Neki čovek je umro i stigao u raj. Tamo je sve bilo lepo, andjeli su pevali predivne pesme i ljudi su bili srećni, ali je bilo i suviše mirno i dosadno za tog čoveka. Jednog dana je zamolio Sv.Petra da ga pusti malo u pakao, da vidi kako je tamo. Sveti Petar ga je najpre savetovao da ne ide tamo ali mu je rekao i da ima pravo na to, ali samo jednom, i to mesec dana prestoja. Covek je otisao u pakao, tamo ga je cekala luksuzna limuzina, otisao je na žurku, zatim su sledile mesec dana ludog provoda, zabave, ženske, pijanke... Kada se posle mesec dana čovek vratio u raj tamo mu je bilo jos dosadnije nego na pocetku i ponovo je zatrazio od Sv.Petra da ga pusti u pakao, a on mu je rekao da ako još jednom ode tamo to ce biti zauvek, više nece moci da se vrati u raj. Čovek se nije dvoumio, ponovo je pošao u pakao, ovog puta zauvek. Ali tek sto je ušao u pakao, dva užasna djavola su ga dohvatila viljuškama i bacila u tavu da se peče sa još nekim ljudima.
- Šta je ovo? - viknuo je covek preplašeno, - gde sam?!
- U paklu bre brate, - nasmejao se jedan od djavola, - ti izgleda ne razlikuješ turizam od emigracije.




Ovde završava anegdota iz knjige "Damari" Antoni de Mela. Da li je to kraj? Za mene ne, pa sam sam napisao nastavak.




Koliko god su pekli i mučili čoveka i ostale prokletnike, oni nisu mogli da umru. U paklu su bile patnje, muke i umiranja bez smrti. Pravo je prokletstvo bilo imati besmrtnu ljudsku dušu. Pakao je bio ogroman, prepun prokletih duša, novodošli su urlali od straha i užasa, starosedeoci su već bili navikli i pribranije sa puno mržnje i ogorčenosti su podnosili muke.
- Šta mi je ovo trebalo? Čime sam ovo zaslužio? - jadikovao je čovek.
- Svejedno si tu, najbolje što možeš da uradiš je da se privikneš - govorili su mu ostali ljudi.
- Zar ovo zaslužujemo? Šta ste vi uradili pa ste ovde?
- Naravno da ne zaslužujemo. Ko zaslužuje ovakve grozote? Pravili smo zla, ali do sada smo bar hiljadu puta platili i preplatili naše zločine. Ali ovi djavoli nas ne puštaju, a ne možemo da im se suprotstavimo, slabi smo za njih. Nema Boga, nema pravde, ostaćemo ovde večno i umukni više.
Čovek je razmišljao o svemu tome, znao je da više nema povratka u raju i na kraju je odlučio da se pomiri sa sudbinom.
- Ja sam zaslužio ovo - rekao im je jednog dana.
- Ti? Pa ti si najmanje kriv ovde od svih nas. Samo si bio gramziv.
- Da, bio sam gramziv, neizživljen i nisam poznavao sebe, a to je zlo ispalo. I ove muke zaslužujem.
- Onda uživaj u njima! - besno mu dobaci neko.
Medjutim, mnogi su se zamislili u vezi toga. Ako taj jadnik koji nikome ništa nažao nije učinio može da kaže da zaslužuje muke, mogli bi i oni. Počeli su da ubeđuju sebe da su zaslužili sve muke. Mogli su da primete kako njihova ogorčenost nestaje, i kako postaju krotki u duši. To je delovalo zarazno na sve ljude, jedan krotak pogled upućen iznapaćenom kolegi je bio kao melem za njegovu dušu. Svi su se pomirili sa sudbinom. Djavoli su ih zbunjeno gledali, kao da su gubili moć nad njima, bili su nadmoćni samo kada su ih ljudi gledali sa strahom i mržnjom, a sada su ih njihovi mirni pogledi plašili. Odjednom, pakao je bio pun pravednika, pun radosti i dobrote. To je ujedinilo ljude, organizovali su pobunu i sredili djavole. I tako je pakao bio uništen. Došao je andjeo i poveo ih u raj gde su bili radosno dočekani. Sv.Petar je prišao čoveku i rekao mu u šali:
- Jesam li ti rekao da se više ne vraćaš ovde?!
- Onda nije trebalo to da mi kažeš - nasmeši se čovek.


Heh? Nadam se da na nekoga neće delovati pogrešno.

Hriscansto i islam daju vrlo prostu i naivnu definiciju pakla i raja. Suvise je to bipolarno i ogoljeno....

Pakao za heroje... glupost...
I pakao i raj su izmisljotina crkve\crkava kako bi se ukrotila neposlusna pastva... 

kaze se "sve je za ljude" ali greske opet postoje, a onaj ko ih je pocinio sam ce odluciti posle smrti da li je vredan raja ili pakla. ko veruje u pakao znaci da veruje i da raj postoji, a ko ne veruje da postoji sud posle smrti moze da vidi koliko je nepravde na svetu

Како кажу, прије ће се камила провући него богаташ ући

Pakao... naravno u pitanju je samo metafora, vazne su pouke ovih prica. Ima jedna koja kaže da najbolje što možemo uraditi kad smo u lošoj situaciji, je da prihvatimo istu.

Dva brata su neoprezno izašla na livadu gde je slobodno trčao jedan bik. Kad ih je video, pojurio je k njima da ih napadne. Dva brata nisu imala vreme da beže i jedan je rekao drugome:
- Brzo reci neku molitvu!
- Sećam se samo one koju smo govorili pre jela!
- Nema veze, samo je reci brzo! Bik dolazi!
- Hvala ti Bože na onome što sleduje!


Damari rule. 

Hrist je to rekao samo da bi umirio i na svoju stranu pridobio sirotinju koja je u pocetku jedina bila uz Hrista....

Па овом како ти закључујеш, Царство Небеско ће испуњавати само духом и материјално сиромашни, као и они који плачу.

 Не значи то да ће заиста тако и бити.  Порука Христовог учења је да глупи људи често могу бити ближи Богу него богати духом, јер се ови други везују за богатство; а заборављају на Божије царство.

Христ није рекао да богаташи (материјално) не могу доћи у Царство, већ да је тешко. А тешко јер се богати често везују за материјално које имају и заборављају на љубав према Богу.       

Po jednom verovanju, na kraju epohe će se svi spasti, i zli ljudi i đavo, jer nasilne emocije su ono što njih tera da budu kakvi jesu, a one kad tad moraju da zgasnu, da se umore kada ranije ili kasnije uvide njihovu besmislenost. A mir je osnova svake duše, nešto u tom stilu...

Naravno da nije mislio bukvalno, ali njegovi poklonici su  pocetku bili upravo i duhovno i materijalno siromasni ljudi, morao je nekako da ih umiri i da im neku nadu....