Justinijan II Rinotmet

Justinijan II Rinotmet (685-695. I put; 705-711. II put) bio je rimski (ili vizantijski) car iz Iraklijeve dinastije. Poznat je bio po surovosti, pustolovinama, ali i po tome što mu je nos bio odsečen, pa kada je drugi put stupio na tron to je bio presedan, jer se smatralo da nakon ovakvog sakaćenja ne može da se vrši carska dužnost.

Konstantin IV

Vladavinu Justinijanovog oca Konstantina IV (668-685) obeležilo je nekoliko burnih događaja: održan je u Carigradu VI Vaseljenski sabor hrišćanske crkve od 680. do 681. koji je osudio monotelitsko učenje na Istoku; 678. ,,grčkom vatrom " je pobeđena arabljanska flota koja je opsedala Carigrad; 680. na severoistoku Balkana formirano je I Bugarsko Carstvo; carevoj braći, Irakliju i Tiberiju koji su bili sa-carevi oduzeta su sva prava na krunu 681. Tada je izbila pobuna u kojoj su se pripadnici anatolijske teme pridružili Irakliju i Tiberiju, ali je car surovo postupio - ne samo što braći nije vratio carska dostojanstva već im je i odsekao noseve (što je značilo da su nedostojni carske titule) a predstavnike anatoliskih trupa je pogubio.

Stupanje na presto i prva vladavina

Ipak 685. godine car Konstantin IV je iznenada umro sa 33 godine, a presto je nasledio njegov šesnaestogodišnji sin Justinijan II. Savremenici su njegovu vladu opisivali kao teror, a on je još generacijama kasnije bio smatran za veoma lošeg vladara , neobuzdanog i slavoljubivog despota. Ipak, to nije istina - on je državi bio veoma posvećen i napravio je neke korake koji su vodili ka tome da Vizantija ponovo postane najmoćnija država od Kine do Atlantskog okeana. Na istoku je odmah došlo do mira - halifa Abdulmalik je povećao danak koji je Halifat plaćao Konstantinu IV, a prihodi iz Jermenije, Iberije i sa Kipra su podeljeni između Vizantije i Halifata. Sa druge strane, na Balkanu, gde su ogromene mase Slovena i Bugara odavno preplavile carske teritorije i prekinule vlast Carigrada pokrenut je rat sa ciljem oslobođenja. Godine 687/8. Justinijan je prebacio konjicu iz Male Azije u Evropu i već naredne 688/9. krenuo u pohod. Prvo je savladao Bugare u Trakiji, a zatim se okrenuo ka Slovenima i oslobođenju puta Solun-Carigrad. Solun je bio jedno od retkih i izolovanih uporišta rimske vlasti na Balkanu, a pobeda cara Justinijana II je proslavljena njegovim trijumfalnim ulaskom u Solun. Car je bogato darivao crkvu Svetog Dimitrija, zaštitnika Soluna, a čak je, ponesen pobedom crkvi darovao solanu. U toku rata je zarobljeno mnoštvo Slovena koje je car naselio u Maloj Aziji, temi Opsikija, što je doprinelo kolonizaciji ove oblasti i njenom snažnjenju - car je odatle mogao da formira vojsku od čak 30 000 ljudi. To nije bila njegova jedina kolonizaciona mera - narod Mardaita sa arabljanske granice je naselio na Peloponezu, Kefaleniji, epirskom Nikopolju i kod maloazijske Ataleje, a stanovnike Kipra je naselio u opustošenoj oblasti Kizika. Preseljavanje Kiprana je izazvalo gnev halife, a car je sve njegove proteste samouvereno i nadmeno odbio. Zbog ovoga je 691/2. godine došlo do rata između Halifata i Carstva. U Jermeniji, kod Sevastopolja je rimska vojska doživela strahovit poraz što je rezultiralo gubitkom Jermenije u korist Halifata, kao i prebegom velikog broja Slovena u Siriju. Teofan, savremeni hroničar pominje da je car u nastupu besa dao da se pobiju svi Sloveni iz Opsikije, i žene i deca, ali se zapravo Sloveni u ovim oblastima u izvorima pominju još u X veku.

Sukob sa rimskim papom

Car Justinijan II je ušao i u sukob sa rimskim papom. Vaseljenski sabor kojem je njegov otac predsedavao dao je sveštenicima za pravo da se žene i osudio je post subotom. To je bilo suprotno od rimske prakse, i papa je odbio da prizna ove odredbe, što je dovelo do raskola sa Carigradom. Tada je Rim i dalje bio podložan vlastima iz Carigrada, a Justinijan je rešio da energično reši taj sukob - poslao je u Italiju izaslanika koji je imao zadatak da uhapsi papu i dovede ga na sud u prestonicu. Međutim, carev autoritet je toliko opao u Italiji da je ravenska i rimska milicija primorala izaslanika da traži zaštitu od samog pape kako bi se izvukao živ. Ovo carsko poniženje je bilo ogromno, ali Justinijan nije uspeo da se osveti - ubrzo je izgubio presto.

Gubitak prestola

Beskrupulozni, beskompromisni i nasilni car je nastojao da smanji uticaj aristokratije, a poboljša položaj malih seljačkih i stratiotskih poseda, što ga je odvelo u otvoren sukob sa aristokratijom. Usled njegovog rasipništva i nameta zbog gradnje velikog broja velelepnih palata, kao i preseljavanja stanovništva izgubio je i njihovu podršku. Tako je 695. izbila pobuna pod vođstvom stranke plavih u kojoj su carevi najbliži ljudi, sakelarije Stefan, rukovodilac finansija i logotet državne blagajne Teodot pali kao žrtve, a car je izgubio tron i nos. Osakaćeni i zbačeni car je poslat u progonstvo u Herson, a stranka plavih je za cara proglasila Leontija, stratega teme Helade.

Progonstvo i povratak na presto

U toku vladavine Leontija (695-698) i njegovog naslednika Tiberija II (698-705) rat sa Arabljanima je kulminirao - izgubljena je severnoafrička obala zauvek, padom Kartaginskog egzarhata 697. To i smena na prestolu 698. godine (koja je takođe bila prevrat, u kojoj je pobunjena vizantijska flota, pod vođstvom stranke zelenih dovela Apsimara, drungarija primorske teme Kivireota na presto pod imenom Tiberije II) su probudile Justinijanov neobuzdani duh u želji da povrati presto. Lokalne vlasti u Hersonu su primetile njegovo sumnjivo ponašanje i nameravale su da ga izruče Carigradu. Justinijan je bio na vreme obavešten, pa je uspeo da pobegne hazarskom kanu. Na hazarskom je dvoru bio lepo primljen, a čak se i oženio kanovom sestrom, koja je prešla u hrišćanstvo i uzela ime Teodora. Ali ni tu nije imao mira - Tiberije je poslao poslanstvo koje je od Hazara zahtevalo Justinijanovo izručenje, ali je lukavi prebeg uspeo opet da pobegne, i to nikom drugom nego Bugarima. Sa njihovim kanom Tervelom (702-oko 718) je uspostavio prijateljstvo i 705. su se zajedno pojavili pred Carigradom na čelu ogromne bugarsko-slovenske vojske. Ipak, ta vojska je mogla malo, ili ni malo, da učini strašnim carigradskim zidinama, tako da je Justinijan pribegao lukavstvu. Znajući da u gradu i dalje ima pristalice, on se sa svojim najbližim ljudima provukao u grad kroz jednu vodovodnu cev. U gradu je nastala pometnja, a sam car Tiberije II je sramno pobegao. U jesen 705. neustrašivi i unakaženi car se ponovo domogao svog prestola , posle deset godina lutanja i pustolovina i formalne diskvalifikacije odsecanjem nosa. Tad je dobio nadimak Rinotmet (,,beznosi" na grčkom). Vreme je bilo za poravnanje računa, nagrade i osvetu.

Druga vladavina

Kan Tervel je zbog svojih zasluga dobio ekskluzivnu carsku titulu cezara. Ta titula nikad ranije nije bila data nekom stranom vladaru, ali tu nije bio kraj Justinijanove nagrade - prilikom primanja pozdrava vizantijskog naroda imao je tu čast da sedi pored cara, posle čega se bogato darovan vratio u Bugarsku. Ako je nagrada pomagačima bila velikodušna, odmazda nad neprijateljima je bila strahovita i surova. Tad je o njemu stvorena istorijska slika kao o surovom tiraninu - zbačeni Leontije i u bekstvu uhvaćeni Tiberije II izloženi su bili javnoj poruzi, nakon čega su pogubljeni; patrijarhu Kaliniku, koji je krunisao Leontija iskopane su oči, a mnogi visoki oficiri su povešani duž carigradskih zidina. Tu nije bio kraj - neverovatno krvoločan i željan osvete, Justinijan II je zaboravio na državne poslove i skoro u potpunosti se posvetio istrebljenju onih koji su doprineli njegovom svrgnuću i sakaćenju. Arabljani su njegov ,,pokolj" iskoristili i zauzeli izuzetno važnu pograničnu tvrđavu Tianu 709. godine. Odatle su skoro bez problema 710. i 711. godine doprli čak i do Hrisopolja. Ravena, koja je za vreme njegove prve vladavine zauzela neprijateljski stav prema njemu doživela je sudbinu sličnu njegovim ostalim protivnicima - Justinijan je u ovaj egzarhat poslao kaznenu ekspediciju koja je strahovito opustošila i opljačkala grad, episkopu su iskopane oči, a najugledniji Ravenjani su, okovani i pogubljeni u Carigradu. Rim ipak nije doživeo tu sudbinu: papa Konstantin je 710. došao u posetu caru u Carigrad gde je lepo primljen, a sukob je izglađen.

Konačni pad

U toku rakcione pobune u Ravenskom egzarhatu 710/711. Justinijan je poslao drugu kaznenu ekspediciju u Herson, koja je bila još svirepija. Sve to zajedno, dovelo je do ponovne pobune protiv cara. Prvo se pobunilo stanovništvo Hersona, a zatim i carska vojska, a za njom i flota. To je bio konačni kraj za Justinijana II - za cara je izvikan Jermenin Vardan, i kada se na čelu flote pojavio pred Carigradom 711. grad mu je otvorio kapije. Car nije više imao nikoga da ga zaštiti, i ubio ga je jedan njegov oficir, kao i njegovog malog sina Tiberija. Njegova glava je poslata u Rim i Ravenu gde je javno isticana. To je označilo kraj Iraklijeve dinastije.

Izvor: Wikipedia