i šteđeno godinama. Odluči je da ne da dukate, a da pojača budnost kako hajduci ne bi oteli dete.
Jednoga dana, majka Nikolina Katarina, otišla je sa malim detetom u kolevci na njivu da okopa kukuruz. Kolevku sa detetom ostavila je pod jedno drvo u hladovini. Hajduci su iskočili iz obližnje šume, seli kod kolevke i pozvali majku.
- Znamo da ti i tvoj muž imate ušteđenog novca. Idi i kaži mužu da donese sve. Mi uzimamo ovo dete kao taoca, dok on ne donese novac.

VOĐA DEČJE DRUŽINE
MAJKA, kao razjarena vučica,ustremi se na razbojnika, udari mu šamar, pa zgrabi kolevku i dade se u bekstvo prema kući. Razbojnik se zbuni i nasmeja, pa reče družini:
- Pustite je. Neka nosi, kad je imala hrabrosti da me udari.
Ipak, hajduci nisu ostavili Dragomira na miru. Sledile su pretnje i ucene. Na kraju, morao je dati traženi novac. Predaja je obavljena u jednoj "vrtači" (dolinici) na brdu Markovac u Leliću. I danas se ta vrtača zove "ćatina vrtača".
Tako je mali Nikola otkupljen za veliko blago. Među bogomoljnim narodom u valjevskom kraju ostalo je sačuvano predanje na ovaj događaj. Pobožna narodna duša daje i svoju simboliku i tumačenje ovoga: da će to dete zlata vredeti i da će kroz život biti proganjano od razbojnika i neprijatelja.
ada je Nikola malo poodrastao i ojačao, išao je sa ostalom seoskom decom da pomaže čobanima u polju u čuvanju stada. Trčkao je po poljima vraćajući stoku da ne ode u "zijan" i napravi štetu. Već tada, izdvajao se od ostale dece bistrinom i vrednoćom, pa je postao vođa male dečje družine u Leliću. Kad se već zadečačio, određeno mu je da čuva
jariće, kojih je u to vreme bilo dosta, pošto je svaka kuća držala veći broj koza. Koza je bila "sirotinjska krava".
Mali Nikola je tako, od svojih prvih dana, ostvarivao neposredni kontakt i vezu sa prirodom, sa Bogom i sa ljudima. Tu se začinjala i rađala njegova kosmogonija. Otuda u njegovim delima ima nebrojeno mnogo lepih primera i poređenja iz prirode. Na jednom mestu u "Molitvama na jezeru" izranja sećanje na pastirske dane i on se molitveno obraća tvorcu:
"Bejah pastir ovcama, i ti me uzdiže za pastira ljudima.
Nalazih ovcama zelenu pašu, i behu zadovoljne. Nudim Tebe za hranu ljudima i mnogi Te ne okušaju.
I kada bejah pastir ovaca, bejah ti sveštenik. Čobanskim štapom prevrtah svaki kamen i svaku travku, i ležah na leđima i posmatrah strahovite vatre nebesne. I dodirivah čelom rosno lišće u gori, i grlih visoke jele, zaparene gromom, sa sažaljenjem. I čitah ime Tvoje, ispisano ognjem po celoj zemlji, i osetih, da svaka stopa podamnom gori i govori: "Ja sam oltar Višnjega. I ispunih sve livade, i sve dubrave, i sve puteve svoje divljenjem veličanstvu Tvome. A kad porastoh poznadoh, sa jezom neiskazivom, da si mi Ti
još bliži nego što i slutih u poljima detinjstva moga. Poznadoh, Gospode, da sam i ja zemlja, u kojoj Ti goriš i govoriš. Poznadoh, Vladiko, da sam ja stranac u sebi samom, a Ti domaćin i gospodar".

BLAGOSLOV OTMIČARU
KAD je, jednom prilikom, vladika Nikolaj boravio u Londonu, sazna od svojih engleskih prijatelja, da je jedan Srbin otvorio restoran sa srpskom kuhinjom.
- Ja sam se uželeo srpskih jela - piše vladika Nikolaj u svojim sećanjima - uzmem štap i polako, uveče, nađem na broju tom i tom, suteren gde piše "Srpska kujna". Siđem niz basamake i sednem za sto. Dođe domaćin i pita šta želim za večeru. Pitam šta ima, kaže "podvarak". A ja se naročito uželeo tog podvarka. Sedim i jedem podvarak, u tom silazi čovek srednjih godina niz basamke, vrlo interligentnog lica, lepo obučen. Ide od stola do stola i prodaje knjigu "Život hajduka (toga i toga)". Dođe do moga stola. Uzmem knjigu, vidim na prvoj strani fotografiju toga hajduka i zamolim ga da sedne da ga častim. On pristade. Ja mu tada napomenem da sam svešteno lice iz Srbije i da može slobodo da se ispovedi. Priznao je da je on taj hajduk, čiji je život opisan u knjizi.
Posle večere, zamoli vladika hajduka da mu bude gost. Tada je vladika imao čitav jedan sprat, dobijen od Engleza, da
piše o Srbima i da skuplja dobrovoljce za solunski front. Odvede hajduka kod sebe u goste, da mu spavaću sobu, pa ga pozove da malo posede i porazgovaraju:
- Kažite mi kako je bilo u selu Leliću kod Valjeva, kada ste od one mlade tražili da donese sto dukata. Ja sam o tome slušao i čitao u novinama, pa me interesuje šta je istina.
Znaš kako je, narod uvek malo doda i novinari pomalo nakite.
Hajduk, stekavši poverenje u vladiku, počne redom da priča svoju ispovest.
- Sve mi je ispričao kako mi je moja majka pričala.
Upitao sam ga na kraju, šta misli, ko je bio to muško dete u kolevci. Odgovorio je da zna da je iz sela Lelića.
Vladika mu tada otkrije:
- To dete u kolevci, bio sam ja.
Na kraju, hajduk je uzeo od vladike blagoslov, otišao na solunski front i tamo poginuo.

STRANAC U SVETU
UČIŠE me stariji, dok bejah otrok, da se držim neba i zemlje, da ne posrnem. Dugo ostadoh dete, i dugo se naslanjah na poštapač što mi ga dadoše.
No, kad večnost prostruja kroza me i osetih se strancem u svetu, nebo i zemlja se prelomiše u rukama mojim kao slaba trska. Gospode, snago moja, kako su nemoćni nebo i zemlja! Izgledaju kao dvori od olova, a isparavaju kao voda na dlanu u Tvome prisustvu. Samo svojim rogušenjem kriju nemoć svoju i plaše neuku decu. Uklonite mi se s očiju sunca i zvezde. Odbite se od zemlje. ne mamite me, žene i prijatelji. Šta mi možete pomoći vi, što bespmoćno starite i ponirete u grob?
Svi su vaši darovi jabuka sa crvom u srcu. Svi su vaši napici prošli mnogo puta kroz nečiju utrobu. Odežde vaše su paučina, kojoj se ruga nagota moja.
Minulo je detinjstvo moje, hranjeno strahom i neznanjem, i iščezla je nada moja u nebo i zemlju. Sada samo u Tebe gledam i Tvog se pogleda držim, Gospode kolevko moja i vaskrsenje moje.

RASTAO U ZADRUZI
KADA se rodio prvenac Dragomira i Katarine Nikola, Velimirovića je bilo samo jedna kuća u Leliću. To je bila zadruga preko 30 članova porodice. Dakle, jaka i veoma ugledna kuća sa velikim imanjem i kapitalom.
Ubrzo posle rođenja Nikole Velimirovića zadruga se počela deliti i iza Prvog svetskog rata bilo je 11 kuća
Velimirovića.
Mali Nikola rastao je svoje prve godine u toj velikoj zadruzi. Po ondašnjem običaju, svake godine izlazila je op jedna snaha kolibi, tj. izlazila je u potes i njen je posao bio da u toku te godine gleda stoku i da skuplja beli mrs za celu zadrugu.
Te snaše koje su izlazile, kolibi, zvale su se se stanarice, ili planinke. Smena stanarica bila je o Novoj godini: stara stanarica se vraća kući a nova izlazi kolibi na njeno mesto.
Nekako odmah posle rođenja Nikole, njegova majka Katarina bude određena da toga leta bude stanarica. I ona se sa svojim mužem Dragomirom odselila u potes kolibi.

"Ne moze niko biti dobar Srbin, a da, pre sveg, nije dobar covek.

Dobar Srbin si ako imas slatku dusu kralja Vladimira, izdrzljivost Nemanjinu, hristoljublje Savino, revnovanje Milutinivo, krotost Decanskoga, smernost Urosevu, pozrtvovanje Lazarevo, vitestvo Strahinjino, pravdoljublje Markovo, srce Jugovica majke, pouzdanje Milicino, blagost Jevrosiminu, milost Kosovke devojke, trpeljivost porobljenog srpskog roblja, vidovitost slepih guslara, mudrost srpskih svestenika i kaludjera, stidljivost narodnih devojaka, nadahnuce narodnih pevaca, darovitost narodnih zanatlija, otmenost narodnih tkalja i vezilja, jasnocu narodnih poslovicara, odmerenost i umerenost srpskih seljaka, sjaj Krsne Slave svih krstenih Srba.
Vaistinu i osnova i podloga svemu nabrojanom jeste vera Hristova. Ako ti nemas u sebi nijednu od pobrojanih vrlina slavnih ti predaka a ipak se nazivas Srbinom, onda si samo jedna cuvena firma na praznom ducanu. A to, mislim, ne zelimo ni ja tebi ni ti sebi. Reci nekome: budi dobar Srbin a vera je sporedno, isto je sto i reci jednoj ovci: budi ti ugojena a pasa je sporedna.

Ne moze niko biti dobar Srbin, a da, pre svega, nije dobar covek. U svetu, pak, niti je bilo niti ima kakve sile, koja moze coveka uciniti savrseno dobrim, osim sile vere Hristove. Nemoj, dakle, zeleti srpstvo bez sadrzine. Ne bio ti covek bez pameti putovodja, ni Srbin bez vere ortak.
To ti zelim i pozdravljam. "

Dobar ti je citat ali je interesantno kako neki ljudi cas jedno pricaju cas drugo(ne mislim na vladiku Nikolaja)!

Iako ga smatram velikim misliocem, rekao je tj napisao on i neke stvari koje nije trebalo

Najgore od svega sto je neke od tih "netrebajucih" stvari napisao dok je bio zatocenik u koncentracionom logoru.

To sto nekim ljudima ne odgovaraju njegovi spisi ne znaci da nije trebao to da napise!

Реч-две о Владици Николају

https://www.youtube.com/watch?v=FPZ3MsEDE9Y

Još je kontroverznije Velimirovićevo viđenje sudbine Jevreja u Drugom svetskom ratu. On u knjizi tumači njihove patnje kao božju odmazdu za ubistvo Hrista:

“Oni su se pokazali gori protivnici Božji negoli neznabožac Pilat, jer su u jarosti zlobe svoje izrekli onu strašnu reč: Krv Njegova na nas i našu decu! Tako je nevina krv postala bič koji ih goni kao stoku kroz vekove iz zemlje u zemlju, i kao oganj koji sagoreva sva njihova slagališta spletki protiv Hrista. Jer tako ih uči đavo, otac njihov.

nema tu ništa kotroverzno,svaka normalna osoba zna da je bio rasista,nacista i psihopata