IN < - Ratovi 91-99 koji su iznjedrili srpske junake za sva vremena! - >LO
<< < (7/16) > >> :: Odgovori!
Autor: igorxxx :
Pa ja sam zato napravio ovu temu da na jednom mjestu skupimo sve junake i sve podatke o njima, ali drugi forumaši ne paze mnogo na ovo! 8)
Autor: niko79 :
@Milan84rs

Evo i Srdjan Knezevic,mada ima i posebna tama o njemu,ali da ih sve saberemo ovde...
Evo ja cu kopirati text za koji se potrudio da nadje i koji je postavio @bannnnjac33 koji kaze:

mislim da ovaj covjek zasluzuje makar jednu temu na ovom forumu ako vi ne mislite tako ,a vi je onda lokujte....

СРЂАН КНЕЖЕВИЋ

Доносимо животопис недавно упокојеног српског јунака

Текст: Младен КРТОЛИНА

Срђан Кнежевић рођен је у селу Тврдимићи, 19. јануара 1958. године. Основну школу завршио је у Тилави, касније и Угоститељску у Сарајеву. Радио је у угоститељству, као шеф сале у хотелу "Панорама" на Палама.
До почетка рата у БиХ Срђан Кнежевић је био у Шестој личкој бригади код Плитвица. У време кад се запуцало у Сарајеву, будући "Бели вук" није био распоређен. Као и сваки грађанин тадашње Српске Републике, морао се одазвати мобилизацији и одлучити хоће ли у МУП или војску. Срђан је одабрао резервни састав милиције и отишао на Враца у Сарајеву. Први ратни успех био му је ослобађање села Турковићи, заједно са својим друговима.

КАКО СУ "БЕЛИ ВУКОВИ" ДОБИЛИ ИМЕ

После формирања Јахоринског батаљона Срђан улази у његов састав. Погибијом легендарног команданта званог Швабо, у фебруару 1993. године, постаје командант Јахоринског батаљона. Са својом јединицом ниже успехе; ослобађа Мали и Велики Јасен, Полом и Мошевачко Брдо. Тад је формиран јуришни одред Сарајевско-романијског корпуса који је бројао око 800 људи. У борбама на Мошевачком брду први пут се чуло за "Беле вукове". Име су добили по томе што су остали завејани у једној мећави на Бјелашници коју само вукови преживе.
Од 22. фебруара Срђанови "Бели вукови" налазе се у акцијама за ослобођење Трнова.Уз "Беле вукове" значајан допринос дале су и друге формације - "Пантери" из Бијељине као и специјална бригада милиције. Становници овог места свакодневно коментаришу да би ово место могло слободно да се зове "Срђаново".
Шеснаестог маја на Дебелом брду, Срђан, заједно са 13. српских бораца бива рањен, док је један војник погинуо. Петнаестог јуна 1995. године почела је велика непријатељска офанзива.Муслимани заузимају Златиште на Требевићу. "Бели вукови" су дошли из Трнова и успешно враћају све заузете линије и освајају значајан положај. Од 12. до 19. октобра 1995. муслимани су жестоко ударали на положаје око Трнова преко кога су желели да се територијално повежу са енклавом Горажде. "Бели вукови" по ко зна који пут не дозвољавају промену линије раздвајања.
О каквим се борцима радило довољно говори податак да су муслимани приликом размене погинулих војника на једном Срђановом борцу оставили цедуљицу на којој је писало "супер-специјалац".

МУЧКО УБИСТВО

После рата, Срђан је променио неколико значајних функција, а последња му је била заменик начелника јавне безбедности Сарајево. Седмог августа ове године Срђана, мучки, с леђа, убијају људи који су у Републици Српској познати као криминалци, а противу којих се Срђан, у ствари, борио. Срђан као врсни борац против криминала био је за њих страх и трепет. Убице и њихови саучесници успешном акцијом полиције притворени су и од 12. августа налазе се у истражном затвору.
Тог кобног дана са супругом Биљаном Срђан се упутио ка свом стану у улици четничког војводе Добросава Јевђевића, бр. 18. Зауставивши аутомобил, Срђану су, наоружани, притрчали Срђан Давидовић и Горан Шиљеговић који су аутоматском пушком и пиштољем нанели Кнежевићу 15 прострелних смртоносних рана, и то наочиглед његове супруге Биљане и синова Косте и Немање.
МУП је издао саопштење и обелоданио да су саучесници овог убиства Душан Тешић, дејтонска избеглица из Хаџића (1967), Бранислав Милановић (1977) из Зворника, Жељко Јанковић, дејтонска избеглица из Сарајева, Сретко Марјановић (1967) са Пала. Око свега постоји много упитника, али је једно сигурно: криминалу се у Републици Српској мора стати ногом за врат. А Бранковића је било и пре.



.......Knežević je ubijen u augustu 1998. godine ispred ulaza u zgradu u kojoj je stanovao, u centru Pala, a njegova likvidacija je u Srpskom Sarajevu trebala zaustaviti jačanje političke opcije koju su zastupali predstavnici opozicionih partija, predvođeni Biljanom Plavšić i Miloradom Dodikom. Naime, Knežević je bio spreman i voljan organizirati akciju hapšenja negdašnjih funkcionera sa Pala, bivšeg premijera Gojka Kličkovića, Joje Tintora, savjetnika Radovana Karadžića, Gojka Dursuma, direktora Privredne banke, Milana Ninkovića, bivšeg ministra odbrane, i još nekih..........


ako zna bilo sta jos neka postavi!!!pozdrav!!!
Autor: niko79 :
Evo,braca Bosnjaci nam odradili deo posla i dali ideju...
O cemu se radi?
Ajde da vidimo koliko je pravoslavne brace dalo zivot za pravoslavlje...
Bilo je tu Od Rusa do Grka svih pravoslavaca...ali zanimljivi je da je ovo copy/paste sa njihovog bednog sajta...





Jesen 1995: U jednoj od posljednjih ofanziva srpskog agresora u srednjoj Bosni, velike srpke snage su raspoređene na Nikšićku visoravan kod Sarajeva. Jednu od najvažnijh uloga imala jurišna izviđačka jedinica ’’Beli Vukovi’’ pod k-dom Knežević Srđana (smještena u Olimpijskom centru Jahorina) u čijem sastavu su bili skoro svi ruski dobrovoljci 3. RDO i odreda Dobrinja. Zbog 80-tak Rusa, 10-tak Bugara, nešto Grka i Rumuna, jedinica “Beli Vukovi”, koja učestvovala u poznatim operacijama oko Sarajeva (tokom 1994. i 1995.god.) je postala najpoznatija jedinica s kraja rata u kojoj su se okupili ruski dobrovoljci.
- Jesen 1995: Desetak dobrovoljaca se odvojila od odreda “Beli Vukovi” i prebacila u Vlasenicu gde ušla u odred “Vukovi sa Drine” gdje ostala do kraja rata. U Vlasenici je već postojao odred grčkih dobrovoljaca nazvan “Grčka garda”. Nekoliko Grka je bilo i u odredu “Beli Vukovi” i kod srpskih četnika u Sarajevu na Jevrejskom groblju.

8. Bondarec Dimitrija Oleg, (04.04.1969. – Kijev, Ukrajina). Ratovao u sastavu srpkog odreda ‘’Beli vukovi’’, bataljon na Dobrinji. Poginuo 20.11.1995.god. u Ozrenskoj ulici u Istočnom Sarajevu. Sahranjen u selu Donji Milići.
19. Kucarov Jordan (1968 – Stara Zagora, Bugarska). Ratovao u sastavu izviđačkog odreda ‘’Beli vukovi’’ Romanijskog korpusa VRS. Poginuo na Treskavici 04.07.1995.god. Posmrtni ostaci prenijeti i sahranjeni u Bugarskoj.
21. Mališev Anatolija Petar (25.06.1967 – Moskva), ranije ratovao u Pridnjestrovlju. U BiH od decebra 1992.god.. Bio u sastavu Trećeg RDO (Jevrejsko groblje, Priboj) te Drugog RDO (Višegrad, Pale), odreda ‘’Beli vukovi’’ (Jahorina). Poginuo 03.10.1994. u rejonu Poloma na Mojševačkom brdu. Sahranjen u selu Donji Milići. Nikšićkoj visoravni, sahranjen u Sarajevu.
22. Mališev Serafima Roman (20.02.1970 – Vjatka, Kirov), bio poslušnik Valaamskog manastira. U BiH od sredine 1994.god. U BiH od sredine 1994.god. Ratovao u sastavu Trećeg RDO - Jevrejsko groblje i odreda ‘’Beli vukovi’’. Poginuo 15.10.1994. kod Mojševačkom brdu kod Sarajeva. Sahranjen na groblju Donji Milići
24. Mirončuk Sergej (1970 – Odesa, Ukrajina), u BiH od decembra 1993.god.. Bio u sastavu bataljona ‘’Beli vukovi’’ na Dobrinji i Palama. Poginuo 18.06.1995. kod Trnova na Treskavici. Sahranjen u selu Donji Milići.
29. Petraš Sergeja Jurij (1967 – Bjelorusija), bio aktivni oficir. U BiH od 1995.god. a ratovao usastavu odreda ‘’Beli vukovi’’. Poginuo 11.10.1995.god. u rejonu planine Hum kod Trnova. Sahranjen u selu Donji Milići.
30. Pigarjov Vladlen, ranije bio prapadnik ruskih vazdušno-desantnih trupa a služio u Angoli. U BiH od 1995.god na Palama. Ratovao u odredu ‘’Beli vukovi’’.
35. Slaven Stanislava Oleg (10.04.1970 – Donjeck), u BiH od ljeta 1995.god. Bio pripadnik Ruskog udarnog odreda Prvog kasindolskog bataljona Prve sarajevske brigade VRS, odredu ‘’Beli vukovi’’ Romanijskog korpusa. Poginuo 24.07.1995. na Stubliću kod Milića prolikom napada na Žepu. Sahranjen na groblju sela Donji Milići.
41. Tamilin Valerija Aleksej (09.07.1961 – Žitomjer, Ukrajina), bio major policije grada Krasnojarska. U BiH od jeseni 1994.god. a ratovao u sastavu srpskih jedinica kod Trnova i Pala i odreda ‘’Beli vukovi’’. Poginuo 14.12.1994. kod Trnova u Presjenici na planini Bjelašnici, sahranjen u Donjim Milićima kod Sarajeva.

Autor: kriptonit :
Veljko Milanković je rođen 5.Januara 1955.godine u jednom selu pored Prnjavora na planini Vučijak(Bosanska Krajina).Milankovići su poreklom iz Crne Go­re,okolina Plužina. U trećem kolenu unazad doselili su se na planinu Vučjak,.Po profesiji je saobraćajni tehničar i pre rata je bio privatni preduzetnik.Osnivač je i komandant jedinice"Vukovi s Vučijaka".1993.godine biva ranjen u borbi kod Kašića(Benkovac) i 14.februara podleže teškim,smrtnim ranama.Bio je veliki borac, i veoma zaslužan za odbranu srpskog naroda u Bosanskoj i Kninskoj Krajini.

Rat

Na Vidovdan28.juna.1991.godine,odlučuje da pomogne svom narodu u ratu koji je tada zahvatio Jugoslaviju.Ide u mesto Golubić,kod Knina, i tamo završava obuku kod Kapetana Dragana(Dragan Vasiljković).Milanković se isticao na obuci kao veoma disciplinovan i dobar vojnik i po završetku obuke dobija čin poručnika.U rodnom kraju formira jedinicu "Vukovi s Vučijaka".Ubrzo on i njegovi "Vučjaci" postaju istaknuti borci i junaci.Bili su svuda gde su se vodile teške borbe,Modriča,Derventa,Jasenovac,Pakrac,Okučani,Bosanska i Kninska Krajina.Veoma značajnu,ako ne i presudnu,ulogu je imao u probijanju "Koridora Života"(operacija "Koridor",za više podataka o ovoj operaciji pogledajte operacija Koridor).Iako je imao gips na nozi, odbijao je da ode iz borbe, i sa svojim vojnicima je prvi bio u probijanju "čvrstog koridora".Junaštvo Veljka i njegovih boraca ostaće zapamćeno u analima ovog rata:"Momci "večitog poručnika Milankovića" izveli su jedini klasičan juriš "na nož" viđen u ratu 91/92.Krećući u napad na zabunkerisano brdo Jakeš razvili su se u strelce, izneli zastavu u prve redove i posle komande NOŽ NA PUŠKE poleteli grudima na neprijateljske rovove…Devet ih je poginulo,dvadesetak ranjeno – Jakeš je pao.”

Veljko je poginuo u bitci kod sela Kašić u kninskoj krajini. Nek je vječna slava njem i njegovim vukovima palim za slobodu otadžbine.



izvor wikipedija.

Autor: igorxxx :
Boban Stingić (1971) iz Negotina, ratni vojni invalid najteže kategorije, od ponedeljka štrajkuje glađu i živi u malom šatoru ispred Ministarstva odbrane u Beogradu. Delimično zaklonjen od kiše i vetra, postavio je svoj improvizovani „dom” u žbunje, a jedini znak da tu neko „živi” predstavljaju jedna stolica i papir na kojem su ispisane dve reči „štrajk glađu”.

Kao razlog za ovaj korak, Stingić ističe odbijanje zahteva za isplatu deviznih dnevnica koji je pre četiri meseca uputio Ministarstvu odbrane. Naime, zbog učestvovanja u ratu u Bosni i Hercegovini u periodu od 25. aprila 1992. do 26. decembra 1993. godine, on tvrdi da je stekao pravo na isplatu ratnih deviznih dnevnica u iznosu od oko 30.000 evra.

U odgovoru iz Ministarstva pružili su mu obrazloženje da ne postoji zakonska mogućnost za udovoljavanje njegovim zahtevima, jer je osnovni uslov za dobijanje ovih dnevnica da je podnosilac zahteva bio upućen u neku stranu zemlju.

Stingić, koji je uspeo vanredno da završi pravni fakultet, tvrdi da je taj uslov ispunjen, budući da je sa svojim kolegama iz srednje vojne škole iz Sarajeva pozvan u rat 25. aprila 1992. godine, a Bosna i Hercegovina je izglasala nezavisnost 6. aprila iste godine.

– Pohađao sam srednju vojnu školu u Zadru i Sarajevu, a početkom ratnih dešavanja u Bosni naše školovanje je prekinuto u završnoj godini i proizvedeni smo u čin vodnika. Zbog neposredne ratne opasnosti sa 19 godina poslati smo na prve borbene linije. Mene su rasporedili u jedinicu koja je dejstvovala u okolini Mostara i u tom periodu ranjen sam dva puta – kaže Stingić.

Posle povratka u Srbiju ostao je aktivan kao vojno lice, a 1999. godine u sastavu Jedinice za specijalne operacije, odnosno „crvenih beretki”, upućen je na Kosovo i Metohiju, gde je po treći put ranjen nakon čega mu je ostao trajni invaliditet od 100 odsto. Kada je odlučio da iz Negotina dođe u Beograd, prvog dana ga je primio pukovnik Bjelica, a posle toga niko iz Ministarstva nijednom nije došao da ga obiđe.

– Ogorčen sam na nadležne pošto se nisu udostojili da me posete, a ja bukvalno umirem pred njihovim vratima. Počeo sam da mokrim krv, ali sam odlučan da u štrajku glađu idem do kraja, iako kod kuće imam dvoje maloletne dece – kaže Boban Stingić.

Nadam se da će naplatiti svoju muku!
> Odgovori
^ Povratak na viši nivo
>> Sledeća strana
<< Prethodna strana