Патријарх Павле

Шта ће бити са душама оних који нису познали хришћанство
и умру ван крила Цркве

            ПИТАЊЕ: Шта ће бити са душама људи који без своје кривице, не упознавши хришћанство, остану до смрти ван Цркве, у незанбоштву у коме су рођени и васпитавани?
          У мноштву тога света, несумњиво да би бар неки, да су хришћанство упознали, примили га и по његовој науци живели. Да ли ће и они, као грешни и непокајани хришћани, који су знали закон Христов, па га преступали, бити бачени у муке вечне, иако тај Закон нису познавали?

          ОДГОВОР: Ово питање слично је питању шта ће бити са децом која умру некрштена? Но ако о стању такве деце Црква није донела одређену одлуку, с њим су се позабавили поједини Свети оци, те се на тај начин можемо обавестити о стању њихових душа после смрти.[1] Међутим, на питање о судбини људи који умру не упознавши се са хришћанством, нити је Црква донела какву одлуку, нити је о њему директно расправљано у делима Светих отаца. Црква се првенствено стара за решење конкретних проблема својих чланова, како да они достигну "циљ своје вере: спасење душа" (1. Пет. 1,9). Борби са незнабоштвом, јересима и расколима, и при томе јаснијем формулисању догмата - она је приступала из истог разлога - чувања верних од погубног застрањења са пута откривене истине и морала. Као мајка, она се трудила свагда да пружи хлеб деци. Према заповести Господњој: Идите и начините ученицима ученицима све народе (Мт. 28, 19), њено старање за "оне споља" било је у томе како да виде светлост еванђелског живота њене деце, прославе Оца небескога (Мт. 5,16), те пожеле да и они постану њена деца и приђу истој трапези. Са далеким, теоретским питањима са периферије ове области, она није ни доспевала да се позабави.[2]

            У новије пак време, не једанпут се постављало питање у оваквом или онаквом облику. Да бисмо могли дати одговор "и онима који су напољу" (Кол. 4,6), размотрићемо овај проблем и изнети мишљења која су о њему исказали поједини новији богослови, чији су нам ставови били доступни.

Природно Божје откривење - прва степеница богопознања


            1. У Светом писму, и Новог и Старог завета, изражено је јасно гледиште да Бог не жели да погине један од оних малих, него "хоће да се сви спасу и да дођу у познање истине" (Мт. 18,14; 1. Тим. 2,4). У том циљу, по учењу апостола Павла, Господ је, у природном откривењу, дао свима људима могућност да за Њега сазнају и у Њега верују: "Што се може дознати за Бога познато је њима, јер им је сам Бог јавио. Јер што се на Њему не може видети, Његова вечна сила и божанство, може се од постања света видети умом на Његовим делима, тако да немају изговора" (Рим. 1,19-20). Природа, дакле, самим својим постојањем упућује на Творца који ју је створио, према начелу: Сваки дом треба да неко начини, Бог је онај који је све начинио (Јевр. 3,4); Небеса казују славу Божју, и дела руку Његових краси свод небески (Пс. 19,1); Запитај стоку и научиће те, или птице небеске, казаће ти. Или се разговори са земљом, научиће те, и рибе ће ти морске приповиједати. Ко не зна од свега тога да је рука Господња то учинила? (Јов. 12, 7-9).

Мисао да сви људи, осим сујетних, како вели Соломон, могу посматрајући природу сазнати њеног Творца, "Онога који јесте" (Премудрости 13,1), износе и многи од Светих отаца. Тако већ стари апологет Минуције Феликс (II век) казује: "Кад уђеш у неку кућу и видиш све дотерано, уређено, украшено, повероваћеш да постоји господар много бољи од тих лепих ствари. Тако и у овом свету, као и у кући, када посматраш небо и земљу и такву брижљивост, ред и законитости, повероваћеш да је господар васионе лепши и од звезда и од свих делова света".[3] Други апологет из истог века, Теофило Антиохијски, пише незнабошцу Автолику: "Мада се душа у човеку не види, јер је људима невидљива, може се сазнати, закључује се да постоји по кретању тела. Тако се и Бог не може видети људским очима, али се види и сазнаје кроз Његово провиђење и дела".[4] Свети Јован Златоуст казује да истину о постојању Бога казује људима твар, која је "учитељица богопознања", те "и мудрац и прост човек, и Скит и варвар, посматрајући могу да виде лепоту и дођу до Бога".[5] Према Блаженом Августину, твари у природи уче све људе двема истинама, првој: "Нисмо ми Бог!" и другој: "Он нас је створио!"[6] Свети Григорије Богослов вели да човек у природи "кроз посматрање устројства закључује да је Бог зачетник свега тога".[7] Ово сазнање човек постиже разумом, који је, вели исти светитељ, "свима људима дат од Бога, да би нас кроз видљиву природу одводио Богу".[8] Једном речју, као што вели проф. Јустин Поповић: "Свака твар је чувар по једне мисли Божје, отуда је свака твар - мало еванђеље Божје, јер проповеда Бога, мисао Божју, јер је неуморни гласник Божји".[9]

И савремени велики научник Алберт Ајнштајн говори с дивљењем о разумности закона који у природи владају и у којима се "испољава један тако надмоћан ум, да је све оно разумно у људском мишљењу и одређивању према томе један потпуно ништаван одсјај".[10] Уочавање овога ума код научника изазива осећање блиско, сродно ономе које је испуњавало религиозне стваралачке природе свих времена, те се с правом може рећи "да су најозбиљнији истраживачи, у нашем материјалистички подешеном времену, једино дубоко религиозни људи".[11]

Ова сазнања, дата од почетка свему човечанству, пружала су му онолико истине колико му је у његовом тадашњем узрасту било потребно и колико је могао примити, те су сви људи "могли из њега да имају толико светлости да би се сачували од идолопоклонства",[12] тј. да не замене истину Божју лажју и не поштују и не послуже твари уместо Творцу (Рим. 1,25). Поготово што их је Бог још обдарио природним моралним законом "написаним у срцима њиховим" (Рим. 2,15), савешћу, тако да могу разликовати добро од зла, односно као што вели Ј. Зигабен: "Бог је човека створио способним од почетка да изабере врлину и избегне порок".[13] Укратко, по речима Светог Јована Златоуста: "Тако један начин богопознања (постиже се) кроз (разматрање) свега створења; други, не мање важан, кроз савест, и они оба, не говорећи речи, учили су људе ћутке. Створење, поражавајући гледаоца (својим) изгледом, побуђивало је у посматрачи дивљење према Створитељу; а савест, путем унутрашњег побуђивања, учи свему што треба чинити".[14]

Живећи по том урођеном моралном закону, људи су се могли успети на известан степен моралне чистоте и праведности, јер им је тај закон зато и дат.  На такав нас закључак не упућује само наше расуђивање, него и Свето писмо. Кад је Аврам испраћао три тајанствена путника који су га посетили и открили му да иду у Содом и Гомор да их затру због неваљалства (1. Мојс. 18,20), Аврам моли Господа да не погуби и "праведнике" с неправедницима, те да тако "буде праведнику као неправеднику", него да опрости целоме месту због "праведника" који ће се у њему наћи. И Господ потврђује да су ти људи могли постати праведни по природном моралном закону који им је Он дао, те обећава да ће поштедети цело место ако се у њему нађе бар десет "праведника" (ст. 24-32).

[1] Творенија... в русском перев., С. Петербург 1911, Т. II, 155.

[2] Св. Григорије Богослов: "Но онај који је створио човека, створио га је слободним, ограничивши га једино законом заповести" (Сочињенија... С. Петербург 1912, Т. I, 221). Св. Јован Златоуст: "Видиш ли како је Господ створио нашу природу слободном? Откуд су, реци ми, они (савременици Ноја) стремили безбожности и навлачили на себе казну, а он (Ноје) изабравши врлину и уклонивши се од дружења с њима, није претрпео казну? Није ли очевидно да свако по својој вољи изабира злоћу, или врлину. Кад не би било тако, кад наша природа не би имала моћи, не би сладовало ни да они трпе казну, ни ови награду за врлину. Но пошто све, после свевишње благодати, зависи од наше воље, због тога су и грешницима спремљене казне, а онима који живе у врлини дарови и награде" (Творенија... С. Петербург 1898, Т. IV, 202). Св. Јован Дамаскин: "А (Бог) створи га (човека) по природи безгрешним, а по вољи слободним. А безгрешним, велим, не тако да је био непријемчив за грех - него тако да је могућност греха била не у његовој природи, него у његовој слободној вољи" (Екдосис акривис ортходоксу пистеос, у редакцији Бонифациус Коттер, Берлин-Њујорк 1973, Т. II, 26, 37-40, стр. 77).

[3] П. Трембелас, Догматики, Атина 1959, Т. I, 196.

[4] И сокровеннаја человјеков јавје предвједиј (Молитва V Св. Василија Вел., на јутрењи); Господи Боже наш, предзнанијем твојим (о ти прогноси ти си), Свјатаго твојего Духа подајаније низпосилајај на опредјељенија от твојега неизсљенија сили (Молитва на хиротонији за ђакона); Даровавшијасја јему от твојеја предзнатељнија сили (ипо тис сис прогносикис динамеос) (Молитва на рукоположењу за презвитера).

[5] У борби с Пелагијем Блажени Августин је отишао у другу крајност. Пелагије је учио да је Адамов грех нешто спољашње, што се није коснуло ни повредило људску природу, те човек и после греха има способност да се сам спасава. Божја благодат му у томе само помаже, олакшава да спасење постигне, особито наука и пример Исуса Христа (В. Стефанидис, Екклисиастики историа, Атина 1970, 250). Побијајући Пелагија, Блажени Августин је тврдио да је грех Адамов толико повредио људску природу да је он постао роб греха, немоћан да не греши. Спасење човека зависи, дакле, само од Бога и Његове благодати, која није само помоћ човеку да хоће и чини добро, него од ње зависи све. Православно гледиште сачувало се од обеју ових крајности. Оно учи да је грех дубоко повредио сву људску природу (против Пелагија), али да је она остала способна да уз божанску благодат, коју Бог пружа људима (Бог жели да се сви спасу и дођу у познање истине, Тим. 2,4), може да достигне спасење, "јер није пао искључиво по хтењу и дејству своје воље, него по дејству ђаволском" (др Јустин Поповић, Догматика, Београд, 1932. 8. I, 283). Али "без Његовог (Божјег) садејства и помоћи ми не можемо ни хтети ни чинити добро" (Св. Јован Дамаскин, н.д. Т. I, 237).

                Тумачећи речи апостола ПАвла у Посланици Римљанима, 5,12: Јер сви сагрешише (еф о пантес имартон), у смислу "у њему (Адаму) сви сагрешише", Августин даље расуђује: Пошто су сви сагрешили, сви заслужују вечну казну. Ипак, сви људи не бивају кажњени вечним мукама, него неки улазе у рај и спасавају се. То су они којима Бог пружа своју благодат, не по некој њиховој заслузи, јер је нико није достојан (Нико се не спасава "осим по чину незаслуженог милосрђа" - О држави Божјој, прев. Т. Ладан, Загреб 1982, увод. стр. LXXX), него по безусловном Божјем предодређењу на спасење. Код Блаженог Августина се не наглашава да је Бог оне друге предодредио на пропаст, него да их је смао препустио последицама греха не упутивши им благодат, те они одлазе у вечну муку. Калвин и друге присталице предестинације ову разлику нису прихватили, него учили о безусловној предестинацији и на пакао.

                Зашто Бог једнима даје благодат, а другима не даје, Блажени Августин то објашњава делом правде и милосрђа Божјег. Кад би Бог све кажњавао, значило би да је Он само Бог правде. А кад би свима пружао благодат и спасавао, значило би да је Он само Бог милосрђа. Овако се показује и Његова правда и милосрђе (О држави Божјој). Зашто пак Он ове, а не оне предодређује за спасење, кад га једнако ни једни нису достојни? Августин сматра да разлог за ово лежи у неистраживим дубинама воље Божје (В. Стефанидис, н.д. 250).

[6] Св. Василије Велики, н.д. Т. I, стр.6.

[7] Исповијести, прев. Стјепан Хосу, изд. Кршћ. садашњост, Загреб 1973, 63. [8] Н.д., стр. 7.

[9] Бл. Августин, Исповијести, 265. Поред свега тога, на основу ових речи Блаженог Августина не би се могао извести закључак да садашњост, и време као такво, не постоји, него да је привид, обмана. Да би то појаснио, Блажени Августин вели да би можда било тачније рећи: "Три су времена: садашње у прошлости, садашње у садашњости и садашње у будућности. Она су наиме у мојој души као неке три ствари и другдје их не налазим: садашњост у прошлости је памћење, садашњост у садашњости је гледање, садашњост у будућности је очекивање" (н.д. 268).

[10] Н.д. 261.  [11] Исто, 262.  [12] Догматика, Београд 1932, Т. I, 106. [13] Н.д. 262.
[14] Творенија, С. Петербург 1901, Т. VII, 605.


Мојсијев Закон - друга степеница богопознања


            II Но како је видљива природа ограничена, а људски разум грехом ослабљен и помрачен, то се у природном Божјем откривењу, као и савести, не може наћи све потребно а дубље богопознање и богопоштовање. Они су дати човечанству као први припремни степен за више, натприродно Божје откривење. Оно што је људима на вишем ступњу узраста било потребно за духовно узрастање, а до чега ни само својим моћима нису могли да дођу, Бог им је сам открио преко старозаветних пророка и праведника: Аврама, Мојсија и др. У овом, натприродном откривењу, Господ је народу јеврејском да много више него у природном: поред истине да је Бог један, наговештаја о тројичности лица Божјих, моралног кодекса у Декалогу, организације Старозаветне цркве, дао је обећање послаа Сона свога, који ће људе "научити свему" потребном (Јов. 4,25), страдати за све и спасти све, што је централна стварност светске историје (Римљ. 3,12; 2,18-20).

            Старозаветни закон, дакле, дат је људима као друга степеница у припремању за савршени закон Христов. Представљено у слици: кад дете узрасте и нема више потребе у помоћи дадиље, тј. закона природног Божјег откривења, предаје се педагогу на више васпитање, тј. Закону Мојсијевом, који је по речима апостола Павла управо то: "педагог за Христа" (Гал. 3,24).

            III. Али прописи Старозаветног закона остали су ограничени само на јеврејски народ и мало прозелита. Огромна већина народа у свету није о њему ни чула. Иако је држање Закона Мојсијевог значило "живот и благослов", а преступање "смрт и проклетство" (5.Мојс. 30,19), за оне који су га знали, тај принцип се није могао протегнути на незнабошце који с њим нису били упознати. Шта је онда остало за њих да чине у том положају? Сматрам да су за њих и даље остали у важности закони вере и морала природног Божјег откривења, помоћу којих су, као што рекосмо, могли достизати известан степен праведности, нижи од савршенијег Закона Мојсијевог, али много виши од погубног стања Содомљана и људи пред потопом. Већ сама чињеница да ови народи нису нестали са лица земље доказује висину њиховог моралног стања које је изградило бар десет "праведника" међу њима, те су на тај начин постали достојни милосрђа Божјег.

            Стварност Божјег руковођења незнабошцима поменутим средствима и даље после давања натприродног откривења Јеврејима, сведочи нам и Свето писмо велећи да Бог "који је створио небо и земљу, море и све што је у њима... не остави себе непосведочена међу незнабошцима, него чинећи им добро даждом с неба и родним годинама, пружао им је тако доказ о Себи" (Д.ап. 14, 17). То исто казује и Божје старање за незнабожачки народ Ниневију. Кад су се искварили, Бог им шаље пророка Јону с позивом да се покају "од злог пута" и "неправде" (Јона 3,8), што значи да су дотле ишли "добрим путем" и држали "правду", свакако не Закона Мојсијевог, него природног Божјег откривења. Пошто су се проповеђу Јонином вратили на тај "добри пут" и "правду", град је поштеђен од пропасти. Исту карактеристику даје о појединим незнабошцима Нови завет називајући их "побожним" и "богобојазним" и велећи да "творе правду", нпр. капетан Корнилије и мноштво "побожних Грка" и не мало жена (Д.ап. 10,2,34; 17,4).[15]

            Они пак незнабошци, који су се упознали са Законом Мојсијевим, морали су увидети да је савршенији и бољи од природног откривења, те су били дужни да га усвоје. Ако би из осећања да поставља теже захтеве, из неготовости да се у вери одвоје од родбине, из национслних или којих других разлога, они пак остали у незнабоштву, свакако да би им то било за осуду и да им природни морални закон не би био од користи за спасење. За оне пак незнабошце, нпр. у Северној и Јужној Америци, или Аустралији, до којих ни на какав начин није могла доспети вест о Закону Мојсијевом, као што већ рекосмо, остао је и надаље у важности морални закон природног Божјег откривења. На тај начин, оба ова Закона, дата од Бога, била су у важности истовремено - натприродни за Јевреје и прозелите, незнабошце који су га упознали и по њему живели - и природни за све остале народе. Ово становиште потврђује и казивање Отаца: "Многе и различне лекове даровао је Бог преко створења и природе свима народима; преко Закона и Пророка Јеврејима".[16] "Јасно је, дакле, да нема ни једног човека" - вели Свети Јован Златоуст - "о коме Бог не промишља. А ако се Бог не стара о свима на исти начин, и то је велики знак његовог промисла, јер Он пројављује свој промисао према користи свакога".[17]


[15] О држави Божјој, изд. Кршћ. садашњости, Загреб 1982, Т. I, књ. 5, 10, стр.253.

[16] Полноје собраније сочињениј, С. Петербург 1913, Т. I, 237. 

[17] Н.д. Т. VII, 605.


Христово Еванђеље - трећа степеница богопознања

 
            "Кад се испунило време" (Гал. 4,4), човечанство сазрело да може примити пуноћу истине откривења, Бог је преко Сина Свога, Господа Исуса Христа, дао савршени Закон Новог завета, који је неупоредиво савршенији од Закона Мојсијевог, а поготово од Закона природног Божјег откривења, као зрео човек од детета и храна одраслих од хране одојчади (Јевр. 5,12-14). Сваки Јудејац и незнабожац који су искрено желели спасење, упознавши науку Христову, били су обавезни да је приме, јер у њој имају не само оно што им је давао природни морални закон и Мојсијев, него потпуно све што им је за спасење потребно. Ако би они и поред тога, пошто су упознали закон Христов, ипак остали у својој дотадашњој вери, показивали би да не желе искрено ни служење Богу, ни своје спасење. На њих би се у потпуности могле применити речи Господње: Ко није са мном против мене је (Мт. 12,30); Ко љуби оца, или матер више него мене, није мене достојан (Мт. 10,37). Свакако да се онај који сазна вољу Божју, али је не испуњава, не може спасти, као што вели Свети апостол Јаков: Ко, дакле, зна добро чинити и не чини, грех му је (4,17), и речи Господњих: Да нисам дошао и говорио им, не би греха имали; овако немају изговора за грех свој (Јов. 15,22).

            Из ових последњих речи Господњих излази јасан закључак да они до којих Он није стигао својом науком, те је зато нису могли упознати, неће за то бити криви. То исто казују и речи: Тешко теби, Хоразине, тешко теби, Витсаидо! Јер да су у Тиру и Сидону била чудеса која су била у вама, давно би се у врећи и пепелу покајали. Али вам кажем: Тиру и Сидону биће лакше у дан Суда, него вама (Мт. 11,21-24). Чак и Содому ће бити лакше у дан Суда што није видео чуда која је видео Капернаум. "Зашто"? - поставља питање Теофилакт и одговара: "Јер апостоли нису послани у Содом. Они, дакле, који не приме апостоле гори су од Содомљана".[18] Исти Теофилакт још вели: "Тир и Сидон беху грчки градови, а Витсаида и Хоразин јудејски. Вели, дакле, да ће на Суду бити лакше Грцима (незнабошцима) него онима који су видели чудеса и нису поверовали".[19] Па кад Содомљани зато што нису могли чути науку Христову и видети чудеса Његова заслужују милосрђе, колико га више заслужују они између незнабожаца који нису чинили такве грехе какве су чинили Содомљани, него се држали "доброг пута" и "правде" природног моралног закона.

            IV. На ово би се могло приговорити: Такво милосрђе савремени људи не заслужују. Нема данас, ваљда, народа на земљи који није чуо о Христу, јер је Еванђеље преведено готово на све језике и проповед о Христу допрла је у најзабаченије крајеве, а они ипак не прилазе Цркви, него остају у свом незнабоштву.

            Приговор је унеколико оправдан. Но да неко напусти криви пут, поверује у Христа и одлучно почне живети по Еванђељу, треба имати у виду да није довољно само да чује, или прочита шта о Христу, него се с Њим и Његовом науком мора дубље упознати. А то се постиже не само преко речи, из књига и беседа, него су потребна дела, примери хришћанства оствареног у животу хришћана. Сам Господ истиче важност дела: Ако мени не верујете, делима мојим верујте (Јов. 10,38). Остварење у животу, у делима служи, дакле, за проверу и доказ истинитости теоријске вере. Стога Он од свију верних тражи: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима (Мт. 5,16). Историја Цркве пружа мноштво примера незнабожаца који су постали хришћани не познавајући много од науке хришћанске, него само видећи узвишени живот хришћана. На тај начин задобије не Свети Пахомије Велики. Њега и његове другове војнике житељи града Оксиринта (Есне) примише тако пријатељски и указаше им гостопримство, док их у другим местима избегаваху, да су се они зачудили. Распитавши се о њима, дознаде да они верују у Христа Који им наређује да буду милостиви, чисти срцем, миротворци и украшени другим врлинама. Кад изађе из војске, он се крсти, постаде хришћанин, монах и најзад оснивач општежитељног монаштва.[20] Не само простом војнику, него ученом Светом Јустину Философу, као незнабошцу, доказ за лажност незнабожачких оптужби да хришћани на својим скуповима оргијају, пију крв деце итд., пружила су не логичка закључивања из хришћанског учења, него смелост хришћана са којом су за своје убеђење одлазили на мучеништво и у смрт.[21] Тим истим путем је, од презирања хришћанства до његовог поштовања и постајања хришћанином, ишао и Тертулијан, Кипријан и други.

            Међутим, савремени хришћани, у том погледу умногоме не задовољавају. Многи нехришћани који су чули за Христа и чак читали Еванђеља и Нови завет, али гледајући живот и поступање садашњих хришћана, који се ни у чему не разликује од живота и владања нехришћана, не виде шта би добили мењајући своје незнабоштво за такво хришћанство. Између ових људи и Христа, савремени хришћани испречили су се као бедем преко кога ови нити могу да сагледају и упознају истински Христа, нити могу да му приђу. Не само за оно време, него особито за наше, важе речи Светог Јована Златоуста: "Многи од њих, кад виде да неки који нама припадају и носе име хришћанско, слично њима отимају туђе, предају се богаћењу, завиде, смишљају зло, врше насиље, воле гозбе и весеља, и чине све друго - већ не слушају наше разумне поуке, мислећи да је наше учење обмана и да су сви једнако криви. Помисли какве ће казна постићи такве (хришћане) кад они не само себи припремају неугасиви огањ, него и другима дају повод да буду упорни у заблуди, и затискују уши за поуку у врлини, а сем тога, срамоте и оне који живе добродетељно; и што је најгоре од свега, кад се због њих хули Господ".[22] Настављајући даље Свети Јован вели: "Шта може бити блаженије од човека који живи тако да они који га виде задивљени говоре: Славе Теби, Боже! О, какви су хришћани! Какву показују побожност! Како презиру садашње! Како све сматрају сенком и сновима, и нису привезани ни за шта видљиво, но све чине тако као да живе у туђини, а сваки се дан спремају да се одселе одатле! Шта мислиш, какву ће награду заслужити од Бога и овде они који тако живе? А особито је важно и дивно то што ће и они који тако говоре о нама брзо оставити заблуду и обратити се истини. А какву ће велику смелост добити такви људи тамо (у будућем животу), јасно је свакоме. Стога, знајући да ћемо одговарати и за спасење и за пропаст ближњих, тако ћемо управљати наш живот да не само нама буде добро, него и другима поука".[23]

            Сундар Синг, Индијац који је од мрзитеља хришћана постао хришћанин, говорио је хришћанима Европе: "Опростите, браћо, али ви мени изгледате хришћани одавде довде", показујући при томе од чела до уста. Исти суд о одговорности савремених хришћана што се незнабошци не приклањају Христу изрекао је и други врелики Индијац, Махатма Ганди: "Чврсто сам уверен да данашња Европа не представља ни дух Бога ни хришћанства, него дух сатане... Европа је данас само по имену хришћанска. У ствари она обожава мамона. Напијте се добро са извора који вам даје Беседа на гори, али тад ћете морати да огрнете кострет и поспете се пепелом. Поука Беседе била је намењена сваком и свима нама. Не можете служити Бога и Мамона".[24] И најзад: "Највећа је људска трагедина што народи који тврде да верују у поруку (еванђеље) Христову, кода описују као Принца (кнеза) мира, показују мало те вере у пракси".[25]

            За многе, дакле, од савремених незнабожаца који чуше о Христу и Његовој науци, или за јеретике и шизматике који остадоше ван Његове Цркве, бићемо одговорни ми савремени хришћани, што смо својим нехришћанским животом постали сметња да упознају Православље у суштини. Као што Бог преко пророка Исаије кори јеврејски народ: "Због вас се име моје хули међу незнабошцима" (Иса. 52,5). И као што вели Свети Григорије Богослов: "Због тога постадосмо омрзнути међу незнабошцима, и (што је од свега горе) не можемо чак рећи да нас осуђују неправедно".[26]

Савремени богословски писци о могућности спасења нехришћана

 
            V. Од богословских писаца новијег времена, став да неки незнабошци могу бити спасени налазимо код француског православног богослова Владимира Гетé, који је половином прошлог века написао: "Чуда су могућа како у физичком поретку, тако и у духовном, те није оправдано да ограничавамо Бесконачну Моћ због оваквих или онаквих схватања. Уопште може се рећи да изван Цркве нема спасења. Но такође је истина да Бог чудом своје благодати припрема душе и срца појединих лица која спољашње не припадају Цркви, удахњавајући им знање и љубав према Исусу Христу. Ова вера, будући вером старих Отаца Цркве, никако не уништава догму "ван Цркве нема спасења", јер само чудом у духовној области може да се спасе неко од оних који спољашње не припадају Цркви".[27]

            Исто тако расуђује бивши професор на Православном богословском факултету у Атини, Христо Андруцос. У својој Догматици он пише: "Објективни став на питање: Ко се може спасти ван Цркве, не може се одредити сигурно. Али да је могуће да многи изван Цркве, тј. они који нехотимично и због несавладљиве нужде припадају неистини, буду суђени блаже, и да задобију благослов који се даје исповедању божанске истине, у ономе у чему право верују, то је и логички могуће и богословски не несагласно".[28] На другом месту Андруцос вели: "Пошто се не може сазнати кад и у коме делује божанска сила, а само Бог, узевши у обзир различне прилике духа, и других таквих околности, зна ко је невин, а ко крив за погрешност и незнање, које су границе које раздвајају кривца за кривоверност од нехотичне и достојне снисхођења, јасно је да питање за сваку личност остаје сасвим неодређено. Православни пак убеђен да је сваки прави члан истинске Цркве сигурно удеоник блаженства, треба да се не упушта у испитивање судова Божје милости, нити да одређује границе моћи "Онога Који хоће да се сви спасу и дођу у познање истине".[29]

 
Свети Кипријан, Блажени Августин и други Оци о шизматицима и јеретицима

 

            VI. Речи ових богослова вероватно имају у виду све људе изван Цркве, како незнабошце, тако још пре оне који су рођени и васпитани у породицама отпалим од Правоверја у јерес и раскол, и који такође, због наведених несавладљивих околности остају ван Православља до смрти. О њиховој могућности спасења писано је много више.

            Већ Свети апостол Павле саветује: "Човека јеретика, по првом и другом саветовању клони се, знајући да се такав изопачио и греши и сам је себе осудио" (Титу 3,10-11). Свети еванђелист Јован за јеретике вели да су Антихристови (1.Јов. 4,3). Кроз целу историју Цркве, против јереси и раскола борили су се такође Свети оци. Став, да код ових, јер се налазе ван Цркве, која је "стуб и тврђава истине", нема истине ни Духа Светог, изводи се већ из учења Светог Иринеја Лионског: "У њој (Цркви) је Бог поставио апостоле, пророке, учитеље и општа дејства Духа. Стога где је Црква, онде је Дух Божји, а где је Дух Божји, онде је Црква и свака благодат. А Дух је истина".[30]

            Особито оштро постављено је питање о односу Цркве и шизматика у III веку, у доба Светог Кипријана Картагинског. Картагински свештеник Новат, и његови једномишљеници, одвојише се од Цркве тражећи сасвим благо поступање са палим у гоњењима. Римски свештеник Новацијан одвоји се из супротних разлога претераним захтевима за чистоту Цркве тражећи да се верни који су у доба гоњења одступили од хришћанства не приме више у Цркву ма колико се кајали. Из истих разлога тражили су да се онима који ступе у други брак до смрти не даје Свето причешће. Против њих Свети Кипријан одржи три сабора у Картагини, од којих трећи изда одлуку: "Заувек држимо чврсто и снажно да се нико не може крстити ван католичанске Цркве, пошто је крштење једно и постоји само у католичанској Цркви... И онима који од преваре и кривоверства долазе, сазнавши истинску и црквену веру, треба дати тајну по божанској сили, јединству у вери и истини".[31] Пишући о овом расколу, Свети Кипријан вели: "Кад би Новацијан био у јединству с овим хлебом Господњим, кад би био у заједници са другима у народу Божјем, могао би да тврди да има благодат једног крштења јер би се налазио у јединству са Црквом".31а У борби са шизматицима Свети Кипријан је формулисао овај став чувеним изрекама: "Ван Цркве нема спасења!"; "Не може имати Бога за Оца онај који нема Цркву за мајку"; Као што се нико није могао спасти не будући у ковчегу Нојевом, тако се не може спасти ван Цркве. Овакав став заступали су многи Оци и писци и пре и после Светог Кипријана: Климент и Дионисије Александријски, Фирмилијан Кесаријски,[32] Ориген такође,[33] као и Апостолске установе.[34] Свети Григорије Ниски вели да, пошто је сваком верном глава Христос, "свакако онај који би се одвојио од спасоносне вере, био би као Голијат обезглављен сопственим мачем који је подигао против истине, одвојивши се од истинске Главе".[35] Блажени Августин: "Ван Цркве све се може имати, сем спасења. Може имати част, може имати тајну... може држати Еванђеље, може имати веру у име Оца и Сина и Светога Духа и проповедати, али никад, сем у католичанској Цркви не може наћи спасење".[36]

            Римска пак Црква имала је у том погледу друкчије становиште. На јеретике и шизматике она је гледала као на своје чланове који су учинили тежак грех, те их је у случају њиховог покајања и враћања у крило Цркве примала као и покајане грешнике: молитвом и полагањем руку.[37] Римски епископ Стефан, крут и славољубив човек који се први назвао "епископом епископа", запретио је одлучењем Картагинској и црквама на Истоку ако не приме став Западне. Заступајући став Римске цркве, а против става Светог Кипријана, око 256. год. неки афрички епископ напише спис "Де ребаптизмате", у коме доказује да је Црква једна, да ван ње нема Духа Светога, стога Црква и може да крштава у Духу. Али и крштење шизматика је аутентично, јер крштење врши Христос при призивању Његовог имена, мада оно (име Христово) бива призивано и ван Католичанске цркве.37а Спор се продужио и доцније по питању крштења донатиста. Васељенски сабори, Први (својим 8. и 19. каноном) и Други (7.канон), за решење насталог питања донесу одлуку да се једни шизматици и јеретици, кад прилазе Цркви, примају (поред писменог одрицања од кривоверја) крштењем, други без крштења, полагањем руку, или миропомазањем, а трећи само писменим одрицањем.[38] Одредбу 7. канона II Васељенског сабора оинавља 95. канон Трулског сабора, уз помен и неких других јеретика.


Зашто поједине шизматике и јеретике Црква прима без поновног крштавања

 
            На питање: По ком основу Црква поједине шизматике и јеретике прима без крштења, познати богослов Георгије Флоровски одговара: "У одређеним случајевима Црква нам даје да разумемо, преко саме њене праксе, да су тајне пуноважне код шизматика, чак код јеретика, јер се тајне могу да врше такође и изван канонских граница Цркве".[39] Иако Флоровски вели да је тачан став Светог Кипријана да се тајне пуноважно не врше сем "у Цркви", но то "у" - вели - одредио је преурањено и врло уско. "Свети Кипријан у овом силогизму полази од неизречене претпоставке да су канонске границе Цркве увек и њене благодатне границе". Међутим су благодатне границе шире од канонских. Из тога Флоровски закључује да Црква врши тајне и код шизматика: "Овде се налазимо пред парадоксом који је карактеристика постојања шизме: Шизма остаје везана са Црквом у благодати Тајана, али потпада под осуду чим су љубав и јединство престали да постоје".[40]

            Наводећи мисао Блаженог Августина да шизматици могу имати све, и Тајне, али не и спасење, Флоровски тај став објашњава овако: "Целокупна теологија Светог Августина о тајнама карактерише се јасним разликовањем између два чиниоца мистичног живота: Божје благодати и човекове љубави. Тајну врши благодат (Божја), не љубав (човечија). Међутим, спасење човеково остварује се слободом, не силом, те стога ван љубави и католичности (заједнице са Црквом) благодат не успева да изведе живи пламен".[41] Како се јединство верних са Христом и јединство између себе остварује само у Цркви, раскол, негирајући јединство, негира Цркву. Веза којом се остварује јединство је двострука: "јединство духа" и "веза мира" (Еф. 4,3). Због тога што у расколу још није позлеђено "јединство духа", те се у догматском учењу налази заједно са Црквом, то се тајне врше и код шизматика; али пошто су позледили љубав, "везу мира", они се не могу користити тајнама за спасење.

            Међутим, ако би се овакво расуђивање могло применити за шизматике, који расцепивши јединство заједнице са Црквом "у неким су стварима заједно с нама" (Блажени Августин), тј. у догматима, како би се оно могло применити на јеретике који су се одвојили од Цркве и у вери? Како би се могло схватити да и њихово крштење врши Бог, кад нпр. аријани уче да је Син створ Божји, а македоњани да је Дух Свети створ. Како би тројични Бог вршио крштење код њих, мада при томе изговарају, као и православни речи: "У име Оца и Сина и Светог Духа", кад они немајући Сина немају ни Оца ни Духа Светога?

            Стога сматрам да речи Блаженог Августина и односне одлуке Васељенских сабора о крштењу јеретика треба разумети у овом смислу: У св. Тајнама разликујемо спољашњу, видљиву страну коју врше свештеници као помоћници Божји; и невидљиву, благодатну, коју даје Бог. У редовним приликама, тј. у Цркви, оне су неодвојиво везане једна с другом. Код шизматика и јеретика ова два дела тајана се раздвајају - спољашњи се врши, унутрашњи изостаје.[42] (Као што у изнимним случајевима "крштења крвљу, или огњем", спољашња страна изостаје, али не и унутрашња, тако овде бива супротно - спољашња се врши, унутрашња изостаје.) У случају кад појединац, или цела заједница хоће да пређе у Православље, ако се чин тајне врши код њих као и код православних, Црква може да је не врши, а благодат Божју примају при одрицању од кривог веровања.[43]

            Писац поменутог дела "Де ребаптизмате" (О поновном крштавању), изневши став да је исправно крштење извршено изван Цркве, у даљем излагању ипак вели да ако би тако крштени умро пре свога покајања и повратка Васељенској цркви, ово крштење не би имало за њега никаквог значаја за спасење. Ј. Зизиулас с правом закључује: "Основна еклисиолошка претпоставка списа Де ребаптизмате је у разликовању међу крштавањем водом и оног Светим Духом"43а

Унеколико слично гледиште у тој ствари заступа кијевски митрополит Антоније Храповицки. Говорећи да би "они од јеретика и шизматика који, иако лишени јасног схватања црквене благодати, имају крштење, Литургију и јерархију које се спољашње мало разликују од праксе Цркве", тешко се осећали "кад се упуте Цркви да се изједначе са незнабошцима и Јудејцима. Стога Црква, снисходећи њиховој немоћи, не врши над њима спољашњи чин крштења, него им даје благодат крштења са другом