Dolores Ibaruri

Dolores Ibaruri Gomez (šp. Dolores Ibárruri Gómez), takođe poznata kao La Pasionarija (Galarta 9. decembar 1895—Madrid 12. novembar 1989). je bila španski politički vođa. Bila je generalni sekretar Komunističke partije Španije (1944.-1960.), predsednik Komunističke partije (1960—1979) i član Kortesa (parlamenta) 1936 i 1977—1979.

Biografija

Rođena u siromašnoj rudarskoj porodici u gradu Galarta u Baskiji. Bila je osmo od devetoro dece. Htela je da bude učiteljica ali nije bilo novca za školovanje. Od najmlađih dana učestvovala je u socijalnoj borbi. 1916. udala se za Hulijana Ruiza (šp. Julián Ruiz) rudara i političkog aktivistu. Imala je šestoro dece ali je četvoro umrlo, pre punoletstva, pre svega zbog loših uslova života.

Muž joj je uhapšen pošto je učestvovao u generalnom štrajku 1917. što je dodatno pogoršalo uslove života. Proučavala je dela Karla Marksa i pristupila je Komunističkoj partiji. Pisala je članke u rudarskim novinama pod pseudonimom La Pasionarija (šp. La Pasionaria).

Izabrana je u Zemaljski komitet Baskijske komunističke partije godine 1920. Ubrzo je postala poznata i poštovana, pa je 1930. izabrana za člana Centralnog komiteta Španske komunističke partije.

Prešla je u Madrid 1931. gde je bila urednik levičarskog lista „Mundo obrero“. Naročito se borila za ženska prava. Uskoro je izabrana u Politički biro Centranog komiteta. Više puta bila hapšena i osuđivana, zbog svog političkog rada. Njena zapažena elokvencija je dovela na mesto glasnogovornika Komunističke partije Španije. Bila je delegat u Komunističkoj Internacionali (Kominterni) u Moskvi 1933.

Izabrana je u Španski poslanički kongres 1936. i posebno se angažovala poboljšanju uslova stanovanja i rada te zdravstvenoj zaštiti.

U predvečerje španskog građanskog rata borila se za Republiku i za vreme bitke za Madrid, lansirala slogan „Neće proći!“ (¡No pasarán!). Njeni govori protiv fašizma imali su veliki efekat, naročito među ženama.

Radila je u raznim komitetima za prikupljanje pomoći za republikance između ostalih i sa Palmirom Toljatijem. Ali Španski građanski rat završio se pobedom fašista i Madrid je 1939. zauzet.

Izbegla je u Sovjetski savez gde je nastavila političku aktivnost. Jedini sin Ruben pridružio se Crvenoj armiji i nestao je tokom borbi za Staljingrad 1942.

Maja 1944. postala je generalni sekretar španske komunističke partije i tu poziciju je držala sve do 1960. kada je postala predsednik komunističke partije. Ovu poziciju je držala sve do smrti.

Počasni je doktor univerziteta u Moskvi a odlikovana je Lenjinovom nagradom za mir (1964.) kao i orednom Lenjina (1965). Njena autobiografija „No pasaran“ je štampana 1966.

Posle smrti Fransiska Franka 1975. vratila se u Španiju. Na prvim demokratskim izborima izabrana je u Kortes (parlament) — juna 1977.

Ona je jedan od osnivača evrokomunizma, pošto je španska komunistička partija prva, od zapadnih partija, tj. partija koje nisu bile na vlasti, iz svog programa izbrisala lenjinizam. To je zapravo bio raskid sa Sovjetima.

Umrla je u Madridu u 93 godini.

Izvor: Wikipedia