Saga o...icima-f.-1 septembar 1951 godine- Zemun-Sve dublja licna kriza..

Zemunski sahovski klub je na spratu visespratnice u velikoj ulici koja vodi od Zemuna ka Beogradu. Videh tamo  sahovskog velemajstora Svetozara Gligorica, on je  jedan od najpopularnijih sportista u zemlji, istinska svetinja kao sto su Rajko Mitic ili Bobek. Znam da kod nas na Drini ima Gligorica, savladah veliku tremu, nadjoh hrabrosti da ga vrlo uctivo zapitam sa istinskim strahopostovanjem, da li je poreklom iz okoline Ljubovije? Ozarih se radoscu kada mi odgovori  potvrdno dodirnuvsi moje rame sa simpatijom. Njegovi Gligorici su mozda nasi rodjaci.

Imam obicaj da pogadjam po naglasku odakle je ko, kada pogodim kazem da smo zemljaci, pa ja sam svugde ziveo, meni su na neki nacin dragi zemljaci i oni sa juga Srbije. Ne kazem to da bih stekao neku korist, jednostavno, volim da tako sticem nove prijatelje. Za mene je izuzetno vazno da imam sto vise dobrih prijatelja, na kraju krajeva zelim sa svima da budem dobar prijatelj.

Igram ponekad sah sa skolskim drugom  Djordjom Zivanovicem, ranije sam mogao igrati satima, sada se brzo zasitim. On me pobedjuje. Nesto ne ide. Odlican sahista je  nesto  stariji Predrag  Koraksic. Jednog dana  posle igranja saha u zemunskom sahovskom  klubu, uvece na ulici  Djordje mi iznenada zalepi jak samar, ja mu vratim, svadja se namah smiri, kao sto je iznenadno i pocela. Ali   taj samar u meni ubi zelju za sahom. Kada god bih pozelio da odem u zemunski  sahovski klub, setio bih se toga samara koji je odmah izazivao odbojnost prema sahu, tako sam sah postepeno zaboravio.

Brat je nasao sebe u muzici. Svaki dan duva u crni izduzeni instrument sa belim metalnim  klapnama, izlaze tuzni tonovi. Mama rece:" Muzika produhovljuje". On se odao svirkama na igrankama, ima mali dzez orkestar. To donosi dobru  zaradu, pogotovu za djake. Svako  vreme donosi nove obicaje. U nasem rodnom kraju su oduvek svirali samo Cigani, ili profesionalni kafanski muzikanti. Muzikanti su bili vidjeni kao"oce leba bez motike", neradnici, neka vrsta bednika bez dostojanstva, takoreci prosjaci. Srbi cene seljake, vredne stamene domacine snaznih pleca. A ako je neko mali, zgoljav, moze da bude genije, nema pravog uvazavanja. Logicno,  znacajan je onaj ko je koristan, ko moze da radi u polju, a to najbolje mogu snazni. Ali sada je drugo vreme, vecina ide u grad, a u gradu se ne traze samo misici, nego i obrazovanje, strucnost..

Vidjam povremeno u susedstvu u Backoj ulici visoku zanosnu plavusu, u crnoj skolskoj kecelji, otmenog drzanja, tako je upadljiva, istinska dama. Pridje mi gospodja iz susetstva, smeska se blagonaklono :"Tvoj brat  i Ana Nemica idu". Videh ih u par navrata, setaju sirokom Backom ulicom zajedno, vazno, smireno, na rastojanju,  ne drze se ni za ruke, vrlo su ozbiljni, ali se vidi da su sretni sto su zajedno, ona ga gleda toplo i sa uvazavanjem. On joj slicno uzvraca. Kao muz i zena, svi ih gledaju sa simpatijama, kazu da su prikladan i lep par. Kazem mami da sam ih video, ona cuti nasmesena.

Zemunski korzo je sastajaliste mladih i djaka. Seta se uvece tamo – ovamo, takoreci satima. Fudbalski trener muzevni Varagic se zabavlja sa  skolskom drugaricom Danicom. Na nas iz razreda gleda kao na neke balavce, bezopasne mrsavke. Cuveni  Nikola Mickic zvani Cipov, je sada bubnjar  u orkestru moga brata, Cipov se zabavlja sa lepom Majom Holbus, u mome razredu je  njena sestra Vesna. U istom odeljenju, ili skoli, su  Branka Petric, stari Zemunci Franja Ebel, Edi  Bamfic , Ljubisa Blagojevic Aida Jovanovic, druzim se sa  Prokom-Prokicem, bracom Vladom i Punisom Mrkic, cuo sam za nekog Pusonju

Na casovima vlada disciplina,  nije bas kao u Nisu, ali  je donekle slicno.

Neki od mojih drugova ciji roditelji ne mogu da im daju dzperac se snalaze kao i ja, ulazimo u zemunske bioskope bez karte, vozimo se autobusima bez karte. Udjosmo u autobus za Beograd, svi bez karte kao i obicno. Iz Zemuna se ide za Beograd brodom koji polazi sa zemunskog keja, ili  autobusom koji ide putem usecenim u bare, trske i lokvanje. U autobus iznenada odnekuda banuse  milicionar i kontrolor, uhvatise me  bez karte,  milicionar me uhvati cvrsto za misicu,  svede me u Beogradu u park kod Hotela Bristol. Iako idem poslusno milicionar mi stavi lisice na ruke, dovede me pravo u zatvor na   prvom spratu Stanice milicije na Zeleznickoj stanici.

Tamo sve sami kriminalci, prostitutke,  pustise me kuci kasno u noc. Zabrinutim roditeljima sam sve ispricao. Tata mi rece ozbiljno da se vise nikada ne vozim bez karte. Zbog ovoga hapsenja postadoh utucen, osecam se ponizen i  preplasen. Umesto da shvatim da je to mali prekrsaj koji vise ne treba da cinim, to ipak poceh da dozivljavam  drugacije. Kontrolor i milicionar su u pravu, niko se ne moze voziti bez karte, ali je milicionar bio nepotrebno  grub, uvrnuo mi ruku  iako  se nisam opirao, odveo me tamo gde je talog velegrada. To je ponizavajuce,  gura me u neku  iskljucenost iz drustva, pocinjem takoreci sebe da izjednacavam sa prekrsiocima zakona, poceh da mislim lose o miliciji.
------------------------------------------------------     ------------------------------------------------------------------

Ne ide sah, ne ide citanje knjiga, nema paznje na casovima, ne obnavljam gradivo kao kod kuce, ne dizem ruku kao ranije, ako dignem ruku profesor ( ka) mi ne da rec. Osetim se ponekad potpuno zapostavljen, prisecam se  kako je bilo ranije. Necu da prihvatam potcenjivanje, dizem uporno ruku da govorim, obicno mi nisu davali rec. Poceh povremeno da odgovaram  bez dozvole. Profesori su me u nekoliko navrata isterali sa casova, vracao bih se svojevoljno i demonstrativno, nisam ulazio u razred glavom napred  nego ledjima, nastajala je burna reakcija ucenika i ucenica, cuo se poneki uzvik, nekakav potuljen kikot devojcica  sto sam sve vise dozivljavao kao potsmeh. Kao da sam neka zamlata. A ranije mi se svi divili. Na kraju dobih ukor. Skoro da pocnem da prezirem sebe. Ali je to nemoguce, ne dozvoljavam poraz. Boli me najvise od svega sto me ne razumeju, ne znaju kakav sam ranije bio djak. Ranije sam bio krajnje veseo, poletan, pun snage i optmizma i zbog toga omiljen od drugova i srodnika, sada najednom me more crne misli, gusi me apatija, sve me cesce ophrvava bezvoljnost, osecam se iznuren, imam povremeno problema sa snom. Nestade popularnost kao rukom odneta, niko na mene vise ne obraca paznju.

Sa nemoci i tugom prepoznajem da  nema kontinuiteta, totalan prekid  secanja na raniji zivot, ponekad takoreci ne znam ni gde sam,  sta se sa mnom desava. Promena sredine je sok,  zahteva prilagodjavanje, prema meni je ova sredina odbojna. Ili je ovo pubertet? Sa roditeljima o ovome nikad ne razgovaram. Pogledah se u ogledalu, shvatih da sam se izmenio fizicki, poceh da se polako izduzujem, postadoh preko noci skoro povisok i mrsav. Pocela  da raste proredjena mekana bradica. PajoTrijic dosao u posetu, pilji u mene ispitivacki :"Okrucace on , polako, on je jos skoro dete".

Tata je sada zaposlen u Direkciji monopola u Teslinoj boj 6  u Beogradu,  tamo iznad Zeleznicke stanice, sada je samo sluzbenik, nije vise rukovodilac. Nas stan u Zemunu je najmanji od svih dosadasnjih, otac ima malu platu, povremeno takoreci nemamo sta da jedemo, cetvoro povremeno nenahranjene dece traze hranu, mama uzme stare stvari, kosulje, iznosene dzempere, pantalone, stane na ulicu i prodaje ih. Ili ode na obliznju poljanu, nabere zare ( koprive). Boli i zabrinjava spoznaja da nama nije bolje, nego je gore.

Gledaju me roditelji, cuh rekose zabrinuti:" Pocinje pubertet"?  Mama je brizna, gleda me netremice. Opet spomenu kako su se nasi zarobljenici vracali iz nemackog zarobljenistva izmenjeni.  Posavetova me da me ohrabri:" Bavi se sportom, setaj, trci"." Najokrutnija i najopasnija zver je covek"-ima obicaj da kaze  mama ponekad. Nije cudo, sta su sve zli ljudi pocinili maminim srodnicima u ratu, ubili su joj brata i ujaka maljem, poklali  tolike srodnike u Srebrenici-trudim se da razumem zasto mama ima takvo misljenje o ljudima.

Sada sam samo dobar, cak medju losijim ucenicima u razredu. Ovo je za mene nepodnosljivo. Ispred mene sedi u klupi plavi Franja Ebel, njegov otac je Nemac, majka Hrvatica, imao je obicaj da zvace na prazno, igra mu misic na vilici, uzivao sam da posmatram tu njegovu igru.

"Radi se o prolaznoj krizi, promeni sredine i  pubertet"-nadjoh snage da  jos jednom ohrabrim samog sebe u povremenim momentima lucidnosti.

U dubini licnosti sazreva mutno saznanje da su ovo  moje neprilagodjeno ponasanje i ljutina, ustvari jedan pokusaj afirmacije. Ne razumeju me drugi, ali povremeno kada mi se u glavi razbistri, sa bolom shvatim da sam  izmoren, doveden u  dusevnu konfuziju, u zalosno stanje, ne mogu da razumem ni samog sebe. Kako ce me onda drugi razumeti? Kako bi bilo lepo da me neko razume? Ko? O devojcicama jos ne razmisljam. Mama me razume, to vise osecam nego sto imam dokaze za to-upravo mi to daje neunistivu nadu. Nekoliko puta mi iz dubine licnosti sevnu radost, setih se francuskog psihijatra P.Janeta, pa ja treba da se setim proslosti, da sve ovo povezem, da se osvestim, probudim, da se  trgnem  i da pobedim sebe. Ali obespomocen shvatih koliko je to tesko, potisnuh borbenost za kasnije, kad smognem snage.

Majka dodje  kod  profesorke ..... jezika koja je razredni staresina, objasni joj vrlo uctivo da sam  dosada svugde bio najbolji djak, interesuje se zasto su moje ocene sada toliko losije, zabrinuta majka zeli da zna njeno misljenje, profesorka je pogleda oholo preko ramena  skidajuci rukama na nos polu potsmesljivo naocare:"Lako je gospodjo  biti najbolji u provinciji, po tim zabitim selendrama, ovo je Beograd gospodjo, ovde je konkurencija mnogo veca, kriterijumi ocenjivanja su mnogo stroziji". Mama pokusa da joj objasni delikatnost prilagodjavanja, pubertet. Profesorka  nezainteresovana brzopleto prekori mamu:" Gospodjo, to ima danas vecina nase dece", i nastavi da lista Dnevnik,  skoro joj okrete neuctivo ledja. Mama zna o cemu se radi, ali ne moze da joj prica o onim  delikatnim porodicnim i drustvenim prilikama o kojima se ne.sme govoriti javno, pogotovu ne u skoli.

Mama je ovakvim neodmerenim postupkom ove profesorke bila povredjena pre svega zbog mene, mama je ponosna zena, navikla da je svi uvazavaju, kao sto ona uvazava sve druge. Ona je medjutim sasvim ispravno procenila ovaj postupak profesorke  kao neodmeren, nepedagoski, i kao atipican. Ali to nigde nije govorila niti se na nju bilo kome zalila. Mamu, nasu porodicu,  svi i dalje cene i postuju.

Da ova profesorka nije kao  razredni staresina  iz Nisa? Crv sumnje poce da rovari u mozgu. Podrska majke je ipak presudna. Moje poverenje u sebe, nije smanjeno u jacoj meri. Cinjenica je ipak, da je sve manje ranijeg samopouzdanja. Narocito su ponizavajuci potsmesljivi potmuli pogledi profesorke ....jezika  koja je razgovarala sa mamom. Moram joj dokazati da vredim ! Ali nemam snage, osecam se sve umorniji,  lose spavam nocu,  kao da mi nesto veze ruke, kao da mi neko stavlja neke nevidljive tegove, kao da mi blokira svaki  potez i misao. Taman nesto pomislim da uradim, odjednom sve zaboravim. Gledah nedavno jedan francuski film, podvodni ribolovac nanisani harpunom  ribu, samo pukne , nabode ribu, koje vise nema.Tako i moje misli, kao da ih neki nevidljivi podvodni riblovac cim se pojave odmah harpunom ponisti,  samo nestanu.

Paznju mi postepeno odvlace druge stvari, skola mi je sve manje vazna. Kao da se navikavam na ponizavajuci odnos okoline, mirim se polako sa tim, sebe postepeno vise ne vidim kao blistavog odlikasa koji kipti od energije, koga su svi isticali kao uzor, nego se sve vise poistovecujem sa iznurenim mrsavkom  koji zuri u skolu, ili juri bez karte po bioskopima i javnim prevozom, koga skoro niko ne zazire. Narocito mi stvara bol nezainteresovanost devojcica. Ponekad jednostavno bez ikakvh ideja  zurim sa  prozora stana u retke prolaznike u sirokoj Backoj ulici, kad je toplo sednem na betonski plocnik u dvoristu i posmatram mrave. Moj recnik se menja, u njega pocinju da ulaze psovke. Sve cesce razmisljam o smislu zivota, sto se svodi na prepoznavanje prolaznosti, moja prirodna veselost ustupa mesto stalnoj melanholiji, sto vodi u depresiju. Zivot je tako tuzan i prazan.

Povremeno mi se vrati moc koncentracije i razmisljanja, u takvim trenucima se pitam sve cesce: zasto ja ustvari nisam vise odlican djak?  Pa mi smo kod kuce polugladni, oceva plata je mala da obezbedi potrebe petoclane porodice, mama mora da prodaje staru odecu na ulici. Ode, nema je satima, svi cekamo, ulazi, vadi na sto neku sitninu. Stanujemo u kucii prizemljusi na periferiji, namestaj star, pala boja sa zidova, stidim se da dovedem drugove kuci. Idem  u iznosenoj odeci, bez zimskog kaputa po kosavi i cici zimi, na nogama stare napukle cipele u koje ulaze voda i blato, pothranjen sam i izmrsaveo,  sve na meni visi.

A neke ucenice i ucenici iz razreda? Jedna plava visoka, lepa, sijaju joj oci, kipti od zivosti , otac joj je mocan, stanuje u uskoj ulicici preko puta Doma vazduhoplovstva, na njoj  nova skupa moderna bluza, dugacka suknja u cipkama , na nogama sjajne cipelice sa stiklicama, zuti joj se djerdan oko vrata, oko ruke i na negovanim prstima narukvice  i prsten. Oko nje oblecu drugarice kao dvorjanke, sjakte, okruzene nekim pothranjenim i snaznim decacima, u novim odelima, sijaju im se  nove cipele na nogama, videh da imaju nabubrele novcanike, dogovaraju se nama iza ledja, idu zajedno u pozoriste, mene nikad ne pozivaju. Kada neko od njih digne ruku profesori im odmah daju rec, hvale ih odusevljeno, oni su u centru paznje u razredu. Oni su najbolji djaci. Znam da su im roditelji uticajni i imucni, da stanuju u velikim stanovima, stalno imaju dzeparac, a ja moram da idem u bioskop i da se  vozim bez karte. Skoro nikad nisam imao novca da odem u poslasticarnicu na zemunskom korzou da kupim baklavu, ili sutlijas, a oni svako vece tamo zaseli kao kod svoje kuce, pred njima limunade, torte, oko njih leprsaju devojke, vidose me kroz prozor, jedna pokaza rukom na mene drugarici za stolom  kroz stakleni izlog podrugljivo piljeci u mene. Ucini mi se da mi se potsmehuju, jos gore od toga, da me zbog necega sazaljevaju.  Bio sam nedavno kod oca u kancelariji, uvazavaju ga video sam to, ali nije nikakav rukovodioc, nema onog postovanja kao u gradovima u juznoj Srbiji gde je bio direktor, on je sada samo obican sluzbenik, kao i oni drugi sivi bezlicni sluzbenici sa dokumentima pod miskama sto ih videh kako se vijaju dosadjujuci se po hodnicima zgrade u Teslinoj 6. Da li su oni najbolji djaci  sto su bogati, iz uticajnih porodica, zato sto su privilegovani, ili su zaista pametni i vredni? Ne gubim sasvim poverenje u sebe. Ali sam sebi priznajem da je znacajno poljuljano. Ali takvu pomisao odmah odbacih kao neprihvatljivu. Necu se tako lako predati. Mene profesori ne razumeju, ne znaju kakav sam ranije bio djak, oni su zasenjeni moci roditelja ovih djaka-tatinih sinova. Moram se nametnuti po svaku cenu.
----------------------------------------------------    -------------------------------------------------------------------

Vlado Mrkic, njegov brat Punisa, Djordje Zivanovic, Proka i Ljubisa Blagojevic idu korzoom, odosmo  u bioskop JEDINSTVO, daje se film"Osveta Crvene vestice", udjosmo kao i obicno bez karte, dok se stvara red pred ulazom  sale gde imaju dva cepaca karata, krenem prvo jednom , pa onda naglo drugom, ne otcepi kartu nijedan, tako ih prevarim,  udjem bez karte, mozda se prave ludi; film je poceo, mrak paraju snopovi snaznog projektora, cuje se glasna muzika, Dzon Vejn silazi u gnjurackoj opremi  na dno potonulog broda Crvena vestica , vlada tisina uzbudjene publike, sva mesta su zauzeta, ulaze oni sa kartama koji su malo zakasnili, redari sa upaljenim dzepnim sijalicama ih dovode, nemaju gde da sednu jer smo im mi zauzeli numerisana mesta, redari pocinju da nas izbacuju napolje, bezimo na pozornicu iza platna, zakacinjemo ga ,ono pada, u sali haos i ovacije, mi trijumfujemo, pobedili smo, kao mesecari bezimo kroz neke prolaze na krov, i silazimo na neku ulicicu cak tamo ka Dunavskom keju.

Pored nase ulice je  Backi ilovnik gde stanuju Cigani. To je svet za sebe, vrsta geta. Javi mi se pitanje :ZASTO SU CIGANI TAKO BEDNI I SIROMASNI, ODBACENI? Slozeno pitanje koje zahteva proucavanje. Sa njima sam uvek bio ljubazan i nasmejan, mada su oni obicno na neki nacin rezervisani. Ali su se uvek ponasali  korektno. Zar oni nemaju neke svoje mocne ljude da ih izvedu iz bede? Nije lako jedan narod osposobiti, evo i mi gladujemo, a zemlja bogata. Igrajuci fudbal sprijateljih se sa Ciganinom vrsnjakom Nerudinom, stanuje tu odmah.u Backom ilovniku. Kada me vidi smeje se iskren, ima mudro lice, nekako mi je blizak i drag. Iznenadi me njegova otresitost. Pa Cigani su kao i mi. Cigani su drugaciji od drugih, osecaju se kao tudjinci, kazem Nerudinu da su svi ljudi isti, bez obzira na boju i druge  razlike, eto nas dva se odlicno razumemo.

Igrali smo cesto futbal na poljancetu ispred zemunske gimnazije, cesto je na poljancetu sa nama  visok krupan decak,  skoro momak, saznah radostan da je on  Boban Pavkovic,  brat tetke Smilje , Licanke, supruge cika Ljube Krsmanovica, moga strica. Cika Ljubo je oficir, poznat kao "Jumba", jedan od najboljih boksera Jugoslavije u poluteskoj kategoriji,  bio je i sampion Jugoslavije cini mi se,  secam ga se kako na Drini  gnjura i frce kao nilski konj,  kako je za vreme rata u rodno selo na Drini bio doveo dve Jevrejke i spasao ih od Nemaca. Boban je snazan, stariji nekoliko godina od mene, pravi Likota, postadosmo odlicni drugovi.

Odlazeci u  zemunsku gimnaziju mi se iz susedsta cesto pridruzuje vrlo simpatican plav suvonjav mladic, skoro isposnik, izgleda zbog prerane sazrelosti kao neki cikica, malo je stariji, svi ga  zovu  popularno  Ignja, prica  poverljivo da je njegov   otac bio vrlo bogat, i da mu je sve oduzeto, pokazuje  tuzno svoju kucu , velike zgrade, dvoriste  velelepno, imanje deluju avetinski, opustelo. Sad shvatam zasto ima tako pacenicki izraz lica, sta ga je nagnalo da prerano sazre.Vidim da je on ipak drugacijeg mentaliteta, precanin, nesto kao Nemac, Madjar, mesali se ovde vekovima. Ovo je pomalo drugacija kultura.

Setajuci Ugrinovackom ulicom smo prolazili  pored prizemne kuce, na prozoru smo obicno  vidjali vrlo neobicnog  mladica. Stoji  naslonjen laktovima, gleda nadmocno sa visine, cuti zamisljen, stalno je nesto zabrinut. Ushicava njegova neobicna muska lepota, kako se to kaze -oci i muskaraca i zena ne mogu da se odvoje od njega. Nikada u zivotu nisam video tako lepo musko bice. Vrlo pravilne inteligentne crte lice, svetlo smedj, svetle zelenkaste oci, kada ustade sa prozora tek tada videh da je visok i koliko je vrlo lepo  snazno i  skladno gradjen, pravi atleta. Povrh svega je vrlo   ozbiljan i dostojanstven. Ucini mi se, kao neki Bog. Cuti samouvereno. Pred takvim mladicima se javlja osecaj obezvedejnosti u ocima devojaka. To je i Ignja osecao, prizna mi, on ga poznaje, sa njim se druzio. "Njegov otac je u zatvoru"-rece Ignja "Zasto"-upitah. "Voli Ruse"odgovori Ignja. "Jeli Crnogorac"upitah ,  jer sam znao da Crnogorci vole Ruse."Nije,  starosedeoc Zemuna". Zapazili   smo da ga vise nema vec dugo vremena na prozoru. Ignja mi sapnu:" Odvela ga murija u   Mitrovicu, u bajbokanu".Zasto-zapitah se? Odjednom sevnu misao:"Zato sto je lep, sto je   pametan"? Onda opet postavih  novo pitanje samom sebi:"Pa kome moze da smeta neko ko je lep i pametan"? Javise mi  se zebnja, strah. Opet potonuh u istinsku neizvesnost. Neke ljude koje znam kinje bez razloga. Zasto? Sta je po sredi? Sta se ovde desava?

Bora svira sa svojim orkestrom na igrankama, cesto  je zajedno sa bubnjarom Cipovom, ali je skoro nerazdvojan od Karla Takaca, zemunskog Madjara koji svira saksofon, kako cuh u Orkestru Radio Beograda. Karlo je crnomanjast, suvonjav, srednjeg rasta, na suvom razumnom licu dobrocudnog  intelektualca prosto vise  naocare. Sviraju subotom uvece u obliznjoj baraci koji zovu PICODER. Bora i Karlo sviraju ponekad stojeci, Karlu dok svira se drmaju na mrsavom licu naocari, potseca me na profesora zemunske gimnazije, ne uklapa se u ambijent.  Snazni privlacni Cipov besno udara u bubanj, devojke okrecuci se dok igraju sa partnerima, mu preko ramena bacaju zapaljive ceznjive poglede. Bio sam jednom u Picoderu , izbi tuca, poletese  stolice, flase, vise nikad ne idem tamo. Publika je vrlo  zanimljiva,  zemunski predgradski proletarijat. A muzika je dzez, i to onaj pravi americki, kaubojski,  poneko kolo. Obavezno DAME BIRAJU. Ceste su tuce kao u  kaubojskim filmovima. Vidim lica mladica posle bioskopskih predstava kaubojskih filmova, postaju kao kauboji, skloni tucama. Mladi ljudi su povodljivi.

Na stepenicama skole susretoh opet danas  devojku iz susednog odeljenja koja me cudno posmatra u hodniku za vreme odmora, znacajno nam se ukrstise pogledi. Silazi niz stepenice iznad mene, zabelasase ispod haljine njene prelepe vitke duge noge sa zanosnim oblinama butina, sve do cipkastih gacica, osetih da pocinjem da se zaljubljujem u nju. Punisa Mrkic  to zapazi,  poce da me  zadirkuje. Zivnuh. "Valjda ce poceti da dolaze snaga i volja za ucenjem "-pomislih obradovan.
.

Saga o..icima-g-1 decembar 1951-Zemun,  susret sa majkom Danila Krstajica

Ugrinovacka ulica je dugacka, ide sve tamo skoro do Zemunskog parka, oivicena je niskim, dugackim, tipicnim kucama, sa velikim dvoristima. Skoro svaki dan tom ulicom idem u skolu. Ne placam autobus, a setnja je ne samo zdrava nego i zabavna, usput se druzim sa drugovima iz skole. Mami se javi radosno u Ugrinovackoj  ulici neka postarija pogurena zena, drzi malo dete u narucju. Ova zena je zbog necega  sva uplakana, stalno drzi maramicu na ocima i nosu, neprestano  smrkce.  Ucini mi se da je u pitanju neka zabuna. Majka je zagleda ispitivacki:" Gospodjo, secam se kao iz magle, jeli oficir Danilo Krstajic Vas sin, cini mi se da sam Vas videla jednom u Nisu"? “Ja sam gospodjo, tako se radujem sto vas vidim". Pogleda me toplo:"Ovo je Vas sin, momcina, kako su Vas suprug  i deca"? Mama pomilova bebu sa iskrenom ljubavlju:" Hajte  gospodjo malo navratite do nas". Zena krete sa nama nasoj kuci, suzi celo vreme zbog necega, kaze mami da se seca nje i tate, da je Danilo sve najbolje o nama pricao, usput rece:" Mogu Vam se gospodjo poveriti, razvedose Danila od zene oficiri KOS-a , sta bi bilo sa ovim detetom da nije  mene". Mama se nevidljivo strecnu, ukri vesto svoje iznenadjnje, i strah zbog ovakvih reci ove gospodje. Ko ga je razveo, kako?-nejasno mi je. Mama cuti uctivo.

Saznadosmo da je Danilo Krstajic  uhapsen 21 marta, pozvali ga u Kragujevac poslom, izveli  iz voza na prevaru, razalovali odmah, skinuli epolete, stavili lisice, optuzili ga da je informbirovac. Ova zena kao da prica sama sa sobomi, kao da nemusto moli mamu da je saslusa , hoce da joj se ispovedi, mama je slusa cutke:"Verujte mi, Danilo nije informbirovac, njima su stalno govorili da su Staljin i Rusija nasa majka, da su Rusi nasa braca, da pomazu nasu zemlju, da su je oslobodili,  da SSSR oslobadja potlacene narode sveta, da hoce da nasu zemlju obnovi, da modernizuje nasu armiju, on je kao komesar jos u ratu stalno bio poducavan da velica neizmernu zahvalnost  Sovjetskom savezu i ucitelju Staljinu, " -zastade pa otpivsi malo kafe iz soljice, uljuljukujci malo dete u krilu , osvrcuci se oko sebe da neko ne prisluskuje prosapta prestrasena:" A 1948 godine najednom su poceli od njega da zahtevaju da govori sasvim drugo, da napada Sovjetski savez, bratski ruski narod i druga Staljina. On je velicao Tita i Partiju,  ali  nije mogao da  preteruje u napadima na SSSR, javno je bio na liniji Partije i Tita. Ali se u sebi nije slagao duboko, mada moj Danilo to nigde nije govorio nikome"-zarida stara zena..

Poce opet da se osvrce da je neko ne cuje, nastavi svoj monolog, mama je netremice gleda i pazljivo slusa:" Znam dobro da ste vi postena cestita porodica i vas muz, moj sin je davao oduska u razgovorima sa intimnim prijateljima, pitao se, zasto sada da napadam Severnu Koreju kada je ona komunisticka zemlja, a da branimo Juznu Koreju kapitalisticku zemlju,  zasto poricemo pomoc od bratskog SSSR-a, i Crvene Armije koju smo zaista dobijali; zasto da druga Staljina nazivamo tako pogrdnim imenima". Setih se namah predavanja Danila u Ljuboviji pre nekoliko godina i cudjenja oca Danilovim stavom o nasoj zemlji i ratu izmedju Severne i Juzne Koreje. Mama je gleda bez ikakvog komentara, roditelji se nisu nikad upustali u politicke rasprave, niti su bilo kada kritikovali poredak. Vidim da je mami jako zao, ali da ona tu nema sta da radi ni kaze. Zena se uspravi, previ pelene detetu i nastavi sapcuci, ali se iznervira,  snazno zamlatara  rukama, naglasavajuci slogove:" Ama moj sin  je u pravu, to je prevara kapitalistickih elemenata koji hoce da  zavade bratske  komunisticke zemlje, zahtevao je da se greske koje nam stavljaju na teret isprave, a one koje nisu tacne da se dokazu da  su netacne, zahtevao je u razgovorima sa proverenim prijateljima da  se nesporazumi otklone, kao i greske,  tako ce se jos brze ostvariti socijalisticko drustveno uredjenje i dobrobit svih".

Ona opet zaplaka poluglasno, dete zavrista, poce da uljuljkuje bebu :" Moga sina poslase nevinog na robiju, ko zna sta ce mu tamo uraditi?". Onda se smiri :" Joj prvo ga smenili,  smanjili mu platu, seljakali  ga iz garnizona u garnizon, puce mu brak,  sve rasturise zlikovci. Sovjetski Savez nas je pre sukoba pomogao sa 10 milijardi dolara, sada pomoc daje Amerika, ne daje sto voli, nego zarad svojih interesa"."

Opet se smiri, poprimi lukav ziraz lica, priblizi stolicu majci sapucuci:"Svaki sesti je u zatvoru, ili logoru, nema radne snage, nema ko da obradjuje zemlju. Da nije zapadne pomoci nastala bi velika glad. Ali to ima i svoju losu stranu., to je sminkanje teskog bolesnika, umesto da ga lece, sminkaju ga. Mi treba da otklonimo propuste, a ne da ih ukrivamo, pomoc Zapada ulepsava, cime ohrabruje lose postupke, gura nas u pogresnom smeru, ta pomoc nije iskrena, zla je".

Saga o...icima-i---12 juni 1952 g-Odlazak azbukovackih omladinaca za Beograd

Ljubovija, mirna zapadnosrbijanska varosica na obali Drine, drema u nadolazecoj vrucini vedrog junskog jutra. Razderotine jutarnje magle vetar razvigorac odvuce tamo negde ka Citluku, u talasima nadire  zaostala nocna planinska svezina sa okolnih visova i sa Drine.  Danas je nedelja , nema sveta,  samo prhne sa ivicnjaka necijim hodom  prestraseno jato golubova. 

U nekoliko kamiona postrojenih u glavnoj  ulici ispred Opstine obasjane  suncem koje vec pocinje da pece,  ulaze omladinci iz Podrinja, vecina su golobradi, neki su skoro deca,  idu na radnu akciju u Beograd. Do Loznice ce ici kamionima, a tu ce se ukrcati u vagone koji ih voze za Beograd. Neki ce ostati da zive u Beogradu, da se tamo zaposle, drugi ce ici na zanate, ili u srednje skole, neke su vec upisali na  politicke kurseve, oni bolji djaci ce  na studije.

Strogo ih pozurkuje  namrgodjen plav mladic u koznoj bluzi  stao drsko pred kamion, drzi ruke u dzepovima pantalona, za pojasom strci crnkast revolver.

To su  mladici Azbukovcani, Radjevci, Podrinci, vecina od njih nisu  makli  dalje od Ljubovije, na prste bi se mogli izbrojati oni koji su videli iole  veci grad, ili voz, sem  poneki koji su otsluzili vojni rok. Nose sarene torbe  na ledjima  ucvrscene  pletenim drzacima  ukrstenim preko ramena. Torbe prepune pita gibanica, lepinja od proje sa kajmakom, sira,  suvog mesa,  pecenja, hleba,  jabuka, suvih sljiva, spremile im majke za dug put. Popese se hitro kao veverice uz gvozdenu ogradu  u kamione, neki veselo uzvikuju sretni sto putuju, pozdravljaju se sa rodbinom. Jedan plavi bucko uzviknu majci koja stoji pred kamionom i brise maramom suzne oci :" Ama kaki, ko da je Biograd iljadu kilometara odavle, bojsen to je vodje, blizo".

Prodje jedan Ljubovijanin, vec zreo covek, cinicnog nadmocnog izraza lica politickog komesara, gleda momcice samouvereno i pokroviteljski,  smeska se zagonetno,  krije neku svoju tajnu, kao da je gospodar  ljudskih sudbina, dobaci im saljivdzijski, kao da im se potsmehuje :" Neka vam je sretno  krivotorbici". Niko ga skoro i ne cu, on otperja ulicom veseo, sepuri se kao paun, samouveren kao da je Kralj Ljubovije.

Podrinci, pogotovu oni mladi, a medju ovima danas ih ima koji su skoro deca koja nisu nikad odlazili od kuce ni jedan jedini dan, kada napustaju  na duze rodni kraj dozivljavaju duboku tugu. Rastuzeni decaci zauzimaju disciplinovano mesta na drvenim klupama kamiona, guraju uzbudjeno glave kroz cirade izmedju procepa, ili kroz zadnji ulaz kamiona sa koga se vidi opustela poluprazna ljubovijska glavna ulica, vec zamisljaju kako odose u tudjinu, u mislima vide svoje kuce koje ostaju tamo u daljini,  vide baste, livade, ukucane, utrine, Drinu, recice, zele to da upiju u dusu zauvek, da ne zaborave rodni kraj. Secali su se slava, polozajnika,  slame ispod stola, gusala, bungura, juke, pecenice. Nesto steze u grlu,  samo uzdahnu, neki postidjeni se jedva uzdrzavaju da ne puste suzu.

Azbukovcani  vole svoj zavicaj, Drinu, ponosni su,  oni su posteni, iskreni. To su  snazni i zilavi ljudi, dobro poznati po svojoj otresitosti. Pravi Podrinjci su u isto vreme i Srbijanci, i Bosanci, i Hercegovci, i Crnogorci, ali ima i doseljenika iz Like i Dalmacije. Oni oko Bajine Baste su vrlo slicni sa ovima od Ljubovije i nize niz Drinu ka Loznici. Ima  jedna mala skoro neosetna razlika, Bajnobastani su po duhu blize erama od azbukovcana, kod kojih je nesto manje prisutna hercegovacka migracija, uz vecu prisutnost drugih etnickih struja. Bajnobastani mozda imaju vise izrazenu  ersku dosetljivost, dok su azbukovcani stamenitiji domacini. Ovi prvi su ponosni na svoje malo vece planine, skloni da ove potonje neopravdano vide pomalo kao ravnicare . Zovu ih u sali "krivotorbici".

U kamionima ni jedne devojke. To je sasvim razumljivo. Podrinski domacini su vrlo patrijarhalni, tako nesto se ne moze ni zamisliti, roditelji takvih devojaka bi ih se odrekli zauvek od sramote. .

Prvo krete jedan kamion, onda ostali zabrundase za njim,  kolona se zavijuga  prema Zvorniku  i Loznici putem pored ili iznad Drine, kako gde. Onima koji su iz daljih sela iznad Ljubovije ka Bajinoj Basti ili ka Peckoj  je bilo najteze, okrecu se da vide obrise Nemica, poznatih brda, pilje u obrise ljubovijskih zgrada. Oni koji su iz sela kuda kamioni tek treba da prodju,  nagrnuli,  guraju nestrpljivo glave kroz  cirade, jurisaju na zadnji ulaz kamiona sa koga se vise vidi,  uzvikuju kada perepoznaju njihove kuce, neki cuvik,  groblje, crkvu, ili  neku poznatu osobu."Ene Nate" -uzviknu odusevljeno plavokos momcic naginjuci se kroz ulaz u kamion. Hoce da joj vikne nesto, ne vredi, kamion odmace.

Ostadose draga sela, kamioni ubrzase ka tudjini, dok  put vijuga  pored Drine  decaci  zure u zelenu maticu, kao u rodjenu majku, u sestru, brata." Ene onde pod onom bukvom , vidis onaj buk, ondje djed drzi kos"-razmicuci ciradu kamiona drhtavim rukama decak skoro kroz suze poziva svoje drugove da pogledaju. Drugi su se pak  setili  brzaka, kupanja, pecanja , potapanja kudelje, voznji camcem.

Vire, steze nesto u grlu.  Dragi pejzazi zacas proletese kao na filmu. Prodje Zvornik,  jos poneko vide Drinu, dodje Banja Koviljaca, kamioni udjose u ravnicu.

Rastuzeni ravnicom jurnuse da vire kroz ciradu,  cuju se skoro deciji uzvici:"Nema nigde Drine". Pritisnu tuga, ode rodni kraj. Najednom neko vide jednu plavu okuku Drine koja iznenada iskrsnu malo podalje tamo iza visokih tuznih topola,  povikase radosno uglas:"Evo Drine  opet". Cuse se radosni uzvici, jurnuse tamo odakle se mogla videti draga reka, da je vide jos jednom.

Onda Drina nestade. Nestade rodni kraj.

Udjose u Loznicu, vide velike siroke ulice,  vozila, automobile. Kamioni stadose. Rekose im da su na zeleznickoj stanici. Sidjose , udjose u dva vagona koji ih cekaju.To su furgoni, nestasica je putnickih vagona.

U svakom vagonu po jedan vodja grupe, dva posnazna samouverena mladica,  lukavi  politicki komesari,  drze vazno ruke u dzepovima koznih kaputa, iako je vrucina. Oni im odrzase vatreno politicki govor, da idu u Beograd  na radnu akciju, da grade zemlju pod mudrim vodjstvom  druga Tite, da ce posle na zanate, skole, kako ko. "Nema vise samo burzoazija da ide za Beograd,  sada ce nas seoski proleterijat da ide na skolovanje, a ne samo ovi nasi azbukovacki burzuji kao sto je bilo dosada, vi cete dobiti najbolja radna mesta, stanove, brze nego li ti samozvani intelektualci. Klasna borba, to je reko drug Lenjin. Uciti, uciti, i uciti"-odrza kratak govor onaj crnomanjasti brka skidajuci osiono njegov kozni mantil. "CK KPJ je doneo odluku 1949 da se stvaraju seljacke radne zadruge, proizvodicemo mnogo vise nego li ranije". "Vala ti se ta pozlatila druze komesaru"-uzviknu stidljivo, ali glasno, jedan golobradi preplasen mladic .

Sabijeni  kao stoka u furgonima, posedali momci na pod, vrata u sredini vagona zatvorena, onaj isti plavokosi bucko povika:" Joj evo Cera, ama bolan strana ko kod nas". Drugi crnokos mladic skoro dete,  suv kao grana, preuze rec odusevljeno:" Drugari moji, pa ova ravna Macva, tu zive moji rodjaci, sisli iz  Gracanice, ovdje ti je sve nas svijet". Politicki komesar povika:"Ajte momci da zapjevamo". I iz sveg glasa zapoce:" Druze Tito, ljubicice bijela, tebe voli omladine cijela, druze Tito  ljubicice plava, ti se boris za narodna prava". Svi mu se pridruzise. Onda okrete drugu pesmu:"Sa Ovcara i Kablara bijela vila progovara, druze Tito bijela lica kad ces doci  do Uzica".

Omladinci se osokolise. Jedan se izdra iz sveg glasa:" Zivijo drug Tito". Svi kao jedan uzvratise :" ZIVIJO". "Zivijo drug Pero Stambolic" ponovi. Opet se zaori"ZIVIJO". Zapevase jos glasnije, kompozicja se orila.:" Pod onom pod onom gorom zelenom, malo se malo se sjelo vidjelo. U selu u selu, kolo igralo".

Onda jedan zgrabi harmoniku, zacu se veselo Uzicko kolo,  kao melem na ranu tuge zbog odlaska iz rodnog kraja. Momci, ili decaci, poskakase kao jedan, kolo razbudi u njima veselje, nadu, sevnuse im u mislima kao munje  slike vasara, prela i sela,  zetvi, moba, devojaka u koje su bili zaljubljeni. Ama vraticemo se mi kuci jednog lepog suncanog dana. Uhvatise se u kolo, kolo se vinu i zavi kao zmija, samo se vijori, trese, dok kompozicija ide kroz ravnu Macvu, voz pisti, baca dim koji u talasima ulece u vagon, odzvanja  prelaz osovina vagona preko spojki sina. Onda opet stadose,  posedase, vide ravnicu, predjose u Srem,  svugde ravno, beskrajna polja. Tudjina. Jedan pogleda na neku omanju planinu ( to je bila Fruska Gora) sav se ozari kao kad sunce ogreje usred zime. Azbukovcani kada vide planinu se razgale i dodju sebi, to je  za njih u tudjini najveca radost za dusu. Odose ka, Beogradu.

Saga o..icima-j-15 juni 1952 god- Jovo( Vlajin)  i Vaso( Vlajin)  Krsmanovici lazno optuzeni.

Pronosila je se jos ranijih godina vest da ce u susednom selu Gracanici graditi  neku veliku fabriku, valjaonicu bakra. Onda kazu, ne, gradice je u Sevojnu kod Uzica. Krsmanovici odakle je nas otac zive u Uzovnici, u polju  pored Drine, njih zovu" donji Krsmanovici". One Krsmanovice koji zive u brdu u susednoj Gracanici, tamo smo za vreme rata bili u Bezaniji, nazivaju "gornji Krsmanovici". Uzovnicki Krsmanovici  su sisli iz Gracanice u polje.Odrzavaju bliske rodjacke veze sa gracanickim Krsmanovicima. Deda Velizar mi rece jednom da i u Rujevcu, udaljenijem zaseoku po brdima razbacane Uzovnice, imaju neki Krsmanovici, ali nismo sa njima nikakva svojta.

Deda Vlajo Krsmanovic iz Gracanice izgleda vrlo slikovito, plav, snazan i visok, sa velikim brkovima, tako zamisljam stare Slovene. Sreten Krsmanovic-Bibo ( to je onaj partizan sto me je drzao za ruku avgusta 1941 godine u obliznjem Postenju kada sam video J.B.Tita) je politicki uticajan, on je vrlo crnomanjast..

Zivan i ja smo vrsnjaci, on je pak vrlo plav, druzimo se. Pajko je vrlo zanimljiv, on je skoro gluvonem, mada razume kada mu se govori polako i glasno. Srete me nedavno, mumla, ali razumeh njegove reci:" Meit ( mrtvac) u zitu, zut lezi, joj, muve na njemu".

Jovo sedio kod kazana, pekli rakiju, navodno nesto kazao protiv Tita, lazno ga optuze da je zapalio neku drzavnu stalu, teretili Vasu da je lazno svedocio. Jedva se nekako iskobelja, ni kriv ni duzan,  zamalo da nastrada.


6-G-BEOGRAD

a-Juli 1952 godine, -Deda Velizar o seljackoj radnoj zadruzi u Uzovnici, o konfiskacijama imovine.

Kada smogne vremena, deda ima obicaj da spava u hladu velikog oraha u  basti iza kuce. Pitam se kako se ne plasi zmija koje tu cesto vidjam. Zmija moze da udje u usta kada su u snu otvorena. Rekoh to dedi. On samo rece samouvereno i nezainteresovano:"Jok".

Deda Milutin  povremeno dodje uvece na klupu oko drvenog stola ispod lipe u dvoristu nase kuce. Utom naidje i kum Velizar Kovacevic. Uz sokak idu kum Nenad Vasic i Miso Ero, vicu nesto iz daljine. Svi sedose pred kucu pod lipom. Pred njima casice rakije. Deda Velizar drzi novine "Politika", kaze kako u novinama  hvale osnivanje seljackih radnih zadruga. Nastade zanimljiv vrlo ziv razgovor.

Deda Milutin: "Uzese nam najbolju zemlju, zvrji  neobradjeno, narod ljut ko guja, zavladace glad ko onoga rata."
Miso Ero:"Ej more nisu samo ovde, oduzese i tamo po Beogradu, Sapcu, Loznici, Valjevu, konfiskovase fabrike, banke, rudnike, trgovine."
Kum Velizar Kovacevic:" Uvedose Zakon o agrarnoj reformi, otese zemljoradnicima njiovo, otese od crkve, od manastira."
Deda Velizar: "Ama otese sve sto imase vlasnici, da komunizam vredi ne bi ga uvodili kod nas, uveli bi ga Amerika, Engleska, Francuska, nasli ovde jajare, oce leba bez motike, drveni mudraci, treba njima dati motike da kopaju, ne da mudruju, da  im  dodje  pamet u glavu. "

Kum Nenad Vasic mudro  premislja:"Kume Velizare, batalimo prazne price, treba gledati od cega se zivi."  Sa dna sokaka zavika Mile sin kuma Nenada:" Tata, zove te mater Cuja da odmah dodjes kuci!”

Ovi  razgovori se ne dosezu do mojih ubedjenja. Samo sam mami kazao da me je u nedelju kada sam krenuo u crkvu, pred crkvom susreo jedan milicionar iz Uzovnice,  samo mi pokaza rukom da ne udjem u crkvu. Ja se skamenih, kao po komandi odmah se vratih. Mama me posavetova smireno:" To ti se ucinilo. Drugi put kada ides u crkvu,  gledaj kad njega nema onda udji".

Cuo sam da neki nesto ruzno govore za tecu Miladina Racica, uzovnickog svestnika. Oni su zlobni, govore neistine, teco MIladin uopste nije takav.

Saga o...icima-b-1 avgust 1952-Seoba u Beograd, ulica Generala Mahina broj 12

Slepa ulica generala Mahina se nalazi na Dorcolu, sa jedne strane izlazi na visok zid fabrike "David Pajic", blizu je Dunav stanice, Bajlonove pijace i Crkve Aleksandra Nevskog. Nije daleko Dunav, a do Terazija i Knez Mihajlove se stigne peske Francuskom ili Cetinjskom ulicom za petnaestak minuta. Vlasnik stana koji je zamenio sa nasim stanom, je postariji , suvonjav i poguren covek, neka muka ga pritisla, vidi se to po  prosvetljenom  licu pacenika. Kaze da je penzioner, Sremac, zeli da dodje u Srem, u svoj rodni kraj. Saznasmo da je cuvar kajakaskog kluba "Pobeda" na Adi Huji, a lici na profesora. "Pa on je Vojvodjanin, oni  su kulturniji"-pomislih. "Dodjite na Adu Huju  da veslate kad  god ocete, nista ne placate, ima kajaka za vas"-pozva nas iskreno. Sto prihvatismo sa odusevljenjem. 

Nasred vece sobe naseg novog prebivalista stari drveni sto, skinuta musema, na sto se pope mlada vitka privlacna devojka, odvrce sijalicu, kad se nagne  ispod bluze joj se prospu dve dojke,  kao dva mesena hlebcica u nacvama, povremeno se uzdigne  na prstima, prevrne ocima  pokazujuci koketno ispod zadignute haljine gole butine sve do kao sneg belih gacica, drzi nadmeno cigaretu dugackim prstima crveno obojenih noktiju,  cigaretu  povremeno kao glumica stavi u usta, kao sto deca stavljaju Snesku Belicu sargarepu kao nos. Na stolu stoji crnomanjast snazan  mladic, pridrzava njeno izduzeno telo rukom oko vitkog struka, ona samo koluta ocima, mladic potseca izrazom lica i  drskim ponasanjem na jednog  domca koga znam,  on je pobegao iz Popravnog doma u Krusevcu. Zaneti sobom uopste  ne haju za nas. Roditelji se prave da to ne vide, cekaju da neobicni mladic i devojka sami odluce kada ce da odu. Onda mladic naglo ugasi opusak na njenoj nozi. Ona samo tiho jeknu. I nista drugo. Odose iznenadno i bez dovidjenja. Vlasnik stana oborio oci postidjen, nista ne govori.

Saga o ...icima-c-10 avgust  1952 godina-Uzovnica-Pesacki maraton  od Drinjace do Banje Koviljace ( 44 kilometara)

Leto u Uzovnici je uvek nezaboravan dogadjaj. Boro voli tehniku, napravio je balon i u njemu leziste za plamen, zapali , vruc vazduh podize balon, koji se polako uzdize iznad  kuca, zanese  ga vetar tamo prema Drini. Deda se plasi da balon  ne padne na kladnje psenice pored puta, planuce kao sibica, odjuri brze bolje dole ka kladnjama,  za svaki slucaj drzeci vile u rukama.  Boro je napravio tranzistor, slusamo Radio Beograd uvece na stali gde spavamo.

Milic se igra sa Vidom cerkicom kuma Velizara. Nada je mala drazesna sestogodisnja plavokosa devojcica. Svi je volimo. Ona je stalno uz majku,  sledece godine ce u skolu. Kaze da se mnogo raduje, da jedva ceka taj dan.

Boro dobi pismo od Karla Takaca,  kaze  da svira sa njegovim orkestrom u obliznjoj Banji Koviljaci, u cuvenom Kur Salonu, poziva ga da mu se pridruzi  za vikend. Kretosmo za Banju Koviljacu- Boro spakova  klarinet ; idemo Boro, Milic Jovin Krsmanovic vec mladic od dvadesetak godina, i ja, Milic radi , prima platu, on ce da plati prevoz, odlucismo da idemo kamionom koga zaustavimo na putu, neki sofer ce valjda da nas primi. Ipak odlucismo da je bolje da idemo bosanskom stranom, tamo idu cesce kamioni.

Odosmo peske do mosta na Drini za Bratunac, predjosmo u Bosnu,  stadosmo pored prasnjavog puta koji natkriljuju bele stene poveceg brda. Naidje jedan poveci  kamion, u kabini sam sofer , iznad kabine se  beli od kreca velika prazna prikolica, vreme lepo, sunce vec  upeklo, bice prava jara. Milic dize ruku, grdosija stade takoreci u mestu, on obajsni soferu kratko, ovaj jos krace pokaza rukom gore:"Penjite se". Posle jedno petnaestak kilometara  voznje po makadamu, po kamenju i dzombama, uz drmanje, ostavljajuci iza sebe ponegde guste oblake bele prasine koji zaklanjaju  stada ovaca, kuce, zaseoke, ljude sa sajkacama, ili one sa fesovima i dimijama, najednom  kamion  naglo  prikoci, stade u oblaku prasine koja se slegnu na nas. Nazre se minare dzamije na brdascetu. Iz kabine se pomoli nabusito lice sofera,  rece samo jednu rec:"Plati"."Koliko"-upita Milic. Sofer odgovori. Milic jetko rece da ima da plati samo za dvoje, njega i Boru. Sofer mi pokaza odlucno rukom na tlo:"Izadji". Ja izadjoh.

To je bilo, pred Drinjacom, do Drinjace oko 6 km, od Drinjace do Zvornika oko 18 km, od Zvornika do Banje Koviljace oko 20 km, to je ukupno 44 km. -brzo izracunah duzinu puta do odredista, Banje Koviljace. Vrlo je dug put, ali odahnuh, nije tako beznadezno. Moram izdrzati  ovaj pesacki maraton usred vruceg julskog dana, mozda cu usput naci neka konjska kola ili kamion. Nadjoh se u pravoj divljini, na pustom putu, dole huci zapenusana Drina, gore brda i planine, strce stene, nigde kuce. Nije problem 44 km pesacenja, nije neka smetnja ni nesnosna julska vrucina, plasim se da me neko ne napadne, ovo je Bosna, rat nije bio tako davno, da me ne napadnu neki simpatizeri ustasa. Sretoh neke seljake sa sajkacama, pitam ih oraspolozen da li je moguce preci nekim camcem preko Drine u Srbiju, kazu da je moguce tamo iz Srbije ima camac, ali je daleko, camdzija ne cuje, a treba i platiti, a ja nema nista novca kod sebe. Dodjoh isprepadan do Zvornika u Bosni , laknu kad predjoh u Srbiju preko velikog mosta zelenih visokih lukova. Zabavno je posmatrati kako sa visokih stubova skacu u zelenu zapenusanu maticu na glavu hrabri zvornicki mladici, plavi i snazni, potrce sa bosanske  strane kao furije, saginju se ispod svodova,  veru se arlaucuci kao vuci uz stubove, onda se u vazduhu izvinu kao lastavice, zatim se vidi ulazak u vodu, samo bucne. Po naglasku prepoznah  da su Muslimani, kazu:" Joj sege bolan, idi jos vise gore ba Asane". Kada kazu ime Hasan, slovo H prosto progutaju, kazu Asan.

Muslimani i pravoslavci, to je isti govor, isti izgled, ista krv, opet se setih reci Ive Andrica:" Ni slicnijih naroda, ni vece mrznje". Oni i ne znaju koliko su slicni, treba da odu daleko, da tek onda shvate koliko su slicni"-roje mi se misli-"Ali onima ovde u Uzovnici  iz donjeg dela sela su drugaciji , tudjinci su im i oni iz gornjeg dela sela, kako im ne bi onda bili tudji oni koji su druge  vere. Provincijalizam, neznanje, pa to je i pitanje tradicionalne netrpeljivost. Treba ove ljude prosvecivati, da shvate da su vrlo slicni. Kako ja to znam a oni ne znaju? Pa eto,  zato jer sam ziveo u raznim delovima zemlje, otac premestan stalno po potrebi sluzbe, upoznao ljude i mentalitete. A oni nisu nigde makli odavde.

Preko puta mosta u Srbiji stoji lokomotiva, iza nje mnogo vagona. Pridjoh masinovodji,  tamnosmedjem coveku osrednjeg rasta, posmatra me vazno odozgo u uniformi zeleznicara, kao neki politicar, direktor, valjda zamislja da ima oficirske epolete, setih se reci" drmator". Pa on je vazna licnost, video izraze lica nekih mocnika, pa poprimio. Valjda se uobrazio jer nosi uniformu, nema veze sto je zeleznicarska, uniforma je ipak uniforma. Pitam ga da li mogu do Banje Koviljace. Osmehujuci se blagonaklono, ali drmatorski , kaza sa visine kao general, da ne moze, da je zabranjeno pravilima sluzbe.

Kretoh brzim hodom sve pored Drine ka Banji Koviljaci, veliko je olaksanje sto sam u Srbiju, nema straha od ustasa, jara je, idem od hlada do hlada,  videh Gucevo, ubrzah,  gladan sam, zedan, vrucina, znoj.Vidim u daljini neko povece naselje, kazu da je to Banja Koviljaca, jos ima dosta. Zamor se javlja sve vise. Sedoh na panj pored puta, zagledah ispod da nema zmija. Posle petnaestak minuta ustadoh sa panja, zamor nestade kao rukom odnesen. Zakoracah snazno i brzo. Iz daljine se zazelenio nekakav park, rece mi jedna zena:"U tom parku je Banja Koviljaca".

Skretoh desno  od puta, udjoh u veliki zelen park prepun klupa na kojima sede ljudi i zene , citav mali gradic na klupama u parku, samo caskaju, zamor, zamor, kao da su u njihovim sobama. Pitam jednog starijeg coveka sa stapom gde je Kur salon, odem tamo-nema ih ; kretoh ka iskrajku parka, ide put uzbrdo, neka cesma, pridjoh zedan, vidim Boru, Cipova , Karla Takaca  i Milica  Jovinog. Kaze Boro kratko, kao da se nije nista desilo:" A stigao si". I nista vise. On je sada prezauzet vecerasnjom svirkom u najvaznijem hotelu u banji, u Kur salonu. Kazem im da sam pesacio od Drinjace do Banje Koviljace. Nista ne kazu. Oni su  nezadovoljni sto sam ja uopste posao sa njima. Karlo Takac je razuman i drag covek,  posmatra me toplo ispod naocara, on me razume bolje:" Ama znate, on je pesacio 44 kilometra danas, to je podvig i za odrasle, a on ima samo 16 godina, bravo momce". Oni svi cute kao da nije bilo nista.

Orkestar zasvira melodiju"Jabuke i tresnje", parovi zaigrase. Zacu se Borina omiljena  melodija "Golden  iring", naklonih se jednoj vrsnjakinji za igru, ona je lepa ali je lukava, izgleda mi uobrazena i sujetna, dize glavu, napuci usne, sijaju se zdravi pravilni zubi:” Pa ovde i ne vidim neke lepe momke, bas me briga”. A sta sam ja? -bolno me povredise njene reci. Ona upiljilla u mene, shvatih da je htela da me malo povredi.  Orkestar poce glasno "Johny is the boy for me", onda"Sibone".  Sala se smiri,  prostruja melodija iz filma "Treci covek".

Sa  Nikolom Cipovom je njegova devojka mestanka, studira u Beogradu, zove se Lola, ona je izrazita crnka, sijaju joj oci, uvija joj se zmijasto telo, on a je istinska lepotica, svi salecu oko nje. Dok on besno udara u bubanj ona mirno sedi ispod bine, ceka ga, kao kada ovce u toru u Uzovnici cekaju da ih baba pomuze. Spavacemo nocas svi u njenoj kuci. Posle svirke krenusmo svi zajedno, oni razgovaraju,  ja sam najmladji, sa mojih 16  godina  pokusavao sam da se umesam u razgovor, mozda pomalo neubedljivo, na moju upadicu Lola, niti bilo ko od njih, nije davao bilo kakvu  reakciju. Sta god kazem oni cute. Pokusao sam jos u par navrata da im opisem moj danasnji 44 kilometarski maraton, oni me gledaju dosadjujuci se. To ih bas nimalo ne interesuje. Ucutah nezadovoljan. Ako to njih ne interesuje, pricacu drugima.

d- Septembar 1952 -Nas novi stan u ulici Generala Mahina broj 12

Stan ima dve sobe, pretsoblje, kuhinju, nalazi se  na visokom parteru prizemne kuce. Iza stana je veliko dvoriste, u njemu nacickano vise malih stanova u prizemljusama, stanari izadju ispred njihovih izbi kada je lepo vreme, sede, piju kafe ili rakiju, razgovaraju. Mama kaze da se svima uvek ljubazno javljamo, sto i cinimo. Ali se ni sa kim ne zblizavamo.

Sretni smo sto smo u Beogradu, Zemun je nekako drugaciji, mada je Zemun vrlo drag grad, ipak je  tudj, to je Vojvodina, ovo je Srbija.

Preko puta naseg stana velika visespratna zgrada, sa prostranim lepo uredjenim komfornim stanovima. Stekoh u toj kuci mog najboljeg buduceg druga Vladu Milicevica,  idemo u isti razred V2 Prve Muske gimnazije, njegov mladji  brat se zove Cale, imaju bebu- sestricu Nadu. Svi troje su vrlo plavi. Vlada je po ocu od Kosjerica, rasteze kad govori, ne kaze npr. Jova nego Jovo, to je vrlo slican mentalitet kao na Drini, pokazujem mu na geografskoj karti da je Kosjeric u vazdusnoj liniji udaljen od Ljubovije tridesetak kilometara, vrlo mu je milo. Dinarci imaju vrlo snazan  potsvesni osecaj solidarnosti. On je srednjeg rasta, ali posirokih ramena. Za razliku od njega njegov mladji brat Cale je bio visok i krupan. Ali Cale nije rastezao kada govori kao Vlada, njihova majka je Kragujevcanka, uciteljica, Cale pomalo brza kao neki Kragujevcani, on nema onu brzu plahovitu dinarsku crtu kao Vlada. Vlada mi je jednom ispricao da mu je otac bio cetnik, partizani ga tukli  dzakcicima peska po bubrezima, dok nije poceo da mokri krv i umro. Zacudo, on zbog toga nje gajio bilo kakvu mrznju prema ubicama oca. Barem ja to nisam nikada zapazio.

Dragan Dmitrovic, snazan svetlo smedj mladic srednjeg rasta stanuje u istoj zgradi, on je nas Ukrajinac od Banja Luke,  gde su se njegovi pre vek i vise doselili iz Ukrajine. Bio sam jednom kada su se njegovi rodjaci Ukrajinci jedanput  sakupili u nekom stanu na spratu  u ulici Marsala Tita, sve neke plave brkajlije, ali mi deluju staromodno, kao neki Uzovnicani.

Povremeno dolazim do zakljucka da je razlika izmedju unutrasnjosti Srbije i Beograda ogromna. Beograd je glavni grad, otvoren prema svetu, narocito je jak uticaj Evrope, u Beogradu se zapaza uticaj Zapada na svakom koraku, dzez je sveprisutan na igrankama, na radiju, plocama, daju se filmovi iz zapadnih zemalja, oseca se jak uticaj u nacinu oblacenja, postupcima i ponasanju mladih. U skoli moji drugovi pevaju sve same strane pesme : O my darling o my darling, o my darling Clementine, Jinglle bell, jinglle bell, Mama Juanita. Moji drugovi iz skole svi do jednog uce engleski, kada se na Kalimegdanu sretnu sa stranim turistima sa njima odmah progovore engleski. Bora sa njegovim orkestrom svira samo americke melodije, po neku francusku. Uvece ne mogu da zaspim, slusa do kasnu noc americke radio stanice i njihove cuvene dzeziste, uci od njih kako improvizuju. U Beogradu je nedavno gostovala jedna americka dzez grupa, posle koncerta u Domu garde su imali james session u Radio Beogradu, pozvali su i Boru, bio sam i ja prisutan, dva americka saksofonista stavila Boru u sredinu, on visok i suv, nadvisio ih za glavu, improvizuju na temu neke brze dzez melodije.Kada zavrsise odlozise instrumente, sa Borom sa ociglednim  simpatijama, i uvazavanjem dugo razgovaraju.  Bora je svirao povremeno sa svojim orkestrom u Klubu americkih diplomata u Americkoj ambasadi, ispricao mi je vrlo zanimljive stvari,  kako su americki diplomati iscrtali na turevima pantalona slike ljudskog izmeta i tako igraju sa njihovim partnerkama. "Zar to nije odvratno"-upitah Boru. '"Ne njima, oni su druga kultura, to njih zabavlja"-kratko ce Bora.

Jednom na zeleznickoj stanici u Beogradu vidoh grupu mladica i devojaka, pomislih da su americki studenti, priblizih im se oni iz Beograda. Kada se setim unutrasnjosti Srbije u poredjenju sa Beogradom, to je kao neki srbijanski folklor.

Mentalitet mladih Beogradjana je mnogo drugaciji od onih iz unutranjosti takodje. To nisu Srbijanci, ni Vojvodjani, niti Dinarci, to je nesto posebno. Beograd je smesa razlicitih etnickih i verskih pripadnosti, koje su se izmesale i stvorile neku narocitu posebnost. Ovo se narocito zapaza kod mladih, dok starije generacije cuvaju svoju tradiciju.Ustanovio sam da postoji istinski jaz izmedju mladih i ostalih generacija u Beogradu, kada se mladi zaposle, steknu porodice, zadju u zrelije godine, dolazi vreme otreznjenje. U mome razredu ima djaka ciji roditelji su Bosanci, Crnogorci, Hercegovci, Uzicani, oni su odrasli u Beogradu, to je vec druga generacija Beogradjana, oni su Beogradjani kao i drugi Beogradjani, ali oni koji dodju npr. na studje iz Bosne, Crne Gore ili npr. iz Zapadne Srbije, se ne utapaju u tipicni beogradski duh, oni nastavljaju njihov jezik, stil ponasanja, odudaraju od Beogradjana. Jednom sam zakljucio da su oni iz unutrasnjosti duhovno zdraviji, a da su mladi Beogradjani po necemu dekadentna generacija. Zato sam bio sklon da crpim  energiju optimizma iz susreta sa mladim pridoslicama.

Drug Tito je kazao jednom da se sa putovanja po unutrasnjosti vraca jako duhovno osvezen, sto me je jos vise ucvrstilo u  mom ubedjenju da je unutrasnjost mnogo duhovno zdravija od Beograda. Beogradske mlade generacije mi izgledaju kao tuzne generacije  gurnute na neki sporedni kolosek. Ono sto me sokira u pravom smislu reci u Beogradu je cesto prisustvo svakojakih nasilnika koji prete, uznemiravaju. U unutrasnjosti Srbije ih ima daleko manje. Posebno je zanimljivo saznanje da je disciplina u skolama u unutrasnjosti na daleko visem nivo nego li u Beogradu. Saznah da su u Skolskoj poliklinici u ulici Proleterskih brigada istrazivali kada ucenice prvi put stupaju u seksualne odnose, bio sam zaprepascen podatkom da vecina to cini sa 15-17 godina, ili manje, cesti su abortusi. Razmiisljam o posledicama po njihovo zdravlje, dusu, kakve ce to biti majke i supruge, otkud to najednom? U unutrasnjosti su devojke mnogo drugacije.

Beograd je otvoren svakojakim uticajima  evropske civilizacije, ali izgleda da je skloniji da prima ono sto je lose , umesto dobrog. Dok je unutrasnjost zaklonjenija, tamo se teze  sire strani losi uticaji.

Saga o...icima-e- 9.9.1952 g,13 casova i 12 minuta-Potonuo brod "NIS", 120 udavljenih

Danas je vreo pravi letnji dan, iako je uveliko septembar. Cetvorica kajakasa  iz kajakaskog kluba"Pobeda "na Adi Huji veslaju uzvodno Dunavom ka uscu Save u Dunav i dalje uz Savu ka Adi Ciganliji. Nismo kajakasi takmicari, kajak je za nas velika zabava, otkrili smo za nas ranije neotkrivene cari Dunava i Save, otkrismo za nas potpuno nov deo Beograda, mala neistrazena blatna ostrvca koja se pojavljuju samo leti, nacickana divnim pescanim plazicama, raj za one koji vole da se kupaju i plivaju, pecaju. Upoznasmo Adu Ciganliju, Adu Huju, sume i plaze Ratnog ostrva, rukavce Dunava  sa druge strane reke koji duboko prodiru ka obliznjim selima Banata. Kajakarenje je postalo nasa najveca radost, vec pocetkom marta cim malo otopli, mi  smo bili u kajakaskom klubu "Pobeda" na Adi Huji.

Prolazimo kajacima ispod gvozdenih zelenkastih lukova Pancevackog mosta  izbegavajuci opasne virove oko ogromnih betonskih stubova. David, crnokosi snazan  i  lep mladic, prica o Mariji, nasoj lepoj skolskoj drugarici, koja stanuje u njegovoj zgradi, cuo je kako Marija razgovara sa njenom najboljom drugaricom:" Zamisli, cuo sam kada Marija kaze za lepog  Milana u koga je potajno zaljubljena, da ona ne moze da zamisli njega da sedi na WC solji, on je za nju tako uzviseno bice da je tako nesto za nju   jednostavno nemoguce, ako bi to zaista bilo tako, u njoj bi on bio srusen zauvek". "Onda je Marija kazala da je videla jednog muskarca sa stepenica koji je izasao na vrata i pokazao joj onu musku stvar, da je ta stvar  duga, neobicna, crna, ruzna,  zamisljala je drugacije, malo se razocarala"-nastavi David..

"Nista cudno, zivot je prozaican, a devojke umeju biti  romanticne, nemaju Francuzi dzaba poslovicu-MUSKARAC BEZ PANTALONA GUBI SAV SVOJ PRESTIZ"-zasmeje se Vlada glasno" “Zato sa devojkama treba voditi racuna o svakoj reci,  gestu, biti uvek na visini".- smeska se sebi  u bradu  plavokosi Dimce Ristic, on je Makedonac, ranije se prezivao Ristovski.

Veslamo uzvodno u istom ritmu pored same obale, svi u isto vreme levom , pa onda desnom rukom, kao jedan. Sa leve nase strane se na brdascima vidi  Beograd kao na dlanu, trazim pogledom da prepoznam ulice i zgrade, ali to nije lako. Secam se turista iz unutrasnjosti, i stranaca, kako se vitlaju u grupama  centrom grada i Kalimegdanom trazeci kako da upoznaju Beograd, da ga dozive i sagledaju, a u sebi sam toliko puta razmisljao veslajuci, i gledajuci Beograd prvo sa Dunava, a zatim sa Save, da je najbrzi i najlaksi nacin da se upozna, da se upravo dodje na reke i otuda ceo vidi kao na dlanu.

"Kako su ljudi nerazumni"-cesto sam razmisljao," trose ogroman novac na lekove,  gube u kvalitetu  zivota, zavlace se po dimljivim prostorijama, puse, piju, sede, umesto da sidju na reke, i da tamo nadju zdravlje i radost, Beograd je grad na dve divne reke koje ne umeju da otkriju i oplemene".

Tako zaneti najednom se nadjosmo  na nekoliko metara naspram usca cuvene beogradske centralne kanalizacije, koja se tu uliva u Dunav izlazeci ispod  najveceg beogradskog djubrista. To je  istinska mala reka od ljudskih ekskremenata i svakojakih drugih otpadaka siroka desetak metara, koja tu dziklja kao neki ogroman izvor koji buklja iz utrobe zemlje, i  valja se u Dunav. Obale su  kao neki nasipi od nedovoljno ocvrslog  ljudskog izmeta, kao zivo blato koje leluja desetinama metara naokolo. Sta bi bilo kada bi neko zagazio tamo u to zivo blato-pitao sam se uvek pri prolazu tuda? Najuzasnija smrt! Uvek kada bi prolazili kajacima prestraseni bi isli sto dalje, ovoga puta  zaneti  pridjosmo neopazeno sasvim blizu. Voda oko nas je ipak dunavska, ali malo gusca nego obicno.Vlada rece sarkasticno:" Tu su i Mirina  ....". Mira je  njegova velika ljubav". "Ljubav je tako divna stvar, ako tako govoris o Miri, ona ce za tebe izgubiti skrivene cari, sam si to malopre kazao"-rece neko Vladi pola u sali pola u zbilji.

Trgnusmo se,  shvatismo da smo dosli blizu izvora kanalizacije, nikad nismo bili tako blizu. Uplasismo se. Veslajuci brzo, i dahcuci, crnokosi lepotan David  rece smejuci se glasno:"Sta mislite kada bi sada pali u vodu"? Jos takoreci nije ni zavrsio recenicu, odjednom se sva cetvorica  kao po komandi, kao jedan, nadjosmo u vodi. Prenerazeni se pitamo-sta bi, sta se desilo, sta sad, pipkamo gustinu vode. Ustvari shvatismo odmah u cemu je stvar, veslali smo kao jedan, leva desna, sve u isto vreme, jedan od nas je promasio veslom, umesto da ga okrene sirinom, okrenuo ga je ivicom, promasi,  izgubi ravnotezu  i pade u vodu, a druga trojica su  u impulsu povodeci se za njim, ucinili istu gresku. David  izroni tacno ispred mene sa zutim muljem na kosi i licu, na nosu mu  se zakacio istruleo prezervativ, Vladi je na ledjima zuta pocepana kesa puna neke cudne braonkaste kase, osetih da su mi  telo i lice postali klizavi i ljigavi. Dimce izroni podalje od mulja smejuci se pobednicki i nadmocno.

Olaksani saznanjem da smo ipak dovoljno daleko od cvrcse kase koja se valja u Dunav, da nismo ugrozeni, smireni uhvatismo se za kajake da nas topla i prijatna voda nosi polako nanize, sto dalje od kanalizacije. Izbegli smo kanalizaciju, ali opasnosti jos nisu otklonjene. Nanize polako promice  nepristupcna obala sastavljena od betona i svakojakih cevi, ne moze ni tu da se iskrca.; priblizavamo se Pancevackom mostu, sa za plivace vrlo opasnim betonskim stubovima, vidimo vrtloge oko stubova, samo uvrcu i zavlace pod vodu. A kajaci nas vuku, nije ih  lako usmeravati  iz vode.

Setih  se ovogodisnjeg prvog martovskog kajakarenja, bas na ovom istom mestu, bio je suncan i topao dan za mart, ali su Dunavom isle male sante leda, voda je bila vrlo hladna. Igrali smo se kajacima "suge", bas tu  kod Pancevackog mosta,  kada neko dodirne drugoga kajakom onda on treba drugoga da dodirne, da preda stafetu. Bili smo podaleko od obale, na mene se iznenada velikom brzinom ustremi  plavokosi  misicavi Dragan Tancic, a moj kajak je bio okrenut sirinom, udarac u bok je bio koban, kajak poce da se puni vodom, zacas sam bio u reci. Uhvatih se kao i sada za kajak, voda je bila bolno ledena, drugovi me okruzise njihovim kajacima i tako isplivah stotinak metara nize od opasnog Pancevackog mosta.

Usmeravamo kajake, treba da prodjemo sto dalje od betonskog stuba mosta, sto blize obali. Nekako prikrajcismo kajake na obalu bas ispred mosta, cim prodjose svakojake metalne cevi, stavismo ih  na malu travnatu obalu.

Nebo se poce oblacati, danas je zestoka omorina, sparno kao u peci. Posto ispraznismo vodu iz  kajaka i iscedismo mokru odecu, oprasmo  se u dunavskoj vodi, kao jedan odlucismo da odveslamo na drugu obalu Dunava, ka rukavcima prema Borci. Sredinom Dunava sirokog kao more idu slepovi, zasvirase  sirenama potmulo, opominju nas skoro gnevno da im se uklonimo sa puta. Kada slepovi prodjose, zaveslasmo iz sve snage na na drugu obalu, ulazimo polako u rukavce koji duboko prodiru ka Borci. Napadaju  nas komarci  u ustajaloj vodi koja plavi zbunje, probijamo se kroz siblje, pazeci da neki podvodni panj ne probije dno kajaka, prestrasene recne ptice samo prhnu izlecuci  iz njihovih gnezda.

Odjednom izadjosmo na cistinu, svugde oko nas voda kao malo jezero, drvece izraslo  visoko iz vode, u vodi velika kuca sojenica od drveta, na stubovima visoko izdignutim iznad vode, gore visoko, kao na spratu, stoji jedan visok bled pokrupan covek, sav nekako siv, izmucen, u nekoj vrsti iznosene odece, kao haljine, dugacke prosede kose do ramena i brade do pojasa, gleda nas bez reci odozgo sa visine ispraznjenim ocima sa velikim modrim podocnjacima. "To je Robinson"-rece Vlada Milicevic. "Pobegao od sveta,  razocarao se u ljude, voli usamljenicki zivot, mozda voli reku i prirodu."-rece neko." Jos stari Sloveni su ziveli  na sojenicama"-umesa se David. "Znam zasto , zena mu se prokurvala"-dobaci Vlada.

Ukrajcismo kajake i pocesmo da se kupamo u toploj vodi. Jezerce je duboko do pojasa, dno je blatnjavo. Stadoh najednom, osetih pod stopalom u blatu da se nesto zivo mice, sageh se da opipam, plasim se da nije zmija belouska jer ih ima, oprezan sam, napipah povecu ribu,  izvukoh iz vode sarana. Onda ga pustih.

Nebo se zamraci, spremalo  se veliko nevreme. Brze bolje pozurismo u klub probijajuci se kajacima izmedju stabala i panjeva u vodi. Kada izadjosmo  na cistinu Dunava, videsmo tamo negde na vrhu Ratnog ostrva naspram Zemuna iznad vode se metar dva izdiglo nesto kao  vodoskok, treperi kao zivo, modro  i sjajno, to je predznak velikog nevremena. Nebo se smrknu, sevnuse munje, gore visoko  zagrmese  gromovi, dunu hladan vetar, jurnusmo sto brze mozemo na  drugu stranu ka Adi Huji. Samo sto smo stigli nastade nezapamceno nevreme, oluja lomi drvece, padaju crepovi sa krova, vetar pootvara i polupa prozore, iz neba sevaju vatrene munje, odjekuju  detonacije  gromova. Kao da ljutito nebo bombarduje Beograd zbog necega.
------------------------------------------------------------      --------------------------------------------------------------

Posle oluje pozurih kuci, znam da su roditelji  zabrinuti, znaju da sam na Dunavu, zamakoh u ulicu , vidim mamu gleda zabrinuta sa prozora , ocekuju me da dodjem. U stanu svira  radio, nema  pesama, cuju se samo tuzna muzika i posmrtni marsevi. Zabrinuta majka  rece  da je javljeno da je danas potonuo brod “Nis”, po polasku iz Beogradskog pristanista ka Zemunu, oluja ga je oborila kod Kule Nebojse naspram Ratnog ostrva na uscu Save u Dunav, 120 putnika se utopilo. Spiker Radio Beograda rece da su proglasena tri  dana zalosti,  kapetan broda “Nis” ima neko neobicno italijansko ime, izgleda da je Dalmatinac.  Spiker rece da je brod Nis  dugacak, visok  ali uzak, bio je krcat, oluja je bila izuzetno jaka i iznenadna, udarila ga je svom silinom pravo u bok, i odmah ga prevrnula, mnogi su se od nevremena bili sklonili ispod palube u unutrasnjost, nisu mogli da izadju i svi se podavili, neki su isplivali.

Sutradan smo bili sa kajacima na mestu gde je juce potonuo brod "Nis", naspram Kule Nebojse, bio je oblacan i  sveziji dan, na mestu udesa milicija i radnici, ronioci su u vodi, vezuju brod lancima, tu su brodovi sa dizalicama, rekose nam da se udaljimo, sa dozvoljene razdaljine posmatramo operaciju vadjenja broda sa dna reke. Poce izvlacenje broda pomocu nekoliko dizalica, zazvecase debeli lanci, gnjurci izadjose  iz reke duboko, izvukose ih iz vode na  motorne camce. Jedan skidajuci skafander samo kratko prozbori:" Ovako nesto jos nikad nisam video, ovo je gore od najuzasnijeg pakla".

Telo i palubu broda vuceni lancima dizalica uz skripu polako se pomolise izvan vode, paluba je  prazna, vodenom stihijom polomljen inventar, oboreni jarboli, tragovi mulja,  na palubi  mrtvo telo jednog  mladog crnokosog vojnika, naduveno, odmah su ustanovili da se udavio zato sto mu se pertla od cipela zakacila za neki sraf i nije mogao da se oslobodi i ispliva. Pomoli se kabina ispod palube, u prozorima zaglavljena tela mrtvih ljudi i zena koji su pokusali da isplivaju, unutra lesevi na desetina davljenika, majke sa decom u narucjima, mladici i devojke.

Kupih novine, citam na strafti drugovima uvece imena nestalih dok setamo, nadjoh ime moje dve skolske drugarice iz Zemuna, i jos neke poznate ljude iz Zemuna gde je porodica zivela godinu dana. Bivsa profesorka srpskog jezika iz zemunske gimnazije se spasla plivanjem-sve je to pisalo u listu Politika.
----------------------------------------------------------      ----------------------------------------------------------------

Ne znam zasto, ime broda "Nis" me stalno potseca na grad Nis gde smo ziveli, u svesti mi stalno kljucka potsecanje da u niskom narodnom govoru nema padeza. Kazem  to danas Borinom drugu Oliju, ucenom studentu iz Nisa. Sedeli smo u stanu Cede Radakovica, popularnog Cede Cvekle, Ceda Cvekla isteruje setne tonove iz zica njegove havajske gitare, Cedin stan je u nasem kraju na Dorcolu, u ulici Komnen Barjaktara. Oli se nasmesi  zagonetno kao da je posisao svu mudrost na ovome svetu, rece samo jednu rec: "Padez."  Zastade, svi cekamo sta ce dalje reci. Oli  duboko zamisljen ponovi rec, ali sada malo drugacije", Pade “z". Kao da hoce da kaze da pade zbog necega slovo"z". Nista ne shvatam.

Oli isprica jednu salu o Srbinu u Parizu. Oni koji jos ne znaju dobro francuski jezik  ovu pricicu nazalost ne mogu  dobro  razumeti, nego samo oni koji barem malo znaju ovaj jezik : "Kuca Srbin na vrata u prostoriji punoj Francuza, oni pitaju ko je, Srbin odgovara"Je"izgovara se "Z"( sto znaci JA ,ali kao prvo lice u francuskoj gramatici), umesto da kaze"moi"( sto u tekucem francuskom znaci JA). 

Momcilo Jovicic je istinska ziva enciklopedija, on je jedan od najboljih studenata na Medicinskom fakultetu u Beogradu, on je cudak kao i svaki genije. Utoliko sam zacudjeniji, nikako ne mogu da razumem zasto tako neobicno nadarenog mladog coveka njegovi drugovi zovu tako ruznim nadimkom "Moma Magarac". Verovatno tu ima prostacke zavidljivosti. Momu zanimaju zbog necega datum i vreme udesa broda"Nis": "Politicari analiziraju lingvisticki, reci nose svoju poruku, desi se bas devetog dana u devetom mesecu, devet na engleskom se kaze "nine", to na nemackom znaci "NE" i bas u 13 casova i 12 minuta."

Srba Mitrovic -zvani Cuke je posebno zanimljiva licnost, on  je poeta, njegov tuzni  razumni  lik koji nosi neku svoju patnju i skriveni bol, donosi uvek onima oko njega neku neobicnu ljudsku toplinu. On je bio poznat po tome sto recituje pesme, imao je  obicaj da ponavlja stihove Desanke Maksimovic, zastane tuzno sve gleda kao u neku ukletu sudbinu, kao da nam je tako neki zli bezdusni usud zapisao: "Bilo je to u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu, umrla je mucenickom smrcu ceta djaka u jednom danu." Cuke zacuta duboko zamisljen, odjednom duboko uzdahnuvsi okrete se  Miki Dinicu -Sojki i iz daha izrecitova ovu pesmu Desanke Makismovi celu, do kraja.

Mika Sojka ustade kao da nazdravlja uskliknu pobednicki:" Zivjece ovaj narod", nije kazao ZIVECE, nego ijekavski ZIVJECE. Pa da Mika je po majci iz Loznice, dakle dinarac, ijekavac, a po ocu juznjak, progovorio naglo po podrinski-pomislih. Mika je zanimljiv i po tome sto u njemu u jednoj licnosti prepoznajem i podrinca i juznjaka. Zanimljiv spoj-povremeno razmisljam.

Slobodan  Zidarevic ( ime izmenjeno) je aktivan omladinac na fakultetu, stoji sa strane i cereka se drsko, kao sveznajuci:" Vezi konja gde ti gazda kaze. Nasa braca graditelji iz celoga sveta grade svet buducnosti, blagostanja i srece. Ja neizmerno verujem mojoj braci koji zidaju novi svet" . Moma Magarac se umesa u razgovor: "Boljsevici  govore  da masovno unistavaju milione ljudi, zena, dece, da je to smisljeno, da ce biti bolje." "Pa  jeste "-umesa se Slobodan Zidarevic- ” u Sovjetskom Savezu sunce nikad ne zalazi."

Slusajuci ovu neobicnu za mene potpuno nerazumljivu diskusiju starijih i obrazovanijih, pa oni su vec takoreci pri kraju studija, pomisljam da se oni bave astrologijom, horoskopom, ili mozda i crnom magijom.

Saga o..iciam-f-12 septembar  1952 god-Igranje fote, PRVA  LJUBAV

Vlada me pozva da uvece igramo fote na trotoaru preko puta Dunav stanice, tamo naspram Tekstilne industrije Staljingrad. Ovaj naziv fabrike je nostalgican, tako potseca na jug Srbije pre 1948, ali danasnji zvanican naziv fabrike je"Beograd" "Jos taj raniji naziv nije zaboravljen, ni Sovjetski Savez, nesto se tu muti"-1948 je za mene uvek velika engima.

Izvukoh iz kese fotu, stoji  ime Lila ( ime izmenjeno) sa njom treba da se poljubim. Lila  ima kao zift crnu kosu, sjakte njene zelene oci kao dva duboka Drinina vira, usadjene na kao sneg belom licu, napucila ispred moga lica uvredjene drhtave crvene usne siparice. Gledam je ustreptao, zanet. Nastade neka iskra. Tako se iznenada rodi moja prva konkretna simpatija za jednu devojku. Skoro se zaljubih.

Lila stanuje blizu Elektricne centrale, tamo kod Kupatila i amama u Dusanovoj ulici. Njena slika  je u izlogu fotografske radnje kod Bajlonove pijace. Cini mi se da je Lila  mnogo iskusnija u ljubavi od mene. Rece mi jednom vragolasto: "Cekaj me na cosku kod Gimnazije veceras od 6 do 7 ".  Ja stojim naivno od sest do pola osam uznemiren, imaju cetiri coska, jurim sa jednog na drugi, gledam da ne promakne, ona se najzad pojavi nadmocna, lukavo se smeskajuci. Jednom je nekako otisla sa mnom u bioskop. Isprica mi  tuznu pricu o njenom ocu. On je ostao posle zavrsetka rata u Nemackoj gde je bio u logoru za zarobljene jugoslovenske oficire. Sapce mi tuzno :"Uopste ne dolazi, da li pise li ne, ne znamo, nista ne stize." "Da li ponekad posalje paket"-upitah . "Bude, ali retko. Imam nesto ko ocuha, Siptar, zive nevencani, ponekad samo mamu mune u slabinu, ona jekne." "Sto ga ne prijavite?"-zapitah. "Kome, moze da je premlati, moj otac je tamo sa cetnicima, kako ne razumes "-rece  ona skoro prekorno zbog mog neshvatanja.


g-15 septembar 1952 g.- Strafta, novo  ime za Knez Mihajlovu ulicu

Svako vece idemo u Knez Mihajlovu ulicu, ona je beogradsko korzo, tu su se sastajali i setali  beogradski mladi, isli bi obicno od Ruskog cara do Kalimegdana, i natrag. Mnogi produze na Kalimegdan, pogotovu kada je bilo lepo vreme. Knez Mihajlova je uvek uvece prepuna mladih, cak i kada je hladno, tu nastaju prvi pogledi, koji se kasnije razvijaju u osecanja, ili velike ljubavi. Ili u razocarenja. Leti su se  setali  snazni  mladici u majicama, dizaci tegova, rvaci, gimnasticari, atletska gradja je u modi. Kada neki od sportista naidje sa snaznim trapezoidima ispod pazuha, prolaznici se okrecu za njim. On se ponosno napne i rasiri ramena i ledjne misice. U modi je da se toplih meseci nose barski stapovi, trska, odu u neku obliznju  baru, naberu ih i drze ih  ponosno uspravno u rukama, kao neki vazan osvojeni trofej.

Buduci da se automobilski saobracaj Knez Mihajlovom razvijao, jednog dana su nacrtali pesacki prelaz ispred Ruskog cara, neke bele strafte po crnom asfaltu. Beograd je sada velegrad, nisu vise ulice kao ranije. Moji drugovi iz skole sada ne kazu:" Veceras u Knez Mihajlovoj", nego :"Veceras na strafti." Tako ovo setaliste dobi novo ime.

Saga o...icima-h- 16 septembar  1952 godine-Prva muska gimnazija u Beogradu

Crtanje predaje popularni profesor koga zbog izgleda u skoli svi zovu Kauboj. Vec je postariji, ali je visok, jasno se  prepoznaju ostaci atletske gradje, vidi se da je u mladosti bio vrlo privlacan muskarac. Podocnjaci i zamor na licu navode na pomisao da pati od nesanice. On je Dalmatinac. Lici na nekog slikara boema. Zbog necega je stalno u nekoj melanholiji, utucen. Da li zato sto je zivot prolazan, ili sto nekad vrlo privlacnom  muskarcu tesko pada starenje? Pricao nam je jednom sa setom kako je dok je studirao u Italiji jednom sedeo sam na klupi u parku, pridje i sede pored njega prelepa devojka, to je bila italijanska grofica.

Zapazio sam da su Dalmatinci cesto  privlacni muskarci. Kao i drugi Dinarci, visoki, snazni, ali oplemenjeni nekim osuncanim mediteranskim dodirom, valjda mesavina slovenskog i latinskog sarma?

Profesor crtanja je jednom govorio o piscu Vladimiru Nazoru, koji je Dalmatinac, kaze da je on slovenofil, opisuje u knjizi VELI JOZE Dalmatince kao snazne galijote, okovane veslace-robove u mletackim galijama. Kauboj ima obicaj da snaznog  Dragana Spasica  koji  trenira rvanje u Zvezdi,  u ulici Komnen Barjaktara, gde i ja odem ponekad, koji je vrlo nadaren za crtanje, uzme blago rukom za njegovu lepu muzevnu glavu sa produhovljenim licem, okrene je kao neku maketu svima govoreci: "Vidite, kakva produhovljenost!".

Desimir Vujinic sedi u klupi ispred mene, Deja je povisok misicav mladic, drzi snazan lakat na  klupi, poigrava mu lakatni misic, on je najbolji djak u razredu, vrlo je uredan, strpljiv, uporan i disciplinovan. Jednoj profesorki zasmeta njegova, po njenoj proceni,  preterana  stedljivost : "Zasto Vujinicu stedis bas svaki  listic hartije, mozes valjda nesto da isvrljas?"

Sedim u klupi sa Milanom Pesicem, on je visok i  vitak, izrazito crnomanjast mladic. Stanuje sa mladjim bratom i roditeljima u velikom komfornom stanu u Knez Mhajlovoj ulici, tamo blizu Kalimegdana, njegova majka je Dalmatinka, izrazito crnokosa zena, kao i Milan , ima mudre oci, vidi se da je nekad bila privlacna zena. Milanov otac je poznati naucnik, clan Akademije nauka.

Najbolji djaci su bili uglavnom, ali ne bas uvek, deca politicki uticajnih roditelja, imaju velike stanove, dzeparac, dobro su uhranjeni, lepo obuceni. Izuzetak je najbolji djak u razredu Desimir Vujinic, njegova porodica nije komunisticka.  Naprotiv, sapuce se da on cesto prica o zrtvama njegove srpske porodice u ratu, koje su ubile ustase, njegovi su iz zapadne Bosne. To nije dobro vidjeno, zbunjuje me da je on uprkos toga i dalje najbolji djak u razredu.

A nas sestoro stanujemo u malom stanu, zivimo od skromne oceve plate, zimi me produvava kosava bez zimskog kaputa, kisa i sneg prodiru u iscepane cipele, kuburim sa parama za bioskop i igranke. Zato je mama uvek kuvala dobra jela, sada se hranimo bolje.

Sa tatom povremeno igram uvece sah, on je sve cesce bivao setan, nekako kao da se predaje godinama. Pojavise se poneki beo pramen kose, nova bora, izgleda mi snuzden i ostario, nesto ga muci. Starenje je tuzno, ali neminovno. Igram bolje sah od njega, on sah igra vrlo retko, shvatih da on igra sah sa mnom jer mu je to prilika da se druzi sa mnom, ja mu popustam, ispada nereseno na kraju. Skoro da postade uobicajena slika da kada dodje kuci sa posla ide pravo sa vrata u krevet, mama natopi peskir u rakiju i stavi mu oblogu na celo. Slusamo ono sto smo culi toliko puta, tata  kaze sumorno mami da su mu  opet tamo neki prebacili da je bio saradnik cetnika.
-----------------------------------------------------------    --------------------------------------------------------------

Pocinjem po prvi put da budem ljut neopravdanim terecenjem oca. Kao sto citaoc zna, svojim ocima sam  video u Ljuboviji za vreme rata da je odbio ponudu cetnika da sa njima saradjuje. Sta oni hoce, ko su ti ljudi, zasto to cine? Izlaze mi  pred oci nekakvi mocnici, neke birokrate lukavog lica, stari i izbledeli,  pakosni. Pa zbog te lazi su ga smenili u u Krusevcu i Nisu, davali nam losije stanove. A zasto je meni razredni staresina u Nisu kazao da vise ne mogu biti najbolji djak? Zasto je mene milicionar uhapsio u autobusu u Zemunu samo zato sto nisam imao kartu, uvrnuo mi ruku, pa ja sam bio miran i poslusan? Toliki drugi su bili bez karte kao i ja, i njima nista ? Mi sada zivimo u stanu zbijeni, siromasni. A neki u razredu imaju luksuzne prostrane stanove, uhranjeni, obuceni u najnovija odela po poslednjoj pariskoj modi, profesori im se dive, samo zato sto su im roditelji imucni i mocni. Zasto su se onako profesori odnosili  prema meni u Zemunu ? Valjda zbog moca oca “cetnika”? A sta je ovo sada?

Ponekad skoro izgubim zelju da se borim, davno sam zaboravio vreme kada sam bio odlican. Setim se ponekad tih divnih dana, ali neke nevidljive makaze kao da iseku secanje, bace ga kao nepotrebnu tkaninu u neku korpu za otpatke. Ponekad nemam vise snage da shvatim sta se sa mnom desava, u istinskoj sam zbrci. Vise osecanjima nego li razumom shvatam da me nesto nosi nemocnog, kao sto vetar gura brod bez krme, kao lisku po povrsini jezera. Osecao sam povremeno kao da se gubim, smognem snage  kao da se trgnem, dodjem sebi, opet me prekrije obespomocenost.

Kroz skolu se munjevito pronese vest: N. gurnuo  profesora matematike Ekmedzica niz stepenice dok se peo u zbornicu, nije povredjen. N. je ucenik, on trenira boks, zacas se pobije. Profesor Ekmedzic  povremeno ima ozbiljne srcane napade za vreme casa, tada se svi uznemire, brzo zovu bolnicu. Izgleda kao  covek u svakojakim neprilikama. Zbuni nas sto nije bilo prave kazne vinovnika, sve je brzo zataskano. Saputalo se da je to namesteno. Ko?Zasto?

Zapazao sam da kada bih vozio kajak satima, ili trenirao u teretani naporno, ipak bi se moje misli  sredjivale. U tim trenucima lucidnosti kao da dodjem sebi, vidim jasnije sta se desava oko mene, u porodici, u skoli;  poredim sve cesce sebe kada sam bio odlikas i sada medju najgorim u razredu.

To ne moze biti slucajno-sve cesce radi neki crv u mome mozgu? Sve se vise osecam  od nekoga diskriminisan. Od koga, kako? Ne vidim dovoljno jasno, nemam opiplijve dokaze, znam da tu nesto ima? U meni ipak pocinje da se razbuktava plamicak nezadovoljstva, preti da postane vatrica. Setih se jednog zemljaka, on je za vreme sluzenja vojske bio zbog necega ljut, u spavaonici u trenutku besa mu se pomraci um, zgrabi mitraljez i poce da seje rafale po usnulim vojnicima, ubi ih dvadesetak.

Postah svestan: postajem pobunjeni mladi covek!

Za godinu dana sam se naglo izduzio za 17 cm, postadoh visok i mrsav. Svakodnevno zapazam da  devojke vole misicave, takvi su uvazavani i popularni medju drugovima. Zato veslam kajak, idem na treninge rvanja, misici su izrazeniji, ali to nije dovoljno, to nije ono pravo sto ja zelim.

Vise nije  pitanje da budem odlican, sada mislim samo da ne ponavljam. Povremeno mi se ucini da cu poceti da prezirem samog sebe, ali tu pomisao bih odmah odbijao. Poznajem sebe, nisam neko ko se predaje. Nikad se necu predati. Samo da smognem snage. Bicu na kraju pobednik!

Vecina ucenika u skoli je u nekoj tuzi, vrlo cesto  razgovaraju o prolaznosti zivljenja, to je istinska fobija, sve je prolazno i  besciljno. Izgleda da je ovo raspolozenje posledica puberteta. Roditelji djaka pak samo misle kako da prezive,  nazirao sam svakojake potrese u porodicama, oko mene su se desavale neobicne stvari, vidim neke tuzne ojadjene ljude.

Mi smo nesretna generacija. Ali zasto? U cemu je nasa krivica?

Poeta Cuke kada god se pojavi svojom melanholicnom maskom od lica donese neku tugu prolaznosti,  najcesce pocinje uvek ispocetka  kao glumac na pozornici da recituje vidno potresen stihove Desanke Maksimovic:" Bilo je to u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu, umrla je mucenickom smrcu ceta djaka u jednom danu. " Nervira me Zidarevic, dok smo svi mi bili tuzni, on je uvek bio vrlo raspolozen, samo dodaje:"Zivjece ovaj narod!" Lako je njemu, njemu je dobro, ne razume one kojima nije dobro. Nasa posla. Nasi pojedini ljudi su takvi, samo vide sebe, ne vide dalje od nosa, ne shvataju druge, misle ako je njima dobro da je tako svima. Ljudi su zatvoreni u svoje probleme, egzistencije, svetove, niko nikome ne prica sta mu se desava, gurnuti su u izolaciju. Ne razumeju se medjusobno. Evo mene niko ne shvata.

Osecam se sve  vise ponizen i uvredjen. U meni poce da se budi jos zesci revolt nego li u zemunskoj gimnaziji. Skoro obespomocen sam uvidjao da moja borba nije efikasna. Umesto smirenosti  na casovima pocinje da me obuzima bes, opet postajem prebrz i nekontrolisan; dizem nervozan sve cesce ruku, ali moji odgovori nisu valjani, profesori mi sve redje daju rec, prekidam druge kad govore, odgovaram bez dozvole profesora. Shvatao sam  da pravim greske, ali nisam bio u stanju da svoje postupke drzim pod kontrolom, useljava se u mene osecaj da sam prepusten nekoj mutnoj matici koja me negde vuce, ali se duboko u potsvesti ipak ne predajem. Odlucan sam da se izborim. Kad tad.

U meni kao zubobolja tinja sve dublje nezadovoljstvo. Ne mogu da shvatim jasno sta je tacno po sredi. Muci me neka nepravda. Kao da me neko kaznjava? Ko? Zasto? Kako? Kao da me neko gura u nemoc, ometa me da ucim? A vidim neke drugove iz odeljenja, smireni, orni, izvanredno koncentrisani, a ja sav kao da sam samleven.

Crne misli se sve cesce roje. Opet razmisljam o promeni sredine, ovo nije unutrasnjost, provincija, ovo je Beograd, ovde su ipak stroziji kriterijumi, veca konkurencija. Ipak, nije to, ovde su najbolji djaci deca uticajnih, imucnih roditelja? Povremeno kao da se probudim iz nekog sna, izronim iz magle potsvesti, opet mi se javi poverenje u sebe. Zasto sam ja popustio sa ucenjem? Pubertet? Pa i drugi su u pubertetu? Ja ne smem da pozovem kuci nijednog druga zbog ovakvog loseg stana. Mama se stalno zali, kako su nam za vreme rata propale predivne stvari i namestaj. Vidim neke drugove imaju obilate dzeparce-tatini sinovi. A ja ulazim u bioskope i na igranke bez karte.

Setih se da sam i u zemunskoj gimnaziji bio u istoj ovakvoj krizi. Skoro u panici shvatih da sam to bio skoro zaboravio. Da li je sada ipak bolje ili  gore nego li u Zemunu-poceh da se secam i poredim. Smracen do beznadja, setih se Nisa, ne u Nisu nje bilo nimalo ovako, sve je bilo kako  treba, cak i posle upozorenja razrednog da vise ne mogu biti odlican. Ovo saznanje me istinski ohrabri.

U momentu prosvetljenosti poceh da shvatam da sam ja ustvari postao  neka vrsta problema u razredu. Imam vrlo bolan utisak da profesori misle da sam ja neinteligentan? U  isto vreme odusevljeno podrzavaju nekoliko djaka  iz razreda, smeju im se prijateljski, hvale ih, daju im petice. Pocinjem da ustajem i protestvujem pred celim razredom, ovako vise ne moze. Profesori zahtevaju  da sednem, ja necu. Remetim  nastavu iz casa u cas.
--------------------------------------------------------------    ------------------------------------------------

Ovakvo moje ponasanje u razredu poce nekima da se svidja, ja sada sticem neku blagu popularnost , ne sto sam odlican djak kao sto je to bilo ranije, nego zato sto sam bundzija.

Jednom tako razredni staresina profesorka ruskog jezika,  se potrese zbog moga odbijanja da sednem, ode zurno po direktora. On dodje.Ona potresena dobi srcani napad, pije pilule. U razredu nasta komesanje koje poce da se pretvara u pravi haos. Iznenada leze  seretski na pod Vuk Obradovic, navodno mu pozlilo, a mangupski se smeska kroz brk, za njim polegase demonstrativno kao prosci po podu  Baracki, Milos Markovic, Branislav Veljkovic, Boda Markovic, Branislav Mihajlovic, Bastaja, Vasiljevic.  Pola odeljenja je na podu. Stoje  Bora Mirkovic, Sveta Cuk, Drasko Misita i Dragan Milanovic. Nastade istinski lom. Direktor prekide cas. Svi u dvoriste.

Okupljaju se oko mene u dvoristu, gledaju me drugacije nego li ranije, sa uvazavanjem. Vraca mi se polako samopouzdanje.

Visoki muzevni Bora Mirkovic sedi iza mene, on je jedan od najboljih djaka u razredu, lepo obucen, snazan i pothranjen,  politicki je aktivan, popularan je kod devojaka. Kaze mi:"Foma Gordejev", misli na junaka iz romana ruskog pisca. Cini mi se da je rusofilski nastrojen. Sada ne rece Foma nego:"Toma Gordejev".On i ja smo dobri drugovi i zemljaci, njegovi su tamo negde od Valjeva, to je moj kraj.

Petrovic je sin sudije Vrhovnog suda. Vrlo je tuzan, cesto bezrazlozno uzrujan. Uzima hartiju i pocne da pljucka u nju. Profesor fizike Telebakovic svima kaze"VI", kaze mu: "Petrovicu, izadjite u  hodnik, iskasljite se". On i Boda Jovanovic su se tukli krvnicki, lila je krv. Dule Stefanovic-Glamba se takodje tukao krvnicki sa Bodom. Atleta Drale Misita udari zvucan samar suvonjavom Nedeljkovicu.

Dragan Spasic u bolnici-cuje se na odmoru. Pao na treningu, dizao tegove, bili preteski, ozbiljno povredio kicmu.