Od kokaina do isposnice :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

SA MONAHOM ARSENIJEM NA MOKROJ GORI: Od kokaina do isposnice

Наркоман и распусник победио сатану у себи и написао књигу са описом кобне судбине својих другова у дроги и рок-ен-ролу

ИБАРСКИ КОЛАШИН – Под врхом Мокре горе је манастир Црна Река, а у њему, ево навршила се година, борави иконописац монах Арсеније (45). Дипломирани стоматолог, млад и надобудан, провео је седам година у Њујорку, потом на Светој Гори, у Острогу, 12 година у Дечанима и, најзад, скрасио се у Црној Реци. Ових дана дошли смо до његове књиге „Бог и рок-ен-рол”, а убрзо и до аутора. Велики љубитељ рок-ен-рола и још којечега што је „красило” београдске рок-групе, седамдесетих и осмадесетих, постао је велики противник свега реченог. Тврди – уз помоћ вере у Бога.

– Живео сам веома распусним животом. Почињало се у дискотеци „Цепелин”, потом је дошло друговање са члановима „Електричног оргазма”, „Идола”, „Екатарине Велике”. Осећали смо се друкчијима и почели се самообожавати, презирући друге. Дрога нам је давала осећање испуњености и креативности. Марихуана је била она јабука коју је Адам загризао на наговор Луцифера. Наш манифест је био: секс, дрога и рок-ен-рол; живи брзо, умри млад и буди леп леш –говори нам монах Арсеније (Александар Јовановић).

Не исповеда се случајно и није случајно написао поменуту књигу. Све је наменио потенцијалним наркоманима, јер мало је, каже, шансе за оне који су „дубоко загазили”.

По завршетку студија, са групом истомишљеника одлази у Њујорк. Били су дубоко несрећни што у Америци нису рођени. Ево, стигли су и наставили да се урушавају: ни дана без секса и дроге („Пушио сам марихуану, каткад ушмркивао кокаин и свако вече излазио у кафић по нову женску за наредну ноћ.”).

– Ни новац, ни жене, ни дрога ме нису испуњавали, празнина у мени је расла. Кад сам био сасвим близу да притиснем гас „доџу” и да се стрмоглавим у Источну реку, случајно сусрећем једног познаника, узорног православца који је зрачио унутарњим спокојем. Тражио сам да ми помогне, а он ми је дао књигу о Његошу владике Николаја Велимировића, која говори о универзуму и Богу, потом и практичну књижицу о православљу руског подвижника Нила Сорског. Та литература ме је избавила. Бацио сам дуван, дрогу и лишио се свих дотадашњих порока – открива нам радикални животни преокрет.

Међутим, његове среће нису били други, па је монахова књига непреболно туговање за пријатељима из београдских скамија, чијег је умирања био сведок. Били су музичари, песници, глумци, сликари, а покосила их је сида, хепатитис, „предозираност” и самоубиство.

И док, данас, надлежни и штампа, из разних обзира, крију идентитет страдалника од дроге, објављујући само суву статистику, монах Арсеније описује појединачно трагичну коб, па за чланове популарне групе „Екатарина Велика” наводи у књизи:

„Први је од хероина умро Ивица, вероватно најбољи бубњар кога је Београд имао. Затим је отишао вођ групе гитариста Милан, певач и надарени композитор. У Лондону је завршио басиста Бојан. После свих, преминула је Маргита, клавијатуриста, при крају сва отечена од наркотика, алкохола и лекова.” Пошто је описао коју су идеолошку тортуру трпиле Мира и Маја, кћери високог државника (био је чест гост у њиховој кући на Дедињу, у књизи наводи и име њиховог оца) и њихово „спасавање” у рок-ен-ролу и дроги, констатује да су му „обе кћерке, као тешки зависници од хероина, једна за другом умрле од сиде”. Најболнији губитак за Арсенија је друг из детињства и свих каснијих година, садруг у Њујорку, талентовани сликар Душан Герзић Гера. И њега је убио хероин, јер је „сатана бацио своје зверско око на његову душу”.

– Није марихуана лака дрога, како је означавају, па чак и законски допуштају њену употребу у неким земљама. Лаке дроге су кафа, црни чај и чај од латиноамеричке биљке мате. Цигарете су јаче од ових лаких дрога. Тешке дроге су хашиш, марихуана, ЛСД и кактус месколин. Смртоносне дроге су деривати кокаина и опијума – класификује монах Арсеније, несумњив познавалац наркотика. Он сматра да је наркомане тешко лечити медицином. Може да помогне једино искрено призивање Бога у помоћ („Вера је мост ка избављењу, сведочим мојим примером.”).

Монах Арсеније сведочи да је вером испунио празнину у себи „коју сам узалудно покушавао да зачепим свеколиким развратом”. Рече још да ће ускоро ући у своју испосницу на Мокрој гори и ту остати дуго, награђен љубављу и срећом због победе над сатаном у себи.

Бошко Ломовић