Protestantizam

Protestantizam (ili protestantska Reformacija): u pocetku reformska struja unutar Rimokatolicke crkve, koja se potom zasebno organizovala kao protestni pokret protiv korupcije Rimokatolicke crkve i njenih "srednjovekovnih izmišljotina". Naziv Protestantizam dolazi od stava nekoliko knezova nemackih država koji, u ime Luterove vere, protestuju na Sastanku u Špejeru (Speyer) 1529. god. protiv odluke Karla V da prisilno ubedi Lutera da se odrekne svojih ideja.

Istorijski presek nastanka protestantskog pokreta u Nemačkoj

31. oktobra 1517. Martin Luter (1483-1546), kaluđer avgustinovskog manastira u Erfurtu, profesor biblijskih studija na Univerzitetu u Vitenbergu, formuliše 95 teza protiv teologije i prakse indulgencija ("svete" trgovine). Luter nije nameravao da stvori drugu crkvu, iako se sablaznio činjenicom da sama vlast Rimske crkve, koju posećuje 1510-1511, štiti i pomaže zloupotrebe sa indulgencijama (oprosnicama) radi smanjenja kazni u purgatorijumu (čistilištu). Javno prikucavanje 95 teza na vrata crkve u Votembergu, uvlači ga u sukob sa Rimokatoličkom crkvom i vlastima, pred koje je pozivan da se izjasni 1518. u Hajdelbergu i Augsburgu (pred kardinalom Kajetanom, papskim izaslanikom), a 1519. u Lajpcigu, gde sa Johanom Ekom raspravlja o supremaciji pape i nepogrešivosti Rimskih Sabora. Godine 1520. Martin Luter piše Vavilonsko ropstvo Crkve. Iste godine papa Lav H (1513-1521) isključuje ga iz Rimske crkve, a 1521. Sabor u Vormsu osuđuje. Proteran od Frederika Saksonskog, Martin Luter se povlači u zamak Vartburg gde prevodi Novi Zavet na nemački i štampa ga 1534. Godine 1522. ponovo dolazi u Vitenberg da bi izložio deo svojih ideja: propovedanje reči, pričešćivanje vernih. U doba pobune seljaka (1524-1525) on podržava i prihvata njihov oštar stav. Na sastanku u Špajeru (1526. i 1529.) Luter je ponovo osuđen, ali knezovi nekih nemačkih država protive se progonu Protestanata. Docnije, nemački Protestantski knezovi formiraće "Šmalkadšku ligu" da bi branili Protestantizam, ali ta akcija nije priznata sve do sporazuma u Pasauu 1532. godine. Na Saboru u Augsburgu 1530. Luter predstavlja osnovna učenja Reformacije:

    * Autoritet Biblije
    * Opravdanje verom
    * Stvarno prisustvo Hristovo u Evharistiji (protiv Urliha Cvinglija koji učaše da je Evharistija prosto sećanje).

Martin Luter izlaže ova učenja u dva Katihizisa i u Šmalkaldškim člancima (1537). U ovom periodu Melanhton (1497-1560) je bio Luterov konstruktivan saradnik u Protestantskoj teološkoj propagandi, naročito u štampanju dela Loci Communes 1521. god. i u redigovanju Augsburškog ispovedanja 1530. god., koje i Luter prihvata.




Razni protestantski pravci

Martin Luter je otvorio put ne samo nizu teoloških sporova nego i velikom reformatorskom pokretu u celoj Evropi. Reformacija je uzela tri glavna pravca:

    * Luteranstvo, u Nemačkoj, Skandinaviji i u centralnoj Evropi
    * Kalvinstvo, u Švajcarskoj, Francuskoj, Holandiji i Škotskoj
    * Anglikanstvo u Engleskoj.

Nemačka

U Nemačkoj, Luteranstvo potpomažu nemački knezovi, ali tek "Vestfalskim sporazumom" (1648), kojim se završava tridesetogodišnji verski rat, a Luterani stiču jednaka prava sa Rimokatolicima. Godine 1680. štampa se Knjiga sloge, koja uključuje dva Luterova Katihizisa, Šmalkaldške članke, Ispovedanje i Augzburšku aiologiju od Melanhtona i Formulu sloge.

Švajcarska

U Švajcarskoj, Reformacija najpre prodire u Cirih, 1518. godine, preko Huldvajha (Ulriha) Cvinglija (Huldveich Zwingli, 1484-1531), na koga je uticao Erazmo. Za Cvinglija Reformacija ima društveni i nacionalni karakter, pa on priznaje sekularnoj vlasti pravo da se bavi crkvenim pitanjima. Godine 1528. piše Komentar o pravoj i lažnoj religiji, a 1529. sukobljava se sa Luterom u Marburgu u tumačenju suštine Evharistije, držeći da je Hristos u Evharistiji prisutan samo du ovno ili simvolički. Umire u bitci kod Kapela (Karrel), braneći Cirih od katoličkih švajcarskih kantona. Žan Kalvin (1509-1564) - prognani Francuz koji se bavio ne samo teologijom Reformacije nego i organizovanjem zajednica na prezviterijanski način, gde je narod predstavljen preko prezvitera laika - uveo je Reformaciju u Ženevu. On objavljuje 1536. godine Institucije hrišćanske religije u kojima precizira razlike između svoje i protestantske teologije. Kalvin priznaje dve tajne: krštenje i Evharistiju; odbacuje Cvinglijevu koncepciju o simvoličkoj vrednosti evharistijskog pričešćivanja; govori o "gradu Božijem", odnosno o crkvenoj organizaciji i disciplini. Svakako najvažnije kalvinističko učenje jeste "predestinacija" ili doktrina "dvostrukog izbora", po kojoj je Bog pre stvaranja sveta jedne izabrao za spasenje a druge za pogibao; prema tome, ovi drugi su predodređeni za osudu. U Cirihu, reformacijski pokret dalje vodi Johan Hajnrih Bilinger (Johann Heinrich Bullinger, 1504-1575), a u Ženevi Teodor Beza (1519-1605).

Francuska

Pod Kalvinovim uticajem Reformacija prodire u Francuskujoš 1555. god. i tu se veoma brzo transformiše u politički pokret. Masakrirani 1572. godine na noć Svetoga Vartolomeja, reformati su zatim zaštićeni 1589. godine od protestanta Henrika IV i priznati "Nantskim ediktom" 1598. godine.

Holandija

U Holandiju Reformacija stiže već 1523. godine, ali se prvi reformatorski Sabor drži u Dortu 1574. i na njemu se prihvata hajdelberški Katihizis. Priroda predestinacije bila je predmet teološke rasprave koju je vodio Arminijus (1560-1609), koji protivno Kalvinu drži da Bog želi da se svi ljudi spasu, a ne samo izbrani, pošto čovek ima stvarno slobodnu volju. Osuđeno na Saboru u Dortu (1618-1619), Arminijevo učenje ipak je priznato 1795. godine.

Engleska

Godine 1534. kralj Henrik VIII proglašava sebe poglavarom Anglikanske Crkve, odbacivši tako autoritet pape Klimenta P (1523-1534), koji je 1532. poništio njegov razvod od Katarine Aragonske. Arhiepiskop kenterberijski Tomas Kranmer (1547-1553) uveo je Reformaciju u Englesku, gde se protestni pokreti sa jevanđelskim karakterom behu pojavili još pod vođstvom Džona Viklifa (1320-1384). Tomas Kranmer osuđen je kao jeretik u Oksfordu 1556. godine od strane kraljice Marije Tjudor (1553-1558), kojaje htela da ponovo uvede Rimokatolicizam i da nametne vlast pape u Engleskoj. Tomas Kranmer piše Pravila Anglikanske Crkve i Molitvenik. (1549-1552). Kraljica Jelisaveta I (1558-1603) prihvata Reformaciju čuvajući pri tome osnovne strukture Katolicizma, kao što su episkopat i Liturgija. Godine 1563. anglikanska doktrina prihvaćena je u obliku "39 članova". U Škotskoj Reformaciju je uveo Džon Noks (1505-1572), koji 1561. sačinjava Knjigu discipline.

Češka

U Češkoj, Jan Hus (1369-1415) i Jeronim Praški već behu pripremili Reformaciju. Ali Luterov uticaj oseća se još 1524. godine. Husiti postaju kalvinisti.

Mađarska

Mađarska je pretrpela obadva uticaja: prvi luteranski Sabor drži se 1545, a kalvinistički 1557. godine.

Skandinavija

U skandinavske zemlje Reformacija stiže 1527: Sabor u Upsali 1593. god. prihvata Augsburško ispovedanje; u Danskoj i Norveškoj prve protestantske kongregacije organizuju se 1536. godine.

Kontrareformacija

Protestantska Reformacija nije ostala bez odgovora Rimokatoličke Crkve. U tom cilju papa Pavle III saziva Tridentski Sabor (držan u tri sednice 1545/1547, 1551/1552 i 1562/1563). Sabor stavlja udefinicije sholastičkog tipa katoličke doktrine osporavane od Lutera: opravdanje verom i delima, Sedam Tajni, celibat, čistilište, indulgenciju, transsubstancijaciju, vlast pape. Isto tako, 1540. god. Sabor odobrava osnivanje jezuitskog reda ("Isusovo društvo") pod vođstvom Ignjatija Lojole (1491-1556), koji kao osnovnu devizu ima apsolutnu poslušnost papi i propagiranje vere svim raspoloživim sredstvima. Da bi ojačala kontrareformu, Rimokatolička Crkva ponovo je organizovala "Kongregaciju svete službe" ili "Inkviziciju". "Indeks" zabranjenih knjiga i anti-protestantska teologija (naročito Petra Kanisije i Roberta Belarmina) takođe su korišćeni kao kontrareformatorska oruđa.

Istorijski presek Protestantizma tokom vekova

Sledećih vekova Protestantizam se ogleda u velikim teološkim sistemima, kakav je npr. "liberalizam". Jedan od najvećih teologa protestantskog liberalizma jeste Fridrih Šlajermaher (1768-1834). Pod uticajem nemačkog filosofa Imanuela Kanta (1724-1804) - koji negira vrednost racionalnih dokaza i metafizičkih spekulacija za dokazivanje postojanja Boga jer religija ima samo moralnu osnovu - Šlajermaher smatra da je suština religije iskustvo, a ono se sastoji u osećanju apsolutne nezavisnosti od Boga. I danski filosof Seren Kirkegard (1813-1855) protivi se racionalnim dokazima vere, pošto je Bog nepoznat onako kao što se On čini poznatim, dakle "incognito". Vera je lična odluka da se "rizikuje". U ovoj epohi o teološkim pitanjima izjašnjavaju se i veliki filosofi. Ako za Kanta teologija ne može zameniti filosofiju, po Georgu V. F. Hegelu (1770-1831), osnivaču apsolutnog idealizma, stvarnost ili svet jeste manifestovanje apsolutnoga Duha. Hristos je najviše manifestovanje božanskoga Duha koji se nalazi i u drugim oblicima i procesima sveta. Fridrih Niče (1844-1900) uči protiv svih hrišćanskih vrednosti izjavljujući: "Bog je mrtav". Drugi protestanstki teolozi i istoričari ovoga pokreta jesu: Albreht Ričl (1822-1889); Valter Raušenbuš (1861-1918), koji piše Teologiju za socijalno Jevanđelje, Alber Švajcer (1875-1965), koji ponovo vraća u diskusiju kInjcep-ciju o Carstvu Božijem; i posebno Adolf fon Harnak (1851-1930), pisac dela Suština hrišćanstva.


Karl Bart, osnivač dijalektičke teologije, zauzi-ma čvrst stav protiv protestantskog liberalizma. U Komentaru na Rimljane (1919. i 1922) on veli da se čovek nalazi pod otkrivenom rečju Božijom, jedinom veznom tačkom između Boga i čoveka. Njegova dogmatika usredsređena je na ideju suverenosti Boga. Hrišćanstvo nije "religija", odnosno organizacija religioznih čovekovih težnji, nego otkrivenje o kojem se može govoriti samo pomoću dijalektičkih metoda dokaza i protiv-dokaza. Iz iste škole potiče i Emil Bruner (1889-1965). Zajedno sa Martinom Nimelerom, Karl Bart se diže protiv germanskih hrišćana i formira "Ispovedajuću Crkvu", koja u maju 1934. prihvata "Deklaraciju Barmen". Teolozi koja se bave političkim implikacijama vere jesu: Ditrih Bonhefer (1906-1945), ubijen od nacista, koji je napisao delo Cena biti učenik (1937); Martin Luter King (1929-1968), mučenik "nenasilja"; Jozef Hromadka (+1969), koji podržava "humanizovanje" političkih odnosa.


Rudolf Bultman (1884-1976) drži da Jevanđelja više iznose teologiju ili veru prvih opština nego što opisuju istorijska dela Isusa iz Nazareta. Novi Zavet pun je mitskih koncepcija toga vremena; zato, da bi se saopštio u današnjim naučnim terminima, on treba da se "demitologizuje". Istu liniju tumačenja prihvata i anglikanski episkop DŽ.A.T. Robinson, koji 1963. god. štapma Honest to God . Teologiju "smrti Boga" formulisao je Paul van Buren a preuzeo je Tomas DŽ.DŽ. Altizer. Harvi Koks (The Secular City, 1966) tvrdi da se Bog danas manifestuje u procesima društvenih promena. Volfhart Panenberg, profesor iz Minhena, podržava istoričnost događaja opisanih u Novom Zavetu, a Jirgen Moltman iz Tibingena, poznat po delu Teologija nade (1965), pokazuje društvene i socijalne implikacije Krsta Hristova.


U Sjedinjenim Američkim Dravama Paul Tilih (1886-1965) objavljuje Sistematsku teologiju (1951, 1957. i 1963) i razrađuje odnos kulture, religije i filosofije, dok Rejnold Nibur (1893-1971), koji piše delo Priroda i sudbina čoveka (1941-1943), raspravlja o odnosu teologije, društvene etike i politike.


Protestanstka teologija Latinske Amerike stoji pod uticajem "teologije oslobođenja", u čijoj obradi učestvuju i katolički teolozi. Po njoj, biblijska poruka treba da se tumači u kategorijama datog kulturnog konteksta, kako bi se mogle utanačiti njene praktičke implikacije. Najpoznatiji protestantski i katolički teolozi koji prihvataju metod kontekstualne teologije jesu: Gustavo Gutijerez (Lima - Peru); Huan Luis Segundo (Montevideo - Urugvaj); Hoze Migez Boninjo (Buenos Aires - Argentina); Hoze Porfirio Miranda (Meksiko).

Osnovne odlike Protestantskog učenja

Nezavisno od svojih osnovnih težnji da reformiše sholastičku teologiju katoličke Crkve, Protestantizam je izneo na površinu nekoliko konfesionalnih posebnih učenja:

    * Autoritet reči Božije. Svako učenje i hrišćanska praksa treba da se temelje na biblijskoj istini. Suprotno katoličkom učenju, da su Biblija i Tradicija izvori i norme vere, jednaki i paralelni, a da je Tradicija jedini zakoniti i nepogrešivi tumač Biblije, protestantizam odbacuje sve što nema čvrstu osnovu u Pismu. Ni Tradicija, ni autoritet pape, niti Crkva, ne mogu se smatrati posrednicima između vernika i Biblije. Ni "prirodno" otkrivenje nema neku ulogu u bogopoznanju. Biblija i Bog govore neposredno onima koji imaju veru, koja je dar. Jevanđelje blagodati dodeljuje se pokajanom verniku silom Duha Svetoga, propovedanjem reči. Načelno, Reformacija se digla protiv kontemplativnog misticizma, kao i protiv spekulativne i sholastičke teologije. Poznanje je ishod dvostrukog svedočenja: spoljašnjeg, biblijskim štivom, i unutrašnjeg, Duhom Svetim. Mistika je jeres. Bog se ne može svesti ni na prirodu, ni na istoriju, niti na lično iskustvo, zato što Biblija govori o suverenitetu i veličanstvenosti Boga. Priznavanje Boga za "Gospodara" istorije predstavlja jednu od suštinskih ideja protestantizma.
    * Spasenje blagodaću Božijom ili opravdanje jedino verom. Vernik je "opravdan", odnosno Hristos mu je oprostio Svojom iskupiteljskom žrtvom, a ne kroz njegova sopstvena dela. Vernik uživa izvesnost svoga izbora zato što je sam Hristos izabran od Boga. Vera je prihvatanje tog dara oproštaja koji Bog daje u ime Hri-stovo. Dela nisu uslov opravdanja ni dodatak veri, nego plod, dokaz opravdanja. Luter napada praksu indulgencija baš zbog toga što ona podseća na teologiju dobrih dela. On odbacuje posredništvo Djeve Marije i Svetih, kao i čistilište, molitvu za umrle i individualno ispovedanje grehova. Spasenje nije toliko u domenu čovekove odgovornosti, nego je pre nepromenjivi plan Boga koji slobodno dela u istoriji.
    * Nevidljiva Crkva, ili Bogom izabrani narod, poznata je samo Bogu. Ona nema stalnu apostolsku strukturu ni služeće sveštenstvo. Ni sveštenik kao posrednik, ni Liturgija kao žrtva, ni učenje o transsubstancijaciji, ne nalaze se u Bibliji. Luter prihvata kao tajne koje je ustanovio Hristos samo krštenje i Evharistiju, a njih može vršiti svaki vernik, na osnovu sveopšteg sveštenstva. Laici imaju pravo da čitaju i tumače Bibliju, da uzimaju učešća u zajednici i u bogosluženju. Luter je za upotrebu nacionalnog jezika u bogosluženju. On je protiv klira (kao sveštenstva) i celibata sveštenika. Crkva uvek ostaje pod sudom Božijim i u stalnom je procesu obnavljanja ("semper reformanda).
    * Simvoli vere stare Crkve i učenja ustanovljena na Vaseljenskim Saborima nisu ništa drugo do istorijski oblici vere i stoga oni imaju sporednu vrednost za tumačenje Biblije. Oni mogu biti pravilo tumačenja ako sadrže jevanđelsko učenje". Načelno, Luter ne priznaje doktrinarnu crkvenu instancu (papski magisterij) za formalno nepogrešivu. U Šmalkaldškim pravilima (1537) on govori o tri drevna simvola vere: Apostolskom, Nikejskom i Halkidonskom. Melanhton prihvata tri ispovedanja vere kao i četiri Vaseljenska Sabora, a Kalvin preporučuje dogmate ovih Sabora.
    * Učenje o oproštaju grehova i opravdanju verom nije ništa drugo do rezime učenja o suštini greha i paloj ljudskoj prirodi. Reformacija je metnula akcenat na nepopravljivu grešnost čoveka i na Adamovo čoveštvo koje je lišeno blagodati, a ne na novu sudbinu i novo čoveštvo u Hristu. Ontološki i kosmički aspekt iskupljenja u ovim učenjima nije jasan. Obnovljenje čo veka relativno je jer on uvek ostaje "u isto vreme opravdan i grešan". Zato i protesšantska etika snažno naglašava ličnu pobožnost.

Rezultati reformacije

Bez jedinstvene strukture ni na ravni vere niti na planu crkvene organizacije, Reformacija je ohrabrila formiranje nezavisnih nekonformističkih grupa koje su se veoma lako odvajale od skoro osnovanih protestantskih crkava. Tako se u sledećim decenijama i vekovima javljaju: "puritanski" pokret, "kongregacionistički" pokret (u Engleskoj), "anabaptisti" i "baptisti" (u Švajcarskoj, Nemačkoj, Moravskoj, Engleskoj), pokret "buđenja", "metodisti" i "prezviterijanci" (u Engleskoj i Americi), "učenici" ili "društvo prijatelja" Kvekeri (Quakers), a u naše vreme "jevanđelski" i "pentikostalni" pokret.

Anglikanizam

Anglikanizam ili Anglikanstvo je izraz koji se koristi da obuhvati doktrinu, religiozna verovanja, sistem, praksu i principe Crkve Engleske i drugih Anglikanskih crkava. Izraz u svom najširem smislu obuhvata one koji su prihvatili dela engleske Reformacije otelotvorene u Crkvi Engleske i zasebnim crkvama u drugim zemljama koje se pridržavaju, bar u velikoj meri, njenih doktrina, njene organizacije i liturgije.[1][2][3]

Reč anglikanizam nastala je od srednjovekovnog latinskog ecclesia anglicana, što je izraz se pojavio najkasnije 1246, i znači 'Engleska crkva'.[3]

Ova grana hrišćanstva se po stavovima nalazi između protestantizma i rimokatoličanstva. Crkvena služba je slična rimokatoličkoj, ali je kroz istoriju ova Crkva bila blisko povezana sa Protestantskom reformacijom. Za razliku od drugih protestantskih Crkava, a slično Rimokatoličkoj i Pravoslavnoj, anglikanci smatraju da njihov crkveni autoritet potiče nasleđem od prvih sledbenika Isusa Hrista.

Kao izvor crkvrnog autoriteta anglikanci priznaju Bibliju, neke crkvene spise, crkvenu tradiciju i zdrav rezon. Među ova 3 izvora, primat se daje Bibliji. Do spasenja se po njima stiže kroz Božiju milost, a ona je dostižna za one koji veruju.

Crkva Engleske

Crkva Engleske (eng. Church of England) je državna[1] hrišćanska crkva u Engleskoj i „majka crkva“ Anglikanske zajednice, treće po veličini hrišćanske denominacije u svetu (nakon rimokatoličke i pravoslavne). Nastala je u vreme kralja Henrija VIII u 16. veku, otcepljenjem od katoličke crkve.

Istorija

Pošto je kralj Henri VIII je tražio od pape Klimenta VII razvod od svoje druge supruge Kataline Aragonske i nakon što je papa odbio da mu da razvod, Henri VIII se proglasio poglavarom crkve u Engleskoj. Time je potvrdio svoju apsolutnu prevlast u crkvenim i svetovnim pitanjima u Engleskoj. Novoustanovljena crkva je preuzela neke od doktrina protestantske reformacije, a manastiri su raspušteni. Anglikanska crkva je za vreme kratke vladavine Henrijevog sina Edvarda VI, reformisana radikalnije. Kada je na presto Engleske došla njegova sestra - Meri I - godine 1555, ona je pokušala da vrati zemlju nazad u katoličku veru. Verski progoni i spaljivanje verskih otpadnika bili su uobičajeni za vreme njene vladavine, pa je dobila ime „Krvava Meri“. Naredni suveren Engleske postala je njena sestra, kraljica Elizabeta I, 1558. godine; pod njenom upravom Engleska se ponovo vraća protestantizmu (ili kako se često naziva reformaciji), a Anglikanska crkva dobija svoju konačnu formu.




Organizacija

Britanska kraljevska kuća je ceremonijalni „vrhovni guverner“ i „branilac vere“, i ima ingerencije u administraciji crkve. Počasno sedište Crkve je u Kanterberiju na jugoistoku Engleske. Duhovni vođa crkve je nadbiskub Kanterberija (trenutno Rouen Vilijams od 2002. godine), pored njega postoji još jedan nadbiskup – nadbiskup Jorka, koji nije ravan po vlasti nadbiskupu Kanterberija. Crkva ima zakonodavno telo – Sinod, čije odluke moraju bite odobrene od Parlamenta, ali ne i izmenjene ili odbijene

Aktuelno stanje

Broj pripadnika Anglikanske crkve naglo opada u Engleskoj koja je tradicionalno poreklo i sedište Anglikanske crkve, usred sve veće sekularizacije društva i nezainteresovanosti populacije. Takođe broj imigranata u Engleskoj je u stalnom porastu, tako da je procenat Anglikanaca sve manji.

Anglikanska crkva

Anglikanska crkva je narod i Crkva koji poštuju religijske tradicije Engleske hrišćanske Crkve. U svetu ih ima oko 70 miliona, najviše u Engleskoj (26 miliona), Nigeriji (17,5), Ugandi (8), Sudanu (5), Australiji (3,8). Posle rimokatoličanstva i pravoslavlja, to je treća najveća hrišćanska denominacija u svetu.




Ova Crkva, ili zajednica Crkava, je neformalna organizacija. Anglikansku crkvu ujedinjuje zajednička istorija, doktrina vere, i tradicije.

Crkva je nastala je u 16. veku, otcepljenjem od Katoličke crkve, pri čemu je pretrpela jak uticaj Protestantske reformacije.

Duhovni vođa crkve je, „prvi među jednakima“, nadbiskup Kanterberija (trenutno Rouen Vilijams od 2002. godine).

Postoje tri vrste sveštenika: propovednik, sveštenik i biskup. Sveštenici u Anglikanskoj crkvi ne praktikuju celibat, a žene u principu mogu da obavljaju sve crkvene funkcije, što opet zavisi od stava lokalne Crkve. U 19. veku su se pojavili monasi i monahinje u Anglikanskoj crkvi. Oni se uglavnom bave humanitarnim radom. Danas ih ima najviše u Melaneziji.

Broj vernika poslednjih godina opada u Velikoj Britaniji, a raste u afričkim i azijskim zemljama. Pripadnici Anglikanske crkve su uglavnom nalaze u anglofonskim zemljama.

U Škotskoj i SAD-u ova Crkva je poznata kao Episkopska (od latinskog: Episcopus – biskup, vladika).

Anglikanska crkva veoma često izaziva podele među kongregacijom uvođenjem kontraverznih doktrina kao što je rukopoloženje žena sveštenika početkom 1980ih, a u skorije vreme razmatranje postavljanja žena na biskupske funkcije, kao i rukopoloženje homoseksualaca za sveštenike.

Biblija

Biblija od grčke reči βιβλια, (ta) biblia u značenju «knjižice», množina imenice βιβλιον, biblion, «knjižica», koja je deminutiv od βιβλος , biblos, «knjiga», imenice koja je izvedena iz reči βυβλος, byblos sa značenjem papirus, od naziva feničanskog grada Biblos, poznatog po proizvodnji papirusa, naziv je za hebrejsku Bibliju i hrišćansku koju čine Stari zavet i Novi zavet. Biblija je poznata i kao Sveto pismo.

Autografi biblijskih knjiga ne postoje, nego mnogobrojni njihovi prepisi, tzv. tekstualni svedoci. Služeći se njima, biblijska nauka nastoji prirediti što pouzdaniji biblijski tekst, tzv. kritičko izdanje Biblije.

Hebrejska Biblija

Hebrejska Biblija (hebrejski TANAH) je kanonizovana na saboru u Javneu oko 90. pre n.e. i čine je 24 knjige podeljene u tri osnovne grupe:

    * Zakon ili Nauk (heb. Tora), koji obuhvata pet knjiga pa se još naziva i Petoknjižje ili Pentateuh,
    * Proroci (heb. Neviim),
    * Spisi (Ketuvim).

Sve knjige su napisane na hebrejskom jeziku, osim delova Jezdre i Danila, te nekoliko reči u Knjizi Postanka i u Jeremiji pisanih aramejskim. Ova hebrejska Biblija je kasnije nazvana Masoretski tekst, po učenjacima masoretima koji su se bavili prepisivanjem i redigovanjem ovih svetih spisa u periodu između 600. i 900. pre n.e. Očuvanje biblijskog teksta bio je zadatak prepisivača (hebrejski sofer: pisac) koji su ustanovili predaju čitanja Biblije. Budući da hebrejski jezik izvorno ne piše samoglasnike, u prepisu su posle dodavani znakovi za samoglasnike (masoretski tekst).

Jevrejsko predanje smatra jevrejske (svete) spise objavljenom „rečju Božjom" i učenje o putu poslušnosti Bogu svog naroda, Izrailja. Glavni autoritet se pripisuje Tori (nauku, učenju, zakonu, putu), drugi autoritet zbirci Neviim (Proroci), a treći autoritet zbirci poznatoj kao Ketuvim (Spisi). Prva dva dela jevrejskih svetih spisa verovatno su se javila u današnjem obliku do poznog 4. veka pre n.e., ali je njihov sadržaj ostao promenljiv sve do kraja 1. veka pre n.e.

Grčki prevod jevrejskih svetih spisa poznat kao (Septuaginta), sačinjen za potrebe jevrejske zajednice u Aleksandriji u. 3. veku pre n.e., sadržao je dodatne spise, jedan broj apokrifnih spisa, koje su rabini iz Javnea na kraju isključili iz svog kanona, a koje je prvobitna hrišćanska crkva, koja je koristila grčki jezik, uključila kao deo Starog zaveta. Prema jevrejskom predanju, proroštva su prestala oko 400. godine pre n.e., tako da posle tog vremena više ne može biti novih spisa.

Nasuprot tome, hrišćani su tvrdili da su se proroštva nastavila i da su spisi, koji će konačno postati Novi zavet, takođe Bogom nadahnuti. Uticaj jevrejske Biblije oseća se ne samo u jevrejskoj tradiciji nego je on isto tako nezaobilazan istorijski, kulturni i idejni okvir Novog zaveta i hrišćanske tradicije. Biblijski pogled na svet prožima kako zapadnu tako i istočnu, pravoslavnu kulturu. U okviru judaizma tvrdi se da je Tora otkrivenje Božije svom narodu. Jevrejsko Sveto pismo stavlja davanje Tore, obrazovanje Izrailja kao naroda koji je u savezu s Bogom, zadobijanje obećane zemlje i istoriju Izrailjskog carstva u kontekst stvaranja sveta i kontekst sveopšte ljudske istorije.

Veruje se da su zapovesti Tore, usmenim predanjem protumačene i primenjene na izmenjene uslove, otkrivena norma pokoravanja savezu i da su zamišljene da posvete celokupno postojanje jedinke i zajednice. Etički i religiozni propisi su isto toliko briga pojedinca i porodice koliko i zajednice sakupljene u sinagogi za Šabat ili za praznike liturgijske godine. Bogosluženje u sinagogi je usredsređeno na Sveto pismo ili izvode iz Svetog pisma i uglavnom se sastoji od toga. Tora i Proroci se čitaju i tumače. Izbori iz Spisa se čitaju kao prigodni za praznike. Šema i blagoslovi su uzeti iz Biblije. Psalmi se čitaju i pevaju, a individualne i združene molitve izvedene su iz biblijskih tekstova. Psalmi, koji izazivaju čitav spektar religioznih emocija, sačinjavaju osnovni molitvenik.

Hrišćanska Biblija

Ideja o hrišćanskoj Bibliji kao Novom zavetu proistekla je iz ranohrišćanskih tekstova koji su u Isusu videli posrednika u novom savezu sa Bogom. Hrišćanska Biblija, odnosno Novi zavet, sadrži 27 spisa. Ti spisi se mogu podeliti na 4 vrste religijskih tekstova:

    * četiri jevanđelja,
    * jedna rana crkvena povest,
    * dvadeset i jedna poslanica,
    * jedna apokalipsa

Biblija, ili Sveto pismo, kod Hrišćana označava zbirku svetih spisa koji se dele na knjige Starog zaveta i Novog zaveta.

Pravoslavna crkva]/url] uvrstila je u Stari zavet 39 knjiga. Prema kanonu [url=http://forum.burek.com/index.php/topic,257539.msg3899478.html#msg3899478]Rimokatoličke crkve, Stari zavet sadrži 46 knjiga, jer obuhvata, pored 39 protokanonskih, i sedam devterokanonskih knjiga (protestanti ih nazivaju apokrifnim):

    * Judita,
    * Tovija,
    * Varuh,
    * Premudrosti Solomonove,
    * Premudrosti Sirahove,
    * 1. i 2. Makavejska.

Sveti Atanasije Veliki u 39. uskršnjoj poslanici (Pidalion, str. 768-770), deli starozavetne knjige u dve grupe: kanonske, 22 knjige po jevrejskim slovima azbuke, ali u stvarnosti 39, i anaginoskomene, dakle korisne i dobre za čitanje, njih deset. Kanonske starozavetne knjige su: Postanje, Izlazak, Levitska, Brojevi, Ponovljeni Zakon, Isusa Navina, Sudije, Ruta, 1. i 2. Knjiga Samuilova, 1. i 2. Knjiga o carevima, 1. i 2. Knjiga Dnevnika, Jezdra, Jestira, Jov, Psalmi, Priče Solomonove, Propovednik, Pesma nad pesmama, Isaija, Jeremija, Jezekilj, Danilo, Plač Jeremijin, Osija, Joil, Amos, Avdije, Jona, Mihej, Naum, Avakum, Sofonije, Agej, Zaharija i Malahija.

Knjige "anaginoskomene" - dobre za čitanje (nazvane u XVI veku na Zapadu devterokanonskim, zato što je njihovo unošenje u kanon Zapadne crkve, pored "protokanonskih knjiga", bilo stavljeno na diskusiju), uključene su u biblijski kanon od najstarijih vremena (kanon Svetog Atanasija Velikog), i to su sledeće; Judita, Tovija, 3. Jezdrina (Jezdra u Septuaginti), Varuh, Poslanica Jeremijina, Premudrosti Solomonove, Premudrosti Sirahove, 1, 2, i 3. Makavejska.

Biblija na rumunskom jeziku, izdanje 1968. godine, uključila je i neke nekanonske odeljke (Pesmu trojice mladića, Istoriju Suzane, Istoriju aždaje i Bela, Molitvu Manasijevu).

U prvim vekovima kružile su mnoge knjige - bilo apokrifne, bilo autentične, veoma cenjene od hrišćana - koje Crkva na kraju nije unela u novozavetni kanon. Otkrivenje Jovanovo je prihvaćeno u kanon sa izvesnim izbegavanjem. Osamdeset peti Apostolski kanon ne pominje Otkrivenje, ali zauzvrat preporučuje dve Poslanice Korinćanima od Klimenta Rimskog i Učenje Dvanaestorice Apostola (odbačeno na Šestom vaseljenskom saboru, kanon 2, na osnovu toga što su ga koristili neki jeretici); to isto čini i Laodikijski sabor (60. kanon) i Sveti Kirilo Jerusalimski. Prihvata ga Sveti Atanasije Veliki, koji spominje i Jermin Pastir (kao i Sveti Maksim Ispovednik), a takođe i Kartaginski sabor (kanon 30), koji u isto vreme preporučuje Žitija Svetih (kanon 54) i, na kraju, Dionisije Areopagit. Pod uticajem katihetskih škola u Siriji i Palestini, Otkrivenje se nije upotrebljavalo u liturgijskoj praksi, mada ga je ipak na kraju aleksandrijska škola stavila u kanon.

Rimokatolička crkva je tek 1546. godine, na protivreformatorskom saboru u Trentu, uključila u kanon svih 27 knjiga Novog zaveta. Tom prilikom je Jeronimov latinski prevod Biblije, poznatiji kao Vulgata prihvaćen kao zvanična, autoritativna verzija katoličkog Svetog pisma.

Biblija je (naročito) počela da se širi svetom u 16. veku posle Hrista, i danas je, u celini ili delimično, prevedena na preko hiljadu pet stotina jezika. Biblija je izazvala divljenje, manje ili veće, relativno priznanje ili prihvatanje pripadnika drugih religijskih tradicija, ali, uopšte uzev, ona je, kao i drugi sveti spisi, sveta po svom sopstvenom tradicionalnom karakteru jedino za pripadnike odgovarajuće vere.

Prevodi Biblije kod Južnih Slovena

Tzv. „Izborno jevanđelje" i Apostol preveli su sa grčkog na crkvenoslovenski braća Kirilo i Metodije pred polazak u Moravsku na propovedanje hrišćanstva, a druge delove Novog zaveta i Stari zavet biće da su preveli oni i njihovi učenici. Knjige Starog zaveta preveo je na srpski jezik Đuro Daničić (1865), a Novog zaveta Vuk Karadžić (1847). Vuk je svoj prevod revidirao 1857, a u Daničićevoj redakciji izašao je 1864, 1867, 1868, 1870, 1871. I pre Vuka bilo je prevoda Novog zaveta, kao Atanasija Stojkovića (1830. i 1834). U novije vreme treba spomenuti prevod celog Svetog pisma Luja Bakotića 1933. (štampan latinicom), a Novog zaveta dr Dimitrija Stefanovića (1934), dr Emilijana Čarnića (1973), dok je Sinodalna komisija objavila prevod Novog zaveta, koji je Sveti arhijerejski sinod izdao u saradnji sa Biblijskim društvom kao zvanični prevod 1984. g. Ispravljeni prevod štampan je 1990. g. Biblijsko društvo je objavilo Četvorojevanđelje u „dinamičnom" prevodu Aleksandra Birviša 1986. g. a II izdanje 1987. g. U bogoslužbenoj upotrebi Srpske crkve je Jevanđelistar, u izdanju Braničevske eparhije (1975. i 1977).

Kod Hrvata, pored prevoda Matije Petra Katančića (1831), celu Bibliju su preveli I. M. Škarić (Beč 1858-61), I. E. Šarić (Sarajevo 1941-42). Novi zavet su preveli J. Štadler (Sarajevo 1895-1904), dr F. Zagoda (1925), LJ. Rupčić (Sarajevo 1961), B. Duda (Zagreb 1962). Vrhunski podvig je izdanje izdavačke kuće „Stvarnost" 1968. g. koji je i sa jezičke tačke besprekoran, zatim prevodi Novog zaveta B. Duda - J. Fućak (Zagreb 1973), Gracijan Raspudić (Mostar 1987).

Prvi slovenački prevod Novog zaveta dao je Primož Trubar (1557-1582). Takođe je protestantski teolog Jurij Dalmatin štampao celu Bibliju u Vitenbergu 1584. Ovim prevodom je popravio jezik prvih slovenačkih pisaca i postavio uzor književnog prevoda. Njegov prevod Biblije je najznačajniji književni događaj pre pojave Prešernovih dela. J. Japelj i B. Kumerdej izdaju Novi zavet (1784-86). Celu Bibliju štampa A. Volf (Ljubljana 1885-59). Novi zavet preveli su i J. Zidanšek (1918), fr. Jere, Gr. Pečjak i A. Snoj (1926-29). Celo Sveto pismo izdali su M. Slavič i Fr. Jere (1960-66), a Novi zavet Fr. Jere, Gr. Pečjak i A. Snoj (1961). - France Rozman preveo je četiri jevanđelja (Ljubljana, 1979). Novi zavet - jubilarni prevod povodom 400-godišnjice Dalmatinove Biblije (1984) (uvod i primedbe preuzete sa francuskog ekumenskog izdanja) izdao je Nadbiskupski ordinarijat u Ljubljani u saradnji sa Biblijskim društvom, kao i ekumensko izdanje cele Biblije (1975). - Stevan Kuzmič dao je Novi zavet, a Šandor Terplan Psalme 1528. g. (jubilarno izdanje 1928. g.) na prekomurskom dijalektu.

Makedonci su dobili Novi zavet 1967. a celo Sveto pismo (sa devterokanonskim knjigama) 1990. god., a takođe u izdanju Biblijskog društva. Stručna analiza ovog prevoda još nije urađena da bi se ustanovilo u kolikoj meri se ovaj prevod oslanja na srpski prevod Svetog pisma.

Kuran

Kuran (arapski: أَلْقُرآن al-qur'ān) u prenesenom prijevodu "recitacija"; takođe zvan Al Qur'a-n Al Kari-m; ili izvedeni nazivi Quran, Koran, Kuran Časni, te rijetko Alcoran) je sveta knjiga Islama. Muslimani vjeruju da je Kuran objava Božjih riječi i kulminacija Božje objave čovječanstvu, preko Božjeg poslanika Muhameda a.s. u periodu od 23 godine preko meleka (anđela) Džabraila (Jibril - Gabriel).

Format Kurana

Kuran se sastoji od 114 sura sa ukupno 6236 ajeta isključujući 112 bismilla koje se obično podrazumijevaju kao bezbrojne, ili 6348 uključujući i njih; tačan broj ajeta je različit, ne zbog sadržaja, nego zbog različitih metoda njihovog brojanja. Muslimani obično povezuju sure, ne sa njihovim brojevima, nego sa arapskim imenima koja su izvedena na neki način iz date sure. (Pogledajte listu imena sura.) Sure nisu poredane po hronološkom redu (po redu po kojem islamski učenjaci vjeruju da su i objavljivani) nego po drugačijem redu, prvenstveno prema veličini sura, što muslimani vjeruju da je takođe inspirisano od Boga. Nakon kratkog uvoda, Kuran nastavlja sa najdužom surom, a završava sa nekim najkraćima.

Često e zaboravlja da Islam priznaje ranije Knjige (Stari i Novi zavet) kao svoje svete knjige, s tom razlikom što ih nadograđuje novom svetom knjigom - Kur'an-om koja dolazi od istog Boga ,a objavio ju je prorok Muhamed.

Kur'anski jezik

Kuran je jedna od prvih pisanih knjiga u Arabiji. On je napisan u ranoj formi klasičnog književnog arapskog jezika, poznatog u engleskom jeziku kao "Kuranski" arapski. Postoji nekoliko ostalih primjera arapskog iz tog vremena.(Mu'allaqat, ili suspendirana oda, za koju se vjereuje da je jedan primjer arapskog jezika prije islama; ostali kažu da je kreirana poslije Muhameda a.s. Preživjelo je samo pet natpisa iz pred islamskog arapskog jezika.)


Ubrzo nakon smrti Muhameda a.s. 632. godine, Islam se proširio izvan Arabije, te osvojio znatan tadašnjeg Rimskog carstva, usled tek završenih ratova između Vizantije i Persije pod vođstvom cara Iraklija koji su ostavili za sobom veliki nenastanjen prostor i razrušene gradove. Arapi su se morali suočiti s milionima stranih osoba, s kojima su morali na neki način komunicirati. Jezik se brzo mjenjao da bi mogao odgovoriti novonastaloj situaciji, gubeći na svojoj složenosti i nejasnom rječniku. Nekoliko generacija nakon Prorokove smrti, mnoge riječi korištene u Kuranu postale su nejasne za obične ljude koji su govorili svakodnevni arapski, budući da je arapski jezik evoluirao velikom brzinom, a Kur'an i jest zapisan književnim jezikom, a ne pučkim govorom. Beduini su govorili izmjenjenim jezikom, prihvatljivo malom brzinom izgovaranja, tako da su rani arapski leksikografi njih tražili kako bi im objasnili nerazumljive riječi ili razjašnjavanju neke točke gramatike. Dijelom zbog potrebe religije da objasni Kuran slabijim govornicima, arapska gramatika i leksika su postale značajne nauke, pa je model za literarni jezik zadržao do danas taj govor iz Kuranskih dana, prije nego neki od trenutno važećih dijalektata

Muslimani smatraju Kur'an velikim i značajnim zbog njegove poezije i dotjeranosti, kao i da je ta njegova literarna perfekcija dokaz njegovog božanskog porijekla. Budući da je ta perfekcija vidljiva samo za govornike arapskog jezika, stoji kao još jedan razlog zašto se samo originalni arapski tekst smatra kao pravi Kuran. Prijevodi su smatrani manje sjajnič, radije kao tumačenjima Božjih poruka, nego li same izravne Božje objave. Tradicionalno ravnanje prijevodima i publikacijama Kur'ana traži da objavljena knjiga ne nosi jednostavni naslov "Kur'an". Naslov uvijek mora sadržavati odredbeni pridjev (sprječavajući konfuziju sa ostalim "recitacijama", u arapskom smislu), pa zbog toga najviše izdanja Kur'ana nosi naslove poput Sveti Kur'an, Plemeniti Kur'an, Kur'an Časni i sl.

Svaki priznati znanstvenik islamske škole trebao bi moći čitati i razumijevati Kur'an u njegovoj izvornoj formi. Mnogi muslimani, djeca i odrasli, uključujući i one koji uopće ne razumiju arapski jezik niti ono što memoriraju, uče Kuran na pamet, djelomično ili u cjelini, u izvornom obliku, radi obavljanja molitve - namaza, što kod katolika korespondira liturgijskom obredu ili misi.

Džihad

Džihad (arapski: جهاد‎ ) označava sveti rat kod muslimana. Reč džihad znači napor koji je usmeren protiv zlih namjera i strasti. Reč dolazi iz korjena idžtihad, koji je jedan od principa prava. Džihad kao sveti rat su protumačili sunitski verski pravnici za vreme Omejada i Abasida sa širenjem Islama u Aziju i po Magrebu.

Cilj svetog rata je ekspanzija islama odnosno njegova odbrana (primer je odbrana od Vizantije i krstaša). U toj borbi smeju učestvovati samo odrasli muškarci a oni koji daju život u njoj postaju mučenici i idu u raj. Džihad nije jedan od pet kanonskih stubova Islama osim kod "nepravovernih" Kardžita, kojima je Džihad šesti stub islama.

Pred početak džihada, nevernike je potrebno, u skladu sa Sunom, pozvati ka preobraženju, a to ne važi za ljudstvo knjige (Hrišćani i Jevreji) kojima je dozvoljeno da zadrže svoju veru. U krajevima kao što su Afrika i Indija džihad je bio izgovor za pokolje.

Danas džihad iskorišćavaju razne verske sekte i udruženja. Za šiite džihad nije moguć dok se ne vrati dvanaesti imam.

Stari zavet

Stari zavet je hrišćanski naziv za zbirku spisa koje i Jevreji i hrišćani smatraju svetim, a koji se sastoje od knjiga svetoga zakona, istorije, proroštva i poezije. Za judaizam, spisak svetih knjiga na hebrejskom jeziku utvrdio je sinod u Javneu (lat. Јаmnia) s kraja 1. veka oko 90. godine n.e. Rana crkva koristila je grčki prevod, koji je uključivao i spise kojih nema u jevrejskom kanonu. Jeronim je sumnjao u autentičnost tih knjiga, ali su one tek protestantskom reformacijom odvojene od Starog zaveta. Pravoslavni i rimokatolici ih zovu devterokanonskim, a protestanti apokrifnim knjigama.




Knjige starog zaveta

Starozavetne knjige možemo podeliti u četiri grupe:

    * Zakonske knjige:

    5 knjiga Mojsijevih:
    Postanje, Izlazak, Levitska, Brojevi, Ponovljeni zakoni

    * Istorijske:

    Knjiga Isusa Navina, Knjiga o sudijama, Četiri knjige o carevima, Dve knjige dnevnika, Knjiga Jezdrina, Knjiga Nemijina, Knjiga o Jestiri

    * Poučne ili moralne:

    Knjiga o Jovu, Knjiga o psalama, Knjiga priča Solomonovih, Knjiga propovednikova, Pesma nad pesmama, Knjiga o Ruti

    * Proročke: knjige četvorice velikih proroka:

    Isaije, Jeremije, Jezekilja, Danila

    -knjige dvanaestorice malih proroka:

        Osije, Joilja, Amosa, Avdije, Jone, Miheja, Nauma, Avakuma, Sofonije, Ageja, Zaharije, Malahije

Ova podela nije stroga, tj. u proročkim knjigama ima dosta istorije, kao i proroštva u zakonskim i istorijskim. U knjigama Staroga zaveta obuhvaćen je vremenski period od postanka sveta do rođenja Gospoda našeg Isusa Hrista. Hristovim rođenjem ispunjen je savez Boga sa ljudima sklopljen preko patrijarha Avrama i njegovih potomaka (Stari zavet).

Knjiga postanja (I. knjiga)

Knjiga postanja počinje opisom stvaranja sveta “U početku stvori Bog nebo i zemlju” (1.Moj.1;1). Što znači da je prvo stvoren duhovni, nevidljivi svet (nebo), a zatim materijalni, vidljivi (zemlja). Bog je stvorio svet iz ničega, jer pre stvaranja sveta ničega nije bilo osim Boga, koji je večan.

Nevidljivi svet čine duhovi, i ima ih mnogo. Zovu se anđeli, što znači vesnici Božje volje. Po njima Bog šalje ljudima važne vesti. Oni su nevidljivi duhovi bez tela, da bi ih ljudi videli oni uzimaju ljudski oblik. Svi su anđeli iste prirode, ali se razlikuju u slavi, sili i delatnosti. Postoji devet anđelskih činova: Prestoli, Heruvimi i Serafimi, Gospodstva, Sile, Vlasti, Načela, Arhanđeli i Anđeli.

Neki od anđela se pogordiše i ne htedoše više da slušaju Boga. Zbog toga ih On otera od sebe i baci ih u pakao na večnu kaznu, tako postadoše zli duhovi ili đavoli. Oni mrze Boga i ljude, zavide ljudima i gledaju da ih navedu na zlo, i tako odvedu u pakao. Anđeli vole ljude i čuvaju ih od zla. Svako od nas ima svog anđela čuvara, koji ga opominje da čini dobro i izbegava zlo. On se moli Bogu za nas.

Stvaranje sveta

Prvoga dana stvorena je svetlost, Drugoga dana stvorio je Bog svod nad zemljom, tj. plavo nebo koje mi vidimo, “ i rastavi vodu pod svodom od vode nad svodom ” (1.Moj. 1;7). Takođe treba reći da se iza ovog našeg neba nalaze bezbrojni svetovi i galaksije, koje se nalaze u međusobnom besprekornom poretku; Trećeg dana stvorio je Bog kopno, kao i biljni svet; Četvrtog dana stvoreno je Sunce, da upravlja danom i Mesec da upravlja noću, kao i zvezde. Svi oni imaju zadatak da obasjavaju zemlju, kao i da budu znaci vremena (poznato je da su svi kalendari koji su trenutno u upotrebi vezani za Zemljino kretanje oko Sunca ili za kretanje Meseca oko Zemlje); Peti dan stvorio je Bog sva živa bića u vodi, kao i ptice u vazduhu; Šestog dana stvorene su kopnene životinje, i na kraju stvori Bog čoveka. Stvoren je od praha zemaljskog, da bi mu zatim Bog udahnuo dušu, i time ga oživeo. Ime prvog čoveka beše Adam (što znači od zemlje načinjen). Zatim je od rebra Adamovog stvorena i prva žena Eva (mati svih ljudi). Činjenica da je čovek stvoren na kraju govori nam da je Bog prvo hteo da sve na svetu uredi za čoveka. Čovek je najsavršenija Božja tvorevina, i on je sličan Bogu po tome što ima dušu (Bog nema telo, on je duh) koja je besmrtna za razliku od tela koje umire kada ga duša napusti; Sedmoga dana se Bog odmori i blagoslovi taj dan.

Vrt Eden

Prvi ljudi su živeli sa Bogom u Rajskom vrtu Eden hebrejski (Gan Eden גן עדן) (koji se nalazio u jednoj zemlji na istoku). Oni su živeli u izobilju, ljubavi i dobroti. Često su se molili Bogu i zahvaljivali mu, zato što ih čuva i pazi. On im se često javljao i sa njima razgovarao. Bio je to razgovor roditelja sa decom. Hranili su se plodovima drveća koje je raslo u Raju, i koga je bilo u izobilju. Najvažnije od svih bilo je drvo života, čiji su ih plodovi čuvali od bolesti i smrti. Nisu znali ni za kakve brige ili probleme, kao ni za stid, bol ili pak umor. Odmah pored drveta života raslo je drvo poznanja dobra i zla. Bog im je strogo zabranio da jedu plodove ovoga drveta. Rekao im je da će odmah umreti ako budu jeli plodove ovoga drveta. Drvo poznanja dobra i zla je postojalo da bi se proverila čovekova vernost i ljubav prema Bogu. Kroz uzdržavanje čovek je trebalo da ne dozvoli da postane rob bilo čemu. Ovo je u stvari bio jedan vid posta.

Ljudski greh

Pošto je đavo silno zavideo ljudima na njihovoj sreći odlučio je da ih navede na greh i tako odvoji od Boga. On jedanput uđe u zmiju, da bi lakše prevario Evu, koja šetajući po Raju upravo beše stigla do drveta poznanja dobra i zla. Posluživši se lukavstvom on ubedi Evu da proba plod sa drveta. Zatim ona posluži Adama, te i on pojede zabranjeni plod. To je bio prvi ljudski greh, kojim su pogazili Božju zapovest, i izazvali Božju kaznu.

Kazna je bila proterivanje ljudi iz Raja, da bi im bilo onemogućeno da i dalje jedu plodove drveta života, i tako ostanu besmrtni ali u grehu. Bog još prokle Evu da će s mukom rađati decu, kao i da će biti pod vlašću svoga muža, Adama. Adamu Bog reče:“Sa znojem lica svojega ješćeš hleb, dokle, se ne vratiš u zemlju iz koje si uzet; jer si prah i u prah ćeš se vratiti” (1 Moj. 3,19). Prvi greh je nasledan. Iz njega su nastali svi ostali gresi.

Adam je imao dva sina jedan je bio ratar i zvao Kain, a drugi je bio pastir i zvao se Avelj. Kain je bio loš i nepravedan, dok je Avelj bio dobar i pravedan. Jednoga dana njih dvojica su prinosili Bogu žrtve. Kako je Bog znao kakav je koji od njih to on primi žrtvu Aveljovu, a Kainovu ne. To izazva veliku zavist kod Kaina te on ubi brata, Avelja. Ovim se nastavi širenje greha među ljudima. Zbog ovoga zločina prokle Bog Kaina da nikad nema sreće, da se skita po zemlji i da nigde mira ne nađe. Tako se on potucao po svetu do kraja života.

Potop

Adam i Eva tako izgubiše oba sina, da bi ih utešio Bog im dade trećeg sina, Sita. On je bio dobar kao Avelj. Posle njega imali su još mnogo dece. Sitovi potomci su bili dobri i poslušni Bogu, ali su se namnožili i Kainovi potomci koji su bili rđavi. I rđavi iskvariše dobre. Ljudi su bivali sve gori i gori. Kada se greh i zlo proširiše među ljudima odluči Bog da pusti veliku vodu na zemlju i tako podavi sve živo na njoj.

Svoju nameru on je saopštio pravednom i pobožnom Noju, na koga se bio smilovao, i koga je hteo da poštedi. Tada reče Bog Noju da sagradi drveni brod (lat. Arca, Arka), i da na njega, pored svoje žene i dece ukrca od svake vrste životinja po par, i da spremi dovoljno hrane za sve. Potom Bog pusti veliku vodu na zemlju, kao što je rekao, te se podavi sve živo na zemlji izuzev onoga što se ukrca na Nojevu lađu. Posle potopa, kada se voda povukla, iskrca se Noje na zemlju, i prinese Bogu žrtvu, iz zahvalnosti na dobroti koju mu je Bog ukazao. Molitva Nojeva bila je ugodna Bogu, te on blagoslovi Noja i njegovo potomstvo. Tada Bog obeća da neće više praviti potop.

Noje je imao tri sina, Sem, Ham (ili Kam) i Jafet njihovo potomstvo se množilo, a kroz njih i ljudski rod. Nastalo je mnogo naroda koji se raširiše po čitavoj zemlji. No, kako je vreme prolazilo ljudi su ponovo bivali sve gori i gori. Ponovo počeše da greše i da zaboravljaju na jedinoga pravoga Boga.

Stvaranje prvih naroda

Klanjali su se raznim lažnim bogovima. Ali u moru neznabožaca živeo je i jedan čovek koji je sačuvao svoju veru u jednoga Boga, i koji je živeo po Božjoj volji. Bio je to pobožni Avram. Da bi se sačuvala čista vera Bog odluči da Avrama odvoji od njegove sredine, koja beše neznabožačka, čak je i Avramov otac bio neznabožac. Bog se javi Avramu i reče mu: “idi iz zemlje svoje i od roda svojega i iz doma oca svojega u zemlju koju ću ti ja pokazati. I učiniću od tebe velik narod i blagosloviću te” (1 Moj 12;1,2), kao i “I u tebi će biti blagoslovena sva plemena na zemlji.” (1 Moj. 12;3). Iako mu je bilo žao da napusti svoju zemlju i rodbinu Avram bez oklevanja posluša Boga. Pošao je na put sa svojom ženom Sarom i sinovcem Lotom (pravedni Lot, koji će se kasnije odeliti od Avrama i nastaniti u Sodomu, gradu koji će zbog svojih grehova biti zbrisan sa lica zemlje. On i njegove dve ćerke biće, milošću Božjom, zbog svoje dobrote, jedini preživeli stanovnici Sodoma). Avram povede i svoje sluge, svoju stoku i ponese svu pokretnu imovinu. Nastanio se u zemlji Hananu, koja beše plodna i lepa. Imao je svega dovoljno i bio je zadovoljan, jedino što ga je žalostilo bilo je to što nema potomstva. Pošto je Bog voleo Avrama podario mu je sina, Isaka.

Isak je imao sina Jakova. Jakov je imao dvanaest sinova, od kojih je kasnije nastalo dvanaest plemena izrailjskih. Josifa, jednog od sinova Jakovljevih braća su iz zavisti i mržnje prodala u Misir (Egipat). Zbog svoje pobožnosti i pravednosti on bi spasen od Boga. Kasnije je on uživao veliki ugled među Misircima, bio je prvi do faraona. Kada je nastupila velika glad po celoj zemlji, on pozva oca i braću u Misir, jer misirske žitnice, njegovom zaslugom, behu pune. I tako ih je spasao.




Posle smrti Josifove njegovi potomci su bili mnogo mučeni u Misiru. Tada se Bog javi Mojsiju, na brdu Horivu, u obliku plamena iz kupine koja je gorela, ali nije sagorevala, i reče mu da izvede Jevreje iz Misira. Faraon nije to dozvolio, ali uz Božju pomoć Mojsije učini mnoga čuda, i tako uspe da izvede narod iz Misira. Putovanje Jevreja u obećanu zemlju trajalo je četrdeset godina. Išli su preko pustinje, hranili se manom, čudesnom hranom sa neba, zahvaljujući kojoj nikada nisu osećali glad. Odeća i obuća nisu im se cepale. Gospod je Mojsiju, na brdu Sinaju, predao Deset zapovesti, koje glase:

   1. Ja sam Gospod Bog tvoj; nemoj imati drugih Bogova osim Mene.
   2. Ne pravi sebi idola niti kakva lika; nemoj im se klanjati niti im služiti.
   3. Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svog.
   4. Sećaj se dana odmora da ga svetkuješ; šest dana radi i obavi sve poslove, a sedmi dan je odmor Gospodu Bogu tvome.
   5. Poštuj oca i mater svoju, da ti dobro bude i da dugo poživiš na zemlji.
   6. Ne ubij.
   7. Ne čini preljube.
   8. Ne ukradi.
   9. Ne svedoči lažno na bližnjega svoga.
  10. Ne poželi ništa što je tuđe.


Osim Mojsija Jevreje su kroz ceo Starozavetni period i drugi Sveti proroci učili zakonu Božjem. Najpoznatiji carevi su: David i Solomon, Ilija, Isaija, Jeremija, Jezekilj, Danilo, Amos, Osija i Malahija. Proroci su bili pobožni ljudi, koje je sam Bog birao, da bi preko njih javljao ljudima svoju volju. Oni su opominjali careve i narod da se poprave i pokaju za svoje grehe, i govorili im kakva će ih kazna stići ako ih ne poslušaju, činili razna čuda. Nisu se bojali da kažu istinu u oči i samim zlim carevima, kao i drugim ljudima i zbog toga su često stradali, bili gonjeni, mučeni i ubijani. Svi proroci su predskazivali dolazak Spasitelja. Car David je hiljadu godina pre Hrista predskazao muke njegove na krstu. Prorok Isaija predskazuje “Zato će vam sam Gospod dati znak; eto devojka će zatrudneti i roditi sina, i nadenuće mu ime Emanuilo”(Isa. 7;14) (Emanuilo - s nama Bog). Jedan prorok je rekao da će Mesija biti rođen u Vitlejemu. Poslednji prorok je bio Sveti Jovan Krstitelj ili Preteča. Naravno sve što su proroci o Hristu rekli ispunilo se. Svi su se oni trudili da olakšaju narodu život pod mnogim nedaćama, tešeći ga, održavajući u njemu veru u dolazak Spasitelja sveta. Proroci nisu mogli da sasvim promene, tj. poprave ljude, na kojima je bio praroditeljski greh. Od toga greha će ih očistiti tek Onaj kome su Proroci pripremali put, Sin Božji Isus Hristos.

Novi zavet

Novi zavet je hrišćanski naziv za zbirku spisa koje hrišćani smatraju svetim. To je novi savez Bogočoveka Isusa Hristosa sa ljudima. Zbivanja i zagonetke Starog zaveta dobili su u njemu svoju odgonetku i punoću. U Svetom Pismu Novog Zaveta, kao svetim spisima, očevici su opisali događaje od rođenja Gospoda Isusa Hrista, pa sve do njegovog slavnog Vaskrsenja iz mrtvih i Vaznesenja. Opisan je i silazak Svetog Duha na prve Hristove učenike, apostole i njihovo propovedanje njegovog svetog imena i nauke Božje. U njima je ukazano i na sve ono što će se dogoditi do drugog dolaska Hristovog i Strašnog suda. knjige novog zaveta se sastoje iz četiri Jevanđelja (evađelja), evangelion - dobra vest ili blaga vest. Iako se sastoji iz više knjiga Novi Zavet je praktično jedna knjiga. Zašto jedna knjiga? Zato što se sve knjige novoga zaveta odnose na jednu izuzetnu ličnost, na našeg Gospoda i spasitelja Isusa Hrista. Evanđelja opisuju ovozemaljski život Isusa Hrista, tj. period od rođenja pa do vaznesenja. One predstavljaju knjige osnovnih istina, jer iz njih se učimo saznanju svih osnovnih istina o našem Spasitelju i spasenju.




Biblijski pregled novog zaveta

1. Jevanđelje

    * Sveto Jevanđelje po Mateju

    * Sveto Jevanđelje po Marku

    * Sveto Jevanđelje po Luki

    * Sveto Jevanđelje po Jovanu

2.Apostolski zapisi

Dela apostolska opisuju silazak Svetog Duha na apostole. Time je započeo njihov rad na širenju Nauke Hristove, činjenje čuda u ime Hrista, i organizovanje crkve, ali i njihov progon, od strane Hristovih neprijatelja, kao i stradanje. U delima apostolskim se, takođe, opisuje i život prvih hrišćana i hrišćanskih opština. Apostolske poslanice predstavljaju objašnjenje osnovnih istina sadržanih u Evanđeljima. Apokalipsis govori o borbi Crkve protiv svih zveri sveta i pakla, i o krajnjem trijumfu Hrista nad tim zverskim silama tame.

3.Saborne poslanice

1.Od Svetog Jakova - jedna

2.Od Svetog Petra - dve

3.Od Svetog Jovana - tri

4.Od Svetog Jude - jedna

Blagovesti

Novi zavet počinje radosnom vešću Arhangela Gavrila Svetoj devi Mariji da će ona roditi spasitelja, sina Božjeg, Hrista (taj događaj se slavi 25 marta/ 7 aprila, Blagovesti).

Hristovo rođenje - Božić

Rimski car Avgust je hteo da prebroji narod u svome carstvu, te zapovedi da se svi ljudi popišu. Zbog toga je svako morao da ide u onaj grad iz koga je poreklom. Tako sveta deva i Josif krenuše iz Nazareta, u kome su živeli, u Vitlejem, grad Davidov, jer oboje behu iz plemena Davidova. Kada su stigli bilo je već kasno te potražiše prenoćište, ali nisu mogli da nađu slobodno mesto, ni u gostionicama, niti u kućama, jer su sve bile pune ljudi kojih mnogo dođe u Vitlejem na popis. Zato se oni skloniše u jednu pastirsku pećinu. I tu se rodi Isus Hristos, sin Božji. Sveta Deva ga povi i stavi u jasle. Time se ispuni reč prorokova. (Rođenje sina Božjeg ili Božić, slavi se svake godine, i to tri dana od 25. decembra (kod katolika) i 7. januara (kod pravoslavaca). Tada se pozdravljamo rečima : “Mir Božji! Hristos se rodi!”).

U blizini pećine pastiri su čuvali svoja stada, odjednom među njih stade anđeo, i obasja ih nebeska svetlost, oni se uplašiše. Anđeo im reče:“ne bojte se; jer gle javljam vam veliku radost koja će biti svemu narodu, zato što vam se danas rodio spasitelj u Davidovom gradu, koji je Hristos Gospod. I ovo vam je znak, naći će te dete povijeno u pelene gde leži u jaslama.” (Luka 2;10,11,12). Dok im je on ovo govorio pojavi se još mnogo anđela koji hvaljaše Boga rečima: “slava Bogu na visini i na zemlji mir među ljudima koji su po Božjoj volji.” (Luka 2;14). Kada su se anđeli vratili na nebo pastiri pohitaše ka pećini, i u njoj zatekoše Josifa i svetu devu Mariju i dete u jaslama. Tad se pokloniše Isusu, i ispričaše šta im se dogodilo, šta su im anđeli rekli o tom detetu.

Ubrzo, pošto su pastiri otišli slaveći i hvaleći Boga i javljajući radosnu vest svima koje su sreli, u Vitlejemsku pećinu stigoše i tri mudraca sa Istoka, vođeni čudesnom zvezdom, sa darovima svojim: zlatom, tamjanom i smirnom, i pokloniše mu se kao caru nad carevima. Osam dana posle rođenja sina Božjeg nadenuli su mu ime Isus (Spasitelj), jer tako anđeo beše rekao svetoj devi.

Sretenje Gospodnje

Kada Isus napuni četrdeset dana, sveta deva Marija i Josif ga odvedoše u hram, da bi ga po zakonu posvetili Bogu. Utom uđe u hram jedan sedi sveštenik. Bio je to starac Simeon, pravedan i pobožan čovek, kome je Sveti Duh kazao da neće umreti dok ne vidi Hrista Spasitelja. Iako zbog starosti nije više služio, on toga dana dođe u hram, jer mu sveti duh, koji mu se pojavio toga dana reče, da će u hramu naći Hrista. Simeon priđe, uze dete i reče: “sad otpustaš s mirom svoga služitelja, Gospode, po reči svojoj; jer su moje oči videle spasenje tvoje” (Luka 2;29,30) (Praznik Sretenje Gospodnje se obeležava 2./15. februara).

U to vreme car Irod, strahujući za svoj presto, posla da ubiju Isusa, jer je verovao da je to novi car o kome je čuo od mudraca sa istoka. Ali je božanska porodica već izbegla iz grada i uputila se u Misir (Egipat). U Misiru su ostali sve do Irodove smrti, a zatim su se vratili u Nazaret.

Isus kao dečak u hramu

Ovo je jedan od događaja iz Hristovog detinjstva koji se opisuje u Evanđelju po Luki.

Kada je Isusu bilo dvanaest godina, pođe on sa presvetom Bogorodicom i Josifom u Jerusalim, o prazniku Pashe, kao i svake godine. Posle isteka prazničnih dana krenuše kući, ali Isus ostade u Jerusalimu, a sveta deva i Josif, ne znajući to nastaviše put. Kada su primetili da ga nema počeše ga tražiti među rođacima i poznanicima koji su sa njima išli za Nazaret. Pošto ga ne nađoše vratili su se u Jerusalim. Tamo su ga tražili naredna tri dana, ali bez uspeha, sve dok ne odoše u Jerusalimski hram. Na njihovo veliko iznenađenje nađoše ga u hramu gde sedi među učiteljima. Slušao ih je i ispitivao. Okupljeni narod koji je pratio Isusov razgovor sa učiteljima, divio se njegovoj pameti i njegovim odgovorima.

Sveta deva mu priđe i zapita, zašto nije pošao sa njima, i reče kako su ga svuda tražili, i ako im je njegov nestanak mnogo brige zadao. On joj na to odgovori:“Zašto ste me tražili? Zar niste znali da ja treba da budem u domu svoga oca?”(Luka 2;49). Oni tada ne razumeše šta im je rekao, ali “Njegova majka je čuvala sve ove reči u svom srcu” (Luka 2;51).

Bogojavljenje

Kada mu je bilo trideset godina (punoletstvo kod Jevreja), dođe Isus na reku Jordan, kod Svetog Jovana, da ga krsti. (Sveti Jovan je poslednji od proroka koji su najavljivali dolazak spasitelja, a i jedini koji ga je video. Rođen je pola godine pre Hrista (24. jun/ 7. jul, Ivandan), živeo je u judejskoj pustinji, gde je postio i Bogu se molio. Pozivao je ljude da se pokaju, jer se približilo carstvo nebesko. Mnogo naroda je dolazilo da ga sluša, i kada bi čuli šta on govori bilo bi im žao što su Boga vređali i kajali su se. Pokajnike bi sveti Jovan krstio u reci Jordan. Sveti Jovan Preteča završio je svoj ovozemaljski život tako što mu je, na zahtev zle carice Irodijade, odsečena glava. Irodijada je bila majka od lepe plesačice Salome, koja je svojim plesom začarala Iroda a ovaj je za uzvrat morao da joj ispuni svaku želju (jer su se tako dogovorili), pod majčinim uticajem zatražila je Salome glavu Jovanovu, zbog prekora koji je on upućivao njenoj majci, jer se udala za cara Iroda, inače brata njenog muža Filipa, koji još beše živ. Dan smrti Svetog Jovana obeležava se praznikom Usekovanje (29. avgust/ 11. septembar), na taj praznik hrišćani poste bez obzira u koji dan pada.). Videvši Spasitelja Sveti Jovan reče: “ ti treba mene da krstiš, a ti dolaziš meni?” (Matej 3;14), tada mu Isus odgovori: “ pusti sada, jer tako treba da ispunimo svu pravednost” (Matej 3;15). Posle ovoga Sveti Jovan pristade da krsti Isusa. On potopi Isusa u reku i krsti. Kroz taj čin se pokaza i misija Hristova u svetu i put našega spasenja, jer Gospod uze grehe čitavog čovečanstva i pod njima umre (potapanje) i ožive (izlazak iz vode). Isto tako i mi moramo umreti kao stari grehovni čovek i oživeti kao očišćeni, obnovljeni i preporođeni. Tako je pokazan Spasitelj kao i put spasenja.

Dok je Isus izlazipo iz reke nad Njim se pojavi Duh Sveti u vidu goluba, a iz nebesa se ču glas oca: “ti si Sin moj ljubljeni, ti si po mojoj volji” (Marko 1;11). Ovim otpoče Isus svoj učiteljski i spasiteljski posao. Ovim događajem, se takođe objavi, svetu tajna o Svetoj Trojici, Ocu, Sinu i Svetome Duhu. Zbog toga taj dan zovemo Bogojavljanje (slavi se 6./19. januara). (Na Krstovdan, dan uoči Bogojavljanja i na sam praznik Bogojavljanje vrši se osvećenje vode u hramu. Bogojavljenska voda se nosi kući i čuva kao čudotvorna i sveta dragocenost. Nikada se ne kvari, bez obzira na vremensku dužinu čuvanja. Koristi se radi isceljivanja i zaštite od svih bolesti, očišćenja od zlih strasti i radi oproštaja grehova, i očišćenje duše i tela. Njome se kropi kuća radi osvećenja i zaštite od demona i svih drugih nečistih sila.)

Hristovo učenje

Posle krštenja Isus ode u pustinju, provede četrdeset dana u strogom postu (bez hrane). Po isteku četrdeset dana priđe mu đavo, i poče ga kušati. No Isus izdrža sva iskušenja, te đavo odstupi od njega. Tada Isusu priđoše anđeli i počeše mu služiti. Potom Isus krete u narod i poče propovedati svoju nauku. Narod ga je rado slušao i verovao mu. Neki od njih su ostavljali sve i kretali za njim i postajali njegovi učenici. Između njih Hristos izabra dvanaestoricu, i nazva ih apostolima, što znači poslanici. To su Simon, koga Isus nazva Petar, brat njegov Andreja, zatim braća Jakov i Jovan, Filip i Vartolomej, Toma, Matej, Jakov, Tadej, Simon Kanait (bio je iz Kane Galilejske, na njegovoj svadbi je Isus pretvorio vodu u vino) i Juda Iskariotski, koji je kasnije, zato što je izdao Gospoda, bio zamenjen Matijom. Oni su najviše vremena provodili sa Isusom, napuštali bi Ga samo onda kada bi ih on negde poslao da umesto njega propovedaju.

Tri i po godine propovedao je Hristos svoju nauku, i učio narod idući od grada do grada, od sela do sela, zajedno sa apostolima i mnogo učenika. Činio je mnoga čuda, lečio bolesne, isceljivao telesne i duhovne bolesti, vaskrsavao mrtve, opraštao grehe. Iz njegove Božanske Nauke kao kruna i vrhunac proizašle su dve najveće zapovesti, koje ukratko govore kakav treba da bude čovekov odnos najpre prema Bogu, a zatim i prema ljudima:

1. Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim i svom dušom svojom i svim umom svojim i svom snagom svojom;

2. Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe.

Važno je napomenuti da je naš bližnji svaki čovek bez obzira na poreklo, rasu, položaj, obrazovanje, jer su svi ljudi Božja stvorenja, i ako ne volimo ljude koje vidimo kako možemo voleti Boga koga ne vidimo? Ova zapovest odnosi se kako na one koji su dobri prema nama tako i na one koji su nam nešto rđavo učinili, jer reče Isus u svojoj besedi na gori: “ljubite svoje neprijatelje, činite dobro onima koji vas mrze, blagosiljajte one koji vas kunu, molite se za one koji vas vređaju” (Luka 6;27,28), “ I ako ljubite one koji vas ljube, kakva vam je hvala? Jer i grešnici ljube one koji ljube njih. I ako činite dobro svojim dobrotvorima, kakva vam je hvala? To čine i grešnici ” (Luka 6; 32,33). Znači treba praštati, i ne svetiti se, i vraćati dobro za zlo, jer kao što kaže Vladika Nikolaj: “Ne sveti se, ne vraćaj zlo za zlo. Dosta je zla od suseda tvoga. Ako mu vratiš zlo za zlo, udvostručićeš zlo u svetu; ako li mu ne vratiš on još može pokajanjem sagoreti svoje zlo i tako ćeš ti trpljenjem smanjiti zlo u svetu.” (O Bogu i o ljudima). Treba pomagati siromašnima i nevoljnima, ali kada činimo milostinju da se ne hvalimo, i o tome pričamo na sve strane da bi nas drugi hvalili. Treba se Bogu moliti i postiti. To treba činiti iz prave pobožnosti, a ne samo radi toga da se pokažemo pred ljudima da smo pobožni.

Preobraženje Gospodnje

Jednoga dana, treće godine svoje propovedi na zemlji, Isus povede apostole Petra, Jakova i Jovana i izađe s njima na goru Tavor da se moli Bogu. Dok se molio, njegovo se lice izmeni i zasija kao sunce, a haljine njegove postadoše sjajne i bele kao sneg. Tako se on preobrazi pred njima i pokaza deo svoje božanske slave. Pored Hrista ukazaše se Mojsije i Ilija i razgovarahu s njim o smrti koja ga čeka u Jerusalimu. Zatim se spusti jedan sjajan oblak i zakloni ih, “i gle, glas iz oblaka govoraše: ovo je moj ljubljeni sin, koji je po mojoj volji; njega slušajte.” (Matej 17;5) Kad apostoli čuše glas Božji, uplašiše se i padoše licem ka zemlji. Isus im priđe, dodirnu ih i reče:“ustanite i ne bojte se!” (Matej 17;7). Kad podigoše oči, oblaka više nije bilo. Videše samoga Isusa koji je opet imao svoj običan izgled. I siđoše s gore.

Na gori Tavoru, kao i na reci Jordanu tri godine ranije, Bog otac potvrđuje da je Isus sin Božji. Takođe pojavljivanje dvojice starozavetnih proroka, Mojsija i Ilije, kao Isusovih slugu, razbija jevrejsku zabludu da je Isus neki od proroka (Ilija, Jeremija,...), već se on ovim predstavlja kao car nad prorocima. Ovim je Gospod hteo da ojača veru svojih učenika kako u nastupjućim danima njegovog stradanja ne bi otpali od njega.

On nije poveo sve apostole, već samo trojicu najljubljenijih, zato što je znao da će ga Juda izdati, te zato nije bio dostojan da vidi Božansku slavu Hristovu, a opet nije hteo da ga ostavi samog pod gorom da ne bi kasnije time pravdao svoje izdajstvo. Preobraženje Gospodnje praznuje se 6./19. avgusta.

Sedmica stradanja

Svečani Hristov ulazak u Jerusalim - Cveti

Pošto je u selu Vitanija, nadomak Jerusalima, vaskrsao Lazar (poznat kao četvorodnevni Lazar, jer je bio mrtav četiri dana, pre nego što ga je Gospod Isus Hristos vaskrsao). Hristos krete sa učenicima u Jerusalim, jer se približavao jevrejski praznik Pasha. Kada stigoše nadomak Jerusalima reče Isus dvojici učenika “idite u selo što je pred vama, i odmah ćete naići na magaricu privezanu i magare s njom; odvežite i dovedite mi.” (Matej 21;2). Ovo se dogodilo da bi se ispunila reč prorokova: “Raduj se mnogo, kćeri Sionska, podvikuj, kćeri Jerusalimska; evo, car tvoj ide k tebi, pravedan je i spasava, krotak i jaše na magarcu” (Zaharije 9;9).

Kako se među narodom već proneo glas o njegovom dolasku, to izađe mnogo ljudi da ga dočeka i pozdravi. Mnogi su bacali svoje haljine pred njega na put kojim je prolazio, drugi su pak sekli palmine grančice i bacali. Svi su bili puni radosti i ushićeni, i prosto su se utrkivali u tome ko će bolje da ga dočeka. Uzvikivali su:“Osana, neka je blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje”(Jovan 12;13). Hristovom dolasku su se posebno obradovala deca, koja ostaše uz njega i kada su roditelji počeli da se razilaze. (Hristov ulazak u Jerusalim slavi se nedelju dana pre Vaskrsa, ovaj praznik se u narodu zove Cveti.)

Lazareva subota - Vrbica

Uoči praznika Cveti, na Lazarevu subotu, dan kada se obeležava čudesni događaj vaskrsavanja Lazara, osvećuju se vrbove grančice koje se dele narodu ( zato se kod nas ovaj praznik još zove i Vrbica). Osvećena grančica se nosi kući i ostavlja pored slavske ikone i kandila. Litija oko hrama, u kojoj ima mnogo dece sa grančicama u rukama, prenosi nas u onaj radosni dan kada su se deca pokazala kao najbolji vernici Hristovi. On je njihov pastir, i zato deca, kao Hristovi jaganjci, nose o vratu malo zvonce.

Isus isteruje trgovce iz hrama

Zatim Isus, praćen narodom ulazi u Jerusalimski hram. Tamo on isteruje iz hrama sve trgovce, koji su svojom galamom ometali molitvu i vređali svetinju. Ovaj događaj se zbio u ponedeljak (Veliki ponedeljak). Narednih dana Hristos danju isceljuje i podučava narod u hramu, odgovara na lukava pitanja fariseja i Sadukeja, a noću napušta Jerusalim i odlazi na Maslinsku goru, zajedno sa učenicima, da se moli.

Fariseji

fariseji - u prevodu "izdvojeni", sekta koja je nastala nakon izlaska Jevreja iz Vavilonskog ropstva. Poznavali su knjige starog zaveta, ali su verovali i usmenoj tradiciji. Verovali su u postojanje dobrih i zlih anđela, i u vaskrsenje mrtvih, u privremeni odlazak duše u blaženstvo ili stanje kazne, kao i u Mesijin sud nakon vaskrsenja. Bili su jevrejske patriote, nisu priznavali tuđi uticaj. Nisu bili sveštenici.

Sadukeji

Sadukeji - u prevodu "pravedni", dobili su ime po svešteniku Sadoku, čuvaru kovčega zaveta iz Solomonovog vremena. Nisu verovali u vaskrsenje mrtvih, kao i u besmrtnost duše, odbacivali su i mogućnost postojanja anđela. Bili su pristalice grčkog uticaja i svetske kulture. U njihovim redovima bilo je i sveštenika.)

Kako se približavao praznik Pashe prvosveštenici i književnici tražili su način kako da ubiju Isusa, a da ne izazovu gnev kod naroda. ( književnici - prepisivači i tumači knjiga zakona i proroka). Pošto su bili mnogo slabija partija u odnosu na fariseje i Sadukeje podržavali bi čas jedne, čas druge. Bili su narodni učitelji i voleli su da se oslovljavaju titulom rabina. Uglavnom su bili laici, mada je među njima bilo i sveštenika.)

Judino izdajstvo

“Tada satana uđe u Judu koji se zvao Iskariotski, jedan iz broja dvanaestorice. On ode i dogovori se sa prvosveštenicima i zapovednicima kako će ga njima izdati ” (Luka 22; 3,4) Juda je za svoju izdaju primio trideset srebrnika, i tako se ispunilo proročanstvo proroka Zaharija: “I izmeriće mi platu trideset srebrnika” (Zaharija 11; 12) (trideset srebrnika je bila i otkupna suma vlasniku za ubijenog roba).

Tajna večera

Došao je dan beskvasnih hlebova, kada se po običaju klalo pashalno jagnje. Tada Isus posla apostole Petra i Jovana u grad, da u kući Svetog Jovana Bogoslova pripreme večeru za Pashu. Kasnije, kada je večera bila pripremljena, dođe Isus sa ostalim učenicima.

Za vreme večere nastade među učenicima rasprava o tome koji je od njih važniji. Tada Isus ustaje, opasuje se ubrusom, uzima umivaonik i počinje da pere noge svojim učenicima, i time Isus pokaza svoju smernost punu ljubavi, koja treba apostolima i svima vernima da bude primer vrline poniznosti i ljubavi prema bližnjem. Kada im opra noge reče: “kad sam ja, Gospod i učitelj, oprao noge vama, i vi ste dužni da perete noge jedan drugom.” (Jovan 13;14).

Potom Isus reče da će ga jedan od apostola izdati, kao što je i psalmopevac davno prorekao “koji jeđaše hleb moj, podiže na me petu” (Psalmi Davidovi 41;9). Učenici su se pitali koji je od njih taj, a on im odgovori: “ koji umoči sa mnom ruku u zdelu, taj će me izdati” (Matej 26;25). Tada Juda upita da li je on taj koji će ga izdati , a Isus mu odgovori: “ti kaza” (Matej 26;25).

“A kad su jeli, uze Isus hleb, blagoslovi, izlomi i dade učenicima i reče: uzmite jedite; ovo je telo moje. Tada uze čašu i zahvali, dade im i reče pijte iz nje svi; jer ovo je moja krv saveza, koja se proliva za mnoge radi oproštaja grehova” (Matej 26;26,27,28) (Ovim je Hristos ustanovio svetu tajnu pričešća ili Evharistiju. Ova tajna neprekidno se vrši u crkvi sve do danas, i crkva, zapravo narod Božji živi ovom tajnom u kojoj se pričešćujemo samim telom i samom krvlju Gospoda Isusa Hrista. Pričešće se obavlja na svetoj službi ili svetoj liturgiji u crkvi kada se molitvom i blagoslovom sveštenika, odnosno vladike, hleb i vino pretvaraju u telo i krv Isusovu. Za sveto pričešće vernici se pripremaju molitvom i postom.)

Isusova molitva na Maslinskoj gori

Posle tajne večere Isus odlazi na Maslinsku goru sa jedanaestoricom apostola, Juda ih ranije napusti. Na Mslinskoj gori Hristos se tri puta pomoli Bogu, i obraća rečima:“Oče moj, ako je moguće neka me mimoiđe ova čaša; ali ne kako ja hoću nego kako ti” (Matej 26;39). Ovim rečima Isus se ne moli za ispunjenje ovozemaljskih želja (i da po svaku cenu ostane živ), već jedino za ispunjenje Božje volje. Na ovaj način on uči sva buduća pokoljenja kako se treba moliti.

Ubrzo pošto Isus završi molitvu pojavi se Juda sa mnoštvom naoružanih ljudi, koje poslaše prvosveštenici i starešine narodne. Tada Juda priđe Isusu, i poljubi ga, jer to beše znak koji ranije dogovori sa slugama prvosveštenikovim, “koga poljubim,taj je; držite ga.” (Matej 26;48). Masa pođe ka Isusu, jedan od apostola isuče mač i njime odseče uvo jednom od napadača, kome beše ime Malh. “Tada mu Isus reče: vrati svoj mač na njegovo mesto; jer svi koji se maše za mač od mača će poginuti. Ili misliš da ne mogu da zamolim svoga oca, pa će mi odmah poslati više od dvanaest legija anđela? Kako bi se onda ispunila pisma, da tako treba da bude?” (Matej 26;52,53,54). Potom isceli slugi uvo.

Isus pred Sinedrionom, Petrovo odricanje

Učenici Hristovi se razbežaše, a njega povedoše ka kući prvosveštenika Kajafe. Apostol Petar pođe za njima, prateći ih izdaleka. U Kajafinovoj kući prvosveštenik i ceo sinedrion počeše da ispituju Isusa. Pokušavali su na sve načine da pronađu neki razlog zbog koga bi ga pogubili. Ređali su se razni lažni svedoci, sa različitim optužbama. Na sve to Isus ne reče ništa. Tada ga upita prvosveštenik zašto ništa ne kaže u svoju odbranu, no Isus je i dalje ćutao. “I prvosveštenik mu reče: zaklinjem te Bogom živim da nam kažeš jesi li ti Hristos, sin Božji? Reče mu Isus: ti kaza; ali vam kažem da će te videti sina čovečjeg gde sedi s desne strane sile i dolazi na nebeskim oblacima” (Matej 26;63,64). Posle ovih reči optužiše ga za bogohuljenje, i osudiše na smrt. Tada poče okupljena svetina da ga udara i vređa, neki ga udariše po glavi, a neki po obrazu uz reči: “proreci nam, Hriste, ko te udari?” (Matej 26; 68). Potom, pošto su ga svezali, spustiše ga u jednu memljivu i zagušljivu prostoriju koja se nalazila ispod podruma Kajafine kuće. Tu Isus osta sve do sutradan dok ne beše prebačen u još gori zatvor, koji se nalazio u jednom delu Antonijeve kule, u Pretoriju.

Za to vreme Petar i još jedan učenik sedeli su kraj vatre u dvorištu Kajafine kuće, sa prvosveštenikovim slugama, čekajući da vide šta će dalje biti sa Isusom. Tada im priđe jedna sluškinja i reče kako je Petar bio sa Isusom. Petar to poreče i izađe u predvorje. Tamo mu priđe i druga sluškinja i reče mu ono isto, a on ponovo poreče. No, posle toga i ostali okupljeni rekoše kako je Petar bio sa Isusom, ali ovaj i po treći put to poreče, i poče se zaklinjati da on ne poznaje Isusa. Utom zapeva petao i Petar se seti Isusovih reči: “pre no što petao zapeva tri puta ćeš me se odreći” (Matej 26;75). Petar istrča napolje i tamo zaplaka.

Kada je video šta je učinio Juda Iskariotski se pokaja za svoje nedelo i vrati trideset srebrnika prvosveštenicima, rekavši im: “greših što izdadoh nevinu krv” (Matej 27;4). No oni mu odgovoriše da se to njih ne tiče, tada on baci srebrnike u hram, pa zatim ode te se obesi (čime je počinio još jedan težak greh, samoubistvo). Za one srebrnike prvosveštenici otkupiše od nekog lončara njivu, da bi na njoj sahranjivali strance. Pošto je kupljena za srebrnike koji behu plata za krv, to se ona njiva i do danas naziva Krvna njiva.

Isus pred Pilatom

Pošto su Jevreji bili pod rimskom vlašću, to oni nisu mogli sprovoditi smrtnu kaznu bez potvrde rimskog namesnika. Zbog toga oni odmah sutradan, u petak izvedoše Hrista pred Pontija Pilata, rimskog namesnika. Prvosveštenici ponovo iznesoše mnoge lažne optužbe na Hristov račun, ali on im ne odgovori no ponovo ćutaše. Kada ga i Pilat upita koji je Njegov odgovor na prvosvešteničke optužbe on ne reče ništa. Kako nije nalazio nikakve krivice kod Hrista Pilat htede da ga oslobodi, ali prvosveštenici i okupljena svetina se tome usprotiviše tvrdeći kako Isus buni narod svojim učenjem.

Isus pred Irodom II Antipom

Da bi razrešio ovu situaciju Pilat šalje Isusa kod Iroda II Antipe, koji iz Galileje dođe u Jerusalim, zbog praznika. I Irod poče da ispituje Hrista, ali Isus ni njemu ništa ne odgovori. Isusovo ćutanje razgnevi Iroda, i ovaj da bi mu se osvetio poče ismejavati Hrista, i oblačiti u kneževsko odelo, belu haljinu. Potom ga vrati Pilatu, ne bi li ovaj razrešio nastalu situaciju.

Pilat osuđuje Isusa na smrt

Kako je svake godine o prazniku namesnik oslobađao jednog sužnja, kog bi narod izabrao, to Pilat upita okupljeni narod, koga da pusti Hrista ili Varavu (jedan od trojice razbojnika koji takođe behu zatočeni u Pretoriji). No, prvosveštenici i starešine narodne, nagovoriše okupljenu masu da traži, da Varava bude oslobođen, a Isus pogubljen. Pilat ponovo upita koga da pusti, i opet dobi isti odgovor, Varavu. Onda upita šta da radi sa Isusom, a narod povika: “raspni ga”. Kada Pilat upita kakvo je zlo Hristos učinio narod ne odgovori no ponovo povika: “raspni ga”. “A Pilat videvši da ništa ne pomaže, nego buka sve veća biva, uze vodu pa opra ruke pred narodom i reče: ja nisam kriv u krvi ovog pravednika; vi ćete se brinuti. Odgovori sav narod i reče: krv njegova na nas i na našu decu” (Matej 27;24,25). Pilat pusti Varavu, i naredi da išibaju Hrista, i da ga raspnu na krst. Namesnikovi vojnici vartiše Isusa u Pretoriju, gde ga svukoše i ogrnuše crvenom kabanicom. Na glavu mu staviše venac od trnja, a u desnu ruku trsku. Zatim mu se počeše rugati, i klanjati uz reči: “zdravo, judejski care, i pljunuše na njega, uzeše trsku i udarahu ga po glavi. I kada mu se narugaše , svukoše sa njega kabanicu i obukoše ga u njegove haljine, pa ga odvedoše da ga raspnu. ” (Matej 27;29,30,31).

Raspeće

Vojnici natovariše Gospodu krst na rame te krenuše ka brdu Golgota (Brdo lobanje), ulicama Jerusalimskim. Isus pade, posle nekog vremena pod teretom krsta, te vojnici nađoše jednog čoveka, po imenu Simon, da on ponese krst Gospodnji. Kolona nastavi svoj put ka Golgoti. U koloni beše mnogo ljudi i žena, koje sažaljevaše i oplakivaše Isusa, a “Isus se obazre na njih i reče: kćeri jerusalimske, ne plačite za mnom, nego plačite za sobom i za svojom decom. ” (Luka 23;28). Kada su stigli na Golgotu raspeše Gospoda, i dvojicu razbojnika sa njegove desne i leve strane. “A Isus je govorio: Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine” (Luka 23;34). Zatim rimski vojnici baciše kocku da bi podelili Isusovo odelo. Nad glavom Hristovom, po Pilatovoj naredbi, postaviše natpis na tri jezika: hebrejskom, grčkom i latinskom, “Isus Nazarećanin car Judejski”.

Pod stenom na koju je bio postavljen krst nalazila se glava praoca Adama, koju na to mesto donese Melhisedek. Kako je časna krv Hristova kapala sa krsta na stenu pod njim, tako stena poče pucati. Krv Hristova slivala se niz stenu na glavu Adamovu i tako spirala praroditeljski greh.

(Melhisedek - car i prvosveštenik Pravde i Mira, čovek koji je kod grada Salima (kasnije Jerusalim), u zemlji Hananu, dočekao sa hlebom i vinom Avrama u čast njegove neustrašivosti i pravednosti. U svetom pismu stoji da je Hristos prvosveštenik po redu Melhisedekovom, tj. car i prvosveštenik, baš kao i ova mistična i veoma zagonetna ličnost.)

Pod krstom Isusovim stajale su, njegova majka presveta deva Marija, njena sestra Marija Klopina, kao i Marija Magdalena. Sa njima beše i najverniji od učenika, Sveti Jovan Bogoslov. “Isus, videvši majku i kraj nje učenika koga je ljubio, reče majci, ženo eto ti sina. Zatim reče učeniku: eto ti majke. I od onoga časa uze je učenik k sebi.” (Jovan 19;26). Mnogo se sveta skupilo da bi gledalo Isusovo stradanje, a starešine narodne rugaše mu se govoreći zašto ne spase samoga sebe ako je sin Božji. I jedan od razapetih razbojnika hulio je na Isusa govoreći zašto ih sve ne spase ako je on Hristos. Drugi razbojnik, po imenu Dismas, ukori prvog razbojnika zato što huli na Boga, a zatim se obrati Isusu: “Isuse, seti me se kad dođeš sa svojim carstvom. A on mu reče: zaista, kažem ti: danas ćeš biti sa mnom u raju.” (Luka 23;42,43). ( Dismas je, po Predanju, bio vođa grupe razbojnika koja je presrela svetu porodicu prilikom bekstva u Misir. Videvši lepotu Bogomladenca Hrista on je rekao:“kada bi sam Bog, uzeo lik čovečiji, ne bi mogao biti lepši od ovoga deteta” i umesto da ih opljačka on ih još bogato dariva. Bogomajka mu reče da će ga to dete spasti. Što se i dogodi.)

Ubrzo posle toga pade tama na zemlju, iako je bio dan. Prošlo je šest sati od kako je Hrist raspet, kada on povika: “Ili, Ili, lama savahtani” (Bože moj, Bože moj, zašto me ostavi) (Matej 27;46). Tada jedan od okupljenih uze sunđer natopljen sirćetom i nataknu ga na trsku, pa prinese Isusovim ustima. “Tada Isus povika veoma glasno i reče: Oče, predajem svoj duh u tvoje ruke. I kad ovo reče izdahnu” (Luka 23;46) “I gle, zavesa u hramu rascepi se na dvoje od gore do dole, i zemlja se zatrese, i stene se raspadoše, i grobovi otvoriše te vaskrsnuše mnoga tela umrlih svetitelja posle njegovog vaskrsenja uđoše u sveti grad i pokazaše se mnogima. A kapetan i koji s njim čuvahu Isusa videvši zemljotres i šta se dogodilo, uplašiše se vrlo i rekoše: ovaj zaista beše Božji sin” (Matej 27;51-54).

Kako je bio petak, pa da tela ne bi ostala na krstu do subote, koja beše veliki dan, Jevreji zamoliše Pilata da se raspetima prebiju goleni(cevanice), i da se skinu sa krsta. Pilat usliši njihovu molbu. Rimski vojnici prebiše raspetim razbojnicima cevavice, a kad dođoše do Isusa videše da je već mrtav te mu ne prebiše cevanice, no jedan od vojnika probode mu kopljem rebra. Odmah, iz rane, poteče krv i voda. “Sve se ovo, naime dogodilo, da se ispuni pismo:“Njegova kost se neće prelomiti”. I još drugo pismo kaže: “Gledaćete onoga koga su proboli”.”. (Jovan 19;36,37).

(U knjizi Hadži Dragana B. Popovića, ISTINA O SVETOJ ZEMLjI - PRAVOSLAVNI JERUSALIM nalazimo detaljan opis patnji kroz koje su prolazili raspeti na krstu: “Patnje raspetih na krstu su bile nadljudske. Žrtve su pre svega, osećale strahovitu žeđ. A da će Mesija pri stradanju biti mučen žeđu nagovestio je Starozavetni prorok (Ps. 68,21).

Zatim, krv im se slivala u listove, pritom, puneći pluća; tako su se polagano gušili od sopstvene krvi. Lestvica na donjem delu krsta - supedanej, služila je kao oslonac. Od nje su se odupirali prema gore, pa se krv na taj način vraćala iz listova u telo, a žrtve ostajale u životu. Bilo je slučajeva, da su na krstu razapeti ostajali i do šest dana.” Kada su hteli da okončaju muke raspetih dželati bi im prebijali cevanice (goleni), i ovi bi ubrzo umirali, od gušenja, jer nisu više mogli da se odupiru nogama o lestvicu. Hristos je najkraće ostao živ na Krstu, šest sati.)

Učenici sahranjuju Isusa

Tajni učenici Hristovi, pošto su bili članovi sinedriona, Nikodim i Josif iz Arimateje tražiše od Pilata dozvolu da skinu Isusa sa krsta i da ga sahrane. Pilat im to dozvoli, te oni skinuše časno telo Gospodnje sa krsta i položiše ga na kamenu ploču. Zatim pomazaše telo Hristovo, koje je imalo preko petsto otvorenih rana, sa oko sto litara mira (pošto je petak bio na izmaku, a subotom se nije smelo raditi, nisu imali dovoljno vremena da ga okupaju, već su ga pomazali po Jevrejskom običaju, kao cara).“I uze Josif telo, uvi ga u čisto platno, pa ga stavi u svoj novi grob koji je usekao u steni, i navali veliki kamen na vrata od groba, i otide.” (Matej 27;59,60).

Ovim se završi najtužniji i najtragičniji dan u čitavoj ljudskoj istoriji, dan kada su zli ljudi razapeli Boga na krst, Veliki Petak. ( veliki petak je petak uoči Vaskrsa (Uskrsa) . Na ovaj praznik hrišćani odlaze u crkvu na molitvu sećajući se Hristovih muka i patnji na krstu koje je dobrovoljno pretrpeo da bi nas oslobodio od naših nevolja i grehova. Na ovaj praznik se strogo posti ceo dan, a pobožniji ceo dan ne jedu ništa (neki ne piju ni vodu), jedino pred kraj dana uzmu malo hleba. Na veliki petak se u hramovima, popodne, iznosi plaštanica (platno na kome je prikazano polaganje Hristovo u grob), koju vernici celivaju sve do vaskrsa. Plaštanica se postavlja na posebno ukrašen sto (grob Hristov) ispred ikonostasa, pred oltarom. Na ovaj praznik najčešće se peva:“Slava dugom trpljenju Tvojemu, Gospode.” Ko ne doživi tugu i tragediju velikog petka, teško da će osetiti svu duhovnu radost i veličinu Vaskrsa.)

Talmud

Talmud (na hebrejskom: תלמוד) je zbirka rasprava koje su vodili rabini o jevrejskom pravu, etici, običajima i istoriji. Talmud se sastoji iz dva dela: Mišnah, koji predstavlja prvi pisani pregled jevrejskom usmenog prava: i Gemara, koja predstavlja raspravu o Mišnah i o srodnim Tanatičkim spisima koji često obrađuju raznorodne teme i široko tumače Tanakh. Izrazi Talmud i Gemara se često koriste naizmenično. Gemara je osnova za sve kodifikacije rabinskog prava i često se citira u rabinskoj literaturi. Ceo Talmud se često tradicionalno naziva Šas (hebrejska abveracija izraza "šišah sedarim" što se odnosi na "šest zapovesti" Mišnaha).

Prema jevrejskom učenju, podsredstvom Mojsija, jevrejskom narodu dat je dvostruki zakon: pisani i usmeni. Pisani zakon sastavljen je u pet knjiga od Mojsija, koje sačinjavaju glavni deo Starog Zaveta. Svih pet knjiga Jevreji nazivaju: Tora.

Usmeni zakon Mojsije nije napisao, nego ga je usmeno predao Jozui, a ovaj najstarijim Jevrejima, pa je na taj način od generacije do generacije predavan, kroz stoleća dopunjen i prilagođen novim običajima. Ovaj usmeni zakon, ogroman po svome obimu, kasnije je napisan. Na ovom trudnom i velikom poslu radilo je oko 2.500 rabina punih petstotina godina, od 100. godina pre Hrista, do 400. godina posle Hristovog rođenja. Taj napisani usmeni zakon zove se: Talmud.

Talmud je sveta knjiga za Jevreje. On sadržava ne samo religioznu nauku Jevreja, nego i građanske zakone: privatno pravo, porodično pravo i kazneno pravo.

Mojsije

Mojsije (מֹשֶׁה "Drawn", Standardni jevrejski Móše, Tiberijski jevrejski Mōšeh, Arapski موسى), sin Avrama i njegove žene Jošebed. Legendarni jevrejski oslobodilac, vođa, zakonodavac i prorok. Živio je između 13. i 18. veka pre nove ere.

Prema jevrejskim svetim knjigama, Mojsije je izveo Jevreje iz Egipta.

Mojsijeva najveća zasluga leži u širenju vere u jednog Boga, Jahvea, dakle u učvršćivanju monoteizma među Jevrejima. Mojsije je od Boga na Sinaju dobio table sa Deset Božijih zapovesti. Kao prorok je priznat u Judaizmu, Hrišćanstvu i Islamu.

Deset Božijih zapovesti:

   1. Ja sam Gospodin, Bog tvoj, nemoj imati drugih bogova uz mene!
   2. Ne uzimaj imena Gospodina, Boga svoga, uzalud!
   3. Seti se da svetkuješ dan Gospodnji!
   4. Poštuj oca i majku da dugo živiš i dobro ti bude na zemlji!
   5. Ne ubij!
   6. Ne sagreši bludno!
   7. Ne ukradi!
   8. Ne reci lažna svedočanstva na bližnjega svoga!
   9. Ne poželi žene ni muža bližnjega svoga!
  10. Ne poželi nikakve stvari bližnjega svoga!

Bice dopunjavano...

Izvor: Wikipedia

Sajt koji prikazuje istoriju religije:

http://mapsofwar.com/images/Religion.swf