Petar Bubreško

Petar Bubreško je rođen 1910. godine u Trebinju, umro je 2006. u Sjedinjenim Državama. Bio profesor književnosti i komandant pozadinske službe u Trebinjskom korpusu, Jugoslovenske vojske u otadžbini za vreme Drugog svetskog rata.

Biografija

Petar Bubreško je završio gimnaziju u Sarajevu. Studirao je u Beogradu i Grenoblu, a na Sorboni u Parizu je studirao uporednu književnost, kao stipendista francuske vlade od 1936. do 1939. Tada je spremio doktorsku tezu "Jovan Dučić i Francuzi", nije uspeo da je odbrani zbog izbijanja Drugog svetskog rata. Petar Bubreško je bio profesor francuskog jezika u Trebinjskoj gimnaziji od 1940. do 1941.

Za vreme aprilskog sloma prelazi u Bokokotorski zaliv. Posle prvog ustaškog genocidnog talasa, vraća se u Trebinje, ali ga ustaše hapse. Bio je tri meseca u dubrovačkom zatvoru. Posle izlaska iz zatvora stupa u četnike. Vršio je pozadinske dužnosti u Trebinjskom korpusu. Postaje šef četničke propagande u Trebinju i urednik "Glasa Kosova". Kasnije je postavljen za komandanta Trebinjskog sreza, dobio je čin kapetana, ali bez pismenog ukaza. Profesor Bubreško preživljava bosansku golgotu 1945. Godine 1945. hercegovački četnici povlače se prema saveznicima u grupi vojvode Pavla Đurišića. Tako se i profesor Bubreško sa najmanje 200 hercegovačkih i crnogorskih vojnih i političkih prvaka, kojima se priključio i akademik Dragiša Vasić iz Vrhovne komande, obreo u ustaškom koncetracionom logoru Stara Gradiška. Bubreško je zajedno sa kapetanom Milošom Kurešom uspeo da pobegne, pred samo pogubljenje.

U Austriji i Nemačkoj boravi u brojnim izbegličkim logorima. 1950. godine dobio je papire za SAD. Jovan Đonović i Petar Bubreško 1951. godine objavljuju tri posmrtna dela Jovana Dučića: "Staza pored puta", "Moji saputnici", "Jutra sa Leotara". Godine 1953. postaje izvršni sekretar odbora Srpske narodne odbrane u Čikagu, član Uredničkog odbora lista "Sloboda" i Eparhijskog saveta. Na ovim dužnostima ostaje do 1957, kada se seli u Kaliforniju, gde stupa u brak sa Lujzom (Leposavom) Radanović. Godine 1960. Petar Bubreško je postavljen za profesora francuskog jezika i književnosti u Sent Olaf Koledžu u Nortfildu, u Minesoti. Odatle, kao stipendista Luteranske crkve u Americi, odlazi u Kvebek, gde na kanadskom Lavel univerzitetu studira savremeni francuski roman i ponovo radi na doktorskoj tezi "Jovan Dučić i Francuzi". Međutim, zbog "borbenog srpskog patriotizma" Jovana Dučića, uticajni katolički lobi na ovom univerzitetu ne priznaje rad profesora Bubreška. Ipak, postaje profesor na Teksaškom univerzitetu 1963. godine. Predavao je francusku književnost do 1977. godine, kada je penzionisan. Umro je u 96. godina.

Izvor: Wikipedia

Ево још једног текста о капетану Бубрешком од Милослава Самарџића, писца поговора Бубрешкове књиге "Задушно слово":

У Калифорнији, у 96. години, преминуо је капетан Петар Бубрешко, командант позадине Требињског корпуса.

Имао сам част да напишем поговор за његову књигу ''Задушно слово'':

Професор Петар Бубрешко је једно од последњих великих имена српске политичке емиграције. Тако је и "Задушно слово" једна од последњих знаменитих књига коју отуда можемо очекивати, док не сазру записи емиграната из последњих ратова.

И сам припадник српске елите - предратне, ратне и изгнаничке - професор Бубрешко бележи судбине најбољих српских синова у сукобу са хрватским нацистима, а потом и ништа мање суровим комунистима, које подржава лицемерни Запад. Читаоцу индоктринираном полувековном пропагандом његова књига ће деловати нестварно. Јер, Бубрешкови четници, његови ратни другови, су префињени дубровачки госпари, иначе последњи Срби католици, и официри "романтичне појаве више уметника него ратника", попут пуковника Душана Смиљанића, команданта Шумадијске групе корпуса, са којим првих дана 1945. године у рушевима Фоче разговара о Виктору Игоу.
Филозофски стил професора Петра Бубрешка, прожет већ заборављеним старинским изразима, представља освежење у навали туђица последњих година. Петар Бубрешко је рођен у Требињу 1910. године. После школовања у Сарајеву (гимназија), Београду (универзитет) и Греноблу (тзв. претходне студије), обрео се на чуваној париској Сорбони, где је од 1936. до 1939. студирао упоредну књижевност, као стипендиста француске владе. Истовремено, спремао је докторску тезу "Јован Дучић и Французи", коју није одбранио услед избијања Другог светског рата.
Током 1940. и 1941. Бубрешко је био професор француског језика у Требињској гимназији. По априлској катастрофи склања се у Боку Которску. У Требиње се враћа после првог геноцидног таласа, али га усташе одмах хапсе. Одробијао је три месеца у дубровачком затвору, одакле, после срећног избављења, одлази у четнике. У Требињском корпусу обавља позадинске дужности. Био је шеф пропаганде, уредник часописа "Глас Косова" и командант Требињског среза. Добио је чин капетана, али како му, у ратном метежу, никада није стигао писани указ о унапређењу, свој ратни чин никада не истиче.
Пролећа 1945. године херцеговачки четници повлачили су се према западним савезницима у групи војводе Павла Ђуришића. Тако се и професор Бубрешко са најмање 200 херцеговачких и црногорских војних и политичких првака, којима се прикључио и академик Драгиша Васић из Врховне команде, обрео у усташком концентрационом логору Стара Градишка. Заједно са капетаном Милошом Курешом, командантом Билећке бригаде, професор Бубрешко је у зору пред погубљење успео да умакне усташама. Тако је он данас једнини живи сведок овог, у историји још увек недовољно расветљеног злочина.
У избегличким логорима Аустрије и Немачке професор Бубрешко се злопатио до 1950. године, када успева да се домогне Америке. Већ 1951. године, са бившим министром Јованом Ђоновићем, објављује три посмртна дела Јована Дучића: "Стаза поред пута", "Моји сапутници" и "Јутра са Леутара". Године 1953. изабран је за извршног секретара Централног одбора Српске народне одбране у Чикагу, члана Уредничког одбора листа "Слобода" и Епархијског савета. На овим дужностима остаје до 1957, када се сели у Калифорнију, где ступа у брак са Луизом (Лепосавом) Радановић.
Године 1960. Петар Бубрешко је постављен за професора француског језика и књижевности у Сент Олаф Колиџу у Нортфилду, у Минесоти. Одатле, као стипендиста Лутеранске цркве у Америци, одлази у Квебек, где на канадском Лавал универзитету студира савремени француски роман и поново ради на докторској тези "Јован Дучић и Французи". Међутим, због "борбеног српског патротизма" Јована Дучића, утицајни католички лоби на овом универзитету не признаје рад професора Бубрешка. Ипак, он 1963. године добија наставнички положај на Тексашком универзитету. Предавао је француску књижевност до 1977, када је пензионисан. Од тада наизменично живи у Калифорнији и Невади.

Слава му!

Извор: Сајт "Погледи"

Стиче се утисак да су текстови на Википедији у већини случајева преписани из других извора, а онда добро "исфилтрирани" од "вишка непотребних информација".