Чедомиљ Мијатовић је ренесансна личност српског XIX века: био је је одличан економиста, популаран књижевник, цењен историчар, важан политичар и дипломата, кандидат за највише црквене положаје и председник Српске краљевске академије.
Садржај


    * 1 Биографија
    * 2 Мијатовићев карактер
    * 3 Историчар и књижевник
    * 4 Економиста
    * 5 Спољашње везе

Биографија
Чедомиљ је рођен 6. октобра 1842. године у Београду. Отац Милан, родом из Јаска у Срему, био је професор земљописа и историје у Крагујевцу и Београду до смрти 1853. године. Мајка Кристина – Рахела из Великог Бечкерека, била је лепа и сензибилна жена шпанског порекла.

Још као младић био је веома цењен у својој генерацији због бистрине, знања и господства. Завршио је Лицеј 1862. и затим провео три године на студијама у Минхену, Лајпцигу, Цириху и Бечу. Тада се оженио Енглескињом Елодијом Лоутон.

Од 1865. до 1869. предаје на Великој школи, а потом прелази у државну управу на места виших чиновника: био је секретар београдског трговачког суда, члан Уставног одбора 1869. (залагао се за опште право гласа и дводомни парламент), начелник у Министарсту финансија. Близак је Јовану Ристићу и либералима.

Први пут је постао министар финансија 1873. године, други пут 1875. године, а у међувремену био је секретар младог кнеза Милана, за кога се тада јако везао. Из либералне странке прешао је тзв. младоконзервативцима. Затим следи назадовање, чак уз пезнионисање од Ристићеве владе 1880. године. У српско-турском рату 1876-1877. био је интендант Ибарске војске и одликован.

Златно Мијатовићево време су 1880-те године. Са пријатељима оснива Напредну странку. Кнез Милан им поверава владу октобра 1880. године, а Мијатовић постаје министар финансија и иностраних дела. Програм владе је унапређење Србије у сваком погледу, уз одбацивање целог политичког наслеђа и изградњу либерално-демократских институција по западном узору. Мијатовић има пуно посла у те три године: склапа трговинске уговоре, гради прве железнице, помаже кнезу Милану код склапања српско-аустријске конвенције, уводи нове посредне порезе, узима зајмове у иностранству, ствара Народну банку, што све представља темеље модернизације тадашње Србије. По паду владе крајем 1883. постаје члан Државног савета и посланик у Лондону, 1886. године преговара о миру после несрећног српско-бугарског рата. 1886-1887. је поново министар финансија, а 1888-1889. министар финансија и спољних послова и председник Српске краљевске академије.

У Мијатовићевом животу преломна је 1888-1889. година. Једна дворска афера – повезана са сукобом краља Милана и краљице Наталије и краљевом абдикацијом - одвела га је, практично за увек, из Србије. Од августа 1889, Мијатовић је у Лондону, као приватно лице. Тек четири године касније обновио је везе са блиским пријатељима Стојаном Новаковићем и Милутином Гарашанином.

Још једном је, закратко, постао министар финансија 1894. године, али је опет дошао у сукоб са краљевима Миланом и Александром. Од 1895. до 1903. године је амбасадор, углавном у Лондону. Члан је Сената из 1901. године. По устоличењу Карађорђевића 1903, Мијатовића дефинитивно пензионишу. Ипак, покушава да помогне српској влади код енглеске, која је била ужаснута свирепим убиством последњих Обреновића. Током Првог светског рата већ полуслепи Мијатовић прикупља помоћ за српску војску. Умире у Лондону у деведесетој години, 14. маја 1932. године.

Мијатовићев карактер

Чедомиљ Мијатовић био је врло сложена и вишедимензионална личност. Био је осећајан човек благе нарави, велики родољуб, посвећени модернизатор, изразити моралиста и врло религиозан. Био је веома омиљен међу људима због благости карактера. Помало су га оговарали због удварања младим женама, пошто се знало да је Елодија знатно старија од њега. Био је одличан говорник и сви су му се дивили. Неки су га сматрали за врло лукавог човека - краљ Милан и аустријски посланик Кевенхилер веровали су да је Мијатовић највећи левантинац међу српским политичарима.

Као министар финансија Мијатовић је највише од свих забележен као човек лаке руке, који не уме да се одупре ни краљу Милану, ни својим колегама у влади. То је само делимична истина. Он је имао несрећу да буде први од министара модерног кова који се не брину о државној благајни на партијархалан начин, као о својој личној, већ имају друге идеје и приоритете и или теже широким реформским потезима (као Мијатовић) или пазе на интересе своје странке.

Као политичар, био је за ослонац на Аустроугарску, верујући да је то најбољи пут за општи напредак Србије и испуњење националних циљева. Био је, као и сви напредњаци, русофоб и против ослонца на Русију, јер му аутократска, клерикална и империјална Русија никако није могла бити блиска.

За потомство је, после оцена Слободана Јовановића, остао насликан као бриљантан, али лакомислен и попустљив човек, више стручан министар него државник.

Мијатовић је био дубоко религиозан човек, православни хришћанин. Пошто му је сметала недоученост српских свештеника, који нису знали одговоре на основна питања, преводио је енглеске религиозне текстове како би Србима приближио веру, бирајући оне ауторе који су били прихваћени и у православном свету. Веровао је и у спиритизам и писао о њему, веровао је Креманском пророчанству и, како каже, наговештавао трагичан крај самом краљу Александру Обреновићу.

Више пута помињан је као кандидат за високо место у црквеној хијерархији. Тако су му 1914. године престолонаследник Александар и Никола Пашић понудили место архиепископа у Скопљу, наговештавајући могућност да постане и патријарх онда када Србија добије патријаршију. У први мах се загрејао, помишљајући шта један човек модерних погледа може да учини, али је убрзо одустао зато што је схватио да не треба да постане високи јерарх човек који не верује у све догме православне цркве.

Историчар и књижевник

Као историчар био је у своје време врло цењен. Пишући brojna дела из политичке и економске историје, Мијатовић је храбро кренуо неиспитаним стазама: док су се остали историчари његовог времена бавили класичним српским средњим веком, он је први у Србији писао о Деспотовини, о позном византијском царству, о старијој економској историји српског народа и о српском XVI и XVII веку. Касније, са победом критичког правца у српској историографији, пао је у немилост као позни романтичар. Тако је Владимир Ћоровић пресудио да је Мијатовић сентиментални романтичар који не врши потребну критику извора и кога често машта понесе да учини генерализације за које нема довољно аргумената. Остало је питање да ли је, пре потпунијег објављивања извора за старију српску историју, Мијатовић могао да пише као каснији историчари. Старије истроричаре треба поредити са њиховим претходницима и савременицима, а не са млађим нараштајима, што би Мијатовићу донело заслужена признања за унапређење историографије у Срба. Вероватно је у праву Радован Самарџић када Ћоровићеву критику сматра неправедном и тврди да је Мијатовић остао неостварени великан српке историографије, који је имао више и врлина и мана. Најбоље дело му је књига о Ђурђу Бранковићу (Деспот Ђурaђ Бранковић, 1880), која се и данас користи у озбиљним расправама о томе времену. Треба поменути још две књиге писане на енглеском језику: A Royal Tragedy: Being the Story of the Assassination of King Alexander and Queen Draga of Servia, 1906, и сопствене мемоаре The Memoirs of a Balkan Diplomatist, 1917.

И као књижевник био је у своје време цењен и популаран. Писао је углавном историјске новеле са просветитељском и патриотском нотом. Још као студент написао је четири новеле, од којих је најпознатија Зека капетан, 1862. Међу каснијима најзнатније су Иконија везирова мајка, 1891, и Краљичина Анђелија, 1928. Занимљив је и путопис Цариградске слике и прилике, 1901.

Као књижевник прошао је још горе него као историчар у ретроспективној процени. Док је још током 1890-тих година било позитивних критика и Академијиних награда, ново покољење књижевних критичара с почетка XX века није имало ни разумевања, ни милости према Мијатовићу. Скерлић и други млађи критичари доживљавали су као јављање духа из давних времена (Скерлић: Чеда Мијатовић је “мучио и себе и нас састављајући прашњаве, археолошке и музејске приче”). Слободан Јовановић му је одао признање за добар стил (“Чеда Мијатовић има диван стил, живо прича, фино описује и слика”), али је замерио неуверљивост ликова и претеривања са фантазијом и осећајношћу, која иду до пренемагања. Павле Поповић није код Чеде ценио ни стил (“ко још данас тако пише?”) и саветовао је нашем аутору да се бави историографијом или преводилаштвом, тврдећи да би требало да буде користан тамо где може, уместо што се “забавља” у књижевности. Замеран му је давно превазиђени романтизам. И заиста, тешко је у његовим историјским приповеткама и путописима не видети извесну наивност, склоност готово ликовној декорацији и јаке емоције, стварне или глумљене.

Данас се Мијатовићево дело не може наћи у стандардним прегледима српске књижевности. Има, ипак, и другачијих гласова (Предраг Протић), који га делимично рехабилитују и налазе одређене вредности у његовом делу.

Као припадник првих, малобројних генерација српске интелигенције, Чедомиљ Мијатовић је осећао одговорност према сопственој земљи и трудио се да допринесе просветљавању заосталог српског народа. И заиста, тешко је не разумети просветитељски нагон добронамерног човека у време када је народ највећим делом неписмен, а тираж новина од хиљаду примерака сматра се фантастичним, када ретко ко, како рече Милан Пироћанац, зна са којим се државама граничи Србија. Та просветитељска црта навела га је да пише историјске студије и романе који ће, веровао је, подстаћи интерес за прошлост и разбудити патриотизам народа, чији је дух, тако је изгледало, замро. Дирљиво делују Мијатовићева писма из лондонске даљине у којима подучава српску омладину како да успе у животу – поштењем, радом, штедљивошћу – оним класичним врлинама које су одавно заборављене (О условима успеха, 1892). Преводио је са страних језика, а посебан утицај на српску интелектуалну публику имала је књига Хенрија Бекла Историја цивилизације у Енглеској из 1871. године у Мијатовићевом преводу.

Економиста [уреди]

Ако и прихватимо неповољне судове критичара о Мијатовићевом књижевном и историјском делу, остаје, ипак, економска струка. Ту је Мијатовићева вредност најмање избледела током времена. Слава му је, додуше, била затамњена у дугом раздобљу непопуларности либералне доктрине у нашој земљи, али је Мијатовић био један од пар најбољих српских економиста свих генерација. Мијатовић је одличан не због припадности либералном правцу, већ због бистрога ока, јаког осећаја за економску логику и одличног техничког знања. У практичним стварима можда није увек био савршен, али је за собом оставио велике резултате: увео је заосталу, оријенталну Србију на европску новчану пијацу; поставио је темеље многих корисних институција, међу којима су народна банка, железница, берза, динарски и метарски систем и акционарска друштва; заједно са пријатељима спровео је, како каже Драгиша Станојевић, Србију у капитализам у времену у коме су многи покушавали да је скрену у патријархални, аграрни социјализам. Није мало за кратко време.

На начелном, теоријском нивоу Мијатовић је био чисти, неискварени либерал, један од ретких правих либерала међу виђенијим српским економистима и друштвеним мислиоцима уопште. Главно Мијатовићево економско дело је Наука о државном газдинству или наука о финанцији, 1869. За основне услове најпотпунијег економског напретка навео је само две ствари: право слободне личности и право сопствености. Ова два права дају најбоље мотиве за пословање и омогућују веома корисну конкуренцију. И тиме је све битно речено.

Мијатовић у своме либерализму није био усамљен. Готово сви економисти у Србији његове младости суштински припадају либералном правцу, као Коста Цукић, Владимир Јовановић, Милован Јанковић и Алекса Спасић. А и државна власт не показује интервенционистичке намере, макар зато што, пошто се ради о аутономној провинцији турског царства, нема на располагању све потребне инструменте.

Либерални економисти из зависних земаља дођу у проблеме када мила им отаџбина постане независна. Тада се суоче са заосталошћу и, у најбољој намери, почну да размишљају о томе како би се економски напредак могао убрзати. И не неочекивано, често потегну за класичним арсеналом заштитних царина, индустријских повластица, државних предузећа, субвенција... Тако је Владимир Јовановић подлегао искушењу и заложио се за заштитне царине у време када је Србија преговарала о трговинском уговору са Аустро-угарском. А Мијатовић је одолео, иако је био министар, и остао либералан. Тврдио је да тадашњи “протекционски фанатизам” “изазива само сажаљење” и за себе и владу рекао да “нисмо протекционисте” и да “не верујемо да су високе царине безусловно чаробно средство којим се индустрија може да створи, а још мање да су оне чудотворно средство којим се осигурава политичка независност”.

Споменимо и Мијатовићев став према државној својини. Био је уверен да једно предузеће у државној својини не може бити једнако ефикасно као када би било у приватној својини. И залагао се за приватизацију, позивајући се на “народно-економне разлоге, који ишту да се она преведу у руке приватним привредницима”. Сматрао је, прво, да приватник поседује здрав мотив повећања капитала, што држава не може имати, и, друго, да државни службеници немају интереса да се, као приватни власници, брину о послу. “Тиме је народно газдинство опет у штети у толико у колико му известан капитал мање доноси но што би иначе могло”.

Мијатовић је веровао да је погрешно мишљење “да држава треба да сама предузме најважнија и највећа предузећа индустријска”, пошто је мислио да је добро да се и при оснивању нових грана остави “приватној предузимљивости слободна иницијатива”. Али, уколико држава мора или жели да задржи нека добра у своме власништву, Мијатовић је сугерисао издавање у закуп приватницима. Тако би економски резултати били бољи, јер би сваки закупац радио за свој рачун, па ће “у свом сопственом интересу гледати да истера што већи принос”.

И у политици је Мијатовић био либерал. Напредну странку, чији је Мијатовић био један од оснивача, често описују као врло конзервативну, што суштински није тачно. Она је комбинација либералног реформизма и ограничене, конзервативне демократије. А Мијатовић је ушао у групу око Видела, претходницу Напредне странке, тражећи гаранције да ће програм бити либералан. Добио их је, као и могућност да у самом Виделу објасни своју програмску позицију. Када је краљ Милан једном приликом желео да створи конзервативну владу, није рачунао на Мијатовића, који се, како је краљ рекао, “не би дао за реакционарне тенденције”. Благи и меки Мијатовић лако је попуштао на мање важним стварима, али је умео да буде тврд на важнима.


Мијатовић је био потпуни роматичар као књижевник, а мањи као историчар. Као економиста и дипломата није био сентименталан. Више од свега, Чеда је био европејац и модернизатор који је покушао, и у многочему успео, да разумне европске институције уведе у заосталу Србију. Савременици га почесто нису разумели, а млађи нараштаји нису ни знали ко је увео њима тако природне институције.

Вероватно је да је не баш похвална оцена о Мијатовићу која је доминирала већим делом XX века била, бар једним делом, резултат исхода политичких борби у Србији с краја XIX века, тј. да је победничка радикалска струја без превеликог размишљања одбацила наслеђе својих политичких противника и претходника, а тиме и тако оскудно српско културно наслеђе. Са променама 1903. године није одбачена само једна династија, већ и цео један свет који је имао своје врлине и своје јунаке, међу којима Чедомиљ Мијатовић свакако није био међу најнезнатинијима.

Principijelan čovjek, kada su Apis i ekipa ubili kraljevski par otišao je u emigraciju u englesku. Ostao je vjeran dinastiji do kraja.