ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
РАТ И БИБЛИЈА





У американском граду Вилиамстауну 1927. године, беху сабрани представници многих раса и народа земаљских на конференцији, на којој се са човекољубивом бригом већало о могућности мира међу људима. Њима, својим цењеним пријатељима, посвећује писац, као тадањи њихов сатрудник, ову књигу о рату у светлости Светог Писма Божјег; књигу, на коју ће се у време затишја гледати с равнодушношћу, но, која ће се у време ратне буре тражити и читати с разумевањем.





ВАВИЛОН У ОПАСНОСТИ



Сунце се клонило смирају кад смо се ми нашли на палуби лађе Бостон, која саобраћа међу Њујорком и Бостоном. Прљава и масна вода Њујоршког залива, која се под врелим сунчаним зрацима дању блистала као сребро, под вечерњим зрацима преливала се као растопљено злато. Лађа је пловила од Доњега Града ка Горњем Граду, између Њујорка и Бруклина, и наше друштво седело је окренуто лицем ка Њујорку.

Пред нама је лежао највећи град на кугли земаљској, најужурбанији, најосветљенији и најнеуједначенији. Погледи свих путника, и странаца и домородаца, нехотично су прикивани за многобројне куле, гордо и ружно назване облакодерима.

- Погледајте наше куле вавилонске! рече ми министар Јустон.

- Гледам их, одговорих ја; но зар их и ви гледате? Ви који сте овуда толико већ путовали и те куле посматрали?

- То увек и вазда привлачи... Природно, оно што је велико увек је заробљавало и заробљаваће душе људске.

- Да, да, добро сте рекли, добаци генерал Кларк. Заробљеници онога што је велико до сада су писали и историје народа, пишући уствари историје великих људи, тих облакодера своје врсте.

- Значи, генерале, да демократија ту не мења ништа? рекох ја.

Ништа, ништа. У теорији демократија је хтела да славу великог човека подели међу његове многобројне сараднике, у пракси, пак, она је постигла само то, што је пажљивије избројала и измерила принос неславних слави славнога. Али тиме нити је смањила славу славнога, нити повећала славу неславних. Куле су остале куле, а избе избе.

Г. Крен, који ћутљиво посматраше и ослушкиваше, ослови мене и рече:

- Погледајте ону групу нових кула, тамо у Горњем Граду. Пре шест година кад сте били у Њујорку ту није постојала ниједна од тих кула. А гле сад! Има их око стотине нових.

- Заиста, одговорих, заиста г. Крене. И још се мени чини, да су те и лепше и стројније од оних у Доњем Граду, зар не?

- О, несравњено! У овим новим кулама ми Американци смо потпуно постигли свој оригиналан стил грађевинске уметности. То нигде више у свету нема! А оне старе куле,као Вулворт, Сингер, Мјунисипал, просто вређају поглед садашњега поколења.

Тако говораше г. Крен, наш отмени и љубазни домаћин. Благодарећи њему ми смо се и нашли овога вечера на пароброду за Бостон. Позвао нас је к себи у госте, на "викенд", да у његовом селу проведемо недељу. Међу званицама био је и г. Јустон бивши члан владе Великога Президента, генерал Кларк, један Рус, знаменити музичар, Чех г. Писек археолог, истраживач старина по Арабији, уза ме један Балканац, и још више других.

У томе, при последњим зрацима сунца, појави се јато аероплана кружећи високо изнад великог Њујорка.

- Гле, гле, ено их! ено! три, пет, десет! чуше се узвици са разних страна.

Министар Јустон уздахну, па полугласно изусти:

- Да, ено опасности нашем американском Вавилону!

- Ето, од тих црних челичних тичурина зависиће будући рат! узвикну генерал.

- Та не спомињите рат! револтираше се мирољубиви г. Крен, који је путовао по свих пет континената и по десет пута толико острва, те свуда видео много добрих људи, способних за мир, и стекао много пријатеља.

Одговори генерал:

- Не спомињем ја рат, г. Крене, зато што волим рат него зато што ће бити рата.

Тада ја упитах:

- А зар Ви, генерале, не видите никакву другу намену и сврху аероплана изузев злочина?

- Готово и не видим. Аероплани, истина, могу вршити и неке ситније мирнодопске службе, и као пренос поште, пренос шаке путника, али је њихова главна и највиша сврха - рат.

Утом ће опет рећи министар Јустон полугласно и замишљено као за себе:

- Отуда, отуда из ваздуха прети опасност овим нашим вавилонским кулама!

- А зашто само нашим кулама? узвикну генерал. Не важи ли то исто и за европски Вавилон, или боље рећи - вавилонску Европу?

- Важи, важи, драги мој Кларк, одговори министар. Европа је чак и зрелија од нас за рат. Важи и за васцели свет. Не видите ли, да је сав свет поново постао вавилонском кулом?

- Опет и опет вам кажем: ја не верујем у рат! добаци им г. Крен.

- Не верујемо ни ми, г. Крене, рече чешки професор, али рат долази и мимо нашег веровања или неверовања у њ, од прилике као што долази епидемија грипа.

- Како то? буњаше се г. Крен. Мислите ли, онако тек... сасвим случајно.

- Ја не мислим баш сасвим случајно, али мислим, да рат може да плане и без наше воље.

- Г. Крен се обрну к мени и упита за мишљење, а ја му рекох:

- Заиста мени изгледа, да рат може да плане и без људске воље, но не и без људске кривице; али пуким случајем не догађају се у свету ни много мање ствари него што је рат.

Докле ми још бејасмо у разговору о том предмету, који је све присутне најживље интересовао, мрак покри земљу, а аероплани почеше исписивати огњем по ваздуху рекламе неких великих трговина из Њујорка, објављујући код које се фирме шта и пошто може купити.

- Ево сад погледајте, рече ми генерал Кларк, ено вам једне ситне намене аероплана. Да пишу по ваздуху рекламе трговина и фабрика, ха-ха-ха! Но, то је једна тако незнатна и узгредна служба! А главно им је рат, као што рекох. Рат!

Трубе огласише време вечери, и путници се спустише са крова лађе у трпезарију.

УСПУТНА ПРЕПИРКА О РАТУ



- Ја држим да је рат фаталност, рече г. Писек, чешки професор, када седосмо за вечеру. Погледајте, нико не жели рат, па ни генерали, а сви се припремају за рат. Зар то није нека фаталност рода људског?

- Глупост, глупост а не фаталност! одговори г. Крен. Да смо ми у Америци и Европи истински просвећени нестало би глупости, а с њом и те фаталности. Народи у Великој Азији ругају се нашој ратоборној култури.

Ту г. Крен, пребогат анегдотама из личних доживљаја по свету, исприча како је он у Бенаресу у Индији ишао нарочито ка једном прослављеном монаху, кога је сва Индија сматрала светим човеком.

- Кад сам му се представио као Американац, причаше г. Крен, монах сажаљиво климну главом и с уздахом рече: О, ви Американци, о, ви Европејци! Како сте много страдали, и како ћете много још страдати! Сва такозвана култура ваша свела се на борбу за моћ, за надмоћ. Тим отровом заражавају се и наши млади људи, који иду к вама на школовање. Нико од њих не враћа се запојен љубављу према вама, но сви се, и несвесно, носе изопаченим идејама вашим о насиљу "ради права", што у суштини не значи ради права него ради моћи. Баш ту неки дан беху код мене два индијска студента, који су се школовали у Лондону. Кад сам их упитао: како наша браћа у Енглеској, они су обојица гневно узвикнули: каква браћа? то су наши душмани а не браћа! Њихова је култура себичност и насиље. Ми у Индији имамо праву културу. Ми се морамо борити против њих, и ослободити од њих. - Ако ћете се борити против њих насиљем, рекох им ја, у чему се онда ви разликујете од њих? И шта вам вреди ослободити се њих споља, кад ето видим да су вас они заробили унутра? С таквом злобом не говоре о људима следбеници благих учења Веданте него пре следбеници ратоборне културе европске. Ослобођење наше од Енглеза, господо, није највеће благо; највеће је благо ослобођење од себе самих. То је смисао Веданте. Отишли сте у Европу само као робови физички, а вратили сте се као двоструки робови, и физички и духовни. - Испричавши ово старац монах опет уздахну и понови: О ви Американци, о ви Европејци! Како сте много страдали, и како ћете имати још много да страдате! Страдање је неизбежно за све оне који се противе Дхарми.

У том тренутку поче у трпезарији да трешти позната црначка музика џез.

- Чујте само, узвикну гневно г. Крен, чујте само каква нам је музика! Је ли то музика људи просвећених и мирољубивих или необузданих дивљака?

Министар Јустон као да се осети од ових речи увређен у свом националном поносу, па ће рећи Крену:

- Немојте тако, пријатељу. Какви смо да смо ми американци, ми смо ипак просвећенији и мирољубивији од Европљана. Европа се спрема за нападни, освајачки рат, а ми се спремамо за рат одбрамбени.

- Стара песма на стари глас! шапну ми на ухо г. Крен.

- Допустићете, продужаваше министар, ми морамо бити спремни да се бранимо, ако нас ма ко нападне било од стране Атлантика било од стране Пацифика. Наша историја не зна за освајачке ратове. Почевши од Председника Вашингтона па до Вилсона, Америка је водила само одбранбене ратове а не освајачке. Ја не кажем ни да је рат фаталност, како рече професор Писек, нити пак да је рат биолошка потреба ради тобожњег обновљења нације, како то тврди Француз Клемансо у једној својој новијој књизи. Ја велим, да је рат дивљаштво које сила намеће и које се само силом може одбити. То је све.

- Сви се народи ужурбано спремају за нов рат, драги мој Крене, рече генерал. Па зар само ми Американци да сакријемо главу у песак попут ноја и правимо се невешти?

- Не реците сви, Кларк, одговори Крен. Који то сви? Индија, Китај и Етиопија не спремају се за рат; а то је више од половине рода људског. Европљани и ми спремамо се за рат, то јест мањина рода људског. Управо једна трећина рода људског!

Тада се генерал окрете ка Балканцу, па као у шали упита:

- Камо ви Балканци припадате: Креновој мирољубивој већини или ратоборној мањини?

Одговори на то Балканац:

- Ми припадамо онима који мрзе рат а који се припремају за рат.

- Управо такав је положај и нас у Америци, узвикну министар Јустон. Ми мрзимо рат, али се спремамо за рат. Спремамо се по нужди, да би у критичном часу одбранили нашу демократију од империјалистичких завојевача.

Крен се јетко насмеши, па рече:

- Ратни бес уједначује све, пријатељу драги. Ту нити што помаже демократија, ни аутократија, ни монархија, ни република, ни комунизам. Данашња комунистичка Русија исто се тако журно спрема за рат као и енглеска и јапанска монархија, и исто тако као американска и француска република. Него чујте ме и размислите, мени се чини да је тај ратни бес у наше време нарочито обузео белу расу.

- У томе сам ја потпуно с Креном, рече генерал. Нити је било нити има озбиљне политичке теорије или владајуће странке, која у крајњој линији није или стајала за рат или проузроковала рат. Ниједна политичка доктрина до сада није могла скинути вео са оне страшне мистерије, што се у животу људском назива ратом. Ни политичари, ни државници, ни војници, па ни сами природњаци, нису нам до данас пружили ни издалека једно озбиљно објашњење суштине рата, његових правих узрока и сврха. О томе се до сада или ћутало или пристрасно говорило. Понекад ми се учини, да је рат некако скопчан с дубоким и невидљивим кореном живота нашега на земљи, те ту једино ако би религија могла казати неку озбиљну реч.

Наста тајац. Но једанпут генерал постави овакво питање:

- Заиста, господо, ко је икад од белих људи написао неко знаменито дело о рату?

- Ниче и немачки генерали пред Светски Рат, рече неко.

- Макијавели! одговори г. Јустон с очевидним подсмехом. То је европски философ рата.

- Наопаки философ! одврати други неко. Слепац који је слепцима показивао пут.

- Ја мислим, да Макијавели представља квинтесенцију европског поквареног ума, допуни сам себе Јустон.

Цело друштво изрази своју једнодушну осуду учења Макијавелијевог.

Потом ће се генерал Кларк окренути моме најприснијем пријатељу Балканцу, и упитати: да ли гдегод у светској литератури постоји неко друго и боље објашњење мистерије рата него што га је дао рецимо Макијавели.

Одговори Балканац:

- Па постоји библијско објашњење, потпуно супротно мишљењу Макијавелија.

Генерал га погледа испитујућим погледом па потону у дубоко ћутање. Нити хтеде више речи проговорити о рату тога вечера. Само ћуташе и размишљаше, као да се упињаше да поврати у сећање нешто давно знано и заборављено.

Сутрадан позва генерал Кларк мене и мога пријатеља Балканца да се шетамо у чуну по мору испод красне виле г. Крена. С нама у чуну било је још неколико отмених гостију Кренових, које је сам генерал одабрао и у шетњу позвао. Чим смо поседали у чун генерал замоли Балканца, да изложи науку о рату, која је њему позната и која се њему чини једином истином.

И све ово што следује, написано је на основу онога што је тада говорено при шетњи у чуну по Бостонском заливу на Атланском океану, месеца Августа 1927. године.

ОРУЖАЊЕ



Сви народи Европе и Америке, генерале мој, отпоче Балканац, најгрозничавије се оружају за нови рат. Ко то не види? Једва да је то тајна за чобанина у планини, још мање за људе који живе по градовима и мотре на дела људска. У журби за наоружањем од народа Азије за сада иду у корак с Европом и Америком два три народа, као Јапан, Турска, и донекле Персија и Авганистан. Велики Китај се разрачунава сам са собом и врши крваве ратне вежбе на својој деци припремајући се тако, и несвесно, за клање туђе деце. Но они који су оптеретили своју савест одговорношћу за прошли светски рат, натовариће на себе одговорност и за рат предстојећи. То су народи беле расе, народи названи хришћанским. У припремама за нови рат, или нове ратове, они предњаче свима осталим народима и племенима на глобусу земаљском. А да свет стоји пред новим ратом, то сведоче:

1. Јавне и тајне ратне припреме свих поменутих народа;

2. Ратни буџети, који по свим државама несразмерно превазилазе расходе ма које друге намене, и далеко превазилазе ратне буџете пре прошлог светског рата;

3. Ужурбана активност безбројних фабрика ратних оруђа, муниције, отровних гасова, електричних и електромагнетских ратних направа, као и повећана маса радника производње у тим фабрикама;

4. Ужурбана изградња ратних бродова и других морских ратних оруђа;

5. Повећани бројеви сталног кадра у сравњењу са предратним;

6. Стручни комитети научника, ангажованих од појединих влада, који уносе сву своју интелигенцију и енергију, да пронађу или усаврше смртоносне отровне гасове и друга хемијска средства за рат на копну, на води, под водом и у ваздуху;

7. Тајни савези и груписања појединих држава и народа за ратне сврхе;

8. Веома разгранате шпијунаже, помоћу којих једна држава познаје ратне планове и тајне изуметке за рат других народа.

Ово су докази. А има и знакова који наговештавају нови рат, међу којима су: појачано неповерење државе према држави, расна и национална омраза, а нарочито свеопште мрачно предосећање и свеопшта узнемиреност духова на свих пет континената.

На ово може неки доброжелатељ рећи: "Све је то тако. И ми сви то видимо. Али све те припреме за рат не морају неминовно довести до рата. Јер упоредо са припремама за рат корачају и припреме за мир."(Тридесет је пуних година како је учињен први покушај за смањење оружања и за мир света. Иницијативом цара Николе сазвана је Прва Хашка Конференција мира 1899. год. Ова конференција отворена је следећим речима племенитог цара: ,,Ми тражимо најефективнији начин да се осигура свима народима благодат истинског и трајног мира, и, изнад свега, да се учини крај сталном напредовању садашњег оружања". Представници народа потписали су протокол хашке Конференције и вратили се да продуже свој посао - оружање! Друга Хашка Конференција мира била је 1907. године, Опет је протокол потписан и опет се продужило све по старом. После Светског рата основана је Лига Народа и Интерпарламентарна Унија: Протоколи се потписују сваке године, но стари посао оружања иде све јачим темпом. Сазвана је 1921. год. Вашингтонска Конференција за ограничење оружања. Све је ишло у реду и протокол је потписан, али се није скренуло са старога пута. Потом је Президент Кулиџ сазвао у Женеви Конференцију од Три Поморске Силе, опет ради ограничења оружања. Најзад је дошао и Келогов Пакт који су потписали велики број држава "отказујући се рата као средства националне политике". И пошто се све рекло и све потписало - ниједна фабрика оружја није смањила своју ратну производњу, ниједна крстарица није претворена у трговачку лађу и ниједан пук пуштен кући, и то нигде у свету. Од Прве Хашке Конференције до данас догодили су се многи ратови као Енглеско-бурски рат, Руско-јапански рат, ратови Балкански, Светски рат, Грчко-турски рат, са безброј мањих ратова на глобусу земаљском. После овог тридесетогодишњег искуства како да и највећи оптимист не гледа с тугом и болом и неверицом на све речи о разоружању и миру?) Корачају, да, али корачају као дете за џином, као воловска кола за огњеним колима. Персонификујући рат и мир рат би требао да каже миру: ја треба да опадам а ти да растеш. Насупрот томе, изгледа рат говори миру: твојим припремама ти, дете, мене скривај, па трчи по улицама и вичи, да мене уопште нема и неће бити! Чак и сама вербална пропаганда мира многима служи за ратне сврхе. И тако у наше дане још једном се обистињава реч пророчка: говоре: мир, мир, а мира нема (Јер. 8, 11).

О миру се данас толико говори не зато што постоји мир, него зато што је мир у опасности. Као што се о поштењу не говори много докле год има поштења, и о здрављу докле траје здравље. Или, зар не видите ви као војник, да се и многи говори о миру употребљавају као прикривена ратна тактика? Говоре: мир, мир, а мира нема!

И заиста, генерале, ми нисмо ни имали мира после завршетка Светскога Рата. Ако га је ко имао имали су га Папуанци и Бушмани пре него ли бели људи. У суштини имали смо примирје а не мир. Имали смо и имамо ужурбано спремање за нови рат.

Исто као и при ратном примирју. Од како је Немачка потражила примирје 1918. године, па до данас ми у истини имамо само примирје. Од онда па до данас главни расход Држава. главна брига државника и генерала, и главни страх народа односи се на нови рат, исто као и при ратном примирју.

Из свега овог јасан је наук:

1. Да Светски Рат, почет 1914. године, не изгледа још свршен;

2. Да од Светског Рата па на даље, идеја о новом рату свевласно доминира психичким расположењима и материјалним напорима народа и држава;

3. Да факта о ратним оружањима света, бацају у засенак све разговоре и добре жеље за мир;

4. Да се свет с гледишта финансијског, тј. с гледишта расхода на ратне сврхе, већ налази у ратном стању.

КАКАВ ЋЕ БИТИ БУДУЋИ РАТ



Треба ли ја то Вама да описујем, генерале? Ни јава, ни снови, ни машта поштених и разумних људи не могу ни приближно представити преужасну слику предстојећег рата, коме човечији род корача у сусрет.

То ће бити рат потпуно лишен милости, поштења и витештва. Витешки рат између Израиљаца и Филистејаца, у коме две војске посматрају борбу између својих представника, Давида и Голијата, очекујући од исхода те борбе своју победу или пораз, само је једна чобанска идила према рату предстојећем. И рат Арџуне против Бхишме, описан у Махабхарату, само је једна идила. Као идила је и рат на Косову између Срба и Турака. Па је идила чак и рат Наполеонов против Москве. Шта ја говорим? Та сви ратови у свету, у којима су и уколико засијали зраци милости, поштења и витештва, сви ратови, који су могли дати надахнућа бар једном добром песнику и једној доброј песми - идила су према рату који свету предстоји. Јер будућим ратом неће се циљати само победа над противником него истребљење противника. Потпуно уништење несамо бораца него и целе њихове позадине, њихових родитеља, деце, болесника, рањеника и заробљеника, њихових села и градова, стоке и кошева, железница и друмова! Пламен, који не мисли, и не прави разлику!

У прошлом рату кукало се над Ремском катедралом. У новом рату смејаће се над рушевинама многих катедрала, многих народних светиња, вековних споменика, и свега осталога што је људском срцу на родној грудви земље мило и драгоцено. Огањ ће се бацати нештедице са земље, са воде, и из ваздуха, на све оно што је противничко. Огањ, олово и челик падаће као плаха киша која све плави и предаје смрти. Уз то ће доћи и електричне муње, електрични тенкови, железне брзоходне и брзометне направе, и Бог зна - управо ђаво зна - какве све адске справе за убијање, гажење и мрцварење људи, стоке, биља и ствари. А као круна свега тога доћи ће последњи и врховни изум латино-тевтонске цивилизације - смрад! То јест смрадни гасови, бацани на противника и његову домовину из најразноврснијих оруђа и у најразличнијим препаратима. Свака жива ствар, коју је свевишњи Творац обдарио органом дисања ради наслађивања Његовим чистим и животворним ваздухом, издисаће у грчевима од отровног смрада, којим је буде поздрављала цивилизација западна. Атила, Џингиз Кан и Камбиз поруменели би од стида пред таквим нечовечним начинима ратовања. Но, они који су крштени у име Сина Божјега Свемилостивога, да ли ће се застидети?

Цифре будућег рата превазићи ће у сваком погледу, осим у погледу поштеђених, цифре свих осталих ратова у историји рода људског. У току самога рата биће мобилисани и дечаци од дванаест година па навише, и многе жене и девојке. Реквизицијом ће се одузети за војне потребе све, али све, што позадина буде имала: и последњи во, и последњи коњ, и свако друго живинче, што је за јело или за терет, и сва храна, сав новац, адиђари приватних особа, сва готовина из свих банака приватних, друштвених и државних, и све драгоцености цркава и манастира, одела, посуђа, све што је од гвожђа, бакра, алуминијума, гуме - а да и не говоримо о сребру и злату - приватни телефони, металне пећи, браве са врата и капија, метални кревети, метални рамови са слика, икона и огледала; речју: све што је од метала, од коже, од платна, од каучука, или од ма каквог материјала, који буде нужан рату и ратницима. Старице и старци, са ситном децом и богаљима, остаће у празним и хладним кућама, са амбаром и салашем испражњеним, са тором и обором испражљеним, без обуће, без кајиша, без посуђа, без плуга и мотике, без ножа и кашике, у кућама незабрављеним, - гладни људи у опасности од гладних зверова. Чупаће по мало травице, где је још буде преостало од огња ратнога, грепшће земљу и скидаће кору. Тиме ће се хранити. А настаће и такви студени дани, да ће људи погорети све књиге из библиотека, јавних и приватних, и све слике и уметничке предмете из музеја, само да се народ огреје, само - да стара бака загреје мало чаја, без чаја, за умируће јој унуче. Многи ће од ужаса позверити, облесавити или полудети. И они ће сасвим наги, чупави и прљави, трчати по друмовима и улицама, по горама и пољима, урличући као зверови и нападајући на оне које сретну или стигну. А у даљем току рата Врховне Команде ће издати заповест, да се сви ти бедни комади рода људског, којих ће се борци из првих редова сећати као својих родитеља, своје браће и сестара, и своје дечице, да се сви ти комади и комадићи рода људског преселе у пештере планинске због опасности од смрадних отрова, којим ће непријатељ покушавати да потрује све што дише у противничкој земљи. Тако, уствари. у току рата неће ни бити народа у садашњим људским обиталиштима, у садашњим градовима и селима, у кућама и у колибама. Јер ће сва земља бити бојно поље. Зар не, генерале мој, сва ће се наша планета претворити у једно бојно поље? Од грађанства у позадини нико се нигде неће моћи видети. Све ће бити у збеговима, по пештерама и јаругама планинским. Како ће бедни народ проводити своје дане у тим збеговима, то нико од људи неће умети исказати. Када се рат буде свршио, после дугог трајања, тада ће се видети све те пештере и јаруге, планине испуњене мртвачким костима.

Једна нарочита карактеристика будућег рата биће безидејност свих зараћених страна и међусобно неповерење међу војницима под истом заставом. Јер тај рат неће се у ствари водити ни у име вере, ни у име слободе, нити у име домовине и нације - мада ће се то истицати као гесла - него у главном само у име мржње и освете, отмице и грабежи. Због те безидејности, која уништава свако одушевљење, у свима војскама биће много издајника и потплаћених шпијуна. Следствено, биће много међусобног неповерења, и биће стрељања читавих ратних јединица. Поред кривих изгинуће и велики број правих од својих сопствених власти. И још, због одсуства ма какве крупне и истините идеје, за коју би се неко сагласио да драговољно гине, биће и потпуно одсуство јунаштва и јунака. У тешкој ситуацији људи ће се показивати плашљивице а у лакој бездушници и мародери. Мртве ратне машине представљаће управо главне и једине јунаке будуће војне. Оне ће изгледати живље, разумније, моћније и храбрије од човека, свога творца и газде. Човек ће бити тако ништаван усред својих машина, и бедан, и устрашен! Он ће аплаудирати својим ратним машинама као што се некад аплаудирало јунацима.

Један велики део свих опасних ужаса будућега рата ми смо већ доживели и видели у прошлом Светском Рату. А ратови будући биће куд и камо страшнији од свих ратова прошлих.

Но тешко је, генерале мој, описати људским језиком ону бурну и тамну ноћ, испуњену злочином, ужасом и хаосом, у коју Европа с Америком гредећи вуку собом сав остали свет.

Из свега овога јасан је наук:

1. Да ће цивилизовани свет ставити у службу предстојећем рату сав свој мозак, сву своју енергију и сав свој иметак без резерве;

2. Да ће ужаси разорења у будућем рату превазићи све ужасе ратне из прошлих времена;

3. Да ће се будући рат одликовати одсуством идеја и одсуством милости и јунаштва.

КАКВИ СУ УЗРОЦИ БУДУЋЕГ РАТА?



Питате ме, генерале, какви могу бити узроци будућега рата?

Питате ли ме збиља о правим узроцима тога рата или о инциденту којим ће се рат отпочети? То су две различите ствари. Узроци се могу још сада констатовати, а инцидент се не може ни наслутити.

Европски политичари и ултрапатриоти који мисле, да је минули Светски Рат проузрокован атентатом у Сарајеву, нису ни мало квалификовани да нам објашњавају узроке будућег рата. Ако су грађани једног града полили своје куће петролеумом, па се нађе неки дечак, који из зловоље или несташлука баци у град упаљену шибицу, ко ће се назвати проузроковачем пожара? Цените сами. Цените сами, како су кратковиди постали књижевници и фарисеји нашега времена! Узроке једног наказно рођеног детета они траже у најмању руку на девет месеци пре његовог рођења, док узроке такве једне страшне наказе, какав је био прошли покољ света, они су готови да нађу у једном крвавом инциденту, који се догодио у Сарајеву само на месец дана пре него што се она наказа појавила у свет! Кад је код људи воља за рат, тада су инциденти брзо готови да послуже као ратна увертира. Ако су људи спремни за рат, зар ће се дуго морати чекати на какав атентат, или спаљење нечије заставе, или на увреду неког конзула, или на убиство каквог мисионара?

Једва су квалификовани да нам објасне узроке будућег рата и философи еволуционисти и економисти. Ко може озбиљно слушати о рату оне који рат сматрају природним и нужним ради неког тобожњег прогреса рода људског? Ако је природно оно сумашедше крвопролиће, које су наше очи гледале неколико година, онда су разум и поштење код људи неприродни. Ако једна организована бујица злочина, и само злочина, са свима бранама и уставама отвореним, плави и пустоши свет, ништи милионе живота људских, и претвара у пепео све што је дугим трудом стечено и урађено кроз поколења и поколења, све ради неког прогреса, онда је прогрес најнежељенија ствар у свету, и сама та реч, прогрес, најопаснија и најпроклетија реч у речнику људском.

Какав је прогрес донео свету прошли Светски Рат? Нека отворе очи и погледају бар они који још памте људе и прилике пре онога рата. Та ништа није очигледније него, да је онај злокобни рат учинио људе лошијим и наказнијим, физички и морално, а прилике политичке, економске и финансијске - погоршаним. Наравно, рећи ће на ово еволуционисти философи с уобичајеним сардонистичким осмејком: то се не може оценити сада; прогрес који је човечанство учинило кроз прошли рат моћи ће се израчунати тек после стотине и хиљаде година! Тако ови философи у овом питању као и у сваком другом беже у мрак од хиљаде година, често и у још гушћи мрак од милионе година, било уназад било унапред, у мрак у коме се никаква теорија не може верификовати.

Најзад ни мислиоци типа Макијавелијевог и Ничеовог ниуколико не објашњавају мистерију рата. Обоготворити

извесне људе и дати им кључеве од рата и мира без обзира на ма какве моралне скрупуле, без обзира на њихов однос наспрам Бога и ближњих значи, теорисати насупрот не само идеалима него и стварности и вековном искуству рода човечјег.

Ви ме питате, генерале, ко би нам онда могао указати и објаснити узроке будућег рата, или рата уопште? Нико други до Светога писма Божјега. Не постоји ниједна књига у свету изван Библије, у којој је описано толико ратова са датим праизворним објашњењем истих. Ту је нагомилано огромно искуство рода људског са три континента о ратовима, о победама и поразима, и све то једном нарочитом светлошћу обасјано и показано. Не постоји ниједна философија рата која би могла дати задовољавајуће одговоре о узроцима рата и предвидети победу или пораз једне ратујуће стране. Такве одговоре и таква предвиђања само Библија може дати. Отуда и не постоји данас нигде и никаква савременија књига о рату, о узроцима рата и о евентуалном исходу рата него што је Библија или Свето писмо Божје.

Разуме се да у Библији нису описани сви ратови у историји људској, али они који су у њој описани и објашњени типични су за све ратове у прошлости и у будућности. Не мења ствар обим ратова, нити техника ратова; и локални и светски ратови догађају се као последице истих узрока, те се и једни и други, ма кога обима и ма на ком бојишту, подједнако лако даду разумети кроз Библију. И будући рат, дакле, моћи ће се разумети и објаснити само кроз Библију, односно кроз типичне ратове наведене и објашњене у Библији.

Зато, остављајући за доцније право објашњење узрока будућег рата - дозволите да у овом свечаном и болном тренутку, стојећи између два рата, јучерашњег и сутрашњег, још једном прелистамо старе листове ове величанствене Књиге, која нас не учи кроз теорије и мишљења појединих људи него кроз искуство и догађаје.

Одмах вам морам рећи, да у светлости Библије ми не треба да се питамо, какви ће узроци бити, него какви су узроци рата будућега. Јер ти узроци већ постоје. У светлости Библије они су већ дати, и могу се опипати. Грађани у граду журно полевају своје куће петролеумом. Сасвим је беспредметно, ко ће први убацити варницу у град.

КАИНЕ, ГДЕ ТИ ЈЕ БРАТ?



Прва човечја крв, генерале, која је злочиначки просута на земљи, била је крв брата. То је симболично за све злочине човека над човеком до краја историје. И последња човечија крв, генерале, која буде просута на земљи биће опет крв брата. Јер чија би иначе могла бити,

Но браћа по крви нису увек браћа по духу. У Каину и Авељу била је иста крв али не и исти дух, братска крв али не и братски дух. Јер док је Авељев дух био осветљен Богом, дух Каинов био је помрачен завишћу. Каин се расрди веома, и лице му се промијени, тј. потамни му и лице од помраченог духа. И кад беху сами у пољу скочи Каин на Авеља брата својега, и уби га (Пост. 4, 5-8).

Тиме се отворила историја рода људског на земљи, на име: братоубиством. Братоубиством из зависти! Иста она сатанска завист, која је расхладила љубав прародитеља људских према Створитељу, расхладила је и љубав њиховога првога сина према брату његовом. Овај последњи преступ дошао је као последица онога првога, још и као казна за онај први - казна Адаму и Еви. Видећи овога млађега и бољега сина умртвљена, отац и мајка, морали су осетити јетку жаоку свога греха према Богу и Рају. Но то је био само почетак, типичан за сву будућност њиховога потомства. У чему је типичност тога почетног злочина? У томе, да се грех човека према човеку јавља као последица греха човека према Богу. Или другим речима - кад говоримо о рату - да се рат човека против човека јавља као последица рата човека против Бога. Да Свевишњи Творац људи није милошћу Својом ублажавао пожар, разбуктаван и разбуктан грехом, људски би род био уништен још у првом историјском колену. Но милост је Творчева прво спречила освету над братоубицом Каином, а потом дала утеху несрећним родитељима кроз трећега сина, Сита. И начини Господ знак на Каину, да га не убије ко га удеси (Пост. 4, 15). А мајка убијеног Авеља кад роди Сита објасни то милошћу Божјом рекавши: Бог ми даде другога сина за Авеља, којега уби Каин (4, 25).

И тако, генерале, овај први почетак свих следећих ратова у светлости Светога писма Божјега чита се овако:

1. Постоји један неумитан закон греха:

2. Рат човека против човека последица је рата човека против Бога;

3. Рат родитеља противу Бога продужују деца ратом један против другог;

4. Милост Творчева ублажава закон греха и тиме омогућава продужење рода људског на земљи.

O neee.........Milost,molim za milost 

ГОСПОД ЗАСТАВА МОЈА



У долини Сидимској, тамо где је Мртво Море, плануо беше рат међу девет царева, четири на једној страни а пет на другој. То беше рат освете и пљачке, један од безбројних ратова у потомству Ханана, сина Хамова, сина Нојева. А ово потомство Хамово стајаше под проклетством Нојевим због греха непоштовања родитеља (Пост. 9, 25). Цар Ходологомор беше главни војсковођ на једној страни, а цареви Содомски и Гоморски на другој. И победи она прва страна ову другу страну. Цареви Содомски и Гоморски падоше, њихова преостала војска разбеже се по планинама, а победиоци узеше све благо у Содому и Гомору и сву храну њихову и отидоше (Пост. 14, 11).

Али ту не беше крај рату. Пљачкашки победиоци беху учинили једну несмотреност, која ускоро обрати њихово победно ликовање у страх и пораз. Та мала несмотреност, генерале, као што знате из ратне историје, прати све насилнике од увек и за увек као неки невидљиви коноп око врата, који се онда затегне када се они најмање надају. Њима се у ратовима обично најпре даје победа само зато да би после ужасније осетили пораз. А ево у чему беше несмотреност цара Ходологомора и његових савезника. Уз остало робље, које они отераше из Содома, беше ухваћен и поведен и један праведан човек, Лот, синовац Аврама Божјега човека. Глас о томе дође до Аврама. И Аврам брзо сабра 318 слугу својих, па с поуздањем у Бога удари на оних пет победоносних царева. И разби их Аврам тако страшно, да се они у бежању нигде не зауставише од Мртвога Мора до Дамаска. И ослободи Аврам Лота, и све остало робље поред њега, и поврати благо опљачканим људима у Содому. Чули сте, генерале, за тајанствену и никад довољно објашњену личност цара Мелхиседека? Том приликом, дакле, појављује се тај тајанствени библијски цар пред Аврамом. Он благосиља Аврама, али ипак не приписује победу Авраму него Свевишњем Богу, као што је то и сам Аврам чинио. Благословен да је Бог вишњи, који предаде непријатеље твоје у руке твоје, рече Мелхиседек Авраму. А када цар Содомски, обрадован због изненадног обрта ствари, понуди Авраму на дар све опљачкано благо иштући од њега само робље, рече му праведни Аврам: Дижем руку своју ка Господу Богу вишњему, чије је небо и земља, заклињући се: ни конца ни ремена од обуће нећу узети од свега што је твоје, да не речеш: ја сам обогатио Аврама (Пост. 14, 20-23). И не узе победоносни Аврам ништа за себе. Чак ни своје обичне ратне трошкове не наплати. Јер он не беше ни пошао у рат да узме што туђе за себе него да ослободи робље од безбожних тирана и да поврати имовину тога робља од пљачкаша. Сматрајући себе као заточника правде, он је нашао себи награду у томе што је правди извојевао победу.

Сравните сада, генерале, поступак овога Божјег човека са поступком освајача Париза 1870. године, па ако хоћете и победиоца из 1918. г. Сетите се при том, да су ови модерни победиоци били крштени хришћани, док је Аврам био човек од обрезања, који је са својом великом вером у живога Бога предображавао издалека једнога правога хришћанина. Како би дивно могле звучати оне речи Аврамове и у устима победоносног Бизмарка у Паризу: дижем руку своју ка Господу Богу вишњему, чије је небо и земља, заклињући се, о Франдуска: ни конца ни ремена од обуће нећу узети од свега што је твоје, да не речеш: ја сам обогатила Немачку! - Звук ових речи проламао би векове далеко дуже и лепше од звука проклетих пет милијарди франака што их Бизмарк изнуди од побеђене Француске.

Прескочимо сада много столећа, па размотримо други један рат.

У сухој пустињи под Хоривом ожедни народ Израиљски, а ту не беше воде. И поче сав народ викати на Мојсеја, што их изведе из Мисира. И, што је још црње, поче народ сумњати у Бога и у помоћ Божју. Тада завапи кротки Мојсеј ка Господу: Шта ћу чинити с овијем народом? Још мало, па ће ме засуши камењем (Исхода 17, 4). И Господ га чу и поможе му, да изведе воду из стене Хоривске и напоји народ. Но грех своје сумње у Бога и роптања неверни народ требао је да отплати. То је закон греха. Због тога удари цар пустињски Амалик, незнабожац, удари на Израиљце са силом великом и оружаном. И страх и ужас обузе Израиљце. Тим страхом и ужасом плаћаху они свој грех сумње и роптања против Бога и слуге Његовог Мојсеја.

Тада Мојсеј посла Исуса Навина да се с Израиљцима бори против Амалика, а он се попе на брдо високо, где се с уздигнутим рукама мољаше Богу. И докле Мојсеј држаше у вис руке своје, надбијаху Израиљци, а како би спустио руке, одмах надбијаху Амаличани (Исхода 17, 11). Но рат се продужи цео дан до захода сунчанога, а Мојсеју отежаше руке. И брат његов Арон подметну му камење под руке, да би их могао држати у вис. Па кад опет руке Мојсеја сусташе, тада му Арон и Ор придржаваху руке, један с једне а други с друге стране. И разби Исус Амалика (I Мој. 17, 13). Запазите, генерале, оригиналну карактеристику овога рата: главни војсковођ не командује војском, него стоји непомичан на молитви с уздигнутим рукама Богу, док његов помоћник командује и води борбу с непријатељем. И не победи толико овај који је водио борбу, колико онај који је уздизао молитве. Закон греха ублажи Бог Својом милошћу због молитве праведнога Мојсеја, вође народнога. Свевишњи је попустио био Амалику, да по свом пљачкашком умишљају удари на Израиљ, да би страхом накарао Израиљ, али Он није допустио Амалику да победи до краја, због неваљалства Амаликова, него је дефинитивну победу даровао Израиљу због вере и молитве Мојсеја, слуге Свога.

Тада Мојсеј начини на оном месту један олтар, и назва га - " Господ застава моја ".

Ваистину Господ је и био застава Мојсеју, Господ је био застава и Авраму. Ратујући под том заставом они су обојица победили надмоћнијег непријатеља. Аврам са 318 слугу својих, не ратника него овчара, победио је под том истом заставом војничког и пљачкашког цара Амалика, надмоћнијег и бројем ратника и оружјем. А да је Амалик био надмоћнији, види се из тога, што чим би Мојсеју клонуле руке на молитви, Амалик би надбијао Израиљце. Значи: чим би Свевишњи остављао да сама физичка сила решава, без Његове интервенције, Амалик је ишао напред а Израиљ је одступао.

Тако су даље, и Аврам и Мојсеј однели сјајне победе имајући Господа Живога као своју заставу у ратовима.

А каква је застава могла бити у Ходологомора и у Амалика? Свакако некакав идол у виду лава, или орлушине, или вука, или друге неке грабљиве звери, чији се ликови, по несрећи, и данас налазе на заставама многих народа, како нехришћанских тако и хришћанских.

Из овога је у библијској светлости јасно:

1. Да они који ратују за пљачку, као Ходологомор и Амалик, могу, по Божјем допуштењу, у почетку да успевају;

2. Да пљачкаши и насилници у рату успевају не због своје моћи него због грешности онога народа, на који ударају;

3. Да праведници Божји, слично Авраму и Мојсеју, поражавају непријатеља када под Богом као под једином заставом војују за одбрану нападнутих и немоћнијих.

РАЗВРАТ У РАТУ ДОНОСИ НЕСРЕЋУ



Сада, генерале мој, изволите милостиво саслушати шта пише на другом једном листу Библије. Кад отидеш на војску на непријатеље своје, тада се чувај од сваке зле ствари (V Мојс. 23, 9). Ову заповест дао је Свевишњи народу избраном преко Мојсеја, слуге Свога. Чувати се од сваке зле ствари у рату, нарочито од прељубе, представља основно правило ратног морала неискварених сељака балканских до данашњега дана.

Шта доноси држање а шта гажење овога морала најбоље нам илуструје историја народа израиљског. Војсковођ вулгарна карактера не односи победу. Вулгаран војник у рату гине без славе. Рат је мој, говори Господ.

Када Творац неба и земље, Господ над војскама, има неку Своју намеру с једним народом, онда нико у свету не може осујетити ту Његову намеру до једино тај сам народ. У погледу народа израиљског намера је Господња била, да учини тај народ својим светилом међу свима народима по вери у Њега Јединога, Живога, Истинитога. Зато је Господ преузео био да изведе Израиља из ропства мисирског и доведе у Ханан, у земљу Аврама, Исака и Јакова, у земљу обећану. Тај пут Израиљ би прешао и брзо и лако, уз Божју помоћ, да сам себи није стављао гране на пут. Ни Фараон, ни Црвено Море, ни Амалик, ни сви цареви и народи незнабожачки између Мисира и Јерусалима, не би били у стању задржати ход народа, кога је Бог водио, или управо носио Духом Својим Свемогућим. Али греси самога тога народа, греси страшни против Бога, свога невидљивог Вође, задржавали су га, заустављали, враћали натраг, заводили на беспутице, и уваљивали у језиве опасности. При најмањим недаћама, које је и Бог попуштао на тај народ ради кушања вере његове, народ израиљски лудо је роптао против Господа Бога, и тим роптањем навлачио на себе муке од болести, муке од змија, поразе од непријатеља, вртлоге лутања, лутања кроз пустињу пуних 40 година. Кад год је пак тај народ бивао покајан и од греха отрежњен и очишћен лако је ишао напред, без тегобе је савлађивао многе препоне, и без губитка побеђивао многе непријатеље своје.

Узмимо за пример ратове против цара Аморејског и цара Васанског. Мојсеј беше послао своје гласнике Сиону цару Аморејском с оваквом поруком: пусти да прођемо кроз твоју земљу, нећемо свратити ни у поље ни у виноград, нити ћемо пити воде из студенаца, ићи ћемо царским путем док не пријеђемо међу твоју (IV Мојс, 21, 22). Али цар Сион то не допусти, него се осмели и удари на Израиља. И зарати се. И би Сион страшно потучен. Исти такав удес задеси и Ога цара Васанског. И њега Мојсеј порази до краја.

После ове две сјајне победе, које однесе покајани и очишћени народ израиљски над два незнабожачка цара, уђе страх у све околне народе. Нарочито уђе велики страх у Моавце и Мадијамце, када Мојсеј са својим народом стиже до њихових граница. Устрашени веома они говораху међу собом: сад ће ова множина појести све што је око нас као во траву у пољу (IV Мојс. 22, 4). Али то се не догоди. Него шта се догоди? Догоди се то, да народ изабрани опет баци сам себи грану на пут на тај начин што стаде чинити прељубу са кћерима Моавским (25, 1). А када стаде чинити прељубу он заборави и на Бога, Јединога и Живога, и на свој пут, и на своју мисију, и заустави се у своме ходу. И чињаху Израиљци телесну прељубу са женама Моавским; али сем телесне прељубе чињаху они и духовну прељубу, тј. ону врсту прељубе, коју су доцније сви пророци громогласно изобличавали на синовима и кћерима народа избранога. Та духовна прељуба, заблуделост и помраченост ума, плод телесне прељубе, и још страшнија од ове, састојала се у отпадању од Бога Живога и Јединога и у клањању идолима незнабожачким. Срце народа приону уз мртве идоле Моавске. И кћери Моавске позиваху Израиљце на прељубу и телесну и духовну, и Израиљци идоше к њима, и клањаху се идолима њиховим, и приношаху им жртве. Па место да народ израиљски завојшти на Моавце, ови завојштише на народ израиљски. Они завојштише на вас пријеварама својим, и преварише вас (IV Мојс. 25, 18).

По закону греха сав народ Божји требао је бити ту поражен и истребљен због неверства према Богу своме. Но спасе га и овога пута милост Божја, која ублажи закон греха; и то спасе га једино због праведничке ревности Мојсијеве и Финесове. Финес, унук Аронов, огорчен на безакоња безаконика, упаде под шатор једног Израиљца, који беше довео к себи жену Мадијамку ради прељубе, упаде Финес изненадно и прободе их обоје копљем. А Мојсеј заповеди те обесише све кнезове народне, који предњачише народу у беспутству и разврату. Видећи то својим очима народ се веома уплаши; и покаја се народ за грехе своје. И тек тада, после дугог застоја и богозаборава, могаху Израиљци кренути напред. И они кретоше напред против непријатеља својих, и покорише их, заузеше све градове њихове и сву земљу њихову.

Из овога је јасно:

1. Да с прељубом телесном иде упоредо и прељуба духовна, тј. отпадање од Бога истинитога и припадање ка боговима лажним;

2. Да прељуба и једне и друге врсте доноси несрећу у рату.

СЕДМОРИЦА НА СМРТ ОСУЂЕНИХ



Кад један народ отпадне од Бога, Јединога и Живога он постаје у суштини мртав, и његово се биће само лелуја у овоме свету као сенка, као храст преструган до корена а још необорен. Треба само да дође један земљотрес, или потоп, или помор, или рат, да одува сенку, да одува престругано дрво, да покопа мртваце. Јер отпасти од Бога, Јединога и Живога, то значи заратити против Бога и попрети сав Његов закон. Како може трава ратовати против косача? Како ли грнци војевати са грнчаром? Хоће ли се сјекира величати над онијем који њом сјече (Иса. 10, 15)?

Седам народа живело је у земљи Хананској: Хетеји, Гергесеји, Амореји, Хананеји, Ферезеји, Јевеји, и Јевусеји. Сви ови народи били су отпали од Бога, Јединога и Живога, погазили сав закон Божји, предали се идолопоклонству, а с тим уједно и незнабожном крајњем неморалу. Ни милост ни казна Свевишњега није се дотицала срца њихових. Јер и милост и казну Божју они нису приписивали Богу него ђаволима. Њихова вера била је једино вера у ђаволе, њихов страх страх од ђавола, и њихов савез савез са ђаволима. Такви су били ти народи, када је Јаков оставио Ханан и преселио се у Мисир, такви су били после 430 година, када се народ Јаковљев, или Израиљев, вратио у Ханан. Бројно и физички они су били јачи од Израиља, (IV Мојс. 7, 1), али духовно они су били мртви. И људи у Содому и Гомору били су исти такви духовни мртваци, и вишња сила пустила је на њих огањ и пепео, да их сахрани. Такав је био Тир и Сидон, и рат их је сахранио. Таква је била Помпеја, и зато је покривена ватром и пепелом.

По наређењу увређеног Сведржитеља слична је судба требала да постигне и седам народа у Ханану. Њих су требали Израиљци да одувају као сенке, да оборе као већ престругано и од корена одвојено дрвеће, да их покопају као мртваце. То је Бог управо наредио Израиљцима да изврше кад буду ушли у земљу обећану (V Мојс. 7, 2).

Неки протестантски тумачи Светога писма хоће у овоме да виде или немилост Божју или заблуду Мојсејеву. Како је тобож могла таква свирепа наредба потећи од Бога, питају они? То мора, веле, да је Мојсеј био у заблуди?

- Ни једно ни друго. Нити ту има немилости Божје нити заблуде Мојсејеве. Они који су стотинама година попирали име свога Саздатеља, попирали закон Његов и ратовали против Њега, зар нису заслужили смрт, и то смрт вечну? Милост Божја овде не може се доводити у питање пре него би се схватили сви страховити богоборни греси и пороци тих народа. Уосталом ко може оспорити право баштовану, да у својој башти истреби једно закржљало поврће а посади друго, боље и здравије? И ко може испитати баш до краја дубине Промисла Божјег? Несумњиво је овде двоје: прво, да су они народи својом поквареношћу давно били заслужили пропаст, и друго, да је Господ хтео у овом случају да куша веру и послушност народа Израиљског, као што је некада кушао Аврама наредивши му да принесе јединца сина на жртву. У овом кушању Израиљци су понекад показали Аврамовску веру и послушност према Господу своме, али чешће су падали при том испиту, савладани својим необузданим лакомством и похотљивошћу, те су хватали веру са овим Божјим противницима и увршћивали се у њихов фронт против Бога. Због тога су морали поднети многе казне од Бога, трпети ратне поразе и одлагати испуњење своjе мисије.

Кад је Исус Навин по смрти Мојсејевој, предузео вођство над војском и народом израиљским, он jе славно и брзо корачао од победе к победи сатирући пред собом оних седам народа на смрт осуђених.

Не одступај од закона на десно ни на лијево, рекао му је Господ у самом почетку његовог војевања. Нека се не раставља од уста твојих књига овога закона, него размишљaj о њему дан и ноћ, да држиш и творши све како је у њему написано, јер ћеш тада бити срећан на путевима твојим и тада ћеш напредовати. Буди слободан и храбар! Не бој се, и не плаши се, јер је с тобом Господ Бог твој куда год идеш (Ис. Нав. 1, 7-9). И овај војсковођ био је веран и послушан Богу у свему до краја живота, не погрешивши ни у једној заповести Божјој. Да није било овде онде греха, тј. преступања заповести Боже, од стране војника из његовог логора, по њему оних седам народа брзо би били срушени и покопани као живи мртваци. Али чим би се јављао грех у победоносној војсци, следовао је и пораз њен. Тако опсада и освојење Јерихона ишла је брзо и лако. Али први рат на Гаја свршио се бекством и поразом Израиљаца због греха једног човека, једног јединог. Но о томе ће бити речи на другом месту.

Страшна судба седам на смрт осуђених народа у Ханану пружају нам следећи наук:

1. Да ни један народ не може грешити против закона Божјег и живети у миру;

2. Да је грех агент рата; и да ма колико се један грешан народ показивао мирољубив, рат на њега мора доћи;

4. Да за казну једнога богоодступног и богоборног народа Бог употребљава понекад народе из велике даљине. Тако су за казну Хананских незнабожаца доведени Израиљци из Мисира, као што су доцније за казну Европљана доведени из далека Атила и Џингис Кан, за казну Шпањолаца Сарацени, и за казну Балканаца Турци.